Књижевне новине
U rubrici »Teonijske dđiskusije« ča-
BOpis, u nekoliko najnovijih brojeva, obrađuje temu »Estetika i života. U đecembarskom broju „objavljen je napis Panteleja Zareva »Stil i ličnost umetnika« u kome se stil posmatra kao celokupnost sredstava jezičke izražajnosti i kao dubok, sveobuhvatni odmos prema stvarnosti, Koji se odražava na sve komponente umetničkog dela. Jedna od tih komponenata su i jezička sredstva Moja se nepravilno idemtifikuju sa pojmom stila. Jer, iako je jezički aparat izraz određenog pogleda na svet, on ne predstavlja celokupan estetički odnos prema materijalu za umetničko obrađivanje. Pisci koji su se koristili »božanskom moći« reči nisu ostvarili stil koji podrazumeva velika umetnost »stoga što su, nezavisno ođ izvrsnosti boja, njihove igre i preliva, njihovi životni i estetički iđeali usmereni više prema površini stvari 1 pojava nego ka umetničkom oslikavanju njihove dubinske, unutrašnje suštastvenosti«.
Bliže istini je mišljenje po kome je stil — forma umetničkog stvaralaštva uopšte i svakog dela ponaosob. Utoliko pre, ako se forma shvati kao svojevrsnost kompozicije, „portretnih Karakteristika, sredstava tipizacije i indiviđualizacije likova, uopšte, svih specifičnosti umetničkog saznavanja čoveka i stvarnosti. No, stvar je u tome, nastavlja Zarev. što pojam stila obuhvata poređ forme i sađržaj. »Stil se koreni u individual nom umefnikovom maniru opažanja Bveta, mamiru, koji se ovaploćuje u sađržaju njegovog stvaralaštva i prelazi u formu ... Stil se ne, može zamisliti bez svega onoga što sačinjava ličmost umetnika, njegovu imtelektualnu, emocionalnu, estetičku, đuhovnu Kkomstituciju.«
Odnos umetnika prema stvarnosti manifestuje se kao osećajno — pređmetno opažanje života i kao ocema, »jdejnoste koja se odražava na sve komponente dela, pa i na sadržinu. Činjenice koje stvarnost pruža dobijaju usmerenost, »obojenost«, idejno-emocionalnu završenost. Stoga. stjl zavisi ne samo ođ vremena, epohe, od postojećih karaktera i stavova, situacija i konflikata, već i od umetnika kao takvog, kao čoveka, koji ih preobražava u originalne likove i slike. Polazna fačka umetnosti je, poređ spoljašnje realnosti, umetnikova mašta. Ali centralno mesto svakog velikog umetnika zauzima njegov iđejni svet, od koga potiča neka osnovna obeležja stila i karaktera stvaralaštva. Taj unutrašnji
preživljavanja,
svet uključuje celokupan, najčešće protivurečam intelektualni i emiocionalni život.
Ništa mamje nije značajan ni karakter onog čovekovog stanja koje
umetnik slika i koje uzbuđuje i pri-.
vlači čitaoca. Prema tome, osobenosti stila zavise i od amutorove pripadnhosti ođređenom žamru u smislu zainteresovanosti za određena ljudska za određene strane života. Taj odnos pisca prema ljudski značajnom je istovremeno filozofski i umetnički. „Otuda, ako se uzme u obzir samo piščev pogled na svet, nikako se ne može objasniti njegovo obraćanje određenim estetičkim stranama stvamosti. Pogled na svet se konkretizuje u »umetničkom potencijalu« pišćevom. Sredstva oblikovanja određena su „njegovim estetičkim shvatanjem i osećanjem sveta. »Stil je — zaključuje autor dominacija određemih obeležja, koja
se rađaju u okviru umetnikovog opažanja i shvatanja sveta, koja se rastapaju u formu i manir i određuju njihove indiviđualne, originalne, samosvojne osobine.c
Među prilozima u desetom (oktobarskom) broju »Književnosti« (iz 1960. gođine) odabiramo »Varia philosophica« Miodđraga Cekića. To su skice, komentani ili ponekad aforističke refleksije o nekim pitanjima filozofije i literature. Iako se tu katkad i poznatim činjenicama daje obeležje otkrića, iako su ti zapisi katkad isforsirani, patetični ili neprihvatljivi, smatramo ih ipak vrednim pokušajem tražemja dođimih tačaka između književnosti i filozofije, kao i mišljenja, razmišljanja u #šsažetoj, nepretencioznoj formi. Evo nekih karakterističmih fragmenata:
»Samo sasvim prosečni, a tim pre nesposobni, naučnici, umetnici i {i-
Ž_ ae
lozofi mogu da se žale kako im ove ili one političke, društvene, lične i materijalne okolnosti njihova života smetaju da stvore i objave svetu ono što bi ovaj trebalo đa čule. Talento-
| van čovek će uvek, i u najtragični-
jim olcolnostima, naći puta i načina đa njegova poruka prodre u svet. Čim neko lamemtira nađ spoljnim okolnostima, siguran je to znak beznačajnosti njegove poruke«.
»Prava kritika tuđeg stanovišta nije moguća. Svaki čovek nalazi se u
kupoli sopstvenog duha. Svaka Kritička primeđba eksplicira stavove kritičara, a Kritikovano gledište ostaje naeprikosnoveno u svojoj jedinstvenosti i samosvojnosti. Izgleđa đa pravo razumevanje među ljudima nije ni moguće, bar u suptinijim pitanjima.
RE 3
A takozvana imanenina Knitika je evnuh u rođu kritike. Ta kritika hoće da kritikuje a da ne dodime. Ona uobražava da majstoriju bolje zna od samog majstora, i đozvoljava sebi da ga ispravlja, kao da protivuvečnosti i kontrađikcije u nečijem »sistemu« nisu i ne smeju biti upravo karakteristikum tog »sistema«.«
»Duhovni siromašak zna samo za jednu varijantu života — onu u kojoj se om sam nalazi. Zato je ona za njega nužna. On vidi samo prošlost, on je totalni empirist, pravo aposteriomo njuškalo koje se zađovoljava samo onim što je tu prisutno. Zato je on apologet nužnosti. On se zaklinje na nužnost zato što je slobodam da sleđuje tok već poznatog dešavanja. Ali prometejski đuh okrenut je budućnosti. On stvara, dakle, slobođan je. Sloboda je istina njegove životne egzistencije, pa je sasvim prirodno što je i teorijski ispoveđa. On mora da se bori za novo, za njega je nuŽnost to đa bude slobodan.
Sloboda i nužnost su načini delanjac. B. - • a THE TIMES
LITERARY SUPPLEMENT
Prikazujući u jedmom od decemDbarskih brojeva neđavno igzišle knjige A. Žida »Neka tako buđe« i F. Morijaka »Unutrašnji memoari« nepoznati kritičar (autori u ovom časopisu ne potpisuju se) tvrđi da ovim dvema knjigama »eminentni starci« ne govore mnogo novih stvari o sebi. Zid se razodđevao pređ publikom suviše đugo da bi nešto iznenađujuće ostalo za kraj, a Morijakovi memoari mađa su »vrlo uglađene literarne reminiscencije« ne obelodanjuju autora kako bi trebalo. Najživotnijim Morijak se predstavlja kad piše o Židu.
Pri čitanju Morijakovih tekstova o Židu i poslednjih Židovih beležaka opaža se gotovo pravi ponor: najjasniji je na mestima gde se Žid pita
PRIČa „KNUIŽEVNIH NOV/NA” IME MU JE BILO SREČA
kakve će biti njegove misti dok btdđe umirao, a Morijak »otkriva« koje su one bile. Žid se nadao da će na svojoj samrtničkoj postelji maštati o jednom „mlađom stvorenju koje je sreo u Kamerunu dvađeset godina ranije, a Morijak je mislio đa će se Žiđ u poslednjim svesnim trenucima sećati religioznog teksta iz svog dela »Numquid et Tu« Razume še, nepoznato je ko je od njih dvojice bio u pravu, ali je izvesno đa je u svom poslednjem rukopisu, šest dana pre smrti, Žid bio okupiran pitanjem da li je rekao sve što je imao da kaže. Morijak je na isti načim omanuo da otkrije istinu opisujući Žida kao »ostarelog Narcisa koji je tako dugo opisivao sopstvene refleksije u njinovom ftoku«. Žid nije sebe posmatrao sa obožavanjem već u pokušaju samoobjašnjavanja, potpunije nego što je to i jedan čovek učinio. Nije smelo da ostane skrivenih mesta, ništa nije smelo ostati nerazotkrito. Po mišljenju autorovom »nijedan čovek ne može biti homoseksualac i ateist, a očekivati od bilo kod hrišćanina nešto sem najoštrijeg osuđivanja«. A Zid je u sebi uključivao obojicu. Morijak smatra đa je homoseksualizam najviše dđoprineo buci oko Žiđovog imena. »Ali, jasno je, tvrdi autor članka, da je Žiđove
katoličke _prijatelje, više nego nje-,
govi grehovi sami po sebi, revoltirala neka vrsta spokojstva koju je pomoću njih postigao, a oni su „verovali da može doći samo od boga«.
BLA,
a. _—_———
DAHIER DU 3D) |
air ax zr runI ru ar r era ir LE
'U članku »Panorama 1960,« objavljenom u poslednjem dvobroju za decembar 1960. — januar 1961., Rober Kanter daje pregled francuske drame u protekloj godini.
»Govori se mnogo o krizi pozorišta — kaže Kanter opširnije — a ja mislim da je to zato što se baš dovoljno na to i ne misli. Ako pregledamo repertoar 1959. — 1960, imamo utisak izvesne Živosti. Ipak, priličan broj pozorišta zatvorio je svoja vrata mnogo ranije nego što je to vreme pred kraj sezone, a neka se nisu ni otvorila. Pa da li je to znak pozorišne Wrize? I biće, mnogo više nego što je to samo komkurencija televizije ili automobilizma (I auto je postao neprijatelj pozorišta!). Možđa bi se ovo vreme moglo nazvati po imenu jednog starog Lenmormanovog komađa, i tako umesto o KMrizi pozorišta govoriti o sumraku pozorišta. Ali trenutno činjenica jeste da pozorišta privlače sve manje sveta, pa čak i prave pisce, a ono prvo Je objašnjenje ovog drugog. Pozorište dđamas ima veće teškoće da postavi svoju moralnu ravnotežu nego finansisku. Teško je, čak ne samo u Parizu, naći nov izraz, a sem toga, ranije verni pozorištu beže od njega.
Poezija 1 romam pokušavaju da se
ZK. K-
obnove, đa nađu nove puteve, nove teme i nove oblike, istina uz veliku opasnost da jako smanje broj svo” jih čitalaca. Ali tu ima razlike: TO” man i poezija mogu postojati pa makar imali samo jednog čitaoca, all pozorište ne postoji samo za jednog gleđaoca. Pozorište je umetnost za kolektivnu potmošnju, i ono še utoliko bolje oseća ukoliko je više u kontaktu sa društvom. A, u našem današnjem svetu malo ima u pravom smislu narodnih pozoništa. A još manje ih ima, osim retWih izuzetaka, za plemstvo i patricije duha. Pa za koga je onda većina pozorišta? IZgleđa, za srednje građane koji su koji put prosvećeni, a često nisu ni najmanje, i koji stalno traže da gleđaju iste komade, ili iste teme pod raznim naslovima.
Tmamo pisaca koji bi svojim komadima hteli da izmene izgled sveta, a nemaju snage. da izmene izgled pozorišta. Reč je ovđe o inače od-
>
„ličnom piscu Sartru. Da nije osnov”
na slabost njegovih komadđa u tome što je hteo da izmeni moral svojim estetskim delima, a pre toga nile izmenio samu estetiku komada, i Što je kao romansijer i dramaturg hteo izmeniti lice istimitog, ne menjajući zakone lepoga? U njegovim »Zatočenicima iz Altone« „izneta je istina čoveka današnjice pozorišnim jezikom jučerašnjice, možda čak stilom jednog Bernštajna.
Drugi pisac današnjice je Jonesko.
Sa »Mosorogom« stupilo se u njegovo zrelo doba. To je tek drugi njegov komad koji ispunjava čitavo veče. o, · Dato nam je još nekoliko komađa od novih mlađih pisaca; među ove spađa i komad »Dvorac u Švedđskoj« od Fransoaze Sagan. Još nije izvesno da li ona poznaje dobro pozorišni zanat, ali je sigurno da ima jako osećanje života. |
Pored ovih imali su uspeha i nek! strani pisci. Najviše Čehov, O'Nil i Beket. Neki od njih čak i velikog uspeha, Pa ipak, nije neistinito kada se govori o današnjoj teškoj Krizi ili sumraku pozorišta.«
mjemoj tišini
KP [3 LETIRES FRRNORAISES
' sa. To bi
Mišel Bitor, danas već slavni ro. mamaijer, jedan od tvoraca novog oblika romana »bez teme« (pored Rob-Grijea i Natali Saro), dao je za novogođišnji broj ovu svoju prigodnu belešku pod malo neobičnim naslovom »Mladićima lošeg ukusa;
»Želim đa se u toku 1961. godine pojave veliki mlađi ljudi lošeg ukumoglo doneti — nema sumnje — mnogo dobra poeziji onakvoj kakva se danas piše ili kakva hoće danas da se piše; a i slikarstvu kakvo se danas pravi ili kakvo želi da se pravi. Ali, da bi bolje objasnili našu želju, počnimo od početka.
Nikako se ne . možemo osloboditi nadrealizma. To je činjenica. A đa je »taj& nađrealizam (ili postmadrealizam), ako se hoće tako da nazove danas već prilično obljutaveo, najmanje sam ja onaj koji želi đa to poriče. Odnosno, taj nadrealizam (ili post-nadrealizam), taj povampireni nadrealizam koji se ne sme više ni nazvati svojim imenom, odlučio je da se pojavljuje samo maskiran, ali je u isto vreme izgubio svu svoju teorijsku sadržinu. Postao je slab i amorfan. I pokazuje samo jednu stvar: da je sazreo da se zameni. Toliko o poeziji.
A što se tiče slikarstva, zna se da su veliki majstori jedino Pikaso, Klee, Kandinski. Mondrian „i Maks Ernst. I čim se od njih odmakmemo, upađamo Uu mehaničko ponavljanje.. U veoma površnu imitaciju. Ovi ljuđi, ovi majstori XXL veka, kao što se može reći, ili prethodnici kako se to kaže, mogli bi ispuniti i ispunjavaju sobom duh potpuno. Trebalo bi da slikari jasno shvate da se ne može više samo očarati Oko, već se mora misliti i na duh.
Dakle, ako želim da 1961. godina ima tu vrlinu đa primi mlađe ljude lošeg ukusa. to je zato što mislim da je hitno (bar za mene) da ljudi uzmu na sebe odbacivanje do sada postavljenog ukusa. A to, po mome mišljenju, dokazuje i potrebu za metođičnim istraživanjem.
Kakvim istraživanjem?
Prvo i pre svega sve sadržine u poetskom, onako isto kao i u pikturalnom delu, sadržine intelektualne, Ne zadđovoliiti se nikako samo Spoljašnošću. Ne zadovoljavati se nikako samo nekom ljupkošću. Već ići dalje. Zadubljivati se. A čitava sadržina, priznajte, ne izražava li se danas samo na neki nejasni način, i toliko stidljivo đa gotovo i ne postoji. Oslanja se na propis. Čiji propis? Ukusa. Strašnog »đobrog ukusa!
Želeo bih da 1061. slikari prestanu da se boje trgovaca slika i da prestanu đa drhte pređ kritičarima. Ukratko! đa slikarstvo uzmu u svoje ruke ...
A što se tiče poezije, izražavam
iste želje. Da bude iskrenija. A Ona )
bi tađa bila (u isto vreme) i popularmnija. Moja velika Žželia koiu njoi upućčujem? Da se odluči mnaizađ da izbegava, đa se odluči dn iskljnči nejasmost. i da najzad nađe meki ja sniji oblik ...«
O O O AA ALL
teška. Glava mi se sagibala prema tlu. Uzalud sam mahala rukama. Gušila čula sam ga za sobom. Bosko _>”Tisno sam lupala na svaka vrata — nitko mi nije otvarao. Uzalud sam
sam se. U neim
skretala ulijevo ili
udesno ulicama koje su nadolazile. Moj korak odjekivao je prozirnim prostorom. Cijeli vilajet tresao se od moje trke. Pala sam prvi put. U-
Uwzalud sam se osvrtala. Nisam mogla ništa vidjeti. Tajna moje uznemirenosti ostala je nerazriješena. Na izgled nije postojalo ništa sumnjivo a moj strah je ipak rastao. Mučni bol da mi nema, spasa savlađavao me sve jače.
Sve što sam vidjela oko sebe činilo se jednostavno i obično u svojoj jednoličnosti. Poznato kretanje, neizmjenjeni glasovi, nepomični zidovi i jednaki, tmurni sjaj koji je padao s neba, u zbivanje svijeta koje se tuđa protezao.
U ovom životu bez promjene i uzbuđenja trebalo je đa buđem sretna.
Ništa se nije događalo što bi kvarilo određenost smjerova u kojima su se ukrštali događaji i ponavljanje svega što je ovdje moralo biti. Izmjene sjena i oblici vode koja je tekla, zvuci koji nisu prestajali podržavati gibanje kao uzrok ovom cjelokupnom postojanju, sve je to donosilo potrebitu smirenost. Milost je bala na nas koji smo živjeli ovdje. Naš stvaTalac dao nam je najbolju mjeru, najumjereniji đah. Nepoznata OS ravnoteže podržavala nas je zauvijek u osobitoj mirnoći i položaju blagoslovljenog kruga povlaštenih uživalaca. Svako biće bilo je zahvalno na životu i brinosilo žrtve koje su bile dio njegove radosti.
Moja je nesreća rasla.
Nesnosni, nevidljivi svrbež zauzimao je svaku moju misao. Nisam smjela išta učiniti da ga spriječim, bojala sam se — odat ću se. Nitko mi ne bi vjerovao, nitko ne bi shvatio moju strašnu obuzetost. TI sama sam mislila da se varam. Nisam htjela vjerovati. Osiećala sam da sam žrtva strašne sumnje. A ipak ništa nisam mogla učiniti. Želiela sam se zavaravati. 'Mislila sam na druge stvari, činila sam štošta što je imalo sasvim drugi značaj. Ali strah je ipak rastao. Osiećala sam da ću uletjeti u klopku. U nekim trenucima letjela sam kao luda amo tamo. Hrane sam posjedovala dovolino, nisam imala nikakva posla, odmarala sam se na prozoru kad je sunce izgrijavalo; neprekidno sam se umivala, češliala, četkala, mazala mastima i škropila mirisima. Drhtala sam od slatke zabrinutosti, postaiala sam sve ljepša i ljepća. Kosa mi je bila divna, preliievala se i sjala na sviietlu, noge čvrste i elastične, brze u hodu i meke u pregibima... Oči su mi se sve više i više širile, nad sobom i oko sebe vidilela sam sve više čari. Moia krila đuga i proviđna mosla su me odniieti kamo sem htjela. Ipak, moj je strah neprekidno rastao .
Crta, koja je tiho prekrižila moje oko protelaza se preko cijelog neba. Moj vidik bio je posve izmijenjen: nitko u onom što sam ja, vidjela ne bi mogao prepomati sliku svijeta kakav je bio. Očito se prepolovio. Rastopljene dimenzije progutale su oblike i različnost; otvrdnuli oblik zamutio je posve prostor i dubinu. Jasno mi je da je bezumlje stavilo svoj znak na moje ruke i na moje oči. Više nisam ptica. Ne Jebdim u zraku, ne mičem se zemljom poput svakog prostođušnog stvora. Moje tijelo izmijenilo je težinu: potrebna mi je stotinu puta veća snaga nego prije, da bih učinila ijednu kretnju.. Sunce je odnjednom zašlo i više se ne pojavljuje. Možđa sam ja oslijepila pa se zato sve čini drugačije. Ovdje je mrak i ja se pokušavam vinuti u nebo ali svuda su sami zidovi. Strašan stari dah guši me. Ovo je svijet u kojem nikog nema. U njega dolaze rijetki i nitko se iz njega ne vraća. da mislim da je tako ali je strašno vjerovati da je to istina. Sve je ovdje načinjeno od stakla i čini se kao da je sloboda na sve strane, kao da je svuda uokolo prostran svijet, kao da svijetlo ipak dopire s udaljene, visoke točke mogućnog neba, ali sve je uzalud. Moje su moći premalene. Okružena sam silom većom nego li je i najveće pomišljeno svojstvo moje prirođe. Ljuljam se u svojem ropstvu kao na njihaljci; ćutim kako je svijet nepodnosivo zategnut i daleko moćniji od moje ljepote. Nevidljive spone digle su me u pređio besprostornog duha. Moj očaj izaziva glazbu koja se odnekud javlja iz zemlje ili s neba. To je znak smrti. Nešto će se ubrzo dogođiti; padam na postelju, plačem i pjevar kroz suze — to je poslednje što činim. Drhtim izazivajući sve više mistični mstrument koji me drži svojom krvoločnom silom, nepogrešiv i zao, gladam mojeg očaja. i .
Kako izići iz ovog svijeta? Ne mogu se pomiriti s time da ću ostati zauvijek u ovoj sta-
klenoj tamnici. Što ima od mene gospodar? Što ,
hoće da mu ja dam? Svoju krv, svoju utrobu, svoje nabubrjele gruđi? Zar sam ja jedina žena usred ove hladne i lažne ljepote u kojoi letim ponovo obasjana odrazom sunca i šarama zviiezda. Vidim mnogobrojne ribe kako lete zrakom, gladno zijevajući. Najljepše boje krase
nilhova bedra i repove a glave im se čine mu-
Zlatko TOMIČIĆ
dre, pohlepne i snažne. Oh, šta sve ne sanjam u ovim danima. 'Bolest me je sasvim obrvala Tako sam još lijepa ali smućena od otrova. duboko u svom tijelu.
Svi su se posakrivali. Ja sam sama, na ulici. Svi gledaju kroz prozore, nitko neće da mi pomogne. Grad je posve pust i mrtav. Potpuna tišina obavila je sve' što je bilo dosadašnje postojanje. Ta sam sama na sred ceste i pokušavam pobjeći. Ali mam da to ne mogu. Ne usuđujem se više ni okrenuti.
Ne usuđujem se pomisliti kakav mu je izgled. A bio je moja sreća. Čekala sam ga godinama. U dugim noćima sanjala sam ga kako dolazi. Treperila sam od nepoznatih mmakova koji su se tada javljali u meni. U mojem tijelu stvarala su se žarišta koja su me neisdrživo mučila. Smetala me svaka odjeća u Dpostelji. Spavala sam naga, otvarala prozore i udisaln bolno teške mirise jesenjih vrtova. Pjevala sam tiho, stiščući ruke na prsima. Dugo ga nije bilo. Kad je došao, sva sam se izmijenila. Postala sam tiša od trave koja šumi uvečer pod prozorima. Spustio se iz neba, ravno sa sunca, na moju ruku. Bio je tako lijep: mali i bezazlen. Imao je ljupka usta i toplu, meku kožu. Krasna boja njegova tijela ponova je raspaljivala, moju maštu. Usnula sam i zaboravila da postoji. To je bila moja dobrota. On je od nje rastao a ja to nisam znala. Prolazili su mjeseci i moj je nespokoj bio sve veći. Nisam znala, otkuda dolazi a onda jednom u snu kriknuh i probudih se. Ugleđala sam ga pred sobom i mnala sam da to više nije san. Ban koji me muči svake noći. Njegove sjena ocrtavala se na ziđu i ja sam vidjela kako je on spreman da me dočeka u svoj zagrljaj. Ne, ja nisam htjela njegove ljubavi. To nije bio on. On je želio moje srce; no bio mi je mrzak. On nikada ne bi mogao shvatiti kako je gadna laž to da mi on donosi sreću. To je izmislio netko zao i slonamjeran. On je bio pun otrova kojim bi me usmrtio kad mu se ne bih podala. A i kad bih mu se dala otrov bi ipak ušao u mene. On je mene ustvari mrzio. Baš kao i svako ·drugo biće koje nije bilo kao on. Sad je došao njegov trenutak. Moć mu je porasla do VIhunca. Ima strašne noge i mišiće od željeza.
Bježala sam sve brže. Ali stopala su mi bila
stala sam i trčala dalje otvorenih usta i sklopljenih očiju. Ruke sam u očaju digla iznad glave. Kosa mi se vijorila u ledenom zraku. Ovaj svijet obasjavalo je posve hladno svijetlo. Sunca, žara, topline ovdje nikađa i nije bilo. Cijeli ovaj svijet davno je umro. Ona lica na prozorima, to nisu bila živa bića nego lutke od drveta, zemlje ili stakla. Sve mi je postalo jasno. Moje zablude padoše na tlo kao haljine s tijela. Bila sam gola. Jurila sam bez ičega u sebi, ljepša od svake lutke, čišća od stakla, toplija od ptice. Uđarala sam čelom o zidovi ali staklo od kojeg je bio načinjen grad pru živo je odskakivalo i nije se nikako moglo proći njime. Kad god sam pomislila da sam n8šla otvoren prostor razočarala sam se udarivš nanovo o providan zid. Stakleni labirint kojim: sam jurila bio je udešen da izmori ovakve žrtve. Ali još uvijek se nisam dala. Ne znam ni sama odakle sam skupila snage da toliki trčeim. Odjednom padoh drugi put. S užasom primijetih da ne mogu više ustati. Nemilo dah: tanje, psikanje, javljalo se sve jače za, mnom Struganje i šištanje bilo je već sasvim blizu. Vrisnuh i okrenuh se na leđa. Nebo je bilo po sve bijelo. Tiha glazba ponovo se javila. I bu: banj je stao uđarati. U mojoj glavi napelo se nešto i ja osjetih oštar bol. Tad ga prvi put ugledah kakav je u stvari bio: škljocao je go lemim oštrim čeljustima i slina mu se cijedila po gustim i debelim dlakama, na prsima. Grozne oči bile su mu izbuljene ravno do mojih grudi, Igrao je bijesno sa svojim osam negu. Trbuh mu se nadimao od nesuzdržive požude. Ipak je sve bilo istina... Sad će kanuti na mene velika gvala, njegove ljepljive sluzi i ja ću se umrtviti.. /
Bio je viši od trokatnice taj pauk koji me uporno progonio i sad gao. Ime mu je bilo Sreća.
golemi
konačno Susti-