Књижевне новине

UNOS

AN E- TEME

“WETIEFUMEIJJU

NABDBRALEIZA NE?

· Povodom pwadrealističke izložbe 4947 godine Sanman Aleksandrian je napisao članak sa tipičnim nadrcealističkim naslovom: »Ljubav, Revolt i Poezija.« Novu intemacionalnu iz“

ove godine Breton je inaugu-

| risao pod istim znamenjem samo što

je u prvi plan istakao: erotizam. Umetnost erotizma — kaže on —e »>je jedina umetnost po meri čoveka...« 1947 godime publika je bila skandalizirana eksponatom ženine dojke ispod koje je pisalo: molimo, pipnutil Sadašnja izložba — koja je sva u znaku Erosa: — biće »najbestidnija pariska izložba« ističe kritičar Arman Lanu, Apolinerov snažni kaligram. o erosu i RHistićev poznati aforizam: »topla zver koja je ljubav« naći će u ovim nadrealističkim objektima nove, mnogostruke facetije. Erotsku vrednost izložbenog materijala potvrđuje Breton jednim kraćim člankom, izražava svojim »druidskim očima«, svojim čvrstim hodom po izložbi, svojom atletskom staturom koja deluje — mi bismo rekli poput Severinijevog »Blindiranog voza u akciji. Iza njega nastupa mlada generacija nadrealista: Marešal, Baž, Bona, Manina, Rober Miler, Žan Benoa i dr.

Posetioci ističu da su zastupljeni i >»stari«, čak i oni sa kojima se

MAKS ERNST: NA SASTANKU PRIJA TELJA IZMEĐU OSTALIH, VIDE DOSTOJEVSKI, MAKS KRNST, RAPAEL,

žeći se nadrealističkim metodom —/ one su tužne gluposti«. (Rasprava o stilu, 1928).

o Nadrealisti ističu da su u naj-

većoj meri ostvarili u svojim delima Bodlerov pesnički amanet: »Zagnjuriti se u bezdan — pakao . ili nebo, šta maril »Na dno nepoznatog da bismo našli . novo.« I onaj, koji nije nadrealist, neće negirati da su romani i pozorišni komadi Žilijena Graka, poezija Žana TFerija, Bretonov Arkan 17, filmovi: »Zlatno doba«, »Los Olvidados«, slike Maksa Ernsta, — nešto novo. Ali je.čudno da se »optika« i. senzibilnost velikog broja obrazovanog sveta tako sporo menjaju da on još nije u stanju — i pored dobre volje da sagleda ona mnogobrojna dubinska značenja i kvalitete nadrealizma o kojima govori Dali — povodom svojih slika. Mnogi su kadri da racionalno shvate doprinos koji je slikarstvu, naprimer, dao Ernst svojom novom metodom dripping; slažu se sa istoričarem književnosti Filipom van Tigemom da nadrealistička teovYija otvara literaturi i drugim umetnostima »ogromne perspektive«, ali ne mogu često da dovoljno razlikuju prava nadrealistička ostvarenja od »tužnih gluposti«, »detinjarluka« -—

na kome insistira Ezmst — i :pseudoumetničkog »brbljanja«. Kompetentni kritičari moraju biti strpljivi i neumorni u objašnjavanju kako bi ljudi našeg vremena sigurnije uspevali da razlikuju |} nadrealističkoj reci »dragulje od mulja«. Moraju se boriti protiv lažnih »uvodilaca novih istina«, eksploatatora »unutrašnjih ·pustoloyina«, lažnih omeamenata »retorike apsurda«,

“~ Nadrealisti su se naročito borili za »punu slobodu istraživanja«, za svestranu pesničku slobodu, za otkrivanje novih lepota u predelima Frojdovog »crmnog kontinenta«, Ali, da li je celishodno da se mnoga dela nadrealizma napajaju samo fantastičnim i iracionalnim „univerzumom, umesto da i m. svakidašnjem otkrivaju »čudesno« kako je savetovao Bodler, da i u prozi materijalnog sveta nalaze potvrdu Dekartove misli: »Mamdus est fabula«. Nije li sam Breton u Odi Šarlu Furijeu pokazao uspešno kako se može izraziti spoljni i unutrašnji svet nadrealističkim jezikom. Zašto bi naši snovi više vredeli od budnih stanja prema čudesnosti? Hipostaziranje i apsolutizovanje »sna« u mnadrealističkim ostvarenjima čine vrlo aktuelnom jednu misao Marsela Rejmona: »Potrebno je da čitavo biće, u dodiru sa celim univerzumom,

GRUPA NADREALISTA IZ 1922 GODINE. NA SLICI SE, POL BLIJAR, LUJ ARAGON, ANDRE

BRETON, KIRIKO, GALA RLIJAR, ROBER DESNO

Breton iz raznih razloga posvadao.

(Tamo su: »sursimulateur«, »avida Dollars« — Dali, Kiriko, Maks Ernst i dr.)

Ova nadrealistička »egzibicijae prema rečima Lianua treba još jednom da potvrdi da je nadrealizam živ, da pretstavlja »insulin« za moderno vMikaratvo » poeziju, da je takoreći v— = »omnitriomphant«.

Tako se Breton odrekao davno darlaističkih formi senzacija, ipak, način kako je kanadski slikar Žam Benoa wevocirao« testament de Sada ·uz »asistenciju« Bretonovu!') — deluje sasvim u duhm Avpolinerove devize: » J'ćmerveille« i dadaističke parole: skandalizirati građanina.

Ovaj akt je trebalo da bude,neka vrsta neobične uvertire za olvaranje izložbe. Štampa 'je svojim pozitivnim

i megativnim komentarom. pobudila dosta interesovanja kod publike. Breton bi želeo da. ona bude tako brojna kao 1937 godine kada se na tadašnjoj izložbi mahnito gurala.izražavajući česlo' glasno svoja/ pozilivna i negativna mišljenja. Nije isključeno da će se sada čuti: nadrealizam doživljava svoju renesansu, obistinile su se Bretonove »proročke« reči da nadrealizam ne može „da umre. Ali sasvim Je moguće da se obnovc stare kritike protiv · »nadrealističkog vašara«, protiv »škole komedijaša«, protiv »matore madrealističke dece« koja i dalje izvode »bezopasne destrukcijeć. -

No, u svakom slučaju pojačana i svestrana aktivnost nadrealista — ne samo m Francuskoj, već i u drugim zemljama — izaziva književnog istoričara na nova razmišljanja. Navedimo neka:

Je li. tačno da ja »werbalni automatizam« sačuvao svoju vrednost i posle 20 godina kao što tvrdi Breton u jednoj izjavi preko RadioPariza? Pažljiviji posmatrač ovog pokreta složiće se da je »psihički automatizam« »minirao leran ekspresije«, trasirao put u novo, ali da nadrealistički instrumenti ne obezbcduju automatski uspešna aostvaremja. To. potvrđuju — 3Đpored ostalih Moris Nado i Alen. Boske. Njihova, mišljenja podupiru Aragonovu opservaciju davno izrečenu još sa nadrea-

lističkih pozicija:

»Ako vi pišete tužne gluposti slu1) Alain Jouffroy je u časopisu •Umetnost«. detaljno opisao sve bivzarnosti oko izvršenja de Sadđovog testamenta (Arts, dćc. 1959, p. 16).

ANDRE BRETON

sudeluje u prirodnoj razradi poezije koja je prividno mnajbestelesnija«.

“~ Mnogi nadrealisti izvojevali su danas da se na njih ne gleda očima Klodela, da se njihova ostvarenja uzmu u ozbiljno proučavanje. Studije i istorije o nadrealizmu to jasno pokazuju. No, ostaje još uvek mnogo što Wreba ispitivati, dokazivati, negirati. Naprimer: šta konkretno stara garda nadrealista duguje Đindaru, Heraklitu, Hegelu, Danteu, Goji, Učelu, Gogenu, Nervalu, Bertranu i dr. na koje se — naročito Breton često poziva? Šta su novo doneli sadašnji pretstavnici nadrealizma? Mogu li se utvrditi granice gde jedni nestaju, a drugi nastaju? Zašto Breton ne priznaje »neonadrealizam«? Zar on, vatreni hegelijanac zaboravlja na zakone dijalektike? Najzad, kako se ovaj anti-literarni, anti-poetski, antiartistički pokret pretvorio u suproinu alttıymost koja se vidno pokazala n svim granama tmetnosti?

Damas postoji pozamašna literatura o nadrealizmu, mnoga svedočanstva bivših i sadašnjih nadrealista. No, oni su tako protivrečni, kompleksni da treba ogrommog iruda da bi se ob'jektivno ocenio mnadrealistički fenomen. Potrebna je takođe i veća, istoriska disbanca kako. bi se izbegao subjektivizam svake vrste, No, naša radoznalost ne treba da bude zato manja, kako bismo istrajali u ispitivanju: odakle, kako, kojim putevima

i kuda kreće nadrealizam. Time bi,

ustvari, doslovno postupili prema Bretonovom zahtevu da wu mnaedrealizmu ireba konstatovati: ono što se završava, ono što se produžava i ono što

„počinje. »No, sada je najaktuelnije

da li nadrealizam počinje nešto novo ili se pomavljal Imamo dosta razloga da verujemo da se u mnogo čemu ponavlja.

| Rađoslao JOSIMOVIĆ

PISMO IZ BRAZILA

Kad se čovek otisne u daleki svet, onda je.jedno od velik.h zadovoljstava i trenutak kad -otkrije da, uprkos svima osobenostima tuđih zemalja i naroda, postoji ne što što ga sa njima vezuje, što ga, zajedno sa njima, čini savlasnikom nekog zajedničkog blaga.

Zato sam: se u Rio de Žaneiru obradovao pesmi „A rivederči, Roma“; zaio mi je bilo drago kad sam na pozorišnim plakatima pročitao „Šest lica fraže pisca”, „Pogled s mosta“ i „Romanof i Đulijeta“. I. biće vam 'razumljivo Što sam, po toj liniji, potražio Guljerma Figejreda, pisca: komada „Lisica i grožđe“, toliko igranog u našoj zemlji, imajući kao jeđinu legitimaciju i preporuku to Što sam gledao njegov komad i što mu donosim pozdrave njegovih poštovalaca iz Beograda. Š

Bilo mu je drago kao da su to pozdravi najbližih srodnika. Pozvao me je u'svoj dom i primio sa već poslovičnom. srdačnošću Brazilaca; upoznao me sa svojim prijateljima, vođio me rı pozorište i u Društvo. dramskih autora, ·čak mi i reportera poslao da me intervjuiše i — dozvolite mi da se malo pohvalim — ovaj je u tamošnjem dnevniku „Diarjo da Nojte“ objavio reportažu o mojoj malenkosti, tri stupca dugu, sa dve fotografije, da sam prosto samom sebi počeo da izgledam važan. (Gospo din Figejređo je posle otputovao u Kinu, SSSR i Prag, — povođom prikazivanja komada „Lisica i grožđe“ — odakle će i nama, u Beograd, doći, te će onda biti prilika da malo više pričam o njemu.) Gospodinu Figejredu imam da zahvalim i za poznanstvo sa Pedrom Blokom, eminentnim brazilskim komeđijografom. „Euriđikine ruke“

Na Blokov komad „Euriđikine „rake“ prijatelji su mi skrenuli pažnju čim sam stigao u Rio de Žanejro, ibi !

Nijedan drugi komad nekog 'xra- ja

zilskog pisca nije doživeo toliki broj izvođenja širom celoga svetn kao „Euridikine ruke“, Pedro Blok je za taj komad dobio nagra du Brazisske Akademije Književnosti, a potom i „Zlatnu muedđalju najboljeg autora godine”. Prevedeno na špamski, delo je igrano na celom pođručju tog jezika, od Spa nije do Meksika i Argentine. Potom je došlo na scene Sjeđinjenih Država, kao i u pozorišta Italije, Nemačke, Engleske, „Framcuske, SSSR-a, Kine, Turske, arapskih zemalja itd. (I Savremeno pozorište u Beograđu otkupilo je prevod toga komada, pa će i naša publika, tokom ove ili naredne sežone, imati prilike. da vidi tu inte-. resantnu monodramu.) Naročito je zanimljivo da su „Euriđikine ruke“, kao posebna tema, bile predmet raspravljanja na Kongresu za neuropsihijatriju i bile izvedene pred tristotine specijalista, učesnika *toga. Kongresa. (Pedro Blok je i sam

lekar laringolog, poznati specijalista. za mane govora i mucanje.) Pedro Blok Čovek topao, uman i — čovek.

Takav je Pedro Blok. Oči, plone dobrotom i nekim suverenim mirom; široko i visoko čelo nad njima — sređenmost i volja. Po nećče-. mu to čelo mi budi asocijaciju na, komandnu tablu u elektrani: tu se naziru „megavati“ dubokih saznanja o čoveku i strastima njegovim: i njegovoj žeđi za srećom.

Naravno, najviše me zanimalo da čujem njegove misli o savremenom pozorištu. Bio sam spremio i niz pitanja, svako na posebnoj hartiji i sve onako „propisno reporterski“, ali tu me je moj domaćin jednostavno „prešao“:

— Dajte da pričamo o Jugosla~

: vjji. Pričajte mi o planskoj privre-

di i vašim traktorima! A ono što vas zanima, imate ovde! — Pružio mi jedne novine, u kojima je bio intervju, onakav kakav, sam i

OON

bio zamislio, pod „naslovom „Komjuzija u savrememom pozorištu. (Drugovi Kmjiževnici, kađ pođete u dnostranstvo, osvežite malo svoje znanje o našoj planskoj privredi i našim traktorima! O svežini svojih znanja u ovoj prilici bolje da vam ne pričam. Ovaj intervju će i»iti inmteresemtniji!)

Intervju

Živimo u jednoj fazi neodgovornosti, Niko nema prava da pod maskom estetskih vrednosti kotum pira, ponižava, vređa i razara! —d glasi podnaslov intervjua.

Evo njegove, skračćene, sadržine:

„Šta vidimo u đanašnjem teatru? Za čim idemo? Koji pravac da uzmemo? Postoji totalna konfuz:ja. Ljudi koji su ceo život posvetili pozorištu, ljudi koji su Žrtv»vali mnogo godina soluciji estetskih problema, ljuđi koji su propadali za scensku umetnost, tražeći velike mizanscene, fabulozna scenarija, svetlosne efekte, osećaju

. se praznim, neostvarenim. A zašto?

Jer gledalac od svega toga nije ništa poneo kući. U mnogo slučajeva pošao je za trenutnom ımpre sijom, ali ništa što bi stvarno imalo veze sa njegovim životom, što bi značilo nešto u njegovom

'Životu, ništa što bi mu unelo malo

svetlosti u mjegovu teskobi, što bi pridonelo rešavanju nepoznate u njegovim „ problemima. Pretstave su zadovoljavale glumce, domekle i autore i time je sve bilo rešono, A stvamo ništa nije bilo rešeno i to zato što je autor osećao da je između njega i publike bila samo jedna površna razmena misli, utisaka i ideja bez ikakve važnosti, jer niti je autor govorio ono Što je bio dužan reći, niti je publika čula ono što je stvarmo želela da čuje. ; : „Živimo u jednom vremenu kad čisto estetske vrednosti mogu ima ti važnosti ako u njima domini-

· vere,

ı Huan DE TOLEDO*

PESNIK TRAŽI MIR I REC

Nastavak sa 1 strane

štvenim odnosima, religiji, Francisko Pranko je uživao unu slobodu izražavanja, dok su Spanci morali da ćute. U toku mnogih godina, dijalog, polemika ili obična debata bili su juksuzne slobođe koje su iščezle iz naših geografskih okvira. Civilni guvermeri imenuju čak i pretsednike provinciskih kasina. U skladu sa takvim stanjem stvar, treba pomisliti da je najstrože i potpuno zabranjeno u španskim okvirima ono demokratsko pravo naroda... da traži reč, na skupštinama, na zborovima ili na ma kakvom sastanku... Do reči niko nije mogao da dođe jer ju je stalno koristio generalisimus armije i pobednički Raudiljo. Pa ipak, tokom vremona, desilo se da je godine 1955, jednom vaskonskom pesniku, Blasu de Oteru, koji se kretao u malom svetu intelektualnih i umetničkih manjina Madrida i Barcelone, palo napamet, ni više ni manje, nego da objavi jednu van'rednu knjigu koja se baš zvala Tražim mir i reč.

Ako sada govorimo o Blasu de Oteru to je zato što stalno treba da objašnjavamo ovaj literarni pe\riod španskog života od 1947 do "1959, da bismo svakoga stavili na svoje mesto. Danas se bavimo takođe Blasom de Oterom, jednom od najistaknutijih figura naše poezije, kome je neđavno dodeljena Nagrađa kritike, jedna od najnezavisnijih u našoj zemlji, a za Kknjigu Anmcia, objavljenu krajem prošle godine,

Blas Otero je tražio reč ne zato da bi nam izrazio svoje ljubavne tegobe, svoja rastrgana verska osećanja, niti svoju snažnu želju za jednim „neprolaznim „prolećem, nego đa nam govori o Španiji, o bol noj i tužnoj Španiji koja je nastavila ratno stanje kao posledicu me. ra totalitarne vlađe koja upravlja nad nama. A pored toga, i to je ono glavno, tražio je mir, dobar i trajan mir, da bi učinio kraj neizvesnosti, zabrinutosti i jadima na še nacije.

Tražim mir i reč.

Pišem

u odbrani carstva

čoveka i njegove pravde, Tražim

mir '

i reč. |

Niko ne treba da sumnja u motive koji su ovoga pesnika rukovodili da mapiše ove snažne i ljudske stihove:

Jer u ovoj zemlji

nemam vazduha,

besno sam trgao

pero da ono zapeva.

PEDRO BLOK

nema pravo da prenese jedan mesaž teskobe i očajanja, da svoju ličnost projektuje u jedan pozorišni komad, pod izgovorom da je bio pošten prema sebi. Ono što je danas važno, to je da se čovečanstvu da predaha i vere. Pa čak ako je taj predah u jednom tzv. smehu koji olakšava varenje. Naučno bi se moglo diskutovati do koje mere takav „digestivan“ smeh ima ili mema duhovne vrednosti, ima li ili nema „estetske“ vredmosti. „Ja više volim jedmo obično .delo, koje sadrži mesaž nađe, konstruktivnosti i pozitivnih vredncta, nego jedno delo Tenesi Vilijemsa koje korumpira a ne znaš ni zašto ni krošta, bez pravca, bez bez kompasa, bez ižega. Mnogo je ljudi našlo poezije u Temesi Vilijamsu, Nje ima u nekim momentima i situacijama, ali sna

Nastavak ma 9 strani

| dne

' paradoksalno i povod

...Besno, umoran od usamljemosti, tuge i nepravde, počeo je da peva na ovaj kratak i herojski način. Ali on mije zadovoljan ovom žalbom, nego se usuđuje da teškim i mirnim glasom izrazi Svoju ne. zadrživu želju nađanja u čoveka, u domovimu i u mir: i

Verujem u tebe, domovino. Go-

: vorim

ono što sam video: sevanja

besa, ljubav u hladnoći, i jeđax nož pretvarajući se x ? komade hleba: iako đanas ima samo senki, ja sam video i verovao.

...Kadđda smo mi Španci pročk

tali ovu knjigu Blasa de _Otera, Ostali smo zapanjeni, uplašeni i uz. buđeni. Desilo se da se jedan pe-

Snik, iznenađa i u jednom naro-

čito \dramatičnom trenutku naš

postojanja, spremao da peva Uimi svih. Ta čudna simbioza pesnika i narođa, tako draga i toliko uzdizama od romantičara, a koja sq javlja samo u određenim, izuze.

bnim „okolnostima „jedme zemlje,

pojavila se ovđe, u ovom času i x ovim okolnostima. Bili smo zapanjeni, više nego zbog ičeg drug time što Blas · de Otero Usta nije bio politički ni građanski pesnik, od onih koji su se u određenim vremenima „javljali na ovome božjem svetu da bi služili određenoj propagandi ili krojenju isto" rije. Blas Otero je nezavisni, apsolutni, potpuni pesnik, kome je doprlo do srca ono što je video, bol Španije i onih koji u njoj pate. Naravno, u jednom raspetom i pocepa nom društvu na pobednike i pobeđene, Tražim mir i reč bio je povod skandalu. „Oh, pocepani kamenu, Ti, povodđe skandala, Napuštena Španijo, vodo bez suda kad ima vođe, sudu bez vode kad ima žeđi”. Izgledalo je da pesnik dolazi uz ratni klik da bi nametnuo mir. Bio je potreban skandal da bi. se ubrzalo buđenje, jer su nam svi izgledali uspravni, i bogati i siroma– šni, i dobri i zli, i mudri i glupi, Kada se pojavila njegova Kmjiga, svi smo znali u Španiji šta nam je pe snik hteo reći, šta nam je rekao,

Ali, iasno, u jednoj zemlji kao što.

je naša, sa trostrukom cenzurom, u jednoj nemoj, ćopavoj i slepoj zemlji, svi su se ponašali kao da nisu shvatili ovu pesmu mira i nađa-

nja. Kritika je najvećim delom. po

kazala već od prvog trenutka svoje divljenje ovom velikom nezavisnom delu. Ali nije na svu istinu... Autor ovoga pisma govori zatim o pokušajima da se pesnika Blasa de Otera uvrsti u egzistencijalizam ili „neorealizam. On kaže: Ne usuđujemo se da potpuno negiramo uticaj koji su mogli da vrše istoriske i kulturne okolnosti sadašnjice na vaspoloženje jednog pesnika kao što je Blas

de Otero. Ali je njegova MWnjiga

Tražim mir i reč potpumo jasna i svi znamo da ovaj sadašnji bol Španije, njen politički bol, jeste ono što oštro izbija sanjenih stranica. Nepravedno je pripisivati ga fi lozofiji egzistencije ili diplomatskim zbivanjima u sadašnjem „+trenutku. Poetska imterpretaćija neiz-. vesnosti ili muka španskog društva, koju daje Blas de Otero nalazi se iznad svih metafizičkih ili socioloških škola. Zbog toga ne bi bilo tačno dovoditi ga u vezu sa sadašnjim francuskim ili italijanskim pesnicima. Njegov romanticizam i njegov realizam izraz su jer španske istorije, a takođe i njegov O O SIMI. stoički i nadajući stav, i priroda mj stiha, sastavljenog od ViSORO KOhčcHtracije poezije Salinasa i unamunijanskog izraza o neprekidnoj agoniji. Čak i njegovo versko osećanje, za skandal,

se ukazivalo .

nalazi se u takvom shvatanju živo-.

ta i vere. Ono doseže čak do njegd osećanja ljubavi,

osti i gađenja, protivrečne, usamljenosti i iude. sa Toa. Tatjeni i suvim lišćem, onako kaO nam se javlja u njegovoj 73 slednjoj knjizi Amcia, Blag do Oe: To zauzima izuzetno mesto u našoj savremenoj literaturi, po onome što se usudio da kaže i po onome što je kazao... On se uzdigao kao neZavišni pesnik, pesnik koji Oosuđuje... On sam je to rekao: „ali moram da ćutim i ćutim toliko a ima toliko da se kaže da bih zatvorio oči i ceo dan govorio, govo110, gOvorio”. Kroz najmođernije i kroz najtrađicionalnije i narodme lirske oblike, skoro stvorene u pokretu, snažnom spontanošću da bi došao u dodir sa svim ljudima, Blas de Otero je zatražio mir i reč.

—– ——

. *) Huan de Toleđo,

jednog španskog KPjISĆAOJ MO cara iz mlađe generacije. Ovo nje= govo pismo objavljeno je u časopisu „Iberika”, Br. 7—8, 1959, Njujork. Ovaj časopis uređuju španski intelektualci — emigranti, nastanjeni u Americi. — Članak je preveo Rade Nikolić,

KNJIŽEVNE NOVINE

pune ne=

snažnim ko- ·