Књижевне новине

| LUBAV STRASNA I ISKLJUCIVA

Obdareni toliko đa bi mogli biti ·

poznatiji nego što jesu, i imati više poštovalaca nego što ih imaju, gotovo svi naši prozni pisci opsed nuti mečim velikim, sudbinskim i muškim, pretpostavljali su uvek tom nečem velikom onu ljubav „strasnu i isključivu“ bez koje nema velike literature niti pak velike

kulture. I ako je u našoj poeziji

iilo onoga što „tek proroci u zanosu slute“, ako su naši najveći pesnici otkad postoji ova poezija, preko onih bez kojih se ne može: Branka, Đure, Voiislava, Laze i Djisa iskazali to veliko i strasno što civilizacija nikada ne može da porekme i bez čega ljudi ne postaju pametniji, naši i najveći prozaisti sem, donekle, Andrića, kao dđa su uvek u čoveku tražili nešto drugo, po njihovom mišljenju trajni-

je i veće. I nije slučajno jedan .

kritičar primetio da ni u Krleži-

nom opusu, tako velikom i tako ?

sveobuhvatnom, nema baš te strasne ljubavi kakvu nalazimo m delima Stendala ili Tolstoja. No sva-

kako Krleža u tome nije nikakav /

izuzetak nego samo potvrda da mi

u tom pogledu nemnmo skoro ni- |

kakve tradicije, i da su sve velike ljubavi kod nas, kađ je litera-

tura u pitanju, ostale u desetercu ?

narodne poezije.

Naša sređina, a i sve omo Što

našu sređinu posebno karakteriše, njen · moral i | shvatanja, a što u svakom slučaju ž#

što je uslovljavalo

određuje i granice literature, nikađa «nije imala razumevanja i

sklonosti prema ženi koja je mo-

gla da buđe ljubavnica i samo to, nego je uvek u ženi tražila nešto drugo, neke druge vrednosti i odlike. Otuda je kođ nas, shodno našim „patrijarhalnim žena i mogla da buđe heroina ali samo kao majka, kao verna žena a nikako u onom drugom smislu — da postane heroina kao ljubavnica. Mao đa smo uvek bili skloni da više poštuijemo i razumemo ono što se može nazvati Otuđenjem kod žene, njenim zatočeništvom, nego njenom potpunom i pravom slobodom, kao da smo prećutkivali saznanje, ili do njega nismo došli, da žena može da do kraja voli samo jednog muškarca pa da ne bude ništa postojanija i

''herojskija od one druge koja tek

u ljubavi postaje' prava žema i koja smatra da ljubav nije nešto jed nom za svagđa određeno i samo jednom dozvoljeno. Naravno, Wredina je uvek isticala svoje zahteve i svoje norme i'sve ono Što je jednom postalo određeno shvatanje pa zatim navika, sputavalo je ljuđe, znači i žene i muškarce, i ograničavalo njihovu slobodu, pa su otuda oni sa ograničenim slobođama i takvim shvatanjima slobođe mlazili i u našu literaturu. Jer, ne treba prećutati da su i tu literaturu pisali ljudi koii nisu moqli đa se mnogo izdvoje od sredine, odnosno da je nivo u shvatanjima između njih i sređine hio prilično neznatan,

[]

shvatanjima,

Najverovatnije, patrijarhalni odnosi koji su se kod nas z#adržali mnogo duže nego kod nekih drugih naroda, i kod nas vostojali u jednom rigoroznijem obliku, sveli su ženu na nivo svojine, a sam:m tim i odredili granice. one ljubavi koja je mogla da preraste m pojam i tako postane predmet literature. I, ako je kod nas i bilo takvih ljubavi, neuračunljivih i nepriznatih kakve su u suštini sve ljubavi, ako je bilo onih koji su jednu ljubav pretpostavili drugoj i iskoračili iz kruga. utvrđenih obaveza i shvatanja, i samim tim učinili neŠto herojsko a za okolinu svakako neđolično i sramno, onda takvi nisu mogli da postanu uzor jer jo

A. GROMER: sređina „bila jača i brojnija, pa prema tome nisu mogli dam budu ni inspiracija jednom piscu. Jer pisac nije mogao da se opredeli za jednu takvu ljubav pored ostalog i zoog toga što je u takvoj primitivnoj i nekultivisanoj sređini kakva je dugo bila naša bio manje slobodan nego što je to potrebno za njegov poziv, a samim tim i zavisan od te sredine, „odnosno slobođan samo toliko koliko mu je ta sredina dozvoljavala da bude,

"PF koliko mu je ona u ekonomskom

i svakom drugom pogledu io Omogućavala. Novija naša literatura kao da je u pogledu onoga što treba da bude njen predmet, između ostalog naravno, a što ovde možemo okarakterisati kao ljubav „strasnu i isključivu“, kao da se ne razlikuje od one prethodne i kao da nastoji da ne prekorači njene okvire. To je i razumljivo ako se shvati da je tradicija ono što opterećuje ljude u daleko većoj meri nego što se to pretpostavlja, i ako se razumno i odgovorno pojmi da smo u poštovanju trađicije veoma obdareni. Istina, neki naši pisci znatnog i dara i kulture,' nastoje da svoje

knjige obogate jednom novom sadržinom, da se okrenu onome Što samo na prvi pogled ne izgleda tako sudbonosno za. čovekov život kao što je to naprimer, hrabrost, smrt, gladovanje, ali sve to ipak ostaje u granicama manje ili više uspele epizode, i sve je to ipak potisnuto onim što je po mišljenju pisca daleko važnije, i sve to ostaje podređeno nekim drugim strastima. j

Može se nekome i učiniti da su one velike ljubavi iz dela klasika, kojima se mi i danas obraćamo ne da bismo nešto više saznali o prošlosti nego saznali o sebi samima, ipak samo odlika prošlog vremena, i da ovo današnje vreme koje je

EMIGRAN'Ti

svakako i buduće nije vreme tih strasnih i nerazumnih ljubavi, Treba priznati đa se u čovekovom životu mnogo šta izmenilo i da se sa njim dogođilo mnogo šta sudbo-. nosno, da se zbilo mnogo Šta što je po opsegu i značaju ravno pronalasku vatre pa da se prema tome bitno izmenio i čovekov odnos prema drugom «čoveku, odnosno muškarca prema ženi. Ali, ipak. je ostala postojana ona noć ili ona mesečina koja čoveka čini bar za trenutak nerazumnim, trenutak: kada sve postojeće stvari izgledaju neznatne i prolaznije nego što jesu, Taj trenutak po kome između ostalog „Nečista krv“ ostaje još uvek naša najvrednija knjiga, ne može se zameniti mi jednim drugim, ne može se potpuno otstraniti iz čovekovog života i njegove svesti, jer evo, pored svih pokušaja da se to dokaže pokazalo se da od takvog trenutka ne postoji ništa veće ni trajnije. Zato i ta ljubav, strasna i isključiva, ne prestaje sa prestankom onog poznatog mita o mesecu, i zato, ako nje nema u literaturi, nema ni čoveka koji je dorastao životu.

Dragoslav GRBIĆ

dobro, rekoh. Pre će me spapulati san. Pij, starče, Toš pij! Pij dok ne iskapiš bocul Pij do kraja, do dna!

— Do dna, starče! Do dna!

Pio sam, pio...

— Do dna, — rekoh. — Domaćine, gde si? Hodi: da pijemo!

; Msi glas je odjekivao prazno. Čudnovato, rekoh. Obe kuće su prazne. Neverovatno, rekoh. Obe kuće su bez domaćina. Obe su puste. Nema čak ni dece. Da nisu poklana? Ne znam ni kako se zove selo. Gde li ie ovo selo? Otkuda selo u šumetlini? Nepojamno, rekoh, mada me lecnu samoća. Da je bar neko pored klao ljude? Moram, da znam šta se zbiva oko mene. Spavao bih, ali pre toga moram da proverim šta se desilo. ž

— Hej, ljudi, gde ste»

Nema odgovora,

Ponovio sam gromkim glasom:

— Hej, ljudi, gde ste»

Moj glas, u krošnjama, Inje. Belo. l

Opet vuk. ZŽavijao je olegnuto, žalosno, u daljini. On je, rekoh. Nije pas, rekoh. Tako pas ne zavija. Tako zavija vuk. Zavijao je dugo, šnije, mada se udaljavao. Činilo mi se da se udaljava. Odlazi, rekoh. Na sve moje muke, došao si još i ti, vučino. Odlazi, strvoderu! Hoću da spavam. Šta tražiš nm selu, strvino? Gde su ljudi? Da ih nisi podavio, krepalino? Izgleda da su ljudi davno napustili ova ognjišta, predajući ih zverima. Gluposti, rcioh. Tu su vatre. Vukovi ne umcju da lože vare. Vukovi se boje vatara. Vukovi beže od vatara. Oko ratara se okupljaju ljudi.

— Hej, ljudi, gde ste?

Niko se nije odazvao.

'Trčao sam, između stabala. Kuće, pod krošnjama. Otvoreni prozori, olškrinuta vrata. Udđoh. Kuća pusta. U peći: vatra. Na. sredini sobe: postavljen sto. "Trpeza: tupa, sir, meso, pila. Kupus. Pečeno pile. Birao sam. Nisam bio gladan. Bio sam željan, ali sam se ranije nabokao. Opazih i bocu. Nategnuh: „vino. Blago meni, rekoh. mada me lecnu samoća. Da je bar neko pored mene? Jmam svega, ali sam usamljen. Da nisam pohudeo? TOa nisam pao dđavolima u ruke Kaži mi, o, bože, zašto su ove kućerine prazne? Gde su ljudi? Otkuda ove vatre i ove trpeze? Pošalji mi, o, OJ OSC jednog čoveka, da ne budem sam. Ne mogu da živim

KNJIŽEVNE NOVINE

uporno, sve Slra-

sela...

usamljen. Neću da živim sam. Ne mogu da sedim u. kući bez domaćina. Ustao sam i pobesneo:

-—— Hej, domaćine, gde si? KA

Moj glas je odjekivao.

Onda na vratima ponovo ugledah poznatu njušku,

“Gledala su me dva zverska oka. Čeljusti razjapljene.

Dograbih pušku. Opalih. Životinja zaurla i ustuknu. Ja za njom. U dvorište. Životinja nestade iza širokog bora. Ugledah joj rep, povinut, pa kičmu, zgurenu, pa široka leđa. Opalih još jednom. Životinja zaurla, ali ne pade. Zašto nije pala? Nisam pogodio, rćkoh. Ali da nisam pogodio, ona ne bi zaurlala. Ponovo sam mnanišanlo. Dugo sam držao pušku okrenutu ka vukovom repu, a kad su se prednji i zadnji nišan spojili na repu, opalio sam, ali vuk, začudo, nije pao. Samo je ur iknuo. Strašno je urliknuo. Zaurhao je tako strašno da se oko mene sve Stropoštalo. Probudio sam se i skočio. Doverovao sam da sam skočio, mada sam sedeo u snegu. ; Sedeo sam pod drvetom, leđima oslonjen o stablo. Za vrat mi napadalo inje, sa granja. Ruke oklembežene. Noge ledene. Puška u snegu. Šuma svuda, Nigde

Spavao sam, rekoh. Koliko sam spavao» Kad sam zaspao? Kad sam pao u sneg? Pao sam, rekoh, Sećam se da sam pao. Ibrahima sam. bacio u celac i pobegao, a onda sam pao. Toga se sećam, ali se ne sećam kad sam zaspao.

Nemam snage. Nemam glasa. Ze 3

Zaurla vuk, u šumi. Poznajem taj glas. Goni me danima. Osećam da se približava. Namirisao je žrtvu, pa joj prati trag. Možda je Ibrahima već rastrgao. Sad srlja za, mnom. Ide mojim tragom, a Ja nemam snage da bežim. Ja nemam snage ni da se podignem.

_ Neka dođe što pre, rekoh. Ako smrt budem čekao u snegu, usred ove puslinje, mučiću se dugo. Ubio bih se, ali ne mogu da pomerim pušku. Postajem deo snega, koji me polako pokriva, Smlavljen sam beskrajnim pešačenjima i ostalim nedaćama koje prate vojsku. Ne mogu da se pomerim, a vuk ide za mnom. Neka dode što pre, rekoh. Čekaću ga, rekoh, On

zavija, on je sve bliže, on se uporno približava...

(OMlogaii; Mladen, OLJAČA

MLADI FRANCUSKI PESNIG

ANMARI BOER DOBOŠI NOĆI

Doboši noći približajm se,

POL VALE 3 | TAČKE PADA

~-–

Protivu mene Nema leka

Dobovanjem teškim vreme kose.

Zaokružuju me svojim drvećem bez staza.

Pa gde pobeći? A zora, zora

Nepristupačna mi je. Doboši kose

U noći i drveta sve bliže mi nose.

Ona su ispred, ona su iza, i s desna i s leva,

Sve su bliža i već 'me guše,

Jer između njih' prolaza nema. Doboši noći dobuju sve jače,

Rafalima svojim vreme rose. Doboši idu, drveta mose, Dobuju smrt i kose, kose...

(»Mercure de France«, februar 1959)

POL LEKOK PEIMA

Strepi od plime podmukle

I njenih leđa po pesku mačjih pokreta. Već se voda penje do članaka ostrva,

A obala je već pobeđena I svi su šumovi ućutkani, Ko krizi zadavljenih ptica Strepi od mlakosti kiše, Njene tišine

I rđe po tvojim ramenima.

Otresi sa sebe pepeo sna i govori! Jer treba da si uspravan kao buktinja prkosa

Na suprot blagosti smrti.

(»Mercure de France«, maj 1959)

TEO LEŽE «

POD KROŠNJOM DRVETA

Samo jedno drvo, div mimi i žuboreći. [ jedan svod. Beskrajno noćno zlato, Neprekidni iriler usamljene ptice

Pod ognjem sveta bez doba

Jedan jedini dah, blag vetrić u lišću,

Nema

za painju

Svak nosi svoju praznmu Gde može

Jedna'

ni pravila

velika epoha

Gradi svoja čudovišta po meri

Na vrbu slave Ži

Kraguji prave svoja gnezda

Pesnici laju Karavan prolazi

Ne prolazi se nepovređen

Kroz šumu reči

Sasvim na kraju noći Ista noć ponovo počinje

Moje sećanje je izrešetano Bodljikavim poemama

Svaka velika poema Potiče još iz detinjstva

Sve male stvari , i \ Preklinju nas da ostanemo među njima

A oni mali predmeti koji nas čuvaju

'"T'anjiri kašike i zdele Toliko vapiju za našim rukama

Senka me moja prevazišla

U meni teku reke i bujice moćne I sve se ulivaju u mio more

Svaka suza

noći.

A samo jedan čovek, wsamljemni Spavač '

Pod ogromnim zelenim svodom.

_ Približava me moru id Neophodnost „STe Odabrana je prijateljica

Pesnik

Ima samo jednu dimenziju

Prema sebi uzeti

Čitavog čoveka

Ne mznemiruj nikog. Svet ovde sanjari

Beskrajno usamljen između bezbroj oblaka. Ne muti taj san u kome se uveličava tvoja udvojena slika

Usne uz usnu. Miruj. I neka sve spava.

I svakom ognju njegov mir.

Između čebliri zida reči SŠtititi svoje zaborave

Jasno testeriti

Ali tada krik:

Srce se tvoje lomil... I ono se pridružuje

Večnosti starih sunaca, prašini neba Delu krošnje Drveta koje tebe samja.

(»Mercure de France«, maj 1959)

AUČNE USTANO

KNJIŽEVNOST

(»Les

Staro stablo koje nas nosi

Dobrovoljno tonuti

U zaborav budućnosti

letires Nouvellesa, septembra 19 (Preveo Nikola TRAJKOVIĆ). }

7. | }} 5

NA UNIVERZITETU —

Nastavak sa 1 strane

Pre svega, nužno je da se od mah zapitamo koja je svrha i koji je zadatak naših kateđara za istoriju jugoslovenske književnosti? Cini mi se da samo ono „istorija“ jasno odgovara na postavljeno pitanje. Cilj je, mislim, da studenti dobiju što tačniju sliku razvoja naše literature — od njenih prvih početaka, sa svim njenim padovi-

ma i spesima, do današnjega da-'

na, dakle do pisaca — pripoveđača i pesnika — što se tek sada pojavljuju u raznim književnim ili poluknjiževnim i sličnim publikacijama, koji možda, a to je bitno, pojavivši se danas, sutra će začutati i njihovo ime nikađa' više neće biti pomenuto, verovatno ni u istoriji književnosti.

Pravi značaj istoriskog proučavanja jedne literature jeste upravo u tome da se ukaže na sve njene stranputice i prave puteve, da istoričar izbavlja od zaborava ono Što je vredno i što i danas, za sve nas, ima svoj određeni značaj. Zadatak jednog istoričara, bar sada, nije više u tome da pronalazi i utvrđuje tačne datume rođenja ili smrti jednoga pisca, mađa ni to ponekađ nije beznačajno, no da se zadržava na umetničkim kvalitetima Književnog dela, povezuju ći i delo, i pisca i njegovo vreme u isti mah. I ne Samo da savre-

meni istoričar naše, jugoslovenske

književnosti govori o piscu u nie~

· govu vremenu, no ide i dajje: rro-.

matra ga i u ovom našem. To, pri-

· gnajmo, nije nimalo lak posao, jer,

povezujući sve to, on ga mora celovito predati studentima. Nigde u svetu, koliko mi je poznato, nije tolika vika na istoriju i istoričare Književnosti kao kod nas. Mislim đa za takav stav postoje uglavnom dva razloga. Prvi je u tome što mnogi od nas iDuvek ne shvataju pravi značaj 'storiskog proučavanja jedne literature, koja je daleko složenija pretrpanija činjenicama i uvek promatra pisca u odnosu na OVOG ili onog njegova savremenika, Što zahteva široko poznavanje određe-

ne epohe, složenija od, recimo, savremenih pisaca čija dela proma-. tramo odvojeno od njih samih itd. Drugi i daleko teži i problematičniji razlog jeste u tome što. naši savremenici, naročito poletarci, koji napisavši i objavivši svega par pesama ili pripovedaka, pa možđan i roman, nisu Kknjiževnici~umetn:ci u pravom značenju te reči, zahtevaju da se o njima (sic!) govori u pređavanjima ili na vežbanjima, jer su, prema nekom dinstinktu, svesni da docnije o njima neće biti nigde reči. Otuda, mislim, i onaj, nazovi, sukob između jednog dela savremenih književnika i

ljudi koji proučavaju našu književnost. [ A sve nesporazume, međutim,

trebalo bi ukloniti.... ; Treba biti načisto sa tim da savremeni pisci nisu i jeđino sve što mi imamo. Savremena književnost, na univerzitetu, samo je jedan od predmeta, li je, napominjem, i sam 'pojam savremena za mene i mnoge druge daleko širi i elastičniji. To nisu samo oni pisci koji su se pojavili i stali baviti književnošću posle rata ili pak

INO 17 BIO BN RR NK u GG KO Ni

B. SBGAL: KALUĐERICA

živi pisci. Ja pod tim pojmom podrazimevam svu našu literaturu od početka ovoga veka pa naovamo. Ogroman boj pesnika i pripoveđača zahteva đa se na univerzitetu ne govori o svakome, već samo o onima koji nešto zna-

če, koji su nosioci svoga vremena,

način svaki pisac proučava se O

koji u svome umetničkom o=stvarenju obeležavaju na neki način celu jednu epohu, A koliko mi imamo takvih „književnika? Ne treba, po mom mišljenju, tražiti od univerziteta đa budu zastupljeni svi Kknjiževnici i „književnic:“, Tekuća književna kritika, koja je, mislim, desna ruka istoričaru književnosti, ima svoj jasan zadatak u tom pogledu. Naše ' tedre za istoriju književnosti ne treba da budu tribina sa koje će se agitovati za ovoga ili onoga, često beznačajnog, pisca, a najmanje izeba da buđe neki propagandni ođe! bilokoga izdavačkog pređuzeća.,. Niko, međutim, ne želi đa tvrdi da su svi načini i metođi predava–-

nja (i proučavanja) „književnosti na univerzitetu uvek omravđani,

ali isto tako niko ne može t 'ti đa se sva Ona predaje prema jed-

. nom utvrđenom šablonu. S te stra-

ne i za to, naročito danas, postoje i vidljivi sa različiti putevi. Na sasvim različite načine izlažu se narodna, primorska ili pak naša književnošt prošloga veka, a na jedan sasvim drugi način savremena. Tu ne postoji samo jedan čovek, pa đa je niveliše, no njih nekoliko — i to različitih kako DO svojim godinama i iskustvu, tako i po svom načinu tađa . Sve "o, mislim, govori o traganju za novijim, savremenijim metođom, me= todom koji če studente uvesti u stuđiranje, mw ne učeniP književnosti, jer, priznajmo. lite-

ratura se ne može naučiti, ona | je kao.i sam život. velika, prostra~ | na, kompleksna, i zahteva prouča-

vanje, đugo i neprekidno. Na taj noliko koliko njegovo đelo vređi.. Sauum cuique! a

| Tode ČOLAK

· _ i 2 | 1.

"| in _ \-