Књижевне новине

Mu u U

· PODELJENE OKTOBARSKE

NAGRADE BEOGRADA...

Ove godine •nagrad j rađa dobili dy COO a Ratomir Plaović za u Šekspirovom »Otelu«;

rad na polju umetničkog i naučmog

glumačko stvaralaštvo, a naročito za ulogu Jaga

Stojan Aralica za samostalnu izložbu aodyržamu u oktobru prošle

godine;

Lazar Vozarević za samostalnu izložbu slika; Borivoje Simić za rukovođenje i dirigovanje horom RT Beograd; Dušan Radić za Kantatu za muški hor, solo i orkestar »Čele kula«

'po tekstu Vaska Pope;

Aleksandar Obradović za Simfoniski epitaf za recitatore, hor i orkeslar prema tekstu Slavka Vukosavljevića »Kadinjača«; i Dr. ing. Nikola Hajdin za nov metod primene melričkog računa u

teoriji elastičnosti,

Svima smo se obratili istim pitanjem: »Kako se osećate sada, prili-

kom prijema vesti o nagradi?«

DUŠAN RADIĆ

— Verovalno se radujem. Oktobarsku nagradu smatram značajnim priznanjem. Nisam iznenađen a nisam je baš ni očekivao. Fino bi bilo ako bi se sada više pažnje ukazalo onim mojim nepopularnim i nedopadljivim delima kakva su recimo »Opsednuta vedrina« i »Simfoniska trilogija« (a malo zaboravile razne prigodne kompozicije rađene po porudžbini da se pokaže »a mogu ja i to«.

Materijalno, nagrada mi sasvim dobro dođe jer živim isključivo po ka-

tegorizaciji slobodnih umetnika. Da, |

to je vrlo dobro. Inače, muzika me prilično zamorila. Rado bih promenio profesiju. |

RATOMIR PEAOVIC

' — Razumljivo je da čovek bude ponosan i da oseća to priznanje kao zbir priznanja sredine. Gledajući kroz to, moj rad dobija i u mojim sopslvenim očima izvesnu veću vrednost. Raduje me i činjenica da to priznanje dolazi od ljudi, mladih ljudi, koji nisu imali prilike da prate moj javni rad tokom ovih proteklih četrdeset godina. Pa, kako glumačko stvarala=

———"

Alber KAMI

Šštvo oslaje samo u sećanjima onih koji su imali prilike da neposredno prime izvesne doživljaje sa scene, to onda mogu sebi da dopustim da poverujem kako su i u ovom kraćem periodu moga rada oni koji su imali prilike da ga prate dobili izvesne doživljaje i poneli utiske koji, eto, dovedoše i mene do tako velikog priznanja. Ali... Malo me je i uskolebalo, jer ta počast koja mi se sada ukazuje, pomalo je i tužna, po onom intimnom osećanju unutra, koje kao da pretskazuje da je završni čin moga rada. Jer, ja stojim pred penzi• jom... I to priznanje zvuči kao poslednji akord jedne priče...

LAZAR VOZAREVIĆ

— Što se tiče oktobarskih nagrada, smatram da je to jedna od najvećih nagrada kod nas, i posebno me raduje stav Žžirija koji ne gleda na

godinc onih koje će nagraditi, već na , . stvarni kvalitet...

BORIVOJE SIMIĆ

— To je neosporno visoka nagrada za mene i. za kuću n kojoj radim. Jer, ja sam vezan za Radio stanicu

početka svog umetničkog rada.

o je ustanova u kojoj sam radio još kao student i koja mi je pružila stvarne mogućnosti. za moj rad. Njeno poverenje i nanočito poverenje mu zičkog odeljenja na čelu sa Josipom Kavčićem, a pre njega sa drugom Špilerom, bili su ti koji su doveli do ovih, sadašnjih rezultata. Ali kada se govori o nagradi ona ne pripada samo meni, ona pripada i radio horu jer ja sam rastao sa njim, upravo rasli smo uzajamno. U početku ja sam učio od, njega, a kasnije — njega.

— Muzikom sam počeo da se bavim kao student-amater. Ali, da e studiram počeo sam slučajno. I dan koji mogu zabeležiti kao početak mog rada na muzici. — ne znam iačno da li je bio 23 ili 24 oktobar 1944.

— Znači, ove godine je dvostruki Tubilej. :

— U Pjamuaru spremam izvođenje koncerta »Ćele kula«, kompozitora Dušana Radića. Smatram da su to najlepše stranice naše vokalno-instrumentalne muzike.

% STOJAN ARALICA

TG je svakako veliko priznanje. Ali, ono za mene ne nagoveštava i kraj mada. Čini mi se da sam sada baš u naponu i najintenzivnijem sivaralačkom raspoloženju... Prema tome, uz osećanje radosti ostaje mi da nastavim. iidećemo se na sledećim izložbama... SAMOKRITIKA

Dozabavimo se malo samokritikom, Zanimanje koje se sasto“ ji u tome da određujemo svakodnevno, prema aktuelnosti, zahteve zdravog razuma i iskrene česlitosti duha, a lo mije bezopasno. Želeći majbolje, mi se često posvećujemo tome da predano osuđujemo najgore a kaikad isto tako ono šio je samo manje dobro. Ukraiko, možemo prihvatiti sistematski slav sudije, nastavni“ ka ili profesora morala. Od ovog zanimanja do pretencioznosti ili gluposti ima samo jedan korak.

Nadamo se da ga nismo, pre koračili. Ali nismo sigurmi da smo uvek izbegli opasnost da stavimo do znanja da mislimo da imamo privilegiju pronicljivosti i nadmoć onih koji se nikad ne varaju. Pa ipak, ne postoji ništa od toga. Hskreno želimo da saradujemo ma zajedničkom delu povremenom primenom nekih · pravila savesii, koja, kao pravilo, mam se čini, politika do sada nije koristila. To je sve naša ambicija i, sasvim razumljivo, ako obeležimo granice izvesnih misli ili političkih delovanja, mi isto tako poznajemo i naše granice, pokušavajući samo da im pritekmemo u pomoć primenom dva ili tri stroga načela. Ali aktuelnost je ta koja ima puno zahteva, i granica koja deli mora! od moralisanja je nepouzdana. „Mogađa se da je prekoračimo bilo zbog zamora, bilo zbog zaboravnosti. ~

Kako izbeći oyu opasnost? Pomoću ironije? Ali se mi, sami, avaj, me nalazimo u dobu ironije. Još smo uvek u dobu negodovanja. Treba samo da znamo da sačuvamo, ma šla se zbilo, osećanje relativiteta, i sve će biti spa" seno.

Svakako da mi ne čitamo bez ljumje, sutradan po Meca,

kako ~

stajalo, reportažu o dolasku Marlene Ditih u Mec. I uvek ćemo biti u pravu da se zbog

toga ljutimo. li treba istovre” meno da shvalino da io ne zna“ či da novine za mas moraju biti neizbežno dosadne. Jednostavno, me mislimo a su u vreme rata, ćudi jedne vedete neophodno zanimljivije od patnje naroda, o krvi vojmika, ili od ogorčenog napora jednog naroda da proma de istinu.

"Teško je sve to. Pravda je u isti mah jedna ideja i toplina duše, Treba da znamo da prihvatimo ono šio je u njoj čovećno, a da je pritom ne preobrazimo u onu užasnu, apstrakinu strast koja je wnakazila tolike ljude. Ironija mam nije sirana i sebe mi ne uzi“

mamo suviše ozbiljno. Ozbiljno je samo neizrecivo iskušenje ove zemlje i užasna avantura | koju oma ireba danas da proživi, 'Fa razlika daće u islo vreme svoju meru i svoju relativnost svakodnevnom · naporu.

izgledalo mam je neophodno danas da sebi to kažemo, i da

lo ujedno kažemo i našim čilaocima, da zmaju da u svemu omo| me što pišemo, iz dana u dam, ne zaboravljamo dužnost razmišljanja i moralnog obzira koji treba da bude i obzir svih žumralista. Jedmom rečju mi se ne zaboravljamo u kritičkom naporu koji mam izgleda mužan u ovom ire” nutku,

nažem ·

PREVEDENI ESEJ

KRIMINALNI ROMAN

Jedna zmačajna ličnost ubijena je pod tajanstvenim okolnostima. Hstraga je poverena jednom čoveku cemjenom zbog inteligencije i imtuicije, i ovaj traži zločinca. Ukoliko napreduje u svojim ispilivanjima i Wragamju dokazi se gomilaju, i nesrećnik uskoro otkriva sa užasom da ubica nije niko drugi nego — on sam! .

Ta tragična istorija sadržina je tragedije »Kralj Edip«, koju je Sofokle izveo prvi put 415 godine pre naše ere; iz le činjenice možemo da zaključimo, pre svega, da nema ničega novog pod suncem, a takođe da kriminalni roman — ili kriminalna drama, koja je samo njegova varijanta -— ne postoji od juče.

e vraćajući se u prošlost do potopa — hocemo da kažemo: do Sofokla, — čovek može da nađe u klasičnoj književnosti brojne priče, u kojima »deduktivna metoda« igra svoju ulogu isto onoliko kao i u pustolovinama Šerloka Holmsa. »Hiljadu i jedna noć« pokazuje nam iri mladića koji ispitujući. trago” ve, koje je ostavila jedna kamila, „oikrivaju da je bila matovarena s jedme strane šećerom a s druge za" činima, da je bila ćorava i da nije imala rep. A to je, upravo, metoda kojom će, krajem Devetnaestoga veka, heroj Konana Dojla izvlačiti iznenađujuće zaključke. Bliže nama, Volter nije prezirao priče u kojima U primenjeni ovi principi: ceo Svet zna poglavlie »Zadiga«, u kome se optužuje magijom čovek zalio što je opisao kraljevog konja i kraljičino psetance a da ih nije ni video, blagodareći tragovima koje su pslavili u svome prolazu po pesku puta.

Ipak, i pored ovih čuvemih primera treba primati dla je pravi otac kriminalnih romana Edgar Alan Po. Pisac »Gayvrama« prvi je formulisao pravila i dao toj književnoj vrsti definitivni oblik.

Godine 1843. pojavila se priča »Ubistvo u mlici Morg«. U ovoj pripoveci Po je stvorio Dipena, prototipa modernog detektiva, koji samo snagom svoje logike uspeva da reši najteže probleme. Po ie mspeo da ostvari bez napora tu majstorsku tvorevinu samo zato šlo je u Dipena slavio vrlo mnogo od samoga sebe; veliki »Edi« imao je u sebi najviši stepem sposobnosti rasuđivanja, on bi bio nesumnjivo izvanredan istražni sudija. Zna se da je, ne izlazecći iz svoje sobe za rad, a nemajući drugo ništa za stvaranje svoga mišljenja do čitanje novina, Đo rešio jednu tragičnu tajnu kojoj i naičuveniji policajci Amerike nisu mogli nazreti kraj, onu istu tajnu koja će docnije, izmenivši samo ime glavne junakinje, postati priča pod naslovom »Tajna Marije Rože«. "Kako se kriminalni roman može pohvaliti jednim slavnim kumstvom. .

Postoji još jedan branilac ovog književnog roda u ličnosti Balzaka, koji je posvetio bYviše tomova »Ljudske komedije« pustolovinama odbeglog robijaža Votremna — inspirisanog istinitim delima slavnog Vidoka, — i lukavstvima genijalnog razbojnika da zaturi trag razdraženih goniča za njegovim petama, nije li Viktor Igo ispunio bezbroj, i me najmanje zanimljivih, poglavlja »Jadnika«, dvobojima Žana Valžana i Žavera?

Ipak se ne bi mogli, a da se ne pretera, stavili u red stručnjaka za kriminalni romam, pisci »Ernanija i »Rodaka Ponsa« Da bi našli prvog po da tumu između francuskih pisaca, koji se posvećuje isključivo ovom rodu, ireba da pomenemo jednog ako me manje slavnog, ono ne manje plodnog. Oko 1860 pojavile su se u Francuskoj Đoove priče, koje je preveo Bodler. One su pale u ruke mladog advokatskog pisara po imenu Gaborioa, koji je imao intuiciiu jednog snažnog novatora. Po je bio stvorio Dipena, Gaborio je izmislio Lekoka; i bacivši svoje pisarsko pero w irnje, on je objavio »Aferu Leruž«ć, »Dosije 113«, »Orsivalov zločine i još mnogo drugih sveza ka, koje su mu donele zasluženo priznanje,

Lekok je mladić iz dobre porodice, koga je zla sreća naterala da zarađuje sam sebi hleb, i koga ie naklonost za pustolovinama uvela u policiju. On nema ničega zajedničkog sa klasičnim »njuškalima« iz reda Igoovog Žavera; to je tip simpatičnog policajca; on je takođe i drugar sposoban da razmišlja i da izvođi zaključke. Iz toga se vidi šta duguje Dipenu.

Primer: u »Orsivalovu zločinu« na mestu zločina nađen je oboren zidni časovnik čije su se skazaljke bile zaustavile na 3 časa i 20 minuta izjutra. Kako je, s druge strane, policija našla u sobi jednu šolju za čaj upola punu, Lekok je iz ih činjenica izvukao zaključak koji ne bi oporekao ni Edgar Po:

»—C1 ri sata | dvadeset minuta — ·mrmljao je on — u io doba se, do čavola, ne doručkuje. Još manje se u to doba, usred meseca jula, pošio je već svanulo, ubijaju ljudi!

On otilvori ne bez muke poklopac broičanika i pomeri skazaljku na tri i po časova.

M sat odzvoni jedanaest udaraca!«

Shvatate situaciju: sat je bio oborem u jedanaest časova, i ubica je, da bi sebi stvorio alibi, pomerio skazaljke.

Gaborio je imao mnogobrojne imitatore; mnogi docniji pisci postigli su uspehe prekrajajući ličnost Lekoka. Ali trebalo je da proče tridesetak godina i preći Lamanš da se nade sposoban detektiv. koji će dostići glavno lice u »Aferi Leruž«. Zaista, to

je Englez po imenu Konan Dojli, kome pripada čast da je stvorio jedan novi tip detektiva, i čije je ime prešlo u tekući jezik sveta: Šerlok Holms,

Oko 1880 godine pojavile su se prve priče, u kojima figurira čuveni Serlok i njegov neizostavai Vaison. Nasuprot onom što bi se moglo misliti, Konan Dojl nikad nije svog junaka shvatao ozbiljno, iako će ovaj njega načiniti jedmim od pnajčuvenijih pisaca Engleske. A slučajno ga je slyorio. Pošto je bio napravio put oko svela, Konam Dojl se vrati u „svoju otadžbinu da se bavi medicinom. Na nesreću pacijenti nisu znali za njega, i tako, iz mestašice novca, morao je da se bavi pisanjem, Jednog dana, direktor jednog magazina » The London Society« po. iraži mu jednu priču o pustolovinama. I tako, Konan Dojl izmisli Šerloka Holmsa. Uspeh je bio ogroman, sličan onom MDikensonovom sa »Pikvikom«. Novele i romani se nižu: »Znmak četvorice«,. »Čudan zločin«, „»Baskervilski pasć ...

U toku vremena, Dojl je nastavio da piše, iako je pretpostavljao mnogo više svoje istoriske romane i spiritističke studije. Najzad, odlučuje da wništ svog neobično popularnog beroja: objavljuje priču m

" kojoj Šerloka Holmsa ubija njegov neumitni protivnik, profesor Morijaru.

Ali Konan Dojl nije računao na publiku, Sledeće nedelje njemu sligoše stotine pisama u kojima su ga grdili, mazivali ubicom, izdajnikom, razbojnikom. Ubiti Šerloka ... ' kakav odvratan zločini ostalo mu je samo jedno sredstvo da se izvuče iz tog »sosa«: da ponovo oživi toga čoveka. I tako je Konan Dojl morao napisati »Uskrsnuće Šerloka Holmsa«,

Način delanja ovog detektiva isti je kao i Dipenov, i Konan Dojl priznao je lojalno šta duguje Edgaru Pou. Ali to, uostalom,' nije smanjilo vrednost Konana Dojla. Ako i duguje mnogo velikom američ« kom pesniku, on je ipak znao da načini od svog ju» naka jednu originalmu kreaciju, dajući mu veoma karakteristične crte. Ta dugačka i mršava ličnost, sa svojim mnepogrešivim rezonovanjem, svojom lulom i violinom, razgaljivala je više generacija čitalaca: om zaslužuje da sačuva svoje mesto u onom Što bi se moglo nazvati kriminalni muzej književnosti.

Potsetimo se ukratko metoda Šerloka Holmsa, Čim konstatuje jednu činjenicu, Šerlok se upinje da seiznje izvuče sve logične posldice Naiđe li 'na ulici na jednu ličnost sa bronzanim licem, krivih nogu, auloritativnog držanja, om odmah u mjemu prepoznaje jednog nekadanjeg konjičkog olicira koji je služio u Indiji. Sve je to lepo, čak i suviše lepo, jer majzad, Šerlok nikad se me vara, pošto tako sam pisac hoće. Ali, u stvarnosti, jedna činjenica može se uvek različito protumačiti: jedmo potamnelo lice možda duguje svoju boju bolesnoj jeti isto kao i boravku u Mndiji; jedan čovek može imati krive moge a da se nikad u životu nije popeo na konja; a postoje trgovci ili obični birokrati, koje je priroda darovala fizičkim osobinama komandanta, Primenjeno slepo, metode Šerlokove rizikuju da ma prave ozbiljne pravne greške.

Ipak, takve kakve su, one preistavljaju velike praklične koristi. Ja ne uzimam kao dokaz činjenicu da je doktor Lokard, šef Laboratorije tehničke po licije u Lionu uzeo u vrlo ozbiljnu analizu procedure Dipena i njegovih kopija. Briga i ozbilinost sa kojom je ispitivao i diskutovao o njima majbolji su dokaz koliki im je značaj pridavao. Jedu "detektiv koji se stara da poznaje svoj zanat, kaže on sam, može samo da dobije čitanjem Poa, Gaboria i Kona" na Dojia.

Da li da govorimo o Nik Martu? Nekiput sam šetajući duž pariskih kejova nalazio u prašnja" vim kutijama antikvara neke od njegovih knjižica, koje su oduševljavale gimmaziste pre 1914 godine. Danas, treba priznali da čitanje ovih knjižica čini se malo ubedljivo. \

»Moja jedina nadmoćnost; kaže negde jedna ličnost Melaka, u tome je što ih imam svel« Ta formula odgovara vrlo dobro Nik Marteru. Snažan ie kao Herkul, hrabar kao A\jaks, mudar kao Odisej, Ni najkomplikovanija brava ue odoleva njegovom sa? wršenom kalaumzu, a Već njegova moć prerušavanja menadmašna je. Ulazi u jedma kola kao stara žena, a ubrzo izlazi iz njih kao mornar, Iskreno reći, Nik Karter ide malo daleko i me poštuje dovoljno v e rodostojno st, lako dragu Colu Buržeu,

Režis Mesak, istaknuti istoriograf kriminalne književnosti, posvelio je lome ispitivanju jedan veliki tom od 700 strana, koji je zanimljiv kao najbolja zbirka detektivskih romana i koji nosi naslov »Kriminalni romani i maučna misao«. Govoreći u tome delu o jednom od pisaca pustolovina Nik Kartera jer njih je bilo više, od kojih je jedam čak i umro kao lud, što nije mišta neobično — kaže za njega da je dobio ovakav zahtev od svog izdavača:

— Ono što mi tražimo, to su pustolovine, jasne i brze, sa sentimentalnom intrigom. Naprimer: razboj“ nik pljačka voz, šerif ga goni u galopu i puca.za njim. Pan! Đan! ... Razbojnik mu odgovara: Dan! Pan! Đan! Razume se, on se ženi mladom devojkom,

— Kojom devojkom?

— Kojom bilo!

„_____________________-—---_—_——C •_————————- — JJ n I— –J– — — —_— ——– IJ —R-E=——J

Malo pouka posle goslovanja Njujorške

Za avionom na mlazni pogon ·—· videli smo to na čistom, bezoblačnom nebu — ostaje trag. On potraje, kompaktan, gust i dobro Ocrtan na pozadini „praznog“ prostora, zatim se stane razređivat:, širiti, i najzad, tako rasprostranjen (ali i prosenjen) postepeno iščezava. Ostaje li i u čovekovoj svesti na višem stupnju, u Onom njenom vidu koji uopštava čul]ne senzacije, i to ne u onom koji Jbrazuje određene pojmove, milego upravo u onoj neodređenoj mislilačkoj klimi duha koju razgorevaju estetičke emocije —— 1 trag od jednog ,tako izvanrednog koncer:a

zauzeću kakav je bio koncert Njujorške a znajući kohko je ono filharmonije nod upravom Leo“

filharmonije

narda Bernstejna, još 25. IX.? Ostaje, svakako da ostaje, kao slava velikog glumca, kao vizija stvaralačkih čari koie je rasipao jedan Kainc, Moisi, Mune Sili, ne samo u svestima onih koji su ih videli na pozornicama sveta, nego i u mašti ljudi koji su o njima slu šali, ili nešto, čitali u monografijama o tim zračećim ličnostima.

Svak; čovek, sa već stečenim izvesnim iskustvom | „umjetničkog doživljavanja, u stanju je da „zamisli“, da u svojoj fantaziji pretstavi očaravajuće dejstvo velikih umetnika sa kojima se nije susreo; svaki čovek koji je išta doživeo pred delovanjem jednih u-

metnika može zamisliti više bo svi imaju da obave.

što je konkretno doživeo, pa pr?ma tome i dejstvo on:h drugih, umrlih ili živih a nesagledanih ili nesaslušanih umetnika.

Ova pregršt umetničko-esejističkih opservacija upućena je, stoga, ne samo onima koji su rečenog večera u Beogradu imali zadovoljstvo da čuju Njujoršku filharmoniju, nego — i to baš u prvom ređu onima koji ovaj perfekta: simfonijski kolektiv nisu Čuli.

Vi sodite, dakle, u Roncertnaij dvorani, pred erunpom od stotinak instrumental:sta i svedoci ste jedne „zadivljujuće | usredsređenos*ij wivakog pojedinca na posao koji Niko Se iz Or-

kestra me osmehuje poznanicima u dvorani, niko ne nam.,guje,. 2ne pravi grimase — što smo imali prilike da vidimo u ponašanju nekih članova naše Pilhm.„monije Ta poverenje. prema predvodni:ku na nešto uzdignućom malom p9diumu, idoejna i estetska solidarnost sa njegovim lmierpretatorskim intencijama ogleda se u maksimalnom zalaganju svakog poijdinon svirača, da, svoju rečen:cu, svoj mali period (makar ovaj bio sasvim perifernog, dopunskog, epizodističkog značaja za «tonmsku sliku celine) izveđe sa takvom pr” ciznošću i ekspresivnošću kao da je to malo, uzgredno mesto centralna poenta misaonog i cmocionalnojg naboja izvođenog simfonijskog dela. ·Izvođačka

perfelkcija jednog

muzičkog ansambla sa dirigentom”

(onim koji „režira“ delo, koji sprovede prethodnu estetsko-analitiščku studiju. dela) ne proizilazi jedino iz tehničke veštine ı majstorije svih članova tog kolektiva, već i iz društveno-moralnog sta-

va njihovog, iz radnog morala svih sudelovača. Razume se, izbor.lju1 za Njujoršku filharmoniju ja strog, po nekompromisnim merilima stručnjaka o kvalitetu instru“ mentalističliih sposobnosti svak9g kandidata za stupanje u ovaj KO lektiv; mladi čovek koji danas U“ pravlja tim orkestrom, izvanred“ no temperamentni i za svaku ton: sku strukturu hipersenz:ibilni LeOnard Bernstejn („naš Leni“, kako posle serije televiziiskih populatnih pređavanja ovog dirigenta, iZ milošte, nazivaju mnogi američki or.Oani) pečen je i prepečen u svim mstcvarlima svog zanata: ali, svi oni i on ( on pred orkestrom i svi oni, u orkestru) vole i po? štuju ne samo muziku kao takvu, no i svoj plemeniti rađ na sejanju i plodotvornom Yr. „vavjvanju najraznovrsnij:h muzičkih misli širom svoje zemlje i širom gradova po stranim zemljama u kojima gostuju. Oni „brane“ stvar stare muzike. oni čuvaju blago simfonijskog Mlasicizma, Pomant:zma ? impresionizma, no omi

sa istim ENJIŽEVNE MOVINE