Књижевне новине
rocen.jucan je kao praksa
Sta znači , moralno“
U toku prošlih nekoliko godina izvestan broj manje ili više, novih načina mišljenja ili aspe• kata gledanja, izbilo je na površinu u tekućoj literarnoj Kkritici, Dr Dejvi istakao je interes za sintaksu; za dr Holoveja naracija je majvažnija za formu; Hou je zahtevao da zamisao poetske logike bude u radikalnoj suprotnosti sa proznom, Bejtson i Helen Gardner inšsistirali su na podešavanju istoriskog i školskog znanja za analiziranje ili razumevanje poezije, profesor Kermod je osporio tačnost mišljenja da je »razdvaJanje senzibiliteta« dominiralo se·
aestim stolećem, a profesor Ketlin 'ilotson (koja sigurmo poseduje iste kvalitete kao i američki profesor Dankan) dokazala je da Mon ni na koji način nije bio izbavljen od opŠteg zaborava ili potcenjivanja zahvaljujući 'T. S. Kliotu, već da je imao sigurno i značajno mesto u Viktorijanskoj literarnoj viziji.
*S.*
Korak napred u ovome učinio je čia· nak Rodveja i Robertsa »Praktična kKritika« kome je urednik »Mseja o kriticić dao počasno mesto u januarskom broju ove godine. Vaseco u srčanoj odbrani »Praktične kritike«, · ovaj tokst je zanimljiv jer podržava gledište koje smo gore izložili., U njemu nema trzavica, kritika mirno zauzima svoju vodeću ulogu delom dr Rič.ardska pre 40, ili dr Livisa pre %90 gođina. .
To je utvrđeno ponovo kad su dva pisca bisala: »Praktična kritika ne vodi računa ni o čemu sem o pažljivom čitanju literature, bcz predubeđenja.« Govoriti tek tako o nečijoj prednosti je posedovanje osećanja da čovek ide Širokom strujom, da je izgubljen uviđaj u druge vrednosti, jer ko bi prihvatio titulu šampiona zahvaljujući nepažnji i predubeđenjima? Treba se upitati kakva se vrsta pažnje smatra pogodnom za čitanje poezije i kakvo preduheđenje o predmetu ili posledici pažljivog čitanja (jer, bĐesumnje, jedno će se dokozati) se nc zove »predrasudom«? «
Odgovori na ova pitanja počinju da se Dpominju kada se pisci upitaju zašto je potrebno neprijateljstvo prema praktičnoj kritici i odgovaraju: »Možda prvobitan strah od ubijanja u cilju disekcije još opseda mozgove kritičara potsvesno vođene romantičarskim mišljenjem da poezija daje pristup Višoj Realnosti«. Ovde može da se vidi na delu jedno od paradoksalnih preinačenja u mišljenju kome je istorija izgleda privržena. Ako pratimo kroz istoriju iđeju poetske analize i poetskog ideala, koji čini da poezija privlači analizu, ona je u ideji »Više realnosti«, a ne u njihovim antitezama, do kojih smo mi došli. Nagoveštaj ovoga imanio već u eseju T. S. Eliota, o Mesindžeru, 1920 godine: »Jedne reči perpetualno stavljane waspram drugih u novim inenadnim kombinacijama« nagoveštavale su ne samo stil kombpovzicije već i jedno neuporedivo osećanje života, nešto što »dokazuje vrlo visok razvoj osećanja... period kada je intelekt bio na vrhu osećanja«,
arijev »Problem stila« iz 1921 g., donosi lep osvrt na mefaforičku kompleksnost koja iza ziva poetsku analizu, a ova ide sa uverenjem (eksplicitno iz Bodlera) da takva kompleksnost služi »dubokom značaju života« U Je,jtsovom »Simbolizmu u poeziji« 1900 g., umnogostručavanje unutarnjih srodnosti i fuzija stiha »pObuđuju neodredive, a pritom precizne emocije ili, što ja radije mislim, izazivaju u nama izve• sne bestelesne snage čije tragove na našim srcima zovemo emocijama«. Mliotovi preci (kao Marijevi i Jejtsovi) bili su Francuzi: Gurmon (čiji sm pogledi Bili slični Mariievim), Malarme sa svojim okultističkim i platonističkim naklono stima, i prevashodno Rembo čiji je poetski jezik kao nosilac neuporedive zamršenosti i unutarnjih spojeva, zaista poslužio »Višoj· realno sti: »Pronaći jedan jezik... Jezik koji će biti jezik duši radi duše, koji će rezimirati sve, Mirise, zvukove, boje, nadovezujući misao na misao. | Pesnik će definisati količinu nepoznatog budeći se u svom vremenu kroz univerzalnu dušu«.
***
Ova istoriska retrospekcija služi svojo, nameni ako potpunost i simetrija pokreta io otkriva; ona pokazuje koliko je današnja emfaza izuzetna, a mislilo se da je uopšte nema, već da je prosto duh bez predubeđenja. »Praktična kritika« danas ima jaka predubeđenja, mada ona zaista može biti legitimna kritika. Njena predubeđenja ogledaju se u odobravanja čvrste organizacije, oštroumnom podržavanju maternjeg jezika, pristojnosti, u metaforama, čiji kvaliteti moraju ·da budu ecgzaktni i igkazivi i u ponovnom dokazivanju.svesa što je izgledalo neodređeno, ili mistično. »Preterano otšro• umno lovljenje simbola«, bilo je jedini elcsces koji su Rodvej i Roberts smatrali pogodnim va osuđivanje. Za Fulera, jednog od naših najboljih kritičava poezije, »izgubljenost« je jedna · od najgorih pogrešaka, preživeti dok se me učvrsti u konkretna značenja«. (»Londonski magazin«, jun 1959). Ta kva tendencija, korisna i možda pomalo suzdr'Žžana, dovolino je jednostavna. | Ova mišljenja su zanimljiva zbog njihove izuzetnosti, svakako ne zbog njihove pogre· šnosti, jer ona nije u pitanju. Ono što je u pi tanju to jie emfaza, kojom se kritika sada KO• risti; u diskusiji niko neć smatrati da je izmenađujuće\! što praktična kritika danas spremnije prihvata ono što izgleda kao omašla, nego što istražuje dubine — osuđuje mnogo češće nego što hvali. Ponovo, u svetlosti ovoga, niko neće biti iznenađen što Rodvej i Roberis u porno anostrofiraju da se granica praktične Kritike spremno pomera, a i primteno, protiv »svih oblika bezvredne literature, oglasa, novina, itd... metod praktične kritike... je delom razoran kad je primenjen u govorima nolitičara i drugili au toriteta«. Rušenje autoriteta je nešto za šta će se svako zagrejati, u najmanju ruku, s vremena na vreme. Ali to što su, pažljivo čitanje velike poezije i ovih gore, alttivnosti blisko povename, značsjno je gledište i kvalitet mnoge kritičke
misli ti naše vreme. zi
KNJIŽEVNE NOVINE
/
i »ni jedna poezija neće
Takvo kretanje u praktičnoj kritici (daleko od Jejtsovog: osećanja kompleksnosti, a u pravcu i preko Ričardsovog) potiče iz druge glavne preokupacije današnje kritike. U nedavnom članku' Lernera može se naći ovo gledište: »Literatura je oblast morala« Ono što se ponekad zaboravlja đa kaže jeste da to nije inovacija, i takođe da nije nikakvo novo otkriće posle mnogo godina zapostavljanja. S kraja na kraj XILX veka, ne samo kod Arnolda, već i kod Karlajla, Raskina, Patmora, Lesli Stivna, Džejmsa i niza drugih, to je bilo centralno i vodeće uverenje. Ukoliko je »Estetski pokret« uzeo drugi kurs, bio je to kratkotrajan zaokret, potpuno stran onome što je najukorenjenije u našoj kulturi i to se uvek smatralo kao razlog za šćokiranje, gnušanje i uzajamno optuživanje. Rekavši da je »cela ume({nost amoralna« Vajid nije odbacivao tradiciju već ju je potvrđivao. Umetnik je po ISNOoVOm mišljenju »isticao istinsku e· tičku važnost« životnih činjenica, kao i onoga što je bilo »moralno« u slepo konvencionalnom i otud lažnom značenju. Reakcija „je bila brza i snažna. Ključna figura u tome bio je A. R. Orejdž, urednik »Novog doba« iz 1908. Neuglađecno poštenje i nezavisnost njegovog dela i Čvrsto uverenje o granici moderne dekadencije, važnosti tradicije i slobodne inteligencije, o prevlasti literarnog šarlatanstva, o šteinoj ali ljupkoj ironiji, čini »Novo doba« prethodnikom »analizi« nije ništa drugo do kritičarev odgovor na »Moralnu dekadansu« u piscu. Kontinuitet se jasno produžava, od Arnoldovog osećanja
literature koje pokazuje »kako treba živeti« reko Orejdžove reči »insiruktivan« ono do erove nezlonamerne upotrebe »didaktičan«,
; Mišljenje da je »literatura oblast morala« voće ia
duge tradi. je 08 cij
e. 7018 bismi cizni e. da o bili prec ovu misao treba ? dubljeg smisla za život i realnost u drugom,
da shvatimo unutar ORO pojnaša kritičke misli, da bi se registrovale glavne karakteristike ovog pejsaža pofrebno je ponovno uočavanje umečeg značajnog. To je danas komvergencija kritičara i vaspitača — ne samo profesora li· terature, već i čoveka preokupiranog vaspitanjem i vrednošću vaspitanja. Tu nema ništa iznenađujuće ako se čovek seti zanimanja Metju Arnolda, dr Ričardsa i dr' Livisa; ili porasta. višeg obrazovanja uopšte, a posebno studija literature, ili potrebe nove vrste čitalaca za” O opali sa serioznim probl u tvu koje se rapidno menja. To ne znači potcenjivanje: to je kritika društva koje marljivo udovoljava onome što ugrožava njegovo zdravlje, i mljuje njegova nasleđena preimućstva. a To znači da kritika danas ima karakterističan izgled. Ona je preokupirana dijagnoziranjem onoga što će pomoći podržavanje civilizovanih vrednosti ili onoga što može doprineti njihovom propadanju, ili što još neposrednije može doprineti radu pro{esora. U svakoj listi savremenih i „preprezentativnih „kKritičarskih knjiga, R. Vilijamsova, R. Hogartova i prof. V. Volšova nesumnjivo će biti prominentne; svi oni idu u tom pravcu. Nasuprot tome do ne-
| ah)
Rečnik savremene poezije
Razgovor sa Dordem Kostićem, direklorom lnstilula za eksperimentialnu ioneliku
Sređinom sledeće godine, u :zda-
' nju Instituta za eksperimentalnu
fonetiku u Beogradu, biće štampan Rečnik savremene poezije, prva publikacija ovakve vtste u našoj zemlji. Tim povodom obratili smo se Đorđu Kostiću, direkto= ru ovog instituta, i zamolili ga da nam odgovori na nekoliko pitanja,
— Šta je premet ove publika– cije?
— Jezik nauke, jezik struke, jezik politike, jezik žurnalistike trpi šablone.. Kod poezije, ako pesnik nema na raspolaganju celo jezičko blago, ako upadne u kalupe, to se mora negativno odraziti na njegovo stvaranje... Pesnici se bore protiv .jezičkih šablona... Poezija pruža najveći varijete izraza... Ovim zbornikom želeli smo da izra zimo bogatstvo leksike u našoj savremenoj poeziji...
— Koji period obuhvatate ?
— Period posle Drugog svetskog rata. Uzeli smo pesnike koji su se u ovom vremenu ili javili ili nastavili ranije započeto delovanje (Tin, Krleža Crnjanski, Dedinac, itd.)... Analizrali smo, u toku pet minulih godina, 204 zbirke pesama, i zabeležili 1, 300.000 reči koje su upotrebili savremeni pesnici. Analizirali smo svakog našeg pesnika, svako njegovo delo i sve pesnike zajedno. Svi oni će dobiti svoj rečnik i svoju frekvenciju reči...
— Šta pokazuju dosađašnje analize ?
— Dosadašnje analize su vrlo zanimljive. One pokazuju koje reči dominiraju u našoj savremenoj poeziji, koje reči se najčešće upotrebljavaju i kojih stotinu (ili pet stot:na) reči čine više od polovine pesničke leksike...
— Navedite nam neki primer?
— Analiza još nije završena... Dosad smo otkrili da je sveza a upotrebljena 7.524 puta da Ivo Andrić, naprimer, najčešće upotrebljava reč ČOVEK, zatim reči: ŽIVOT, SVET, DAN, ŽENA... Marko Ristić: ŽIVOT, ČOVEK, ROMAN... Miodrag Pavlović: RUKA, OKO, SUNCE, OBLAK, ČOVEK, NOĆ, GLAVA, ZVEZDE, ZID: ZEMLJA, PUT..,
— Kolika će biti cija,
— Plblikacija će iznositi oko 600 stranica (sada imamo 14.000 strana). Mnoge reči su zajedničke i one se ponavljaju. Njih sada Spajamo... .
— Kakvi će se zaključci moći I!zvoditi posle čitanja ovog zbornika?
— Kroz leksiku, moći ćemo da pratimo razvoj naše savremene poezije: u kojoj meri ona zahvata ceo život, celinu našeg života, koliko ulazi u probleme današnjice, koliko je vezana za stvarnost (ili odvojena od nje), i da li ide u korak sa najnovijim otkrićima ili upotrebljava reči izanđale... Moći ćemo da pratimo razvoj pojedinih pesnika i njihove poezije... Vide= ćemo koje su reči zajedničke većinu naših pesnika i koji pesnici imaju najviše istih reči, što će nam pomoći da utvtđimo njihovu stvarnu srodnosšt (pa i razlike me
ova publika-
ĐORĐE KOSTIĆ
du njima), po njihovom izrazu. Utvrđićemo da li naša poezija stoji u okvinima takozvanog poetskog
rečnika ili je “slomila okvire poetskih šablona i koristi svaku reč u poetske svrhe, bo-
reći se protiv diskniminacije izvesnih reči... Uporedo sa Rečnikom savremene poezije, mi pripremamo i rečnik naše žurnialistike, rečnik naše politike, naše proze, naše drame itd, Upoređuju= ći Rečnik savremene poe> zije sa rečnikom neše žurnalistike: naprimer, moći ćemo da otkrijemo da li naši pesnici žve u kuli od slonovače ili idu u korak sa životom, i videćemo u kojoj meri poezija izgrđauje svoj Specifični izraz...
— Mislite. li ići i dalje, u prošlost ?
— Da. Posle rata, oko 250 naših saradnika pripremali su Rečnik Branka Radičevića, Rečnik Vuka Karadžića, Rečnik Đure Jakšića, itd. Idemo sve dalje, u početku na še poezije, i još dalje do svetog Save i do naših prvih pisanih spomenika. Tako ćemo doći do rečnika celokupne naše poezije...
M.
VII KONGRES SAVEZA folklorista Jagoslavije
Makedonija, po-svom kulturnom naslijeđu i svojim folklornim tradicijama svakako najinteresantnija naša republika, bila je ove godine domaćin stručnjacima-folkloristima, koji su, u Skopju i Ohridu, do 17. — 29. septembra, održali svoj „sedmi kongres i godišnju skupštinu Saveza udruženja folklorista Jugoslavije. Teme u okviru kojih se odvijao rad kongresa postavijene su sa ciljem da se, kroz podnesene referate, učesnici upoznaju sa folklorom republike u kojoj se sastanak održava, te da, se —
„Što je svakako najznačajnije na
ovogođišnjem stručnom sastanku specijalista koji se bave proučavanjem narodne umjetnosti postave i rasvijetle pojeđina Di tanja i problemi sa područja ove naučne djelatnosti. Pored Đomenutih referata koji su tretirali rolklor naroda Makeđonije, njegovu usmenu književnost, muziku, igranje i savremeni revolucionarni folklor, poseban značaj su, svakako, imali referati na temu »Narodna umjetnost, u svjetlu zakona društvenog ragvitka«. Govoreći o društvenim korjenima folklornog stvaralaštva, zakonitosti razvitka tog stvaralaštva i pakonima razvoja društva, te o ocjeni koju je folklor đobio vid nauke marksizma-lenjinizma, referenti su, poređ ostalog, razbili mišljenje o preživljenosti fol klora i, metođam naučnog tretiranja predmeta, obezbijeđili narodnom umjetničkom stvarala· štvu ono mjesto u našem savremenom društvu, koje ono zaslužuje po svojim vrijednostima i svom značaju. Preostali referati raspravljali su o pitanjima orga nizaćije proučavanja mnarodnin
muzičkih instrumenata, O ·referisanju o bpojeđinim interesant-
nim instrumentima na kojima naš narođ muzicira, dok je stalnoj temi na dđosadđašnjim kongresima folkorista — tragom našil najstarijih folklornih „naslijeđa — bilo posvećno nekoliko kraćih saopštenja.
Domaćin kongresa, Udruženje folklorista NR, Makeđonije, organizovao je veoma interesantne i uspjele ekskurzije, na kojima su učesnici imali prilike da se upomnaju sa narođom, istoriskim i kulturnim amenitostima i {iolklornim osobenostima pojedinih krajeva Makedonije. Brojni nastupi narodnih pjevača i igrača, koji su izvođili izvorne narodne pjesme i igre, kao i specijalno organizovana izložba makeđonSkog narodnog veza, bpretstavljaju značajno obogaćenje kongresa i nezaboravan „doživljaj za sve učesnike. .
Godišnja skupština Baveza Uudruženja folklorista Jugoslavije. održana na, kraju stručnog dijela kongresa, osim izbora novih U-
pravnih organa Saveza, položila
je smjernice za budući rad Baveza, ona je odredila teme u OkvViru kojih će se odvijati rađ iđućeg kongresa. U jubilarnoj 1961 gođini, povodom proslave dvadesetogodišnjice „Ustanka, centralna tema kongresa biće bosvećena proučavanju „narodnooslobodilačkog folklora Ustanka 1941 godine, kao i značaju folklora u životu i školi izgradnje socijalističke kulture.
Ovogodišnji kongres Savežn udruženja folklorista Jugoslavije dokazao je neprestano jačanie i rast stručne organizacije naših folklorista i još jednom podvukao neosporan značaj narodnih umjetničkih tradicija u Rultkurnim dostignućima naših naroda.
\ ' V..P.
/
đavnih godina bilo je malo naprednog literar. mog obrazovanja koje se oslanja na kritiku. Teško je označiti bilo šta u britanskom
slično delu profesora Abramsa, profesora Ker. ijjesa, profesora Mekstrama, profesora Merca ili profesora Tava u Americi. Nauka o litera. turi prevashodno, nije potrebno reći, postoji, ali ona nema važan kvalitet, onu za kritičara potrebnu naučnost i potstičuću snagu. a:
* * *
\ OK,
To je fnožđa slabost, koja nije onemoguću. juća; to je činjenica suviše očevidna da bi jamčila povećavanje. Bolje je istaći kako je, tokom dekada, dualistička Kkoncepeija instruktivnosti i edukativnosti — Stvarna moralnost literature
· — delovala zbunjujuće i čak možda oplodila kritiku. Moralnost ne znači ni jednu stvar, već sve na skali od potvrde i negacije konvencionalne ispravnosti u jednom ekstremu, do naj.
Ovi ekstremi konstruišu paradigmu za kritiku, Ričardsovi »Principi« se oslanjaju na smisao moralne utjiltarnosti literature, moralno zdrav. lje viđeno je (mada na visokom nivou) u in. _tegraciji, socijalnoj normalnosti i konformi. zmu. »Najvrednija duhovna stanja su ona koja uključuju najširu i najrazumljiviju koordina. iju aktivnosti i majmanje smanjivanja, kon. flikata, oskudevanja, ograničavanja«, Organi. zacija, sistematizacija, izbegavanje „rasipanja, centralne.su ideje ove knjige. Na svoj način ovo
_ vodi ka ideji »zrelosti« (ovo je ključna reč za
one čiji domen u literaturi je moral) koja kao da je najbolje pouzdanje u savremenim kritič. kim diskusijama; dr Mejčiz je, naprimer, nedavno u jednoj mnogo komentarisanoj emisiji o MBeriju upotrebio: zrelost prosečnog, ofor. mljenog čoveka, zrelost u suštini socijalna, nor. malna, konformistička.
*
Postoji još iedno gledište. Kada je Lorens (u delu »Moralnost i roman«) napisao: »moralnost je ona delikatna, večito drhtiava i promenljiva ravnoteža između mene i univerzuma koji me okružava... u životu mi smatramo da je to nešto što svetli, što ima Nvalitet četvrte dimenzije«, on je izrazio ne jasnije, ali bogatije smisao moralnosti. To je smisao koji dr. KLivis provlači kroz svoj esej o Banjanu gde on upotrebljava »razvijenće u HRkontekstu sa sugestivnom i ne. uobičajeno mrečju »likovanje«; on piše o neposrednosti drugog dela »Poklonikovog „hodo·. čašća«e ma taj način što hvali Banjanov smisao · za islinitiji život, iza i iznad svakidašnjeg Žživota, i šegači se sa kritičarem koji smatra te pasaže prostim proslavljanjem socijalnog jedinstva, -
Ova razlika između onoga što se zove »otvorenim« i »zatvorenim« u moralnosti, obrazovanju, zrelosti (Bergson i Si. Pavle su to pre njega osvetlili) podupire savremenu kritiku kao nekakve lestvice. Ni jedan kritičar, izvesno ne od onih gore spomenutih, nema jedno nepromenljivo mesto na toj skali, Ali kad čitamo (svi citati su iz nedavnih članaka) da je »sOcCijalna analiza primenjena u »Timonu«, i da je »konačan utisak uzaludnosti i pustoši« u »I{oriolanu« »mogao da se razume kao opomena protiv okamenjavanja humanosti, koje se do gađa kad čovek misli samo u okviru partija, pokreta i manifesta« ili da je »ono što Šekspir govori u tragedijama... kao Šlo sleđi: postoji prirodni fed koji ne sme biti poremećen« kada to čitamo znamo da je kritičar. možda s pravom u prethodnim slučajevima ,veoma daleko u ćorsokaku. S druPe strane profesor Najts u svojoj skoro objavljenoj knjizi o Šelspiru, kaže o »Kralju Liru«: »Istraživanje, uznemiravanje, otsulinost dokazivih odgovora; forma kao suštinski deo značenja koje ne leži u razdeljenom moralu, već u aktivnosti i polpunosti imaginacije«. Ovde vidimo reči kritičara čija je originalna ideja o moralnom opredelenju literature bila adekvatna smislu »značenja«, ali i kritičara koji je vučen svojom iskrenom i prvoklasnom odgovornošću prema radu išao u pravcu u kom konačno to nije adekvatno. Uznemirenost, aktivnost i potpunost u zamišljanju su osobine tako jasno disparaine u prirodi »značenju« u kome su zamišliene, da je potreban nov korak, nov termin koji će za-
·' meniti »značenje«.
Profesor Volš toliko ističe potrebu da se kritičar i vaspitač sjiedine — da se identifikuju u cilju stvaranja velikog pisen i »dobrog ili idealnog učitelja«. Prihvatanje ovoga on vidi u »taktičnoj i inteligentnoj komunikaciji Sa Ži· votom«. Ovde čovek može da oseti pritisak misli suprotne opservacijama dr. Najtsa. U ideji o »taktićčnoj i inteligentnoje komunikaciji sa ničim manjim do »životom« nalazi se nekakva anomalija i tensija. Lorensov sopstveni »sjaja, gova četvrta dimenzija, njegova delikatna, večito podrhtavajuća i promenljiva ravnoteža između ličnosti i univerzima, izaziva na mi· šljenje. Profesor VoIš inklinira uglavnom ka lorensovskom shvatanju zadatka velikog pisea i potrebe za njim, ali po svojim stavovima iz· gleda kao neko ko ide u drugom pravct.
Na kraju, da bismo viđeli ovu razliku izmeđa zatvorenog i otvorenog, da bismo osetili nji. hovo delovanje kroz našu savremenu Kritikt, treba sa jednog ili drugog stanovišta učiniti izbor. Jedna koncepcija prikladnosti literature za moral treba da dobije primat, čak i ako (jer Svako veliko delo nudi mnoge stvari) dru pritom ne mora biti odbačena. Sigurna činjenica Je ova: ako je naše najdublje uverenje o najvećo,i, lileraturi da je ona jedna originalna · snaga, veliki oživcivoritelj stvarnosti, koji deluje na najdubljoj osnovi — moramo, na kraju \otkriti fundamentalnu neadekvatnost u celom tekućem izražavanju pitanja i odgovora, analize i razlikovanja, stavova i značenja. Ni jedno OON u takvim kategorijama, kolikogod da je valifikovano, koliko god osnaženo, neće dovesti misao do tačke gde ona otelotvoruje istinu koja pre svega zahteva određeno izražavanje. Reči to, štaviše, znači samo odbačiti nagoveštaj: problem koji ostaje nerešen, kaji je možda veliki izazov za one koji su preokupirani savremenom kritikom.
(Proveo Bogdan A. Popović).
\
Esej koji objavljujemo preveden je iz septembarskog speci jalnog »Tajmsovog literamog · dodatkaa posvećenog britanskoj imaginaciji. Po otičaju, u ovom listu tekstovi se ne potpisuju.