Књижевне новине

FEĐA SORETIĆ: KOMPOZICIJA.

IZLOŽBA UDRUŽENJA

likovnih umetnika

Kada se govori ili piše, u zemlji ili inostranstvu, o našoj savremenoj umetnosti uvek se Uuzima u obzir likovno stvaranje sa celokupne naše teritorije, odnosno jugoslovenska „umetnost. Ovakav stav điktira i *omiponovanje izložbi naših umetnika u inostranstvu. Međutim, ako se obratimo ne samo publici nego često i stručnjacima i Krtiici iz pojedinih naših kulturnih centara, uzajamno nepoznavanje je ponekad poražavajuće. O potrebi međurepubličkih izmena izložbi odavno se i mnogo govorilo. Reč je ne samo o uzajamnom informisanju nego i o mogućnosti izmeaa iskustava i komtakta, kao i podržavanja izvesne srodnosti i saradnje. Kada se sve to uzme u obzir, svakako treba pozdraviti ostvarenje ove ideje, od lazar srpskih umetnika u ŽZagreb i dolazak hrvatskih u Beograd. Ali, naravno, nije sve rešeno formalnom posetom. Kakva je to poseta, odnosno kako je izložba komponovana, to je od bit nog značaja. Na žalost, ono staro pitanje apstiniranja pojedinih, često baš wajznačajnijih imena sa izložbe udruženja ponovilo se i ovog puta. Otuda nepotpuna fizionomija savremene hrvatske umetnosti koja se dobija sa ovakvog ULUHAa (a isto je tako i sa ULUSom u odnosu na srpsku umetaost!) Znači li da je organizaciona forma ovak'VOE širokog udruživanja zastarela kad je njeni najvredniji čianovi izbegavaju? Svasako da i ove dve izložbe, ULUHa i ULUSa, opet otvaraju ovo Staro pitanje, uvek podjednako alktuelno. Međutim, kako se nivo Uumetnosti vredno je ne po prose= ku, nego po njenim najvišim dometima, dobili smo davno očekivanu izložbu ULUHa, sasvim 0srednjeg kvaliteta.

Slikarski deo u svojoj raznolikosti stilskih orijeatacija pokazuje u Većini zaista visok tehnič ki nivo, ali malo umetničkih individualnosti ı puno intimnih nesporazuma (Binički, Jevšovar, Stranić, Svrtasšek, Vojvodić), ili još nedovoljno definisanih koncepcija (Berbuč, Jordan, Gerić, Bajzer, Haramija, Kumbatović), a ima i eksponata sasvim prime njenog karaktera (Janež, Knifer) čije se odlike ne uklapaju u ovu vrstu izložbe. Opšti je utisak prenaglašena težnja pokazivanja obaveštenosti o poslednjim avan gardnim tendencijama a često i pomodnim, makar i po ceau žrtvovanja individualnosti i stvar no postojećeg talenta (Dogan, Gatin, Kristi). Baš j od provincijalizma čest u našoj sredini, kako zagrebačkoj tako · beogradskoj, ustvari i jeste dokaz postojanja proviacijalizma. Ovo se naravno zapaža kod Dpripadnika apstraktnih koncepcija, međutim, figurativci nisu našli savremen jezik i pretaču šaga-

lovsko — vlamenkovske formulacije (Rujundžić, Brešić, Škrnjug). Svakako da treba izdvojiti nekoliko imena čije slike donose neke vredne likovne kvalitete a po nekad i snagu umetničke individualnosti. Tako Dolene na kontrastu svetio tamnog, SaVIcmenim tretmanom postiže kroz neobične „hromatske vrednosti

ovaj strah-

odbleske gotovo baroknog doživljavanja materije. U brutalnoj obrađi fakture Kulmer je dostigao snažnu elkspresivnost, Dok mu je velika, crvena slika mesti mičano preopterećena pastom, koja ubija vitalnost materije, njegovo „Plavo dno” svojim logičnim razyojem koncepcije i izvan redno ostvarenim odnosima pred stavlja jedan od Wmajboljih eksponata. Ima slikara koji, kao Murtić, ne mogu da naprave lošu sliku. I sad mu je veliko plat no tehnički virtuozno, spontano razvijene kompozicije, „zasićeme atmosferom smelih odnosa, đali za wjegove dve male slize, ipak žalimo što je zvonkost svoje palete potčinio zanimljivosti. Na sada izloženim slikama, Perić, istina, vrlo sigurnom “~ „sensibilnošću, rukovodi bogatstvom slučaja, ali se iza njega gubi fina individualnost ovog umetnika. Jasno određena fizionomija, Picelj, strog i dosledan „u svojoj disciplini, sa površinama arhitek turalno besprekorno rešenim ostaje u domenu geometrijske alpstrakcije ma najvišem „nivou. Sabolićeve slike, u kompoziciji i materiji dopadljive, „traženih, čak suviše prijatnih odnosa, pokazuju u tretmanu vrlo fine, mada ne uvek i originalne kvalitete. Upnkos izvesne ilustrativnosti i tvrdoće u materiji na slici „Ljubavnici”, Stančić po svom „Enterjer vesperal?” ostaje markant na ličnost koja za originalni svet svoje imaginacije ima adekvatan i visoko kvalitetan likovni izraz. Ako se može suditi po jednoj sli ci, treba istaći lepu Wslikarsku materiju Biserke Boretić, impresivnost doživljaja Zore Matić i akcente fine lirike na malom Becićevom platnu.

Skulptura je slabo zastupljena i uglavnom slabog kvaliteta. Te ško je naročito izdvojiti ikog sem MDžamonje čija „Skulptura u betonu” dominira ne samo vajarskim delom, nego i celom izložbom, Do snazi invencije i jasao određenoj koncepciji. „Veoma ubedljiva, njegova apstrakcija deluje vrlo organiski budeći grozu postignutim „kontrastom materijala koji sugerira metalom prignječenu živu materiju.

75. rodendan Oia Klemperera

Muzička Evropa proslavlja ove gOdine “5. rođendan đirigenta Ota KRlemperera, najvećeg ŽivoB interpretatora Betovenovih dela đanas. Tim povodom organizuju se koncerti i snimanja za gramofonske ploče: tako su, neđavno, objavljeni snimci Vagnerove muzike pod palicom čuvenog đirigenta. Ovo je prvi put da veliki nemački dirigent, nekađašnji direktor Krol opere u Berlinu, koga su nacisti proterali kao »kulturboljševika«, snima Vagnerovu muziku za ploče. — Oto Klemperer započeo je svoju dirigentsku karijeru, posle stuđija klavira kod Pficnera u Frank fnrtu i kod Šarvenke u đČ#đBerlinu, 1907. godine, na preporuku poznatog

kompozitora i dirigenta Gustava Ma-

lera. Dirigovao je najpre u Pragu, 4

·'stava, rađeni kao nasumice, bez

Hrvatske

Daleko od dekorativnosti „koja mu je ranije bila bliska, Džamonja za svoju originalnu ekspresiju nalazi adekvatna opora tehnička sredstva vrlo smelih rešenja kao i sugestivno uobličavanje materije koja nosi „snažan doživljaj. Pored Džamonjinih re zultata i Ružićeva nova traženja misu bez pečata ličnosti. Togleda da je napustio svoju „spontano duhovitu formu i traži nove sadržine kroz novi tretman meta= la, Uz izvesne senzibilne reminis cence ma posmrine maske stare Mikene, portret mu je jedan od dobrih eksponata, dok u ffiguri iskkrojenoj od metalnih listova ima mnogo analogija sa sličnim postupcima kod Gonzalesa i Manzua. Ostali vajarski eksponati ili su samo dekorativni, .(8a bolić, Kožarić), lišeni stvarne sadržine, i bez određenog likovnog

koncepcije (Bohorić, Despot) .ili paic naturalistički sirovi (Čular) i banalno rešavani bez stvamog doživljaja (Poljian, Lah), Pravog uznemirenog, stvaralačkog traže nja na ovim eksponatima nema.

Hrvatskoj je grofici zaista učinjena nepravda. Ako se nije mogla poslati i brojem i Kkvalitetom na onom nivou koji s pra vom zauzima, nije je ni trebalo slati. ;

Ne Rkrijemo izvesno razočaranje posle ovakve prezentacije ULUHa, jer tehnički kvaliteti i izvesna likovaa kultura žyzaista ne mogu da zamene čest nedostatak izrazitih fizionomija i oOt= sustvo snage kreativnog nerva. Istma, organizator je pokušao da postigne jasnije koature određenog profila ograničivši izlagače na posleratnu generaciju. Pa ipak, ne mnogo slabih, nego malo dobrih predstavljaju sadašnju izločbu. Ma da i u ovako komponovanom sklopu nenadoknadiv je nedostatak Bakića i Angeli-Radovanija, „Petlevskog. Glihe, Vaništa, Price, Kinerta ... Sve to upućuje na potrebu što većeg podsticanja uzajamnih poset” pojedinih manjih grupa ili samostalnih izložbi „pojedinaca jer one doprinose dubljem i objektivnijem upoznavanju pravnih kvaliteta određene sredine.

Dr Katarina AMBROZIC

zatim u Hamburgu, Štrasburgu, Kelnu i Visbađenu, da bi, uskoro, postao muzički direktor Krol opere u Berlinu, gđe je postigao sjajne rezultate. Uprkos nacističkim diktatorskim postupcima, kojima su oni sputavali prođor mođernista „nearijevske rase, Klemperer stavlja na repertoar KMrol opere dela Benberga, Hinđemita, danačeka i Stravinskog. Nije manje značajna i činjenica da je Oto Klemperer jeđan od prvih stranih umetnika koji gostuje n Sovjetskom Savezu posle oktobarske revolucije, gđe je postigao ogromne uspehe. Od 1924. godine pn je redovni gost sovjetskih orkestara, sa kojima ostvaruje briljantna izvode" nja Betovenovih dela. Po dolasku Hitlera na vlast u Nemačkoj MRdem-

PREVEDENI ESEJ

U individualističkoj kritici dostigli : pa aktivnosti na Oe se pitamo aa ..

to pojedinačno činimo, ili treba li da i Be jedni oilj. Ono što ima zajednički St moto - BSnije

lakše postići, ili u na. u slediti, ako se dugi ; ako se srećno saglasimo u nju zajedničke metodologije, ili u najgorem slučaju, zajedničkih kooporativnih metodologija. Ova privlačna iluzija đonosi duhu sliku veselog, isdržljivog buldožera koji poravnjava jedan neraskrčen predeo. Ravnica bez ijednog drveta tako načinjena mogla bi se iskoristiti kao pustinja = od strane onih koji mogu da iskoriste pustinje — ili kao aerodrom sa koga bi se moglo eteti nekuda, oblik pređ-

Beleške koje slede Slava io Bam u loga, ili teza, koje bismo, ili ja | neko zamiBljeno lice, smeli u ovo vreme da zastupamo. Pronaći će se za neke e od njih da su kontra diktorne, ali to treba očekivati kada pokušavamo Ga odredimo ciljeve i navike knjievnih tičara u toku tako dugog perioda kao što je ali da o, an ej obori

C i JCČ JE aje

Pod O rajovna kritika najmani

+. #** SVI ž e u u YrU! zbog Peak razloga ed, ih je i više) slična maggi; ne mo ja samu sebe, mađa, pokuša. Mjen

ri; ne može da obnavi, PRA RK JK KONJ. cc e ture u kolima je GOGEN mnača. Ra oi

nisu potpuno autonomna, kritika, ma kako teorijeke postalh 8 je bem Za se na posletku mož Bnjivatli isdvoje ad onoga

čemu se suprotstavlja, od onoga

Ho poda? a hjeh Vapod Ona nema ustanovijenog &ndržaja:

je u vesi sa nečim ; Ako pokuša sobom Ga a RV Pati Sa unutar druge aj PPd ONA AOA e ovaj ka Heller i, Slo.

nom cilju jer se

spol oće sitan Ot al a Su OL OAiJA 1:yuatodibi Ua „DEPGB se prisustvo njenih nepo-

PO ah paroj Kipyva -VRALROLIM, razgovor, Postoji bet stepena, Vari, , smenjivanja da, ali svako zna da uskvari ima tri Pravna kojin metod može da se kreće: (1) Mistetički, koji ima za cilj da u kritici na ravi red unutar ve RnBliza eksperimenalne psihologije ili ontologije, sa čijeg gledišta je teško reći bilo šta o literaturi što ne bi bilo samo pretencionzo, Na primer: 'Geteovo Konkretno Univerzalno, Kolridzova Ram piite stična snaga, Kročeova Mkspresija. (3) Analisa literarnog jezika ili »stilistikaa (koja se obično smatra orbitom Nove kritike), Bez popravljanja čitave retorike ovaj način mora da bude ograničen, ako najgad ne postane navika u eksikrem: noj bčistoti4 nominalisma, (fpoRiWVISMA ili meftafizike, (3) Istorijska metoda u kritici, naj čistijae uopšte jer je najmetodičnija, nudi istorijsku rekonstrukejju, ne vodeći računa o Te:

Čudn Shir Bure. ill ova a a TORAA

III. Kad vidimo da se kritika poziva na fraze kao »sastav odnosa4, »infelektualna disciplinać ili čak filozofska baza nije nepri stojno sumnjati da kritičar traži od nas da prihvatimo njegovu »kritiku« zbog autoriteta nečega u šta ni on ne veruje. Prve dve fraze Sa” drže možda sakrivene analogije sa matemati!kom; treća PATI o podupiranju. Nemam ništa protiv njih, svaki jezik je nužno figurahivan. Ali upolrebljene kako sam ja pokazao fraze nemaju ontološko, sadržajno mgnačenje, Kritičar samo izbegava prayu reč i počinje da dovodi u zabunu, Poverujmo da nam kri tičar, pošto nas dovede u zabunu, istog trenutka pruži novo i ispravno shvatanje scena u Idiotu i Kralju Liru. Btaviše, fi· tab jezik aq očevi dont a shvatanje može da odražava vrednost koju on očevidno nije zaslužio. Jezik kritike bolje da nije nego da pokušava da bude jednoglasan, jer on nije ni riba ni kokoš, već oboje, sa neprijatnim mirisom koji se oseća od patke koja lovi ribu.

IV. Literarna Writika može da postane šematična i dogmatska, kada kritičar postiže sklad u logičkom i retoričkom poretku koji prevazilazi sklad samog dela imaginacije koji se n lazi u tim poretcima, Zajedno sa kritičarom gamenjujemo dijalektički poredak „klizavim i možda sasvim različitim poretkom imagingcije. Pali smo u zamku koju nam postavlja unošenje logike u delove o kojima ponaosob vodimo računa. Mađioničarska veština nametnuta čitaočevom poverenju poziya ga đa podeli kritičarevu sopstvenu intelektualnu goT· dost. Opsenjen prelamanjem ribe rTovog spek: tra, čitalac prihvata kao svoju kritičarevu sumnjivu superiornost ı odnosu na delo kao ce linu. On jeđino vođi računa o posebnim delo-

O O a

perer napušta Berlin: izvesna vreme đirigovaće Bečkim simfonijskim orkestrom, a kađa Hitler uzme vlast i w Austriji, Klemperer će, kao i drugi proganjani umetnici, postati »građanin sveta« od tađa diriguječ svuđa sem u domovini: u mnogim zemljama Evrope, u Americi, Kanađi i Australiji, I danas, pošto je uspešno prebrodio tešku bolest — umor na mozgu i paralizu — veliki dirigent je peMumoran. Sa čuvenim lonđonskim orkestrom Filharmonija on gostuje po Evropi i snima za gramor fonske ploče dela Baha Mocarta, Befovena, Bramsa, Vagnera i Hindemita, Svaka nova njegova inferpretacija — predstavlja novi, vrhunski domet savremene svetske muzičke reprodukcije• /

DA LI JE KNJIŽEVNA KRITIKA MOGUĆNA?

Alen

TEJT malo, ništa, ili da vidi nešto što

ne postoji, ali ni jedno od toga - : ~ sa istrajnošću, Ponovo možemo da upitamo: do koje je mere kritičar obavezan

OTO KLEMPERER

vima u kojima se divi svojoj slici, To je kritička idolatrija; idoli njene tri reko TSOCe su vrste tehničke čistote opisane u Tezi II.

V, Ako kritika usima na sebe odgovornost vima u kojima se divi svojoj slici, To je kri tičaru će biti „potrebna sva pokornost za koju je ljudsko biće sposobno, tako reći svelbačko odricanje sebe samog. Želi li kritičar da Dproveri svoju teoriju saznanja kroz bezslično či tanje Otmice vitice Rata i mira ili stihova Tomasa Neša? Ili je njegova kritika samo izveštaj o svađi između zamišljenog života u delu i njegove sopstvene filozofije? Da li se kritičarova, obuzetost, jednom ozbiljnom naučnom teorijom sukobljava 8 prvom dužnošću kritike? ta je prva dužnost kritike? Da l obraszlaganje i osvetljavanje, sa što je mogućno maje te ea iniM ragumevanj žiyota koji obuhvata jedan roman, pesma drama? je kritičar ikad to učinio? Koji

VI, Delo imaginacije se razlikuje od dela logičkog intelekta u izyesnom radikalnom smisli koji izgleda da leži imad našeg razume-

vanja. Ali ovoliko može biti rečeno: delo imaginacije ne dopušta napredne ispravke niti zamenjiyvanje ili premeštanje delova; ono je uvek savremeno, Drajden ne »popravlja« Šekspira, Bekspir ne zamenjuje Dantea, na onaj način kako Ajnštajn izgleda da je u fizioi Rkorigovao Njutna. Među pesmama nema rivalstva. Dobra pesma sugeriše mogućnost isto toliko dobre druge pesme. Ali kritika je neprekidno zasta» rela i zamenljiva.

VJI. Pravi način tumačenja, ovaj o kome je reč, kao i neki drugi, nosi sa sobom skriven, impliciran sud, Kritičarova retorika, razotkrita u njegovoj posebnoj gramatici, je Kritičarov

duh, Ovaj ga osposobljava da vidi mnogo od onoga što treba,

da pročišćava dno svog duha i da iznosi pred nevemičko oko sopstveni skelet? Možemo odgovoriti retorički rekavši: Mi neprekidno vokuPayamo da zsamračimo kKritičarovu „poziciju, Ovo je kritika kritike. Da bismo u ovoj igri bili

ino zadovoljni moramo da pazsimo da nas naše slaganje sa Kkritičarovom »poziocijoma ili neslaganje s njom, pogrešno ne navede na preipostavlianie da je njegov dar tumačenja im?presivan ili rđav. Kađa bi potpuno ispravno tumačenje bilo mogućno ono bi bilo filozofsko, mada bi kritičar mogao da proglasi svoju odanost filozofiii koiu bismo želeli da ispitamo.

VIII. Ako je implicirani sud razjašnjem, ne postoji li u njemu poziv čitaocu da prihvati ili ne prihyati delo pre no što ga je čitao? Ćak 1 ako ga je »čitaoć pre? (O delu ovog problema, bilo je reči u Tezi V). Da li je a priori sud dragocen? Kakva nepropisana bredpostavka vreba kao iz gustiša. iza T. 5. Eiliotovog neDpogodnog poređenja: »Zrelost, je sve i »E la sua vyoluntađe čnostra pace?q« Da li je Šekspirovo sumiranje života naturalističko, pagansko i neraavijeno? Dž, B. Kaninghem je pokazao da je »Zrelost je sve« izjava u sklađu sa prirodnim zakonom, kao što su hrišćanske i Danteova u skladu sa božanskim zakonima. Konceptualna misao, više kao cil nego kao sređstvo u Kr | tici, trajna je pretnja kritičkom redu zato Št4 )) je neizbežna, ljudsko prirodno biće kakvo {je | ste, a stvar kakva je ljudska prirođa, je »iz ,U gubljenas stvar. i

XxX. U isvesnim prošlim Teriođima nije postojala posebna aktivnost svesna sebe kao literarne kritike; na primer u doba Sofokla i u vreme Dantea kada su učeni ljudi smatrali da se poezija razlikuje od skripturalnih ptikro- | venja po svojoj istoriji, bajci, u kojoj, u poe giji, dO može biti delom ili čak čitav fikcija. Ali druga viša značenja poezije mogla su biti i tačna uprkos izmišljene sadržine, ako je pesnik imao dar anagogičkog ili spiritualnog pronicanja Ko je mogao da zna kada je pe snik to postigao? Da li je književna Kritika mogućna bez kriterijuma apsolutne istine? Da li bi kriterijum apsolutne istine mogao da učini književnu kritiku, onakvu kakvu je mi znamo, neophodnom? „Može li ona imati kriterijum istine a da nije svesna nužnog procesa dolg» ženja do istine u svom glavnom predmetu, samoj literaturi?

X. Književna kritika kao kraljevstvo božanstva na zemlji, neprekidno je potrebna, a u pravoj prirodi svoje sređine između imaginacije i filozofije, neprekidno nemogućna. Kao i čovek književna kritika nije ništa sama po sebi; kri-

ika kao i čovek, prihvata čisto iskustvo ili uzdiže čistu racionalnost po cenu ostavke na svoju dualnu prirođu. U prirodi je čoveka i kritike da zauzimaju neizdržljiv položaj. Kao i čovekov, neizdržljiv položaj kritike ima sopstvenu vrednost. To je verovatno jedini položaj koji će uvek imati.

Odlomak Preveo 'Bogdan A. POPOVIĆ

USPEH DRAME ŽANA ANUJA

Drama francuskom pisca Žana, Anuja »Beket« imala je velikog Mspeha u Engleskoj i Americi. Na• slovnu ulogu svirepo ubijenog en» Bleskog arhibiskupa Tomasa Beketa tumači Lorens Olivije, koji se već | ogleđao u drami T. BS. Eliota »Ubi-

stvo u kateđrali«. Oba ova komada

sa istom temom iz engleske istorije

1 autorima iz dveju zemalja, imaju . prilično sličan tretman istorijskih

činjenica, koje su poslužile kao pod-

loga jednom alegorijskom tumačenju večnog sukoba krute državne vlasti

i slobodnog ljudskog duha. Kod

Anuja ima naravno mnogo živih di-

ialoga, velike doze galskog humora

i poruge lažnom humanizmu, što U

ime milosrđa i neke daleke sjajne

buđućnosti, sopstvene ko“ rene.

pnišo =

KNJIZEVNE NOVINE