Књижевне новине

Hrvatska međuratna pripovetka

U prošlom članku o hrvatskoj

međuratnoj poeziji naglasili smo na kraju da se celokupna naša književnost toga vremena grana u nekoliko „pravaca, da je izraz svoga doba, problema društva i ličnih preokupacija pojedinaca, te da, Zbog- toga, zahteva detaljno

oučavanje i diskusiju. Jer — u tom pogledu kod nas se jako malo urađilo. Sem članka Šime V-četića o hrvatskoj književnosti između dva rata, koji je objavljen u „Izrazu“ 1957 g., nemamo ni jedne druge rasprave da navedemo. Ali ni. Vučetićev članak nije detaljan i zahtevaće dopune; on je, više

kušaj ili potsticaj da se tim problemima priđe đublje i sa više amalize.

Povod za ove beleške o hrvatskoj međuratnoj pripoveci je „školški priručnik“ ili neka vrsta antologije „Hrvatska novela između dva rata“ koju je sastavio i predgovorom · propratio „Miroslav Šicel; on je u svoju knjiga uneo sledeće | pripovedače: · Vladimira: Nazora, Milana Begovića, Slavka Kolara, Miroslava Krležu, Augusta Cesarca, Luku Perkovića, Vjekoslava Kaleba, Novaka Simića, Iva Kozarčanina i Ivana Gorana Kovačića. Sveden ovako na svega deset pripovedača, ovaj „izbor, da nije rađen prema nastavnom programu za srednje škole, mogao bi da izazove veće i šire diskusije u kojima bi se osporavao ovaj ili onaj pripovedač. Ovako, s obzirom da je namenjen učenicima i nastavnicima i njihovim potrebama, ne želimo stavljati „nikakve primedbe. Ipak, reći ćemo samo da je ova „antologija“ ustvari „sužena „An“ tologija savremenih hrvatskih pripovjedača“, koju je pređ sam rat priredio Dr Krešimir Georgijević. Od Georgijevićevih. dvadeset Šice! je uzeo osam dodavši im još Milana Begovića i Miroslava Krležu.

Treba odmah naglasiti da je u hrvatskoj međuratnoj Književnosti delovao dobar broj pisaca koji su se javili na prelomu dvaju vekova. To su Joza Ivakić, Dinko Šimunović, Branimir Vizner Livadić, Ivana Brlić Mažuranić, Josip Kosor, Milutin Cihlar Nehajev, Viktor Car Emin i još neki; sve ono Štb su dali u tom „periođu nije menjalo njihovu književnu fizionomiju niti

ie pomeralo' njihovo mesto i zna-,

čaj u istoriji naše novije literature. K njima se još pridružuju i Milan „Begović i Vladimir Nazor koji su nastupili (Hrvatska Moderna) sa pesmama, a tek između dva rata stali se intenzivnije baviti pisanjem pripovedaka i romana. Cela grupa ovih pisaca stoji nekako po strani od svih društvenopolitičkih i Književnih previranija kod nas*u međuratnom razdoblju. U njihovim đelima nema tragova ekspresionizmu. nadrealizmu i slić mim iizmima, što susrećemo kod drugih pisaca koji su pretstavnici i tumači svoga vremenha i raznih strujanja u njemu. Stariji pisci su više okrenuti prošlosti, svojoj ml” dosti i detinjstvu, i retko kad ćemo kod njih naići na odraz 68"! vremene „stvarnosti. Izuzetak “ tome čini M. Begović sa svojim „Nasmijanim srcima“ i psihološko-socijalnom novelom „Dva bijela hljeba". Uz njega, pred rat, počeće i VI. Nazor da objav-

ljuje pripovetke sa socijalnom problematikom Zagreba, koje je tek 1942 g. izđao pod naslovom

„Zagrebačke novele“. NO ti slučajevi izuzetni : i tih pisaca i za njih same nisu najkarakterističniji; oni, samim tim, daju svojim autorima širinu | raznolikost u motivima, ne remeteći umetničku vrednost njihova „dela. U hrvatskoj je književnosti za ratni i poratni period (do 1925) karakteristična pojava. ekspresionizma.. Ulđeriko Donađini, rano Umrli i do kraja neformirani književnik, ustvari je začetnik ekspresionist:eke pripovetke kođ Hrvata („Lude priče“, 1915). Ekspresionizam je, sa svojim specifičnim slikanjem stvarnosti i težnjom da nađe izlaz iz memoguče{, najbolje odgovarao generacii pisaca koja se pojavila za Prvog svetskog ra-

riraorn PO ed

KNJIŽEVNE NOVINE

sam.

su “u stvaralaštvu,

| odvojivi sastojci,

O»Hrvatska novela između dva rata«ć, »Školska knjiga«, Zagreb

[959; priredio Miroslav Šicel)

ta i afirmisala „neposred E)

njega. M. Krleža i O on OE ONO se tu literaturu, mađa Krleža, ISvo vreme i docnije, prelazi na teren drame i romana. Cesarec je. ustvari, jedini koji je ostao veran pripoveci i romanu, samo što su njegova dela, pisana često na brzinu, ostajala suva i sa dosta umetnički neuobličene građe. Nasuprot Cesarčevim, Krležine pripovetke poseduju potrebnu umetničku težinu, njihovo | umetničko tkivo je jače, čvršće i zbijenije. Cesarec je, kao i Stevan Galogaža, uvek u žurbi i nekom kretanju, opteretio svoje novele obilatim gradivom, činjenicama i sirovom materijom, dajući sve to najčešće krajnje publicističkim stilom koji zamara. Ali, s druge strane,

na primeru Augusta Cešsarca i.

sličnih pisaca može sasvim lepo da

se uoči kako je ekspresionizam sve više ustupao mesto jednom novijem (grubom) ” realističkom

metodu. Ne mogući da nađu ona” kve ljude u društvu kakve je stvo rilo njihovo idejno-političko “beđenje i ne mogući tim putem na

društvo delovati, oni su prihvatili nov metod i stali da slikaju

stvarnost crmo-belim obrisima. Takav način stvaranja imao je daleko veći' efekat: sađa je stvarnost razgolićena, a na stranicama te proze: može da se nađe i odgovor na pitanje: šta treba da se radi? Cesarec je, dakle, na taj način utro put onoj našoj literaturi Tridesetih godina koju obično nazivamo socijalnom. Upravo tih gođina, kada „je monarhofašistička diktatura dosegla „svoj vrhunac, čitava jedna plejađa pisaca nastupa sa romanima i pripovetkama iz savremenog života, optužujuć: društvo u ime poniženih (Luka Perković, Novak Simić, Ivo Kozarčanin, Ivan Goran Kovačić, Hasan Kikić. Stjepan Mihalić, Vjekoslav Kaleb, Ranko Marinković i dr.). U tim rađovima život je uzavrelo prodro sa svom svojom Ssirovošću : grubošću.

Međutim, „pogrešno bi bilo ako bismo ponovili onu netačnu i UOpštenu konstataciju: da je, naime, naša socijalna literatura bež Umetničkih kvaliteta. Neke pripovetke Luke Perkovića, Novaka Simića, Iva „Kozarčanina, 1. G, Ko” vačića, Vjekoslava „Kaleba. i Ranka Mar:nkovića mogu .lako da nas Uvere đa je. tu itekoliko umetničkog elementa, duboke psihološke analize, sočnosti i stilske doteranosti. Tu su teški i nesnosni životi ljudi — seljaka i radnika, naročito — 3dati nenametljivo i ne:sfor-

Birano, tako da se dobija „utisak da je daleko bolja i sa više literarnih kvaliteta naša socijalna novela no pesma. Vrlo je važno da kao jednu od osnovnih književnih vrednosti te proze možemo istaći njen lirizam, stalno piščevo prisustvo i njegovo neprekidno saživljavanje sa svetom koji opisuje. Ima, doduše, tu i takvih pripovedača koji su poziv književnika — borca jednostrano shvatili i poistovetili . ga sa grubom kop:jom života, iznošenjem činjenica i,. jed nostavno, optužbom društva. No mnogi od njih nisu ni bili do kraja izgrađeni „književnici, a život ih je nem:lice lomio: i bacao, tako da ni svojoj ličnosti ni svome knji ževnom delu nisu mogli posvećivati potrebnu pažnju, .

Ima nešto Što nas može naročito začuditi kađ čitamo razne napise o našoj međuratnoj Kknjiževnosti: retko kad ćemo naići da se pominje Mihov:1! Pavlek Miškina (a ne pominje ga ni Šicel!). Međutim, ovaj pripovedač i pesnik, koga najradije naživaju „seljak-književnik“, ne može đa se mimoiđe i

on svakako ima svoje (posebno!) mesto u našoj međuratnoj kKnji-

ževnosti. Zbirke njegovih pr:povedaka pođ simboličnim naslovima „Za svojom zvijezđom“, „Trakavica“ i „Krik sela“ rečito govore o jednom (samoukom) „neobičnomi pripoveđaču, koji je, bez škole, pisao o seljaku i živeo na selu, pa celo njegovo pripovedđačko delo nije ništa drugo do prodorn: krik sela. Jedna opširnija i temeljitija studija o njegovu književnom delu dokazala bi njegovu pravu vred nost i stvarno postojanje u našoj literatari, i, s druge strane, pokazala da on nije nikakav seljakKnjiževnik“, kako se o njemu Ssvojevremeno govorilo, već Književmik kao : ostali drugi iz njegove generacije. Prema tome, i ta tzv. seljačka literatura sastavni je deo naše socijalne. Kknjiževnosti i Ssuvišno ih je jednu od druge izdvajati. Pripovetka i novela, uz pesmu, bile su jedna od najboljih, formi za · izražavanje misli' i osećanja napredno orijentisanih pisaca. Cela hrvatska međuratnma novelistika, od Donadinija do Karlovčana, isprepletena je životom naših ljudi i njihovim „problemima u tom vremenu i po svom izrazu, formi

i uopšte umetničkim kvalitetima neujednačena je... Sve ovo Što smo rekli samo je jedan, iskidano, necelovito i letimice dat viđ hrvatske novele između dva rata.

Tode ČOLAK

ĐORĐE ANDREJEVIC-KUN: TIFUSARI

Sedam

Va Roman Voje Terića, »Minerva«, Subotica,

Mora se priznati Voji Teriću, piscu romana koji pretstavljamo, da je umeo dobro da uoči potencijalnu građu za roman u situacijama kroz koje je kao pripadnik Narodnooslobodilačke vojske prolazio u danima posle dramatične bitke na Sutjesci, i mora mu se dati za pra vo što je svoja sećanja na te dane, zaboravom netaknute, đugo nosio u sebi s ambicijom da ih u jednom zrelom i nađahnutom trenutku literarno obelođani. Ovakav materijal bio je zaista primamljiv za literarno oblikovanje, jer je pružao piscu široke mogućnosti da, zagledan u lice i naličje, u svest i savest čoveka-borca u jednoj izvanredno delikatnoj situaciji borbe, ostvari jedan uzbudljiv. i, „dinamičan ratni roman.

Terić nije prevideo te mogućnosti; čak je, čini se, sve svoje snage usmerio u tome pravcu, i ne bez izvesnog uspeha. Pre svega, njemu je pošlo za rukom da napiše jednu

Swel SMB

'(Gordana Todorović: »Sunce«, »Nolit«,

Još prvom knjigom — ustvari plakekom »Gimnaziski trenutak« Gordana "Todorović pretstavila se kao jedan zaseban poetski glas, skoro kao zaseban ton novije moderne srpske lirike. Naročito se isticala njena pesma »Ako to koga zanima« — pe“ sma koja može da uđe u svaku antologiju jugoslovenske. savremene poezije. toj pesmi Gordana Todorović, talentovano i lirski iskreno, opevala je svoje detinjstvo, svet rata i poratne godine: svet zanosa ! iluzija, bola i radosti. Isto tako u njoj je lajtmotivno ispovedila svoja umetnička opredeljenja, svoje ideje i stavove, kojih je bilo.

Druga knjiga Gordane Todorović »Sunce«, koja se O ovih dana, io izrazitije i reljefnije ocrtava JE10 Eprai poetski lik. To je knjiga puna specifičnih lirskih atmosfera, prelinjenih i izvajanih na jedan svo jevrstam način. ioYe pesme Gordane

'odlorović sazdaane i a mirisa i izgubljenih godina detinjstva. I od snova. Sve je bu mirisa ljubičice i od tuge, od opojne vedre sunčane čarolije i od nekih melanholičnih varijacija, uzdržanih, u tkiva i korene cvetova usađenih. Gordana Todorović rekla je. neposredno, i lepo, u jednoj ranijoj pesmi: »u rosnom sobičku u pesme sam šč ucvetala«. U knjigu »Sunce«, kao nekao aroma i unuulaze i sunca

larnja boja doživljaja, o ramena ja-

i poljupci, trolejbusi i

blana, pejsaži i mostovi, zore i deonice i drugovi sa deonica, srebrne zmije i Dunavi, nišandžije, karijatide

i oluje, sve to krilate stihovi, tradicionalno određeni:

otima poslednji

vagon gnezde nad čokotnjacima Karlovca«. U pesmi »Doružale vedrine« GorTodorović ovako ispoveda svoj ji prihvatanje života:

»dok predeo mi a jorgovani sc dana

doživlja

su od ptica, CVe- .

»Ja, miris proplanka Markovog

izdanka,

da mi ljube zvezde taj koren bez parka

volim to proleće s obramnicom tresanja«.

Iznedrena na izvorima koji još nisu protekli, koji počinju sa korenima iz davnina a nastavljaju se i na sadašnjost, na ovo bivanje i zbivanje, ma pesnikov doživljaj — ova poezija sastavlja detinjstvo sa već određenim emotivnim opredeljenjem, sa svakidašnjim prisustvom. vde: »miris proplanka Markovog izdanka« nije nikakva nacionalna mistična lirska odredba već pesnički dočarana almoslera. i saznanje o poreklu, jedinstvenom, jugoslovenskom, pomalo hajdučkom i uvek ratničkom, sa poreklom u koje ulaze i Davičovi stihovi »Oj Srbijo, buno među narodima«. Subjektivnmi doživljaj u ovim stihovima postao je i umetnička varijanta objektivne spoznaje.

Ali u pesmi »Devojka i proleće«:

se opet lelujanje đuručini kao zlatna neba zdravicu maja, a oblak skida u ruže. Neki grad kao lale

i docveta sa plavom tišinom drveta«.

»Neka mi

đevka dok pijem pojas svoi

pređe u san

Potpuna već magličasta skoro romantična treperavost! Svet dalekog pretvoren u dodire koji su tu, neuhvatljivi a opipljivi. To je kao san, neoatvaren a prisutan. Čarolija i uzbudenje. Igra sa iluzijama. Igra koja se uvek izgubi. Igru izgubi pesnik. Posle otkrivanja iluzija | — nastaje tuga i razočarenje. Gordana Todorović često je (a ponekad i previše) u svetu sna, magle i iluzija, u svetu oblaka i ruža, preokupirana đurđevkom i lalama, kao i »plavom tišinom drveta«. Taj svet izmišljen je i nestvaran, lep ali imaginaran. Moderni pesnik sumnja. poezija »Sunca«,, po umetničkim teoriskim odredbama

Beograd 1959)

i vidovima, jednostrana je u neku ruku, izatkana na jednu žicu, i uvek istim koncima, istim poetskim rekvizitima, ponovljenim „već i pomalo

naturalno jizanđalim. Jednostranost, međutim, ne može da bude garantija za razloge protiv ovakve poezije ali za te razloge garantija su neke stalno ponavljajuće reči »kovanice« (pojmovi, simboli, metafore, emotivne odrednice), koje gube smisao, razmekšavaju tkivo pesme, magličastim sjajem obeležavaju ili potpuno pre'knivaju teme i motive, graniče pesmu sa zvučnim elektom ili bleskavim ot-

sjajima koji su, po moći svojih do-

sega, uglavnom, lažne svetlosti, Opojani »meki i nežni štimung« tako se zatvara u krug, u varijacije o por navljanju a ne obnavljanju svekolikih proleća i ruža. Proleća, ruže i vedrine izgube tako svoje lepotne obeliske i postanu bezlične fikcije, bez određenosti i arome Gordana Todorović ne bi smela da i dalje nastavi

sa preteranom i pretrpanom upotre-

bom novokovanih »omiljenih« reči i pojmova, kojih ima previše. Sve to odvodi sa puta, na neizgledna lutanja. Na lirske zavrzlame i stranputice. A pesnikinja, više nego ijedna mlađa pesnikinja u nas, već je poprilično našla sebe, našla svoj put, svoje ime. Da se potpuno nađe — potreban je još jedan korak, jedno poverenje u sebe. Potrebna je ona sama. I ideja o traganju za konačnim. Vizije i slut-

nje tog iraganja. | Knjiga »Swnce«, knjiga jedne ljubavi i mladosti, povest je o traga. nju za suncem, povest o snovima, poruka za Iraganje i poruka traganja, poruka i čarolija. Jedan osoben put, koji se nastavlja. Merujem, da će Gordana Todorović — kad bude u svojim novijim pesmama i naslutila i ostvarila realnost na jednoj a iluzije i čarolije na drugoj strani, biti još više svoja, još više samostalna, čista, svoj glas i svoje obeležie. A te pu-

teve hoće svaki pravi pesnik. , Rade VOJVODIČ .

vojnika

1959)

zanimljivu i čitku kmjigu koja od svoje prve stranice angažuje punu pažnju čitaoca. Sudbina sedam iscrpenih vojnika koje vrebaju neprijatelji sa svih strana, koje prati iščekivanje nove opasnosti, zatim sukobi unutar same grupe, rađanje jedne pomamne ljubavne groznice, lagano osipanje grupe — sve su to momenti koji se prate -sa živim interesovanjem. Terićeva je zasluga što je ove, i inače zanimljive detalje, spretno povezao u skladnu celinu i na mnogim mestima ispričao ih jednom_ ustreptalom patetičnom dikcijom, čuvajući se pritom one opasne stranputice koja je mnoge naše ratne pisce odvela u frazeologiju u oblasti stila i u šematizam u oblasti ihologije. Provodđeći kroz svoju knjibu sedam ličnosti koje se po svom socijal-

nom poreklu, po životnom iskustvu,”

po moralno psihološkom profilu i stavu prema Revoluciji međusobno razlikuju (Grabovac, glavni junak, nekadašnji skitnica i avanturist, razapet je između osećanja dužnosti borca-komuniste i strasti koju u njemu. u sasvim neobičnim okolnostima budi pojava mlađe partizanke; Miner, radnik, tvrdokoran, da\ek, ali srčan „komesar nad komesarima”; Jovan, bogati seljak, zao i ciničan, ustvari đezerter i očajnik; Adela, gimnazistkinja, samo po slučaju partizanka, zagleđana jedino u

krajnji cilj Revolucije; Pravnik, koji se, zbunjen, prepušta da ga drugi vođe) — Terić je umeo da

njihove postupke snimi u onim po život krajnje kritičnim situacijama, kađa sa čoveka imperativno spada ljuštura, otkrivajući njegovu pravu zapretenu ljudsku suštinu. Na „taj način, izbegavši da jedrnostramo prikaže borce isključivo kao uzdignute heroje revolucionarne svesti i požrtvovanja, on je uspeo da iskreno ispriča jedan izuzetan trenutak Revolucije i đa njene i svesne i saputničke snage prikaže u smelom i nekonformistički izvede'nom preseku.

Međutim, razgovetan „siže, za” nimljivost pričanja, uspela kompozicija i precizan tretman učesnika Revolucije (precizan u )toriskosociološkom načinu), još uvek ne donose nekom delu kvalitete koji

bi mogli da ga postave u red apsolutno uspelih Književnih ostvarenja. Za tako nešto traži se jedna viša, punija kvalifikacija koju Voja Terić, nažalost, nije dovoljno pokazao u svomi romanu. Jer sve gore pomenuto pretstavlja samo dobar osnov romama, a ne i uspelu realizaciju. Da bi to bilo, delo mora sadržavati u sebi ncizostavmu . meru sugestivnosti, ubedljivosti i životnosti; bez toga ostaje samo skelet. Baš te osobine najviše nedostaju ovoj Knjizi.

Terić ne uspeva da zapamćenim doživljajima, poređ njihove veme reprođukcije, vrati i ono psihološko dejstvo koje su u trenutku realizovanja morali u sebi sadržavati, Stoga mnogi u suštini jezivi prizori, ovđe korektno opisani, ne ostavljaju dubljeg odjeka u čitao-

Nastavak na 5 strani

Nedeljko !RŠIĆ,

| ča | gođinama i objavljenih ofa u

yes | . il STEVAN JAKOVLJEVIĆ: |

_ SU/E | OSMBSI

(„MINERVA, SUBOTICA 10950)

Ova knjiga sadrži dvanaest pil-

pisanih, pretežno, “ mlađim listovima i časopisima. eć sam naslov nosi jednu idejnu simbolik-, jer kroz celu piščevu na raciju suze su česta preokupacija. Ovaj ciklus pripovedaka ima, najvećim delom, autobiografski karakter. U njemu su vidno ispolje-

ta samoga pisca, već je u njima zahvaćena, delimično, i sudbina celog jednog naroda, njegove patnje i borbe, kao i sudbina pojedinata, Iako date u hronološkom, narativnom toku, one ne sačinjavaju jednu čvrstu organsku celinu. One zahvataju raznovrsne al mosfere, ambijente, vreme zbivanja. U njima nalazimo i slike „i scene iz Prvog svetskog rata. Nalazimo ih u dalekim nostalgičnim čežnjama za rodnom grudom i toditeljskim krovom, u vizijama slobode, u zlokobnim slutnjama i

| panikama na pučinama Meditera~

na. Jakovljević je dobro upamtio ratne „prizore sa raznih bojišta srpske vojske i pratio svu onu bolnu dramu ·čovekovu u svakodnevnom susretu sa smrću, „kada neumitna opasnost lebdi nad glavama sviju, njen zlokobni dah kao da svi osećaju”, i kada jedno „puščano zrno“ pretvara, čoveka „u večiti mir i mrak“. f

Sugestivno je ispričana priča „Mrak savesti“, teška optužba protiv nekih srpskih oficira iz prvih dana Hiljađu devetsto četrnaeste. U nekolikim pripovetkama Ja“ kovljević daje isečke iz prvih godina između dva rata. 1 ako ove priče nemaju široki zahvat u at-

STEVAN JAKOVLJEVIĆ

mosferu i zbijanja ondašnjih poratnih dana, pisac je osetio dah beogradskih predgrađa, velike jade i male rađosti njenih stanovni-

ka, dao , makar i fragmentarno, nekoliko istinito doživljenih likova: dvojice siromašnih studenata,

bolne, istrzane. napore „Marije „da otrgne od, smrti i glađi bolesnog muža i decu, tragičan kraj sitnoga arhivskog činovnika, težak put ka literarnoj afirmaciji mladog talentovanog pisca, pređ kojim še, u svom leđenom birokratizmu, isprečila maloagrađanska figura u-. rednika. Po mnogo čemu je za-, nimljiva i danas aktuelna pripovetka o Joakimu kritičaru. Knji-, ga, zatim, baca ji letimičan pogled. na prve naše ratne i poratne da-! ne. Najjači utisak ostavlja priča o ustaškim zločinima („Jama“). Data je'u literamoj tradicii Goranove „Jame" i Ćopićevog „opisa na stranicama „Proloma“". U . Kađa se pročita knjiga Stevan

Jakovlievića stiče. se nekoliko osnovnih „utisaka. Ona je pisana,., prvenstveno, u ličnim doživljaji- | ma i impresijama. Ti su doživlja“ ji dati najčešće u širokim naracijama. Fabule su uzete direktno iz života. Jakovljević je ovde Sstvorio niz ljudskih likova. Ti su likovi nekad delimično osvetljeni, skicirani, te daju utisak iskonstruisanosti. Ali najvećim delom to su

stvarni, živi ljuđi. „Faktografska ' građa, koja „zauzima priličan deo ove knjige. ima poseban značaj.

Jakovljević kao pisac ima razvijeno osećanje za oživljavanje atmosfere, za lokaciju, za odabiranie karakterističnih scena i detalia. Rečenica je narativna, dobro usklađena, mada pomekad ima prizvuk arhaičnosti. -

. Jovan VULEVIČ

ne ne samo neke koordinate žiVO-