Књижевне новине
KRITIKA ~
IZMEĐU ODLASK
I SAMOĆE
postoje, nesumnjivo, u “životu
(Cedomir Minderović: „Potonula „Lykos“, Zagreb, 1959 godine)
pesnika ona vremena koja su manje-više ritmički · određena ·„dosadom i golim bitisanjem u svetu znatih odnosa i poznatih rasporeda stvari. Živi pesnik, bitiše pe-: snik, ali to znači i angažuje se, iako iz „Svoje kože“ ne izlazi. Sanekad, neko nikad, ne stalno i ne bez razloga. Zatim ode ı neka druga podneblja, ne mora to da budu podneblja egzotike ili quas;zotike (flora života dovoljno je egzotična, ipak!). I pesnik doživi avanturu suočavanja sa novim svetovima, otisne se od relativno poznatih mu obala odnosa i ljudi i stvari — i počinje da menja svoj eshički lik, Što, naravno, ne naži da piše stihovane reportaže već da i sebi samom na čuđenje otkr:va nove i do sada njemu i njegovom čitaocu nepoznate potemcije. smisao odlaska ili bekstva, nazovimo.to kako hoćemo (ili: kako motamo!) od podneblja u kojima je ik formiran, gotovo đa najneposređnije donosi jedan „nadasve vredan rezultat: otkrivanje dru-: gih i do tada, do avantura otiski-, vanja, nepoznatih pesničkih svetova, Takav jeđan rezultat su pesme Čedomira Minderovića ispevane za vreme pesnikovog boravka u Inđiji, tačnije: deo tih pesania koje. se sađa nalaze u zbirci „Potonula džunka“, . Iz Šest dužih pesama koje čitamo u ovoj plaketi do nas veoma zvonko dopiru njihovi osnovni tonovi, jedna jeđinstvena intomacija. To je intenzivno ispoljeno osećanje nostalgije koje je, između ostalog, izraženo i u pesnikovom identifikovanju sa onim koga u pesmi svojoj doživljava kao čudesnog berača cveća, koji „na obroncima
Fruške Gore, kao ja nekad, bere ogromne | zagonetne | margarete", zatim, to je osećanje uzaludnosti
mnog:h naših bekstava i nastojanja (ieitmotiv, prosto jedna reč: sve. jedno!) i dalje, to je doživljaj jed-: ne pritisnutosti gustim, tmastim, neumoljivim monsunima što uslovijavaju jedan tihi osećaj boli zbog nemoći i tromosti što kao oklop
štite unutrašnja treperenja i obe-
ležavaju svako subjektivno beznađe u smisao iskazivanja istih tih ireperenja. „1, najzad, ovđe svoje
mesto ima i ona Lepa Dama (Ko
nema vjednu-svoju imaginarnu Le~
pu Damu što je čas vrlo stvarna, čas vrlo nestvarno? Ko je ne samja kao sintezu zuđenog ali neđostignutog?). U jednoj pesmi Lepa Dama, u drugoj („Que sera-sera“) Furidika, Euriđika prema kojoj pesnik hoće i mora da buđe i svakako jeste Orfej i kojoj peva pesmu svoga „hoću đa sunce od danas dekorativnije zalazi“ („Ako uopšte sunce može da zalazi dekorativnije“), pesmu koja nosi naslov „Potonula džunka“ i KOjoj reminiscencije na „zalazeče sunce nađ zamagljenom | Panonijom“ i nad „čuđesno dalekim Stražilovom“ postaju komponemte Oosećanja neugasive i svudprotegnute samoće i strave pred istom tom 'samoćom „u omarnim, u omamnim predmonsunskim isparenjima“.
Napušten, pod žegom Umorno, tužna osmijeha
Ali pun fine bodrosti, on ne
Starih, upornih ljudi
u ovom ili onom trenutku
Onđa su kopači zlata napustili otišli su i poslovođe i VojniCI
i to je još i sad EN On postade građom iz iluzije predio pred kojim
sazdan od dobrote : Iz njegovih ulica naviru i šutljivih pjesama.
Narodi i uspomene pjeva
Mi koji mi smo mi smo mi smo napustili mi smo otišli iz mi smo prošli
Ima li nekog blizu?
jem da pevati
Milivoj SLAVIČEK TRI PESME
GRAD ,
Grad je preživio ljeto. Strpljivošću Nitko ga ništa ne pita. Ali on Se već oporavlja
Jer on sad već dobro zna, opet će doći ljeto
Očišćenih zgrada i osvježenih ljudi
On je, za znalce, sačuvao čitave pjesme · y& 1 između jasno iscrtani
ONDA
i grad postade gradom iz priče
padaju umorni pješaci pun starih smrti i tih, prekopan, naviru još samo kohorte
i NAKON
ju mam iz daljine ljeta nam govore sa sviju mora ! IZ planina s plavih rijeka i malenih jezer slušamo mi koji slušamo bespomoćni mi smo posu F | posuti peludom zagubljenih žena valove pred obalama, godina ostavili sunca
a na granicama
I kada već. pišem, ovde, o Minderovićevom osećanju samoće, hoću da kažem da ovaj pesnik tako potpuno i tako istinito ume da bude SAM, al: ne i glav za zvuke samoće. Meni se čini đa je vičan tome da u najrazličitijim životnim prilikama ume da osluškuje svoju samoću, sve svoje prividne prisut-= nost; i svoja samotnička putovanja po predelima koji ipak · nisu njegove obale svakodnevne. Ne sumnjam da je to jedan od uslova posebnog kvaliteta ove poezije: osluškivanje glasova samoće, onog brujanja ·tihog, neprestanog, neutoljivog i neuništivog što svako nespokojskvo učini više skrivenim ali i nas njime više naseljenim. Hto, sada kad i ja, večeras, po svoj prilici doživljavam još jedno sasvim “uzaludno i, naravno, meni sasvim nejasno i neobjašnjeno čekanje ni Lepe Dame, ni Euridike, pa ipak njih, i jedne i druge ujedno, — sa dosta razloga verusamoć6u (nisam rekao: pevati o samoć:!) ·jeste jedan od stepenova aodređi-
vanja i svoga najmtimnijeg. odnosa prema. ljudima i stvarima oko sobe, prema svojim mislima i osećajima koje smo nadvladali da ih, opet, nikada ne bi nadvladali, i tako uvek i tako uvek u krugu sumnji i verovanja i nadanja i sumnji... ·
Takva . doživljavanja „sugeriraju ove pesme Čedomira Minderovića, ne linearno uzete kao pesimističke. već prosto samo kao ljudske poeme o samoći; zar ne kažemo i sami: „Treba ostati sam, zagledan u ništa“? Ili: „Treba ostati sam, sa kamenom glavom u kamenim rukama, sam, sam“? Da, tu su, ovđe su, naše su, i ruke kamene, i glave kamene, i moć da se zagledamo u ništa. Jer nam drugo ništa. ne preostaje bez obzira na.sve eventualne monsune - daleke koji nisu, jasno, jeđini uslovi sugestije 'samoće na ovom gsvetu, to je bar jasno.
I ceo kompleks Minderov:ćevih osećanja što iz ove knjige do nas dopire — meni se čini kao jedan kontrapunktski vrlo složen mehanizam doživljavanja mođernog žoveka, u trenucima kađa stalni procesi i aktivnost; usmerene na podđruštvljavanje istog tog modecernog čoveka ne utiču na njegov doživljaj najličnije osmaljenosti, često imajući suprotan „efekat od svoga cilja. Samoća, ne za sebe sama i ne odvojena od čoveka, već samoća kao rezultat divnog spletia uslovnosti („Jer su sve Uuslovnost: kvrgave“), samoća u koju je utkana nostalgija i u kojoj je svako beznađe tako nonšalantno zapisano između svih očekivanja na „van-
može odbiti blagost jeseni
sati
taj udđaljeni grad
nepokopan
ti prahom cesta tišine u šumama
\
·godine u „Pregledu“
vremenoj verandi“, samoća između sebe same i Euridike, — ta prostormost i sveobuhvatnost neispu-. njenih čekanja, odbegl;h realizacija jednog više autentičnog života ne-života, eto ta i takva samoća ovoj poeziji đaje ton i jedne hrabre, muške ali i vrio intimne ispovesti. Ne likviđira ova ispovest i njena intimnost svoga pesnika kao pesnika Šukrija koji je krv pljuti beogradskog vroletarijata i pesnika poeme „Grbija“ i memljivih radn:;čkih. stanova na Čukarici, i pesnika Šukrija koji je krv pljuvao i vrlo kratko živeo (pretučen) kao prodavac „Orion“ — žileta Što zviždi valcer iz Kopelije, Delibove ili neke svoje, sasvim svejedno...
Naprotiv, ove pesme samo potvrđuju da međuratna Minderovićeva politička angažovanost kao pesnika u uslovima života za koji se on borio, postaje ispovest umotnika koji i sada eho svoga vremena ne izuzima iz svoje poezije i ne može da ga izuzme. U tom smislu, pišući o tugama u Minderovićevoj knjizi pripoveđaka „Uska ulica“, Đorđe Jovanović je .]940 : govorio Go Pumanoj lepoti Minđerovićeve proze: „Kroz tu proživljenu sliku unakaženog detinjstva, kroz istine o detetu kome se nemilosrdno otimaju i najsićušnije rađosti; i sreće detinjstva struji jedna humana lepota, i zato što je humama, vedra je i osvežavajuća uprkos svim klonulostima i svim zagušljivostima iz kojih je nastala“.
I „Potonula džunka“ uprkos svim umorima i tugama «koje kazuje, veđra je jer je ljudska ispovest čoveka koji ume da bude vrlo sam i koji u svojoj samoći ume intenzivno da voli i da se rađuje.
Imam utisak đa je Minderović pesme koje čitamo u zbirci „Potonula dzunka“ stvorio „u jednom dahu“. Ne, ne mislim da se to moze dokazati samo time što postoji jedna jaka sličnost motiva i emotivne osnove u svakoj pesmi, već to zaključujem i po heterogenosti oblika stiha svake od ovih pesama. Ako Minđerovićeve pesme naglas čitamo, učiniće nam se kao da su pisane po neumoljivom diktatu osećanja potrebe za izražavanje u pesmi, po diktatu u kome ima nekih bolno razlomljenih, kontrapunktskih vrlo složenih i često parajuće dđisonantnih jekova. Pesnik je, čitalac će to „osetiti, vrio
A EURIDIKE
džunka“,
neumoljivo morao da govori u ritmu &dizlomljenih i kao sa nekom nervozom najhitnije prisile datih doživljaja; čas zahuktao u iskazivanju svojih svetova, a potom kionuo, između plima nade i oseke verovanja u ono Što je oko njega, na rubu halucinantnih vizija, Minderović kao da se nalazio pod pri-~
tiskom uverenja da ako ne kaže onog časa kada mora da kaže svoju reč, da će nešto u njemu ostati neizrečeno, napuklo i ugušeno,
Zato i ova plaketa odiše jednom svojom oporom. ali i vrlo neophodnom ljudskom toplinom kojoj naročito dugujemo onda kada smo i sami pod „morom „osluškivanja samoće, kađa ne možemo da sagle-
damo jedno svoje najličnijm sutra i kada nas u umoru mhc-
ge naše svakodnevice | prevladaju ona tako dobro znana pitanja Đ smislu i besmislu naših nastojanja i večitih igranja nekog drugog, naših otuđenosti ili retkih vraćanja; sebi. Tada će odlasci Euridike, odlasci njenih stopala belih, i iščezavanja sonata belih i odlasci svega neđoživljenog a željenog, pevanog U Ovoj poeziji, pevanog i nedopevanog, biti doživljeni kao tragični ali i neophodni životni korclati ispunjavanja naše potrebe da se ne čuje samo glas osamljenosti i tišine, već i da se pesnički nemir osamljenosti u ovoj zbirci doveden i do stepena prave emotivne konvulzivnosti, oseti: kao neumitnost koja je istinita zato što je neumitnost, koju ne treba zaobići, koja je vrlo potrebna.
Jer svako je izgubio (ili nije ni našao!) svoju Euriđiku, jer svako ustvari zna besmasao svih \igara na temu: „đašto mi ti dašto“, jer svako živi u istini (svestan je iii ne) đa je uvek pored nas ] u nama „lepra poslednjeg rastanka“ i da su, ipak, više nego što hoćemo česte .reči: zbogom i — svejedno...
To je bar vrlo- jasno i Kao aksiom ne trp: dđokazivahja.
Branko PEIČ
Branko MILJKOVIĆ
LAUDA
Najlepše! pevaju zablude. O, vali, Rimuje se more! Tad smo na žal pali.
Malo je imena ispisanih na vodi. Svi puze il lete, al malo ko brodi
Gordijim morem opasnoj slobodi. Dan je u sebi noć, a sunce pali.
Izgubi put ako putovanju smeta. Ah što je lepo i opasno: cvetradicveta! Posveti gorkoj zvezdi uvrh leta
Lekoviti rečnik bilja u uvali.
Kroz potajne gore goren lek ti je.
#
Da zemlju zemljom ljubiš vek ti je. AL ako je-u oči poljubiš nek ti je Prozračan poljubac ko prazni kristali;
BALATA
Slepilom preteći,
Zvezdu mi sa čela ne mogu da izleče. Oholi stoje dok mudraci kleče Pred pticom koju ne umem izreći.
Ja gledam onim što videh, o
Nad kojima blista.
Sličnost sunca sa suncem
dani,
od lani.
A taj Što spava vatru, izdajnički glumi
Sjaj ametista
I pepeo bez izvinjenja šumi.
Pomiri se sa sobom. Pada veče.
Ljubav umire od tvoga dodira.
Sve vidljivo je đavo. Na pragu nemira \ Oholi stoje dok mudraci klčče.
T; TILSA (PERU): MRTVA PRIRODA
donna a U RO Bla am mm pu muzzpciBb
Mopoaı M
(B. Miljković i B. Šćepanović: „Smrću protiv smrti, „Mlado bokolen
Nastavak sa 1 strane
učiniti i neprikladan, pogotovu kada ga budu upoređivali sa klasičnim našim patriotskim pesništvom koje je, u osnovi, oduvek bilo u skladu sa principima pozitivističke estetike i u kome su jasnost, neposrednost i razumljivost smaltrane ne samo neophodnom vrlinom, već i bitnim preduslovom za dobru pesmu. Miljkovićeva i Šćepanovićeva rodoljubiva poezija je hermetična i metaforična, sastavljena od vizija i smelih asocijacija, nervozna i razbijena; raspoloženja, ideje, osećanja dosledno su transponovana u jedan pomereni, užasni svet zla, tako da se njihov osnovni stav ponegde s naporom razaznaje u mnoštvu stravičnih slika koje deluju kao mučan i jezovit san bolesnika, kome se iz mračnog kuta svesti pred očima javljaju. senke rata, umiranja, truleža, raspadanja, razbacanih kostiju -i golih iskeženih lobanja. Njihova knjiga je jedna rastrzana, košmarska vizija smrti, apo“ teoza herojskog umiranja i ratišta, 'Tjentišta i Sutjeske, jedan negde
_ već čuven krik i vapaj, dat na nešto
moderniji način. Oni ne unose ni jedan savremeniji, novi stav u SVOJU patriotsku pesmu, Već samo u novo ruho odevaju stara i dobro poznata poklonička raspoloženja, što nedvosmisleno ukazuje da njihov pokušaj ne otkriva: nikakve nove relacije, ne menja ništa iznutra, već samo daje novu formu jednom ustaljenom odnosu prema motivima koje je rodoljubivo pesništvo uvek koristilo.
To se naročito lako zapaža u pesmama · Blaža Šćepanovića koji se s naporom odvaja od stereotipnosti i koji se gotovo isključivo kreće u okvirima ranije određenim i ustaljenim. „Mnoge njegove senzacije ne razlikuju se od standardnih i to se najlakše primećuje tamo gde mu po de za rukom da savlada svoj stih, da ga pročisti; tamo gde svoju misao kondenzuje. Stav koji se tada ukaže, raspoloženje koje se otkrije, govori o pesnikovom divljenju i ogorčenju, o onim elementima, dakle, od kojih je patriotska pesma uvek žive-
la. To su one pesme koje daju dokaza o welementarnoj snazi pesnikovoj i nesumnjivom talentu ~ koji bi morao da pronade svoj svet i da određenim smislom oplemeni pesmu da bi bila i ostala njegova iz bilo kog ugla da se osmatra — i po poruci koju donosi, i po duhu kojim je prožeta, i po izrazu kojim se saop" štava. Njegove pesme sastavljene su većinom od slika koje su, u nekoj drugoj boji možda, u nekom drugom i drugačijem tretmanu, već viđene, pa kod njega gube nešto od svoje sugestivnosti. Najveći domet do koga je Šćepanović W svojim pesmama dosegao, jesle jedna neobična varijanta nadrealizma, samo što om sponlanu nadrealističku slikovitost i psihički automatizam , postiže veštački, zamenjujući čislu asocijaciju i izvOTnu meta[oru | nameštenom simbolikom. Pokušavajući, tako, da spoji nespojivo, on zapada u verbalizam i biva mutan, proizvoljan i ponekad besmislen; slike mu se pomere, reči zaglave i on postaje žrtva svoje vlastite dobre namere da razbije kon-
vencionalnosti i pruži jednu modernu poeziju uzvišene patriotske inspiracije. Pre{injeniji, plemenitiji .i, u isti mah, ·artificijelniji, pesnik oblog stiha, izbrušen i suzdržan, ponesen artizmom koji mu uglavnom polazi za rukom, ali i na kome se pokašto sve svršava, Branko Miljković takođe. ne menja suštinu već samo ruho patriotske poezije. Miljković jednako prilazi i refleksivnoj i patriotskoj i ljubavnoj pesmi, ispovedajući uverenje da je njemu dovoljno da uzdigne i posveti svoju ideju, svoj · nemir, svoje raspoloženje ili tek neki po-
jam, da bi imao pesmu, jer jJe' ona”
nastanjena u njemu (»Gde si osim
u mojoj pesmi divna _ Euridiko«). Taj stav rečito govori o njegovoj uzdržanosti, o “#pnjegovoj sebi-do-
voljnoj poetskoj kombinatorici, u kojoj se gube strasti, u kojoj nestaje Tkrvi i koja poeziju čini tajanstvenom i mističnom, gotovo vanljudskom kategorijom. Njemu izvanredno lako 'uspeva da obične, svakodnevne čak i banalne istine i pojmove prevodi na jezik metafore i on tu svoju vanredno dragocenu i retku sposobnost koristi tako dosledno, tako uporno da :talac i nehotice počinje da traga za praoblikom njegovih metafora, otkrivajući, pri tom, jednu sasvim osrednju misaonost i povremenu _stvaralačku nesamostalnost.. Nije isključeno da približno isti stih uslovljava mesti" mičnu podudarnost između ~ pojedinih Miljkovićevih metalora i izveasnih stihova onih pesnika (uglavnom Vaska Pope i Oskara Daviča) čijim se iskustvom on koristio stvarajući ovu i ovakvu patriotsku poeziju (naprimer, Popa: »Idem od jedne ruke do drouge« — Miljković: je put od jedne reči do druge«; Popa: »Napuniću usta zemljom« Miljković: »Usta su bila ispunjena peskom«; Davičo: »Mirišem na pale drugove« — Miljković:, »Zemlja miriše na mrtve« B. V. Radičević: »Da bi te videla trska je porasla za dva kolenca«.— Miljković: »Da ga čuje ZŽagorje se primaklo Avali«; Šekspir — »Magbet«: »Dok Dun-
sinanu ne dođe bimamski gaj« —
wa oleziaenja
je“, Beograd, 1959)
Miljković: » Trećega dana šuma je pošla prema gradu«). Ali isto tako nije isključeno da Miljkovićeva metaforičnost, budući da se ostvaruje po svaku cenu, ponegde prelazi u podražavanje i manir, koji je utoliko manje opravdan što je nepotreban istinski. obdarenom pesniku, što se ispod njega prikriva nimalo prodiruća i stvdaralačka misao i što laj manirizam iscrpljuje pesnika u glačanju fasade i kićenju ruha. Ruho je kod·Miljkovića nesumnjivo lepo, ali otkriva da pesnikg nije potrebna nikakva spolina, pogotovu mne vizu“ elna senzacija (kao Šćepanoviću) da bi ispevao svoju pesmu, već da mu je samo potreban oslonac da načini prvi korak, a da on posle ide svojim putevima koji su uvek glatki, uvek pravi i uvek ravnomerni.
Primer Branka Miljkovića i Blaža SŠćepanovića, primer njihove hermetične, vizionarske i meta{orične pa-
'triotske poezije, zanimljiv je poku-
šaj obnove jednog danas zapuštenog pesništva. Ne menjajući klasične i tradicionalne odnose u rodoljubivoj
pesmi, oni su promenili samo rekvi-
~
»Predug ·
zite, dajući dokaza o smelosti i stvaralačkoj strasti u rušenju izvesnih konvencionalnosti, dokaza o plemenitosti i moralnoj opravdanosti svojih pobuda da, pevajući ponosnu rodoljubivu pesmu, ublaže jedan naš sa vremeni književni paradoks i vrate izgubljeni sjaj nečemu što ne zaslužuje da živi bez sjaja i lepote. Tom njihovom pregnuću pripada ·priznanje i pohvala, mada još uvek ostaje neizvesno da li je njihov stvaralački · postupak uspeo da se pretstavi kao jedino i najprihvatljivije rešenje, po-. što se ispod ruha, ispod bilo ove“ štale, pozitivističke bilo „metaforičnovizionarske. fasade, nalaze one sadržine i one vrednosti patriotske pesme koje treba da budu pretresene | O”. svežene, | obogaćene i preporodđene novim odnosima i movim smislovima. ·
Njihova poezija otvara jedna' vrata i ukazuje na nove mogućnosti. U . tome, zato, treba videti klicu obnove naše rodoljubive poezije. i
Predrag PALAVESTRA “