Књижевне новине

peMeHHk

Novembarska sveska »SavremeniKka« objavljuje zanimljiv esej Dragana M. Jeremića »Estetički primcipi kritike Ljubomira Nedđića«, koji predstavlja prvi ozbiljniji pokušaji da se, sa današnjih stanovišta, revidiraju stari stavovi „prema pravim počecima naše „književne „kritike. TPotpomognut svojim filozofskim obrazovanjem, Jeremić preispituje {enomen Neđićeve kritike, kojoj je od samoga početka pripisivano da se služi prevashođno „logičkim imstru-

mentima «u analizi „i ocenjivanju književnosti.

»Pogrešno cenjenje Neđićn — kaže Jeremić — počelo je sa prvim mi-

šljenjima o njegovoj kritici. Mdtoš je prvi domeo sud da je Nedić pre svega rezoner, racionalista i logičar pH kritici. Skerlić, koji je u svojoj stuđiji o Neđiću govorio samo uzgredno o njegovoj ljubavi za geometriske konstrukcije koju je doneo iz logike, docnije je ... zaoštrio svoj sud i ocenio Neđića kao logičara koji je zalutao u Književnost«, Ispitivanjem Nedićevih radova iz oblasti logike, naročito objašnjavanjem njegove dolctorske disertacije »Učenje o Kkvantifikaciji predikata u novijoj engleskoj logici«, kao i letimičnim i pomalo jednostranim osvetljavanjem nekih njegovih Mritičkih tekstova, Jeremić opovrgava to mišljenje. On, štaviše, Nedića predpostavlja svim njegovim predhodnicima u kritici. >Ono čime se Nedić uzdiže iznađ svih predhodnih srpskih Kritičara i u čemu leži njegov istorijski značaj jeste činjenica da je kod nas prvi stvorio kritiku koja je počivala na estetičkim principima. On je prvi pisao kritiku na osnovu jedne kritičke metođe.«

»Procenjujući vrednost pojedinih pisaca, — nastavlja Jeremič — Nedđić je uglavnom cenio dva momenta njihovog dela: osećanje, odnosno živost i »istinitost• osećanja, i formu, odnosno oblik kojim je to osećanje izraženo.. Dokazujući tu postavku, Jeremić se osvrće na Neđićeve Kkritičke radove i utvrđuje da je »uverenje da je Neđić ocenjivao književna dela logičkom metodom „samo jedna ... predrasuda, Ostale proizilaze iz ove osnovne ... Tako je nastalo uverenje da Neđić „piše logički strogo, hladno i. suvo, mađa je, izgleda, moralo da bude jasno da je u svom 'Kritičarskom poslu Neđić išao više za emocijom nego za logikom: ne \8amo u svojim emocionalističkim kriterijumima vrednosti umetničkog dela nego i u samom fonu svojih kritika.«

Završavajući svoj esej, u kome je bolje obrazlagao svoje mišljenje nego što ga je učvršćivao „argumenfacijom, Jeremić podvlači da »dogod se govori o Nediću kao kKritičaru koji je bio prevashodno logičar, neće biti shvaćene ni njegove značajne vrline ni njegove prave mane, a bez toga ni pravi razlozi njegovog izuzetnog značaja u istoriji srpske književne Kritike.«

Pp.

•, · •

„Safurnaay A e0ič10 Likovni kritičar Ketrin Kuh, u broju od 12. novembra objavljuje prikaz mnedđavno publikovane knjige Aleksandra Arhipenka »50 stvaralačkih godina«, koji u isto vreme implicira objašnjavanje nekih dominantnih umetničkih osobina ovog velikog skulptora našeg vremena.

Rođen u Ukrajini pre sedamdeset tri gođine, Arhipenko se 19%. doselio u Sjedinjene Države. Od početka njegovog umeiničkog delovanja pa do danas njegovo najživlje interesovanje vezano je za ljudsko

telo, preciznije, za gipke prevoje na ženskom aktu, koje je rezbario, kovao i vajao u takvom obilju stilova da se 211 ilustracija „(koliko njegova Knjiga sadrži) čime Kao potpuna istorija vajarstva. Čiste Klasične figure, apstraktan uglast metal, drvene konstrukcije u veljefu, barokna terakota (njegov najomiljeniji međijum), forme od plastike — samo su neki od stilova u kojima se ogledao.

Još 1913. ovaj ruski umetnik upotrebljavao je boju funkcionalno tako da njegove Kkubističke figure izgledaju kao da ftrepere u nagoveštenom pokretu. »On je besumnje smatra Ketrin Kuh jeđan od skulptora pionira kubizma ne zbog prenošenja iđeja ovog slikarskog pokreta na kamen, drvo, metal ili terakotu, već zZDbOK promalažemja potpuno novih trođimenzionalnih metođa.« |

Eksperimentišući sa konkavnim 1 probušenim površinama on je proširio iđeju negativne forme. Za njesša kao i za mnoge Sskulptore posle mjega, okružujući prostor postao je značajan Koliko i forma sama po sebi. '

—

I poređ mnogih primeđaba o na-'

činu pisanja ove knjige, Ketrin Kuh veruje da bi 211 njenih ilustracija bile dovoljne kao »neizbrisiv nemi dokaz Arhipenkovog monumentalnog doprinosa umetnosti našeg veka«,

B. A: P.

3BEJAA

U jednom „od najnovijih brojeva Ovog časopisa Golovišenko piše o dramskom 'Konfliktu. Između ostalog on kaže da „savremema sovjeiska drama mora đa ima za predmet konflikte koji su svojstveni sadđašnjici. KHritikujući tvrđenja đa je u Sovjetskom Savezu tečko pronaći Kkonflikte, on navođi problem vanbračne dece i nepravedno osuđenih kao veliki potencijal za dramstvo stvaralaštvo. Drama bi morala, po njemu, da se sa šireg plana borbe starog i nOVoOg, karaktera i pogleda na život prebaci na ove i ovakve društvene negativnosti i da više pažnju posveti herojskim zbivanjima svakodnevice. »Još uvek, kaže on, mora se priznati, u životu malazimo mnogo više herojskih zbivanja, dramatičnih sukoba i borbe nego u drami«.

Kao neposređne povode takvom stanju drame on navođi: ignorisanje nekih važnih teoretskih postavki teorije književnosti i umetnosti i delimično pogrešno shvatanje tipičnog; nepravilno shvaćem odnos antagonističkih dramskih elemenata i, konačno, netačno shvatanje posebnog i opšteg.

Tipično po njemu nije samo ono što je. rasprostranjeno. Nekad je tipično i ono što je retko. "Treba jasno razlikovati prirođu tipičnih Kkaraktera od prirođe tipičnih okolnosti. Na primer, tip birokrata je stvar prošlosti a okolnosti u kojima on živi su iz korena izmenjeme. Njegova tipičnost u novim okolnostima je Uupravo preživelost i izuzetnost. Zna čenje neke životne pojave i njen odnos prema drugoj. određuje se idejnom usmerenošću pozorišnog komađa u celini, njegovim krajnjim ishodom. A u peripetijama rađnje i u razvoju konflikta odnos može a ponekad i mora da bude sasvim različit. Što se pak odnosa opštega i posebnoga Hiče, Golovišenko misli da se opšte mora izražavati kroz posebno, indiviđualno. Autori često ne umeju da indđividualiziraju, otuda ponavljanje sižea, standđardnost karaktera, šablonski jezik i stereotipne situacije. Originalan dramski konflikt ne može se izgrađiti bez snažnih karaktera, zanimljiv siže se ne može stvoriti bez individualnih

sudbina heroi” s.

CRITIQUE

U poslednjem broju ovog časopisa, u članku »Vera u poeziju Rober TBrešon, poznati francuski esejist 1 pesnik, i već duže vremena kulturni ataše Francuske Ambasade u Beo-

B.

građu, prikazujući knjigu pesama TBidmona Žabea piše: »... Pesnici od Romamtizma na

ovamo često su tvrdili da su našli prvobitno jeđinstvo sveta, neku vrstu izgubljenog raja. Oni su takođe tvrdili đa će »izmeniti Živote, magijski preobraziti svet. Kolika da je veličina njene ambicije, poezija Sdmona Žabea izbegava i odbija svako obmanjivanje ovakve vrste. On đobro zna da carstvo za kojim se žuđi, postoji

· samo u dnu svoje lične subjektivno-

sti, na kraju svoje imaginacije. Ji još bolje, to carstvo i nije drugo do samo njeno istraživanje, beskonačno obnavljano. »Poezija ima samo jednu

· ljubav: Poeziju« Poema nije nikad i

ne može biti odgovor, ona je samo pitanje. »Poema je žeđ koju želja jedne veće žeđi gasile Poezija nesumnjivo ne podnosi svoje međe, all ona je u isto vreme u njih i zaljubljena, jer ona samo na granicama

svojim i živi. Mije ona nikakav pro-

nalazak niti tečevina, ona je samo približavanje. Nije oma ni neki viši način akcije ili saznanja, već spirikzalna vežba, »Tajne su mnogobrojne vraitnice, koje noć skriva pogledu. Igrač me traži da ih otkrije, već zadivljen samo da prođe kroz njih«. Kod Žabea postoji jedno spiritualno poštenje, za koje ne nalazimo dovoljno reči đa ga pohvalimo, jer ono spasava poeziju od opasnosti, koja joj preti već sto godina. Žabe ne kaže za sebe, a i ne veruje u to đa je prorok ili mag. Om ne pretenduje da otkriva tajne sveta, om nas samo podseća da mi živimo okruženi tajnama.

Poezija ne boravi u Večnosti, ona je sa svoga praga samo viđi kao večno obećanu zemlju. Takođe, u sebi čuva, i u svojim trenucima najveće sreće, jedđam bolni akcemt. Ipak, ona je takođe i jedna nada, ona je možđa za izvesne ljudđe i jeđina nada.

Poezija ne može iskazati svoje biće

u svoj potpunosti, ona može — kao,

smeh ili suze — samo posvedočiti ga. Ona je emocija (očaj ili sreća, svejedno) koja se izdvaja iz nas na približavanje tog bića. Ali ona je još i više: oma je dokaz vere u istinitost sveta. Ona ne pretenđuje da govori istinu, kao da je poseđuje, već ona ispoveda, ne viđeći je, jednu istimu kojoj je život (takav kakav ga znamo) samo dokaz, i Ona nas poziva da ga takvog ispovedamo. Sve što na može da učini, to je da svetlost dđošlu iz daleka upravi ka našoj svesti. Slike, asocijacije reči, figure samo su smesa koja od banalnog providnog: govora pravi ogleđalo, i to neko čudotvorno ogledalo, jer to nije svet »stvarni« koji se u njemu ogleđa, već njegovo nepoznato lice, obasjano i noćno. U tome smislu može se reći zajedno sa Žabeom da «poezija ne memja svet, ona ga samo zamenjuje«. Poezija je pokušaj shvatanja sveta jezikom, u kome misao neće biti odvojena od emocije, i u kome je misao-emocija direktno pristupačna svesti, Poezija je dakle neka vrsta obređa sadašnjice, ili je samo nekorisna reč.

Poezija je, rekoh već, jedma vera; odnosno, jedno klađemje i zakletva. ŽZabe, pozajmljujući iz »Don Kihota« epitra?f za svoju knjigu, nagovešćuje nam njeno značenje: »Ako vam je pokažem, čemu će onđa služiti ispoveđanje jedne istine tako očigledne? Važno je, đa ne viđeći je, vi verujete u nju, da je ispoveđate, tvrdite, zaklinjete se njome i branite je«. I na nama je, čitaocima, da verujemo u nju, kao što i pesnik veruje u nju, i na njoj zasniva vrednost ne 'samo svoje knjige, već i sveta...

N. T.

Sleue „3ilrdjer .Oeifuma,

Italijanski pomanopisac Ignacio Silone proslavio: je ove godine svoj šezđeseti rođenđan. Tom prilikom je u literarnom dodatku ovih poznatih švajcarskih novina, Nikola Kiaramonte, jedan od savremenih italijanskih kritičara, opisao Siloneovu umetnost, svet njegovih misli, povezanost sa seljačkim tlom, što određuje dublji smisao njegovih romana, kao i njihove političke odnose.

Ako naziv »socijalistički realizam« znači ono što izgleda da znači, Silome bi bio jedini savremeni pisac, na koga bi se ova formula mogla s pravom primeniti. Od romana »PFontamarase (1929. do romana »Lukine tajne« (1957.), problem socijalne pravde, kako se ogleda u svakidašnjosti seljačke zajeđnice, jedina je tema i najvažnija stvar umetnosti njegovog

pričanja. A Silone · je nesumnjivo realistički plsac. Njegov sti je skroman i pravolinijski, daleko od

svakog preterivanja i treba da ga pre svega razume sam narod Koji on opisuje. bez obzira na opasnost da ga literama elita pogrešno razume. Socijalizam i realizam zaista se ne mogu odvojiti u Siloneovom načinu pisanja. Njegovi romani govore 0 moralnoj istini, a ne o političkim iđeologijama. Ođ sveta svojih seljaka on ne čini predmet divljenja, čežnje, on ga nikako ne posmatra kao jedino istinski, „Naprotiv, on svoje seljake prikazuje kao bedne i groteskne ljuđe, i potpuno je svestan da će njihove nasleđene životne forme biti uskoro srušene od nadiranja gradske civilizacije i uništene. Za mjega ostaju samo čvrsti pojmovi jednog upoređenmja, pošto su poslednji primer povezanog društva u jednome svetu, u kome je stavljeno u pitanje čvrsto merilo morala. Podjarmiljeni, neznalački, ograničeni, kako to samo narod može da bude, ipak su običaji i forme mitske Fontamare, oni kojima se Silone stalno vraća posle SsVOg prvog Yomana, Ostali jednostavni i nedvosmisleni, dok su običaji i fome spoljnog sveta, sveta vlađajučćih sila i političkih partija, baš toliko nestane i dvosmislene, koliko su njegovi ljudi uwobraženi i nadđuti. Zbog foga mogu izaslanici gradske ojvilizacije narod Pontamare varati i nadvlađati, ali

nikad uverifi, jama yelARAkA Aaa i—.

Ovo je ironična situmoija koju Si- i

lone u svome delu uvek ponovo oOsvetljuje. U svojoj jednostavnosti i svojoj autohtonosti njegovi romani postavljaju uvek osnovno pitanje, kole su stalne vrednosti u našoj civilizaciji i koje bi izdržale upoređenje sa ograničenim i neoblikovanim vrednostima njegovin seljaka. Silomeove Knjige su pre opravda-– nja 1 moralne bajke nego romani. Teme i stil pripađaju seljaku, koji je pohađao školu i video svet i sad hoće da priča svojim rođacima nešto o svojim doživljajima. Zbog toga mora da se izražava što jednostavnije, primerima kojima su njegovi slušaoci dobro upoznati. „Literarne sumnje moraju ostati napolju, pred vratima. | Siloneov poslednji roman »Lukina tajna« razlikuje se od ostalih time što njegova osnova nije politička tema. Ide samo za tajnom, koju je sačuvao seljak Luka za cenu devetnaest godina robije, samo da bi zaštitio čast devojke koju je voleo. Tuka nije mogao očekivati nikakvu nagradu, kao ni rehabilitaciju za zločin koji nije učinio. Lukino ćutanje čak nije smišljeno ni kao Ooptužba protiv ljudskog pravosuđa. Pripoveđač je stvorio jednostavno primer jednoga čoveka koji je ostao veran svojoj savesti. Ipak, to je dovoljno da se pitamo koji bi princip bio u našem obliku života dovoljno jak da opravda ovakav postupak. A to su pitanja koja postavlja romanopisac Silone mirmo, ironično, mudro, na putu iz Starog sveta u Novi

svet.

P. B.

LA FIERA EETTERARIA

U broju od 20. novembra ovaj list donosi dva zanimljiva priloga posvećena „anglo-američkoj književnosti. Uvodnik Ferdinanda Virdie „»Džojs u italijanskoj Kulturi« napisan povođom prvog izdanja »Ulisae na italijanskom jeziku (setimo se da se naš prevođ, vrlo dobar, pojavio pre nekoliko godđina), ima nekoliko interesantnih, istina ne novih, ali veoma luciđno saopštenih shvatanja i zapažanja o Džojsu i njegovom delu kao i o mođernoj literaturi uopšte. Navođeći imena Prusta, Lorensa, Džojsa a kođ Jtalijana Zveva i Pirandela, pisaca čije su knjige doživljavale i još uvek doživljavaju teške sudbine, Virdđia kaže da oni nisu zaslužni samo zato što su uneli u književnost istinsku dramu mođemog čoveka i mođerne civilizacije mego i jer su stavili na diskusiju sve kapitalne probleme savremene poezije, uzdižući u prvi plan problem jezika u Kknjiževnom delu, i odnosa pisac — jezik, ne u smislu subjektivističko-intuicionističkom nego u smislu jezika koji predstavlja istoriju svih unutrašnjih stratifikacija čovekovih. »Ova nova književna civilizacija ponovo je stavila u prvi plan problem realnosti, tj. čoveka u istoriji.e« I ma kako ta realnost bila složena, jer je neposredno iskustvo čovekovo nepristupačno i svet njegove egzistencije neprobojan, ipak se celo društvo i cela istorija reflektuju u slojevima iz kojih je istkan njegov jezik, u kome se, s druge strane, objektivizuje i wniverzalizuje svaka njegova unutrašnja intuicija ili imaginacija, ili osećanje, ili unutarnje otkriće. U vezi s ovim, zanimljiva je po svojoj sažetosti i Virdijina definicija »Ulisa«: » „.. pokušaj da se identifikuje u jeziku čitava istorija i praistorija jednog čoveka u jednom gradu, i jednog grada u jednom čoveku, s tim đa su i jedan i drugi prošireni do identifikacije njihovih granica sa granicama univerzuma, naravno, jednog univerzuma „sasvim ljudskog. »Govoreći o potpunom odsustvu naturalističkog stava kođ Džojsa, on kaže. da su »Dablinci«, ma kako naizgled i relativno konvencionalni, u

osnovnoj inspiraciji čvrsto vezani za »Ulisac i da ga čak, u zametku, sadrže. Uz to on obema

knjigama pripisuje osobine »izgnaničke literature« (Džojsov boravak u Ttaliji,, odnosno u Austro-Ugarskoj) sa svim ironičnim, „nostalgičnim i memorijalističkim implikacijama i sa svim deformacijama realnosti koje takva literatura sadrži.

EDUARDO PAOLOCI: NJEGOVO VELIČANSTVO TOČAK

Drugi prilog — Glauka Kambona pođ naslovom »Gotski američki ro-

man i sa podnaslovom »Epopeja abnormaelnosti u #„đposlednjem delu Vilijema Stajrona«, posvećen je ovome mladom ali odnedavno veoma zapaženom američkom piscu, odmoBmo njegovom poslednjem romamu »Polpali ovu kuću« To je njegov treći romam (prvi, veoma pohvalno

u mraku« objavgodine), i neki amemu odriču literatnu pađ

ocenjen „»Lezi ljen je 1951.

rički kritičari vrednost (ocenjujući ga kao Stajronov, pripisujući mu melodramatičnost i forsiranu „morbidnost. Kambon ga brani, kaže za roman da izgleda kao da je namerno napisan da potvrđi tezu Lesli Fidlera đa sec američki narativni genije, pod uslovima specifičnog psihičkog pritiska kome je izložen u društvu u kome živi, može izraziti đo kraja samo u »gotskome« stilu, u epopeji abnormalnosti. On dalje tvrdi da se delo može

braniti i ne prihvatajući Pidlerovu tezu, da je tobožnja melodramatičnost tona ustvari ono isto mestimično verbalno preterivanje koje nalazimo i kođ Tomasa Vulfa i kod' Foknera;

i koje ne mora da umanjuje knji-

ževnu vrednost dela. On priznaje da i Stajron plaća danak opštoj maniji psihoanalize koja je zahvatila američku Književnost, ali ističe, kao piščevu naročitu vrlinu, njegovu sposobnost da otkrije i da simbolički, poetski individualizuje onc destruktivne sile koje stvarno postoje u savremenom američkom društvu,

"OK:

RIS

»*Kako 20 romansijera 1960. swhwaftaju ljubav, glasi našlov članka Klo~

| da Bonfoa, objavljenog u poslednjem

broju ovog zanimljivog časopisa.

I ove jeseni 1960. romansijeri ne Zaboravljaju ljubav. Dvadeset između njih izabrali su je za centralnu temu, a obično i isključivu. Svaki otkriva o ljubavi jedno ili viče lica, ali ni jedno nije ietinitije od drugog. »Verna ljubav je istinita, kaže Žan d'Ormeson; varljiva ljubav je istinita; jedina ljubav je stinita; ali i prevrtljiva ljubav je često takođe istinita. Sve je istinito, Čak i analogija između ljubavi Pjera i Pola. Hao što sociolozi Kklasificiraju samoubistva, tako se isto mogu Klasitikovati i ljubav!«

Fransoaza iz romana »Mali komjanik« ođ Žaka Sergina tražeći ljubav otkriva zađovoljstvo. Daje se nekolicini muškaraca sa nekom mešavinom užasa i pijanstva, koji je ostavljaju nezađovoljenu. Ali učenje ljubavi nije samo delo šiparica. U romanu »Slučaj izobličuje slučaje od Andre Delanđa jedan zreo čovek, oženjen, inženjer, šef „brođogradnje, stupa slučajno u jeđan drugi svet jedne male službenice od 16 godina. On misli da je gospodar pustolovine, ali ta ljubav postaje njegov život i on za to saznaje suviše dockam.

Kristijan Rejni u »Mrtvim plamenovima«, slika sa ustezanjem ne sa mo rodooskrvnjenje, već samo želju za rođooskrvnjenjem, ljubav prema svojoj sestri, kao ljubav iznađ zakona i skandala.

WU »Divljoj obali« Žan-Rene Igemen

slika ljubav svog junaka prema SVO-.

joj sestri i pokušava da joj pokvari udaju. Ljubomora nije jedini razlog patnje, a čitavo zlo dolazi ipak od ljubavi.

•..I Don Žuan kao tema postoji, i on je erotizam, ali u suštini on je i nešto drugo, jeđan stav prema životu. Tako, u »Čoveku iz daleka« od Aleksandrijana, prikazan je jedan čisto hedonistički karakter, Za Fransa KElensa u romanu »između svih Žema« Dom Žuan je žrtva, čovek koji traži da se osveti, za svoju nesrećnu ljubav. »Ja volim samo jednu — kaže on — i ta ćeš biti ti, kroz sve druge na koje naiđem!«

Brakolomna ljubav izražena je u više romana. Tako i u romanu »Jedna veza« od Mišela Sen-Lo.

Zatim su glavni motivi ljubomora i intelektualna ljubav; a dalje, romani prikazuju nesrećnu ljubav u raznim izuzetnim slučajevima. Srećne ljubavi nema, jer »srećna ljubav nema istorije«, kazao je jedan dramski pisac, koji se igra najviše u Parizu ove sezone.

N. T.

Marsel

U broju od 3. novembra Ašar, član Francuske Akademije, objavljuje članak pod naslovom »Sofokle i Arhimed očevi su Kkriminalnog romana«,

»Svi današnji listovi objavljuju kriminalni roman. Ništa čudno. Sam Edgar Po, koji je bio jedan od velikih pisaca ove književne vrste, objašnjava to jednom rečenicom: »Pa i sama vasiona je velika intriga, postavljena od Boga!« I prirođno je što je i sam čovek nastavio sa tom intrigom.

Dve velike škole kriminalnog romana osnovali su, čini nam se, AThimed i Sofokle. Sofokle je rođen %0 godina pre Arhimeđa, i njegova Škola znači zvanično prethodi za dva veka od škole velikog fizičara. I iznenađićemo se ne malo kad saznamo đa je Sofokle osnivač škole feljfona, koji ima među svojim pripadnicima i najslavnija imena, kao Balzaka, Dikensa, Viktora Iga, Aleksandra Dimu, pa čak i jednog Dostojevskog, a pisci kao Što su Hžen si, Ponson di Teraj, Gaston Leru njena su druga slavna »šihta«,

ArYrhimeđova škola je čisto pronalaženje. Njen slavni sledbenik je Bdgar Po, a predhodnik je Volter sa »Zadigom«. Dva najslavnija predstavnika su Šerlok Holms Konana Dojla i Herkul Poaro Agate Kristi.

Kriminalni roman rođen je u Kralju Eđipu. Niko nije smeo otići

· dalje.

U VODI

Spustiš se tokom niz vođeni svijet, putem te prate vođeni konjići, | iskoči tamni talas da udari,

udar se u mrežu zatvori

i onda loviš podzemne dragulje.

A vođa jeste bila uvijek lisičava, vrti se u kotlu žubora, J zlatom se topi do pomame,

a jednim migom te na suvo izbaci,

| lupneš o pijesak, i a ono zid, zid tamne obale.

| Simha KABILJO

eeacigDV ty TPLur usere Oise are Or ya rieieO ere U aio reni ee ri igara pr KI OPEL NA ari an ei ene ine aaa

Zar ima čega senzacionmalnijeg od toga da islednik bude u iso vreme i krivac. Ima li čega. zanimljivijeg nego da je islednik pošao za svojim ličnim tragom i da najzađ samoga sebe demaskira? Edip je, zaista, jedini čovek koji se može pohvaliti da je otac svoje sestre, zet svoje babe i brat svoje ćerke, u isto vreme kad je sam sebi očuh. I zaista, to bi bila neobično komična ličnost da nije toliko tragična. Ali, io su neverovatnosti trageđije više nego lepota, koja je oduševila pisce feljtona. Jedini pravi pronalazak. novijih Dplsaca feljtona je što prekidaju svoju priču u najuzbudljivijem trenutku sa napomenom: »Nastavak u idućem broju«. I u tim romanima iz feljtona pojavilo se prvi put jedno lice dotle nepoznato u Književnosti: narod!

A. što se tiče Arhimeđove škole, on

je i sam dostojan detektiv, On nije osećao potrebu za proroči” cama, ni za kugom, niti za bo-

žanskom intervencijom da bi rešlo svoju fajnu. Njemu je bilo dovoljno samo da uđe u svoju kađu za ku” panje. MHelion, koji je u to vreme bio Kralj Sirakuze, sumnjao je u svoga zlatara da je pomešao srebro u zlato ođ koga je bila načinjena kruna, namenjena bogovima, Kupajući se Arhimed je našao način da zbuni zlatara, u isto vreme kad je pronašao i svoj osnovni fizički za kon. »Eureka« prva je pobedonosna reč jednog detektiva. Količina zlata i količina srebra iste težine nemaju isti volumen. I Arhimeđu je bilo dovoljno da potopi u vodu sumnjivu krunu posle prave krune i da đema» skira falsifikatora.

Slično tome, i Volterov Zađig bio je u stanju, kao svaki dobar detektiv, da opiše Kkraljičino pseto ili kraljevog konja jeđino prema tragovima njihovih šapa i kopita u pesku,

Od 1912. godine detektivski roman, pisan bilo prema Sooklu ili prema Arhimedu, postali su u pravom smislu i romani običaja. Ali to je već korak dalje u razvoju đetektivskog

romaha«. . N.T,

KNJIŽEVNE NOVINE