Књижевне новине

ZNAČENJE UME

TNIČKIH

SIMBOLA

Nastavak sa 1 strane stentnu stvar ili događaj — takc' da u nama izaziva slične reakcije kao što bi izazvao označeni predmet. Kad čujem zvuk zvonca, koji označava da neko želi da uđe u stan, ja doživljujem samo pretstavu da neko želi da uđe. Taj neko egzistira sad i ovđe, pred mojim. vratima — sem toga. me se ništa drugo i ne tiče. Kakve su njetovo karakterne i druge osobine, ko je on kao ličnost — takve asocijac:ja se u ovakvoj situaciji ne javljaju.

| Međutim, zvuk zvona može biti i simbol. "' Naprimer, u „Uvertiri 1812“ Čajkovskog u finalu se u bujici orkestarskih zvukova sasvim razgovetno mogu čuti „crkvena, zvona. Ovde ovaj zvuk ima sasvim drugu funkciju. Kao zmak, zvuk crkvenih zvona najčešće samo nagoveštava početak ili svršetak slu“ žbe božje. To je konkretni objekat na koji se on kao znak odnosi i čiju pretstavu mi asociramo s opažanjem zvuka. Kao simbol u ovom muzičkom delu zvuk crkvenih zvona označava trijumf pobede nađ neprijateljem i možđa, nad zlom uopšte: Zato on u nama evocira jedan veoma složen psihički doživijaj koji se sastoji od raznih elemenata misli i osećanja. Pored toga što u našoj inđividualnoj interpretaciji mi možemo s onim što čujemo auocirati izvesne slike i pretstave i doživeti neka veoma inđividualna, samo nama

svojstvena osećanja — bitno je za'

ovaj simbol, ako smo bili sposobni da ga interpretiramo da on u nama budi doživljaj jedne veoma opšte strukture misli i osećanjaj — moglo bi se reći jednu od opšteljudskih konstanta, — ·

Neki muzički estetičari su pokušali da tu opštu strukturu misli i )osećanja koju jeđan muzički simbol u nama evocira nazovu mu~– zičkom idejom — međutim, termin nije naročito srećan. Pored,

toga što je neodređen (Lok je „idejama“ zvao opažaje, „kasnije su „ideje“ bile shvatane kao si-~

nonimi za pojmove, kod Hegela ideja je totalitet pojmova itd.) om je opterećen jednim suviše intelektualističkim značenjem. Tendenciju preteranog intelektualiziranjal nalazimo i kod Suzane Langer kad govori o teme da muzika kac i druge simboličke forme „izlaže {ogičku formu svojih dbjekata“, da ona „nije samo — izražavanje već formulacija i reprezentacija emocija, raspoloženija, mentalnih napetosti i odluka — logička slika ·' osećajnog života“.

Termin „logički“ stvari da naznači opštost strukture. Međutim, samo one opšta strukture treba zvati logičkim ko.je pretstavljaju uslove utvrđivanja istine. Međutim, umetnost nije ono područje na kome bi se ocenjivanje vršilo s obzirom na istinu kao osnovnu vrednost, ono ima svoje specifične vrednosti.

Zbog toga dovoljno je reći da muzički simboli „označavaju opšte forme osećanja i me-diskurzivnog, mišljenja koje se inače ne mogu adekvatno izraziti rečima. Ovakvo shvatanje muzičkog značenja se oštro suprotstavlja tradicionalnoj muzičkoj estetici, koja je, ne mo= gući da na muziku primeni teoriju otslikavanja (kao kod literature i likovnih umetnosti) „pokušavala da suštinu muzike vidi u emocionalnoj katarzi, u kompozitorovom izražavanju njegovih osećanja, koja onda prilikom izvođenja rezoniraju u slušaocu, “evocirajući u njemu slična osećanja. Samo izra žavanje konkretnih osećanja, mada uvek prisutno u muzici, nije dovoljno da od jednog skupa tonova mačini simbol koji ima trajno i opšte, objektivno značenje, Uostalom, izvanredno intenzivna Osećanja mogu biti izražena na bezbroj načina koji nemaju nikakve veze s umetnošću niti vođe stvaranju simbola.

S druge strane, isticanje opštih formi osećanja i ne-diskurzivnog mišljenja kao objekta „označenih muzičkim simbolima ne sme dovesti do idealizma kakav srečemo naprimer u poznatom tekstu Riharđa Vagnera:”

„Ono što muzika izražava je večno beskonačno i iđealno, ona ne izražava strast, ljubav ili čežnju po sebi i to ona pretstavlja u svoj onoj beskonačnoj „raznovrsnosti motiva koja je isključiva i osobena karakteristika muzike, a strana i neizraziva za ma koji drugi jeij“, Porme objekata „koje umetnost označava nemaju „večiti, beskonačni i iđealni* karakter. Ako su objekti uopšte dati samo “ı relaciji prema subjektu, čoveku, onda je to još očiglednije kad je reč o takvim objektima kao što su forme osećanja i mišljenja. Najveći broj umetničkih simbola su opšte „struk ture emotivnog i misaonog života čoveka jedne određene epohe. Ti-

ovde služi u-

njenica da neka umetnička dela, koja su kod svojih savremenika imala ogroman, bučan uspeh, kawnije padaju u potpuni i definitivni zaborav, ili ih od zaborava spasavaju samo još poneki detalji. Preživljavaju vekove i epohe samo ona dela čiji simboli imaju opštečovečansko značenje, jer izražavajući misli i osećanja svojih autora, klase i nacije kojoj su pripadali, istovremeno i označavaju izvesne Mpšteljudske forme misaonih i emotivnih sadržaja — napri-

> COO OKO ICO

mer, simbol žrtve za druge u Bahovoj „Pasiji po Mateju, simbol borbe sa sudbinom u Betovenovoj Petoj simfoniji, simbol usamljenosti u Šubertovoj pesmi. i orguljaš“ iz „Winterreise“, simbol materinske ljubavi prema detetu u madonama raznih velikih slikara, simbol odanosti "i: liku Solvejg iz Ibzenovog „Per Ginta“, simbol prolaznosti u lobanji koju Hamlet drži za vreme svog čuvenog monologa itd. i

Termin „opšta forma osećanja“ jednog objekta je dovoljno jasan ako se uzme u obzir da forma uvek znači skup omih njegovih elemenata koji ostaju invarijantni pri svim transformacijama slova, situacije, konteksta.

Treba, međutim, razjasniti „šta se podrazumeva pod ne-diskurzivnim mišljenjem za razliku od di< skurzivnog.

! DISKURZIVNI TI NE-DISKURZIVNI SIMBOLI

Ta razlika se može lepo ilustrovati poređenjem takozvane misaone poezije 3 naukom. U poznatoj Rakićevoj pesmi „Dolap“, pesnik izlaže misao o besciljnosti života, o uzaludnosti svih napora, o praznom okretanju u krug koje se grobom „završava — kao suštini ljudske egzistencije. Međutim, on tu opšteljudsku misao koja se nalazi u žiži čitave jedne opšte struk ture ošećanja — ne izlaže na diskurzivan način iako se služi rečima. Om konstruiše tjedmu ik:i

koja ima dublje značenje, i koja

je zato simbol, ali i umetnički nediskurzivni simbol.

Na istu temu filozofi i esejisti su bezbroj puta izlagali svoje meditacije u formi manje ili više logičkog zaključivanja. Naprimer: život se neizbežno završava smrću. Čovek se kreće u krug gonjen nekom silom jačom od njega i vuča svoj teret od dana kad je izronia iz ništavila do dana kad će se ponovo utopiti u njemu. Nikakav njegov napor ne može ga spasti njegove s"dbine. Prema tome, svaki napor je zaludan. |

U oba slučaja služimo se simbolima da označimo položaj čoveka u svetu, dakle jednu situaciju koja je objektivna utoliko što je tako sagleđava veliki broj ljuđi, nezavisno od ma kojeg pojedinačnog subjekta. U oba slučaja se služimo rečima. Međutim, u prvom slučaju težimo da dočaramo celinu te situiacije simultano, bez raščlanjavanja na pojeđine sastavne ele" mente, služeći se jedmom muetaforom i angqažujući našu moć dtrrektnog intuitivnog shvatanja i uživ)javanja. m"

U đrugom slučaju mi smo još uvek zadržali izvćsne metafore. Naprimer, umesto „čovek vuče svoj teret od dana kad je iztonio iz ništavila do dana kad će se ponovo uUtopiti u njemu“ — što je još uvek umetnički simbol, morjio bi da se kaže: „Čovek obavlja dJŽnosti koje su mu nametnute ođ rođenja do smrti“, što je diskurzivan, naučni simbol. Ipak, kao celina drugi tekst je diskurzivan. Tu je situacija razložena na njene sagtavne elemente. Vidna je tendemcija da se umesto opisa slike, reči tako upotrebe da se naznače pojmovi koji se spajaju u sudove, a ovi Wwode do izvosnog zakliučka. Ovakvi simboli se me obraćaju našoj intuiciji i Osećanjima, već, pre svega, posrednom logičkom mišljenju. . !

Naročito: je bitna karakteristika diskurzivnog mišljenja amaliza objekta na njegove konstantne, struk

me se· jedino i može objasniti či“ turalne elemente, koji imaju sa-

„Stari ·

nja u nama...

mostalno značenje, i zatim sukce= sivno ređanje simbola loji se odnose na jedan elemenat za drugim dok se ne dobije izvesna pojmovna celina koja je datom objektu adekvatna, !

Za diskurzivune simbole je, dakle, specifično da je forma subjektivnog doživljaja koje oni uzroku? ju — uvek jedan pojam i da je objekat koji oni označavaju — nešto opšte i konstantno tj. apstra-= hovano opšte i konstantno svojstvo ili odnos ili struktura izvesne klase stvari.

POSTOJE LI ČISTO EKSPRESIVNI SIMBOLI }

Među filozofima i logičarima je veoma rasprostranjena zabluda da je svako mišljenje kao takvo diskurzivno i da su simboli mišlje= nja ili diskurzivni ili besmisleni, Savremeni empiričari i logički pozitivisti su svi odreda zastupali te-= zu da simboli metafizike, etike, estetike i literature ne označavaju ništa već imaju samo ekspresivnu funkciju, To je prirodna/ posleđica sužavanja ontološke baze ove filozofije. Ako su jedini objekti pojedinačne stvari i događaji, oOti„da su jedini simboli koji nešto „Oosnačavaju“, koji imaju van-lingvističko značenje — reči i stavovi empiriskih „nauka odnosno, isku= 'stveno proverljivi istiniti stavovi •običmog govora.

Logički simboli su onđa simboli o jeziku, a svi drugi samo izražavaju osećanja. Karnap je tu tezu ·izrazio na sledeći način: „Svrha jedne lirske pesme u kojoj se po~

'javljuju reči „sunčev sjaj“ i „o“

blaci“ nije da nas informiše o izvesnim meteorološkim. činjenicama, već da izrazi izvesna osećanja pesnika i da izazove slična osećal Metafizički stavovi — kao i lirski stihovi — imaj: samo ekspresivnu ali ne i reprezentativnuı „funkciju. Metafizičkš stavovi nisu ni istiniti mi lažni,

Kriterijum lirike

Julijan PŠIBOŠ i

esma dobra, a koja loša? Postoji li neki nepogrešivi kriterijum, ili se zauvek moramo osloniti ma lični ukus čitaoca? Svakoga, što znači i bilo kojeg čitaoca, ili samo najosetljivijeg, najsvesnijeg? Ali koji je to majosetljiviji čitalac? Možda sam pesnik? Misleći tako, vratili smo se na neraspravljeni početak.

Realisti ponavljaju za Aristotelom o podražavanju ljudi i predmeta preistavljanih u poeziji, o slaganju umelničkog dela sa stvarnošću, o odražavanju te stvarnosti. UU marksističkoj definiciji treba posebno naglasiti 1) »temdencioznost« toga odražavanja, i 2) da se štvarnost neprestano menja. i

Ako bi irebalo da se poslužim porečenjem, na zvao bih umetničko delo ne ogledalom, nego žarištem sočiva koje sabira sunčane zrake i tim zracima osvetljuje duhove, pali maštu i osećajnost ljudi, Umetnost je kao zgusnut psihički život (koji, jasno, mastaje me ni iz čega, nego iz primanja sveta i delovanja na svet). Delo nastaje iz pojačanog psihičkog života ı izaziva pojačan psihički život kod onoga koji ga prima, A između svih umetnosti — lirika sadrži naboj psihičkog života koji najbrže pogađa i eksplodira, Muzika-umetnost koja još brže ponese čoveka — tek spojena s rečju pogađa u pravi cilj.

Koja je

2 WNirizam je pobuda ka sveljudskoj sreći ustaljena u reči, To je po-

buda, znači naprezanje čitave ličnosti onoga koji piše, njegovih misli, osećanja, mašte i volje va srećom; to je Olimanje one mitske vatre upornim i zavidljivim bogovima; to je ono što danas nazivamo manje mitlološki a više publicistički — uključivanjem, angažovapošću u borbi za bolji svet. Pobuda ka sreći ne može se zaustaviti na ličnoj sreći. Samo mali pesnici dizali su svoj pev samo ka svojoj ličnoj sreći, »Sreće u domu nije našao, jer je u domovini nije bilo«, Ta Mickjevičeva misao formuliše uslove veličine ne samo delovanja, nego i pisanja. Jer čak i najviši napor volje i osećanja jedinke, čak i onda kad ta jedinka peva u boru s. masama, ne dovodi odmah do opšte sreće, svako veliko pesničko ostvarenje je revolucionarnmo. DĐesnik se često mora okrenuti — svom snagom svoje pobude ka sreći — protiv onih čije delo znači nesreću za druge, Svaka velika poezija dakle ima dva krila ove pobude ka sreći: ljubav i mržnju, Od jačine raznolikosti tih osećanja zavisi snaga i dubina lirike.

U rasponu širokih krila ljubavi«mržnje lirika nosi beskrajno smenjivanje psihičkih sadržina, ustaljujući (nakratko) tipove čovekovih ose ćajnih stavova koji odgovaraju iz menjenim životnim situacijama, (Zma se da su te sitmacije proizvod društvenih odnosa.) Kako dakle ocenjivati lirsku pesmu?! Da li smatrati da

su najbolje

njem u

sme koje izražavaju osećanja razvoja dane društvene Safina lirika jednako

one lirske pe liudi u sasdoblij Tova ie ije, š i zmači ae OP: akaRiiBar pesme Valer fon _ Roc vajdea, a pesme Valtera fon der aaa ea iz i Jednako dobre kao i pesme Geteove? ili smatrati i: se pesnička umetnost kao i sve u GREEN 0 razvija, i lirika epobe SOJE ye i ee Head ina naše epohe, nastane — mo! ti bi OaeiRi Oprayovaja osećanja u e O oo menima? Ja prihvatam ovo „drugo tvrč enje. ok i napredak u umelnosti kao što postoji napreda

· svakoj oblasti ljudske delatnosti.

A ako je tako — nije se slobodno povlačiti do osećanja i načina izražavanja osećanja koji odgovaraju lipovima lirskih iskustava prenetih iz prošlosti. A ako je tako — kako se nadovezivati na tradiciju,

kako se njome »napajali«?

-irika je umelmost reči najosetljivija prema no yibte Zato je takozvano »napajanje« na liradiciji u lirskom stvaranju — u poređenju sa takvim dapaji drugim, donekle sporijim stvaralačkim rodovima — nmajmanje plodonosno, ako je uopšte — mo guće, Dobra lirska pesma je definicija dosad nepo“ znatog uzbuđenja srca i mašte. Kako dakle ocenjivati pesmu? Prema stepehu njenog tradiciomalizma? Taj je kriterijum negauvan.

A pozitivan? Dobra pesma je otkriće nepoznatog osećajnog stava ili nove. lirske situacije koja odgovara izmenjeno} životnoj situaciji. Dobra pesma hvatajuci tu.novu lirsku situaciju menja nekadašnji način pretstavljanja, osećanja i ocenjivanja. :_

Po čemu ćemo poznali da je reč o poeziji, a ne samo o versifikaciji? Po tome što pesnik ne ponavlja lirske situacije koje su već savladali stari i njemu savwremeni pesnici i što ne ponavlja sebe. Idealan" lirski pesnik bio bi autor pesama: od kojih bi svaka bila otkriće nove lirske situacije, . .

Princip »Piši najmanje« može biti nepravilan jer može voditi do kočenja pesničkog zanata, ali će još uvek biti pravilno geslo: »Preraduj sebe: imaj srce u srcima drugih!«

Da bi.se znalo koje su lirske situacije u poeziji već savladane, što je dakle samo versifikacija — potrebna su”nam književno-istoriska istraživanja drugačija nego dosadašnja, Naši književni istoričari i kritičari ograničavaju se obično na izradu opisnog kataloga društveno-političkih tema u poeziji i na nepouzdane napomene o jeziku. Oni to nazivaju marksističkom naukom o književnosti. Ko će napisati istoriju lirike s tačke gledišta promenljivosti lirskih situacija, istoriju poezije obrađenu metodom stvarno dostojnim imena dijalektičkog metoda? | |

(Preveo s poljskog Petar VUJIČIĆ)

ĐORĐE ANDREJEVIČ-HKUN: MRTVA: PRIRODA

jer oni ništa ne tvrđe... Oni su kao smejanje, lirika i muzika ekspresivni. Oni ne izražavajui toliko privremena osećanja koliko permanentne emocionalne i volitivne dispozicije“. ;

Završna Karnapova rečenica je tačna ali zahteva dve dopune, Prvo, nediskurzivni, umetnički i drugi vannaučni simboli izražavaju ne samo permanentne emocionalne i volitivne, već i misaone dvyspozicije. Drugo, ako imamo posla s društvenim simbolima a ne samo s onim koji imaju značenje za jednu jedinu indiviđuu, ove dispozicije su intersubjektivne, zajedničke za sve pripadnike jedne društvene grupacije.

U čemu bi mogla biti fundamentalna razlika između naučnih, i, vecimo, literarnih simbola zbog koje se samo prvi odnose na izvesne objekte dok drugi isključivo izražavaju osećanja?

I u jednom i u drugom slučaju simboli su vezani s izvesnim intersubjektivnim permanentnim dispozicijama da se nešto opazi, Ža> misli ili Oseti. Zašto Karnap, kao mnogi iPfe njega (uključujući Ogdena i Ričardsa i Koržibskog) sma” tra da u prvom slučaju postoji objekat koji je simbolom označen, dok u drugom slučaju „nikakvog objekta nema? Zato što se verifikacija u čulnom iskustvu . uzima kao jedini Kriterijum postojanja jednog objekta. Dakle, reč „oblak“ u naučnom jeziku označava jeđan objekat zato što se oblak može videti. Kad je reč „oblak“ u lite= rarnom jeziku upotrebljena kao simbol koji. označava nesreću, „ne-

sreća“ nije objekat jer se ne mo-

že ni videti ni čuti ni opipati. v

Teškoća u ovom mwmypirističkom konstanino (u varijabilnom). Zato 'Tezonovanju sastoji se u tome Što

je sama verifikacija u iskustvu nedovoljan kriterijum da se utvrdi postojanje ma čega. To su uvideli čak i oni empiričari koji su bili dovoljno dosledni da iz prihvatanja ovakvog kriterijuma postoja-

nju,

niti bola.

se forma može doživeti u čćulnoj slici, shvatiti samo mišlju. Na ta dva elementa se može analizom rašč interpretacija

Jedno umetničko delo zaista u-

| značena simbolom, može se samo misaonmo shvatiti, samo što je Ovde u pitanju takozvano neđiskur= zivno, mišljenje — neposredno, nepojmovno, simultano styaranje celine. Tako, recimo, Urban navodi primer jeđnog Ibzenovog*rfimbola! iz „Per Ginta“ đa· pokaže kako veliku saznajnu vređnost može imati ovo mnedđiskurzivno wshvatanje. Kad Per ljušti glavicu luka da bi otkrio ono skriveno, unutrašnje, bitno, i pošto je uklonio sve sloje= ve, tamo više ne nalazi ništa Što u njemu rađa bolno saznanje da je i on, Per, takav, taj simbol (po Urbanovom mišljenju bolje nego ma kakvo pojmovno izlaganje) ukazuje na društvemu prirodu našeg ja. Pošto uklonimo sve slojeve društvenih veza i odnosa u drugim ljudima — ostaje potpuna praznina. Ljudi koji nisu sposobni da ostvare nijedam čvrst drustveni odnos postaju prazni kao i sam Per Gint. U ovom smislu je mo. guće interpretirati i poznato Engelsovo tvrđenje da se iz Balzakovih romana može više naučiti o društvenim „prilikama „Francuske početkom XIX veka nego iz svih rađova istoričara, političara i e? konomista tog vremena.

Dakle, nediskurzivni simboli, . daleko od toga da samo izražavaju i evoeiraju osećanja, imaju i jedno kognitivno značenje — oni označavaju izvesne objekte a ove shvatamo nediskurzivnim mišljenjem.

“u Ošsećaali se može

svakog

nija izvedu solipsističke ili umereno skeptičke konsekvemce. Hjum je tako došao do uverenja da mi u postojanje materijalnih objekata, drugih ljudi i našeg sopstvenog tela verujemo na osnovu instinkata i drugih „iraciomalističkih · „faktora. Prema tome, samo na osnovu senzornog iskustva mi ne možemo znati da reč „oblak“ -ı govoru meteorologa pretstavlja realni objekat — oblak.

Ako pak u kriterijum objektivnosti uključimo celokupno praktično iskustvo, onda područje objeRata postaje daleko šire od skupa čulno iskustvenih materijalnih stvari. U tom slučaju reč „oblak“, upotrebljena kao metafora u jednoj lirskoj pesmi, ne samo što služi za ekspresiju jednog subjektivnog osećanja kod svih stvari Koj' stimulaciju javljanja jednog sličnog osećanja koa svih stvari koji se Ss tom pesmom. upoznaju. Ona u ovom slučaju i označava opštu formu svih tih mogućih osećanja. Asocijacija reči s ovom formom i čini*od reči „oblak“ simbol. Pritom je sama ta forma, prvo, nešto Objektivno, nešto što postoji relativno nezavisno od subjektivnog doživljaja svakoe pojedinca ponaosob. Drugo, svaka forma osećanja, kao i forma opažanja — već je misao, mada ne diskurzivna misao, pojam. Svaka forma je već nešto opšte (u pojedinačnom), nešto apstraktno (a konkretnom), nešto

vek ima pre svega ekspresivni karakter, Njegovim posmatranjem ili slušanjem ima se najpre vizuelan ili akustički doživljaj samih simbola kao takvih — slova, tonova, pokreta, oblika i boje.·' To još nije interpretacija — za onog ko ostauane na pasivnom opažanju samih simbola ne udubljujući se u hjihovo značenje. kažemo da stvar nije razumeo. Interpretacija počinje tek vizuelnom. ili akustičkom pretstavom onog što simbol znači, odnosno doživljajem jedne manje ili više snažne emocije koja“ simbol e izražava. Međutim, time još nismo dospeli do onog što je u značenju simbola najdublje i najbitnije, a to je sam označeni objekat. Kao što smo ranije videli, objekat označen simbolom obično je zamisao nečeg opšteg (suštinskog, tipičnog); to je ono Što se Često naziva „idejom“, a što je precizno govoreći uvek jedna konstantna struktura ljudskog misaonog i afektivnog života. Ova struktura o-

Prema tome, svim simbolima a ne samo onim koji se sreću u nauci i filozofiji, „svojstvena je dvostruka relacija — prema opjektima koje označavaju i prema f{iormama psihičkog života koje .zraža vaju. Stvar je, međutim, u tome što” je pojam objekta označenog neljin umetničkim simbolom mnogo Siti od onog Što zamišljaju razni površni estetičari, u prvom ređu pobornici socijalističkog realizma kad postav ljaiu zahtev da se umetnički simboli direktno odnose na pojave realnog društvenog života. Analiza velikih umetničkih dela pokazuje,

međutim, da su objekti označeni njihovim simbolima bili idealni, imaginarni, fantastični, „dobijeni

kreativnom sintezom realnih ele. menata. Često su to samo emotivne strukture koje uvek iznova Oživljuju u umetničkim doživljajima svih onih: koji su u stanju da interpretiraju jedan literarni, kovni ili muzički simbol.

Dr Mihailo MARKOVIĆ

KNJIŽEVNE NOVINE