Књижевне новине

|

| | |

Ostilističkoj,

· Krifici

Ono što se može i mora odmah naglasiti kada je reč o prvoj Frangežovoj knjizi svakako je spoznaja da njegove studije i eseji nisu to u običnom smislu reči. Sva naša dosadažnja proučavanja pisaca, odnosno njihovih ostvarenja gotovo su se uvek kretala oko same tematike dela, idejnosti i sl., dok se samo usput, više ovlaš, govorilo o njegovim estetskoumetničkim kvalitetima, pa i o tome najčešće na kraju samog eseja ili rasprave. To je, naravno, svakoga od nas dovodilo u zabunu i skoro nikada nismo bili načisto u čemu su umetničke vrednosti jednoga dela, kojim putem i kako ih oikrivati, itd. Obično se kao jedan od umetničkih elemenata bilo kog književnog proizvoda isticao stil, ali tako da se za-njega jednostavno kaže da je te« čan, skladan, blistav, bistar, živ —/ ili pak obratno: mlitav, nezgrapan, suvoparan. I dalje od toga retko kad dokazanog zaključka nikad se nije išlo! Upravo tu činjenicu ističemo da se odmah uoči izvesna novina — ako hoćete i preokret! — koje čini Ivo Frangeš u svom proučavanju i tu mačenju književnog dela. Ti njegovi napori su besumnje ozbiljni, zbog čega »Stilističke studije« u svakom pogledu zaslužuju pažnju i zahtevaju da bar neke autorove stavove i poglede, delimično, ovde .iznesemo. Stil je jedno od osnovnih piščevih stedstava pri oblikovanju životne materije u umelničko delo, on je njegova potka i srž. Isto to mišljenje zastupa i Ivo Frangeš u svome članku »Stilistička kritika«, u kome joj nastoji odrediti »vrijednost i granice«. Ali već u člancima »Stilistička metoda Lea Spitzera« i »Lingvistička stilistika (iacoma Devota« Frangeš se, obrazlažući ih, sukobio i suprotstavio nekim stavovima ovih dvaju svakako najpriznatijih stilističara sa Zapada. Priznajući im nesumnjiv smisao i sposobnost za interpretaciju jednog književnog dela i prihvatajući ono što je za njega bilo prihvatljivo, on je, u celini uzev, ukazao na ukalupljenost njihovih metoda, na unapred pripremljen šablon u prilaženju delu kao umetničkom ostvarenju. Medđutim, hteli mi to ili ne, svaka se stvar s vremehom pretvara u Šablon. Prema tomć, vrednost jedne metode, po našem mišljenju, u onome je što će druga od nje prihvatiti i to, razradeno, pretvoriti u sasvim nov način proučavanja stila jednoga pripovcdača ili pesnika. Stilistička metoda Lea Špicera težila je uvek ka tome da dokaže da je »umjetničko djelo intuicija«ć, u čemu je usko vezana za Kročea. No to nikako ne znači da 'je njegova lingvističko - psihološka metoda bila uska; bila je daleko šira i sa širim zahvatima suštine umeiničkog dela od lingvističke metode Đakoma Devota. Psihološki metod Lea Špicera. traži da se čitalac- kriti. čar mora saživeti s umetničkim de-

| lom i tek tada, nakon tog saživlja-

vanja, dopušta kritiku dela: »Kritika, koja ističe slabosti umjetničkog djela dopuštena je tek, pošto smo savrŠeno spoznali namjere autlorove i slijedili ih do u iančine.«

Međutim, Frangeš se tome na neki način protivi. Po njegovu mišljenju isključiva primena tog metoda dobija »spiritualistički karaktere. On ne želi da ide samo putem onoga što je pisac dao nego i onim drugim što je pisac hteo da da: »Može li se veli on — pisati o Mažuraniću, a da se nc prouči išarani rukopis Smail—age? II zar upravo stilstička kritika mije pozvana da osudi 'i odbaci drugo, »popravljeno« izdamje novela, koje je sam Verga prire-

dio 1920. godine.« Dakle, Špicera interesuje samo konačan tekst, a Frangeša obrnuto; njegova su, naime, interesovanja šira i dublja: njega interesuje sve od početka do konačne verzije teksta. Na taj se način Frangeš više približava istoriji literature, ukazujući na „nužnost povezivanja nauke o književnosti s književnom istorijom.

Za Iva Frangeša proučavanje stila pisaca u jednom određenom delu je upravo put za prodiranje u' unutrašnji svet umetnika, put za svestrano opsedanje te čudesne »tvrđave« (čitaj: umetničkog dela) u kojoj je skriveno neizmerno bogatstvo piščevih doživljavanja i ličnih preokupacija njegovih junaka. Otuda on izv. slilističku kritiku shvata šire i daje joj u interpretaciji pesme (» Antun Gustav Matoš: Jesenje veče) pripovetke (»Stvarnost i umjetnost u Krležinoj prozi /Novela: Veliki meštar sviju hulja/«) ili romana (»Buđenje Ivice Kičmanovića«, o romanu wO registraturi Ante Kovačića) potpuno odrešene ruke. Upravo je tu i značaj stilističke kritike o oceni umetničkog dela, jer »je njezima metoda analiza, a njezin cilj sinteza« (potcrtao T. Č.). Zbog toga kritičar pri svemu tome ne sme

(Ivo Frangeš: »Stilističke studije«, »Naprijed«, Zagreb, 1959)

”

polaziti samo od forme (A) i sadržaja (Ai) odvojeno, s obzirom ·da se time ne bi postiglo mnogo, nego je nužno proučavati odnos, unutrašnji odnos između A i Ai. »SLilistička kritika — zaključuje Frangeš Sie treba da izraz piščev proučava nošena dubokim osvjedočenjem, da se upravo na očituje i univerzalni i individualni karakter' pjesničkog djela, da upravo na takozvanoj »formi« pisac ostavlja toliko »otisaka prstiju«, da ga je lako identificirati, proniknuti u “njegove namjere i naći korijene njegovu stvaranju.« .

Frangešova stilistička kritika ne odbacuje no ustvari povezuje lingvisličku kritiku sa književnom istorijom i njenim metodama, ona ukazuje ma nužnost njihova zajedničkog (nikako i nikada odvojenog!) života i zajedničke' primene u proučavanju stila umeiničkog dela. Na kraju Frangeš ističe da se ipak »kritičar, da ·bi u ·potpunosti izvršio svoj zadatak, mora usto »ogledati i a drugim 'oblicima i metodama, jer mu samo množina pristupa može dati cjelovit doživljaj poezije«. »Stilističke studije« sve to u potpunosti vrlo dokumentovano potvrđuju... i

Tode ČOLAK

jeziku najpotpunije-

O nesporazumima

H

Herbert Rid, jedan od najvećih savremenih engleskih pisaca, pe-

snik i teoretičar likovnih umetnowti, pisac osobene pripovedačke

| proze, u nas je poznat, uglavnora,

kao književni teoretičar i esejist. i ova knjiga, na prvi pogled, pretstavlja takvog Rida; knjiga eseja koji imaju opšti teoriski karakter, a nađasve raspravljaju o org3nskoj i apstraktnoj formi, o pesnič kom jeziku, strukturi pesme, o nejasnom u poeziji, o ličnosti pesnika, o mitu i prirodi metalizičke poezije, o pesmi i snu. Dobija se utisak kako Herbert Rid suvereno vlađa materijalom i da je su-, perioran pred temama označenim pojmovima „ličnost pesnika“, „struktura pesme“, „apstrakcija u sholastičkom smislu“, „instinktivna ekstaza“, „senzibilitet i imaginacija“.U nekolikim esejima ta superiornost nije dovedena u sumnju, ali ona je inkopatibilna sa nekim Riđovim „stavovima ispovedno-i tendenciozno glasno ostva renim u eseju „Nejasnost u pocLJU +

Tako smo prinuđeni da Herberta R'da u nekim stavovima prihvatimo, a u drugim negiramo. U jednom ođ boljih eseja, „Ličnost po9snika“, Rid tačno i sigurno citira jednog psihologa: „Sve upotreb? termina „nesvestan“, koje 'pretstavljaju da je ono, to jest nesvesno, jedna celina, i koji govore da su iđeje u mesvesmom, ili đa je nesvesno dinamično, pokazuju nepromišljeni i nekritički stav — ili

erberta Rida

neznanje“. Rid je tako odvojio intelektualno-svesno racionalno mišljenje od osećanja — impulsivnih, nekontrolisanih, primitivnih, često banalnih, · „sentimentalnih. Međutim, u eseju poeziji“, pored vrlo dobrih. analiza pesničke ličnosti, Herbert Rid,

napadno i angažovano napominje me

da treba uvek suditi o jednom pesniku — „po njegovih metafora“. deplasirana je jer pesničku gu ođređuje opredeljenje pesme, snaga doživljaja ili intenzitet vizi-

Ta tvrdnja

je i pesničke poruke — a metalo-

ra je samo jedan od elemenata koji sastavljaju jezgro i bit pesme, pesnikove poruke, a samim tim i „pesničke snage”. A napose, — tvrđenje da je pesma „no probojna za razum“, protivreči r3nijim Ridovim „stavovima, a ponaosob romantično je, sa staromodnim varijacijama na stereotipnu već malograđansku temu „pesnik se rađa“. I nađalje, Rid se sve v)še diskvalifikuje tvrđeći da pesma „ima nemerljivu snagu — iako ima značenje koje se ne.može otkriti“. Tako je Herbert. Rid pokušao, ovđe di oživi zastarelu romantičarsku krilaticu „o pesmi kao višem biću koje razum ne poznaje“. Te zabune romantičara ođavno su već skinute sa dnevnog roda. A kao što smo videli i sam Rid ih je negirao, pomoću . psihologa, u eseju „Ličnost pesnika“. Romantična su i Ridova' zalaganja za „večne stvari“, za Rilkeovrn na-

Mihail Šolohov o bitanjima ; sovjetske knjizevnosti

U Moskvi je nedavno izišao osmi, poslednji tom sabranih dela Mihaila Šolohova, dok sedmi, koji će sadržavati drugu knjigu romana »Uzorana ledina«, još nije. štampan. | Mnogobrojni pretplatnici ovog izdanja svakako očekuju s interesovanjem završni deo romana započetog, kao što je poznato, bezmalo pre tri decenije. Međutim, i osmi tom privlači, pažnju, jer su u njemu prvi put sabrani Solohovljevi publicistički i kritički \tekstovi, a obuhvaćeni su'i govori, znatnim delom posvećeni razmatranju problema sovjetske književnosti, odnosno pitanjima aktiviteta sovjetskih pisaca.

Najzanimljivije su, možda, upravo one stranice osmog toma koje sadrže ocene i opaske slavnog romansijera i pripovedača o drugim sovjetskim književnicima. Doduše, neki od ovih tekstova su dobro poznati od ranije, ali na preglednom prostoru jedne knjige, koja obuhvata period čitave dosadašnje delatnosti Šolohova, svi oni čine izvesnu celinu. Ne ulazeći u estetičke analize, a ni. u naročito obimno ocenjivanje pojedinih dela, Šolohov je, međutim, više puta istakao (počev još od 1934 godine) šta on traži od sovjetskih pisaca, prvenstveno od prozaika — i koje pojavc u knjževnom životu i izazivaju njegovo nezadovoljstvo.

Još 1934 godine, u članku »ŽZa pošten književnički i kritičarski rad«, Šolohov je, kritikujući slabosti romana Fjodora PĐanferova »Bruski+, jasno nagovestio osnovnu usmerenost svojih opštih zahteva: štemno je tolerisati neumetnički data, nedovoljno pismena, aljkavo i površno sklepana dela --— nezavisno od važnosti njihovih tema i nijednom književniku, a ponajmanje onima što se ubrajaju u vodeće, ne može se priznati pravo

· stvaralaštvu ,

MIHAJL, ŠOLOHOV U SLOBODNIM ČASOVIMA, U VEŠENSKOJ

da rđavo pišu; kritika koja prećutkuje slabosti takvih knjiga pruža ja san primer neodgovornosti, itd. U istom članku autor »Tihog MDona« — tada još nezavršenog — naglasio je da među osnovne uzroke povećanja količina »literarne škart-robe« spada »nepostojanje savesne, ozbiljne kritike« i da samo zahvaljujući vrlo

| Florika ŠTEFAN

' kroz ove krajeve ljubavi gde smo ti i ja i naša velika gde smo ti i ja i gde su naši dani Poslednja obmana mora u punoj svetlosti da je i dugo da se pamti i dugo da se korača U

1 duboko da se gazi u

i

svačiji

vide i

i nećemo gledati on s noge na nogu dosadeć

iz praznine u prazninu

5 poslednjim truležom snova demodiranih salona

Ovo nije kutak za kukanje na i lajanje na zvezde I šta ćemo raditi a sklopila oči nad ovim travama

ž i nama? SRO Bi i nam

“KNJIŽEVNE NOVINE

| Poslednji trag svetlosti mora proći ovuda

naša velika nada

proći ovuda

vremenu i šumu nemogućnosti

e što sec premeštaju

ko je prva zvezda

I šta. ćemo raditi

obmana I šta ćemo raditi

slepi

kako nam nude praznine za

KROZ OVE KRAJEVE LJUBAVI

ako i dalje gledamo naš skromni novac?

i dalje budu

ako nam

kalemili tuđe grehove s tuđih ostrva nemira? Na ovoj pozornici dana na ovoj pozornici noći 1 ustajemo jedan po jedan

mraka

na zov jedinog Sunca

:

na zov jedinog

I zato ustajemo

Jer: ovuda mora proći

na zov jedinog Glasa · Čoveka u nama

Velikog Groba bez, krsta

k očeva, dedova i san spokojnih

dugo da se čuje samo njen glaS? na zov jedinog preko svih VOLA _ dana ovde je mrak duž nih Čreunora reko svih noćnih tišina ' eće naši rumeni obrazi ·Doklednja nada mora proći ovuda · uke Cyvde je mra : ; iće j ne ruke ž O ako je crvena prihvatiće je sve CT Mi nismo od te krvi!

jedan po jedan dan po dar

poslednja svetlost

dugo da se korača 5 njom u vremenu dugo da se pamti makar u stroju

noć

dugo, preko svih

dugo, du

dugo, dugo sve dok prva zvezda nc sklopi oči negde na vidiku

privremenih vremena

dugo, preko svih privremenih tuga : go do sledeće smene svetlosti

štetnoj pomoći kritičara »rđave knjige doživljavaju mnoštvo izdanja i, štaviše, postaju rukovodne za piscepočetnike«. Isti, manje poznati Šolohovljev tekst sadrži i protest protiv

grupašenja u književnosti, protiv prakse koja bi se mogla formulisati basnopiščevim rečima: »Kukavica

hvali petla zato što on hvali kuka-

. Vicu«.

_ Još tada, pre "dve po decenije, Šolohov je započeo razgovor sa prozaicima koji, po njegovoj oceni, rade umanjenom snagom ili uopšte nemaju šta da kažu, a i razgovor sa ustručljivim, kritičarima, sklonim taktiziranju i toliko neodmerenim u pohvalama da je jedan od njih, pišući baš o romanu »Bruski«, proglasio pitanje stila i jezika umetničkog dela sasvim spotednim — i na iome zasnovao povoljnu ocenu | OĐah{erovljevog dela. Nije suvišno pomenuti da je Šolohov u svojim opaskama išao tragom MIajakovskog i Gorkog. Dosledan u svome traženju da se obrada krupnih tema posleoktobarske stvarnosti zasnuje na krepkom, pouzdanom majstorstvu, na razvijenom umetničkom osećanju, Gorki je još pre Šolohova uputio romanu Đanferova ošire zamerke. Ubrzo posle objavljivanja članka »Za pošten književnički i kritičarski rad« Šolohov je, govoreći u Rostovu na Donu, pred radnicima-udarnicima, ponovo upravio oštricu protiv nemarnih i površnih pisaca. »Zašto mi ne pnimenjujemo prema takvom piscu...

jača sredstva delovanja?.. A to je·

vaš uticajni čitalački glas koji će

·nagnati pisca da hiljadu puta razmi-

sli o jednom te istom pitanju, da misli o svakom obrtu rečenice, da misli o ideji i sklopu pripovetke ili romana, nastojeći da njegovo delo zvuči višestruko jače, i da potstiče, i da zove na borbu, i da nadahnjuje za odvažna, časna, herojska dela«.

Pet godina kasnije, na Osamnae“ stom kongresu SKP(b), Šolohov nije razvio svoje izlaganje ni izdaleka tako konkretno kao kasnije, na Drugom kongresu pisaca i Dvadesetom kongresu KPSS, ali se još jednom dotakao odnosa između književnika i namoda. najširih čitalačkih masa. Obrazložio je nezavidnu situaciju pisca suočenog s činjenicom .da mase ne prihvataju njegova dela ili ga smatraju lenjim, neaktivnim. »Njegovo lice postaje prilično „kiselo, on nerazgovetno mrmlja da će raditi bolje. I ponekad se popravi, ali to se ne dešava uvek«. Međutim, Šolohov nikad nije poistovećivao vrlo lagan, usredsređen rad na jednom delu sa ravnodušnošću ili. neaktivnošću; naprotiv, on je u više mahova branio pravo književnika baš na takav rad, čime je tumačio i svoj lični odnos prema stvaralaštvu. Prilikom proslave dvadesetpetogodišnjice književne delatnosti Mihaila | Aleksandroviča (1948), on je rekao, između ostalog: »Preštampavanje mojih knjiga svedoči da se i »sporim« radom mogu odraziti krupna društvena zbivanja, vaŠna za narod, Mogu se brzo pisali rđave knjige, a polako — ·dobre«. Godine 1952, u jednom govoru preko radlija, slavni romansijer se vralio na isto pitanje: autori obimmih, široko

zamišljenih dela ne mogu .unapred odrediti kada će ona biti gotova. Tačno je da se rad na romanu može uporediti sa podizanjem zgrade rekao je Šolohov — ali su na gradilištu razgraničene i tačno određene svačije dužnosti, Međutim, kod pisca su one spojene u jednoj jedinoj autorovoj ličnosti. Autor obezbeđuje celokupan građevinski materijal, autor je i arhitekta, i zidar, i. gračevinski inženjer...

Organski povezana s ovim izlaganjem, prožima poratne govore ohova tema o brzopiscima, »književnim pobačajima«, fabrikaciji sivih i šturih dela, autorima što svesno i proračunato izbacuju velike količine tekstova koje i sami ocenjuju jakom trojkom ili četvorkom (ali ne smatraju celi shodnim da, usporivši tempo i uloživši više truda, stvore delo koje bi zaslužilo peticu). Ove svoje govore, protkane već pomenutim | „odbacivanjem taktizerskih metoda kritike, Šolohov je ilustrovao i nizom primera. Najviše se zadržao na sistemu rada Kon„stantina Simonova. Zamerio je Simonovu: kao kritičaru čija ocena Erenburgove pripovetke » Južni vetar« ne sadrži iskren i dovoljno oštar osvrt na slabosti toga dela (govor na "Trećem kongresu pisaca·Kazahstana); zatim, kao piscu koji »prolazi kroz kongresne dvorane 'sigurnim korakom mladog gospodara literature«, a spreman je da svake godine »isporuči jedan pozorišni komad, j poemu i jedan roman, „ne računajući sitnice kao što su pesme, reportaže itd.e« (govor na Drugom kongresu sovjetskih pisaca). Šolohov je rekao da Simonov ima talenta, ali je poslavio pitanje: šta mogu da nauče od njega mladi pisci? I odgovorio Je: »Samo da brzo pišu i da budu umešni u diplomatskom manevrisanju, što za pisca nije ni najmanje obavezno«.

Istom · prilikom, na Drugom · kongresu sovjetskih pisaca, Mihail Aleksandrovič je naglasio potrebu da njihovim organom, »Literaturnom gazetom«, rukovodi čovek koji je izvan svih književnih grupa i grupica i za kojeg »postoji samo jedna voljena osoba«, a to je »sovjetska literatura u celini, a ne pojedini njeni pripadnici«, — »zvali se oni Simonov ili Fadjejev, Erenburg ili Šolohov«e. Dve godine kasnije, na Dvadesetom · kongresu KPSS, u poznatom govoru (na koji samo Oktan potsećamo)· Šolohov je razvio svoje ranije postavke i proširio ih razmatranjem odnosa mnogih pisaca, naročito Moskovljana, prema stvarnosti. Govorio. jeo njiževničkom »začaranom trouglu«. Moskva—letnjikovac—lečilište — i, obrnuto, lečilište -Moskva——leinjikovac, o tome da se dobra dela ne mogu 'očekivati od ljudi \koji slabo: poznaju kolhoznike i seljake, o piscima administratorima, o piscima kod 'kojih je stvaralačka delatnost znatno polisnuta konferisanjem. Ob

U celini, svi ovi tekstovi M. A. Šolohova, slagali se mi s njima. ili:ne, svedoče da je on kroz dve'i po decenije proneo određen i određeno formulisan odnos prema literaturi i pozivp pisca u sovjetskoj stvarnosti.

s. : i i. | 04 DoZa1 1

snazi i originalnosti

sni svim ne odgovaraju.

iq “ : / (HERBERT RID: „O PRIRODI POEZIJE I PRIRODI KRITIKE“, „NOLIT“, BEOGRAD, 1959)

pomenu kako je „pesnik đalje od ljudi nego od stvari“. To zalaganje za „unutrašnji odjek duše nesavršenog zvuka“ — za to kako reči „ne mogu stvoriti smisao, ali

„Nejasnost J mogu emociju" — nemoderno je i

„sasvim deplasirano. To su već sum njivi pojmovi prošlih stoleća o tokako je „pesnikova , veličina dobrim delom u njćgovo. (pesni= kovoj) nesvesnosti“. Te staromodne tvrdnje modernoj poeziji saNesvesnost je jedna od vrlina inferiornosti, osobina pesnika koji su nemoćmi pred materijom i kretanjem, koji nemaju snage ni talenta da ma teriju podređe stvaralačkom Umetnikovom opredeljenju koje kao odraz pretstavlja „suštinu objektivne stvarnosti“.

Herbert Rid ispituje „istoriju evolucije tehnike stiha“ kod engleskih pesnika. Te analize nisu uvek zanimljive za našeg čitaoca, ali: navode na razmišljanja O „pomanjkanju „wvesničke inteligencije u izvesnim krizama u istoriji poezije od Bodlera naovamo“. Esoji „Ličnost pesnika“, „„Pesnički jezik“ i „Struktura pesme“ — interesantniji su od ostalih, određeni i kritičkom i pesničkom odredbom suštine pesnikove poruke. Posebno se može govoriti o eseju „O prirodi metafizičke poezije“, gde Rid: tvrdi da „metafizička poezija · je apstraktna poezija zato što se kao i metafizika bavi koncepcijama“. Ali — iako je muetafizička poezija logički određena, i, u skolastičkom smislu, „poezija univerzalija“, — ne mislim da može, kao ni metafizička filozofija — da teži ka nekom određenom cilju „sintetičkom jedinstvu“ — kao fenomenu koji je jeđinstvena ili najveća vrednost našeg doba. Takve, da ih nizovemo „intelektualne insinuacije“ — da se poslužimo Riđovim ironično blagim rečima — stare su kao istorija.

O eseju „Mit, san i pesma“ id je u pravu kad kaže da je „pesnik čovek koji stvara svoje sopstvene mitove“, — ali nije u pr3vu kada. neorganizovano a to će reći neracionalno misli da „suštinska poezija ostaje trenutni izraz slike u golom otkucaju „magnovenog' trenutka“. Malo dalje Rid opet citira Rilkea: „Stihovi nisu, kao sto to ljudi zamišljaju, prosto osećanja; stihovi su iskustva“. Rid zaboravlja da „goli magnoveni trenutak“ nije iskustvo. Pa šta onda hoće Rid? On hoće da pravi Ustupke takozvanoj romantičarskoj teoriji ·poežije. On se pita: da li je to — „ustupak“?\ Jeste. Rid priznaje da može biti optužen kako „stari romantizam prosto žaOđevam u nove fraze“ i dođaje „ali prisiljen na ovu 'kađemsku diskusiju, mogao bih, prihvatiti „rehabilitaciju romantizma“, „kao adekvatan „opis mojih stremljenja". Tako se završava Ridov ese) „pesničko iskustvo“. Čini mi 'e, nemoderno iskustvo. Jer preporučiti pesniku da je jeđina njegova alternativa — „da se osloni na „izvesnu unutrašnju perspektivu“ — zasnovanu na nijjširem svedočanstvu čula“ — pogrešna je i starovremenska. U sleđećem ese" ju, „O prirođi kritike“, Rid pri" lično neodgovorno tvrđi da je pesnik „krilata i sveta stvar“ i još „dok nije (pesnik) izvan svojih čula, i đok đuša nije izvan njegaš kad ne postigne to stanje, on je nemoćan i nesposoban „da izrazi svoja proroštva“.

Maločas, viđeli smo, Riđ se zalagao. za” „najšire „svedočanstvo čula“,. i — „izvesnu unutrašnju perspektivu" — a sad za pesnia koji je „izvan svojih čula“. To ni-~

isto. Dobija se utisak da nije tačno ni jedno ni drugo. Već treće: . poezija je sinteza iđeja i Opređeljenja, emotivno prihvatanje teme i njenih izraza i bitnih karakteristika, racionalno obuhvatanje sadašnjosti kao sveukupnosti, kao prošlosti i buđućnosti, genezno tumačenje ” subjektivnih svetova i vizija koji đuboko, u svojim tokovima, čuvaju nepatvorene mirise i srž objektivne stvarnosti; prihvatanje i tumačenje „reda i nužnosti u prirođi“, sveta materije, neprekidna obnova i svežina mlađosti i života, iđiom Kkretanja. Pesnici koji su proroci, a to će reći veliki stvaraoci, uz ori- . ginalne. pesničke inspiracije, "vek imaju u sebi sadržaje i potencijal velikih životnih kretanja, miris i boje svoje epohe, sinonime tih obeležja.. Rade VOJVODIĆ

aa OB re ie č

r _