Књижевне новине

B. E. LAZAREVIĆ

U čizmama zelenim

(»Bagdala«, Kruševac, 1961)

Glavni junaci ove male zbirke poezije za đecu su jelenak, crvčak, Stonoga, mravi, bumbari, svici, pčele, jedna ograničena oblast, đakle, u ko2oj Se dečia mašta vrio rad- zadražava. Tom svetu je Lazarević, služeći se stihom i ritmom koji odgovara' dečjem svetu, oduzeo mnoga Tmaterijalna obeležja i na tnj način ga učinio dostupalm i blskim dečjem poimanju. Međutim, on se nije zadržao samo na iome. Lazarević je mladim čitaocima hteo da pruži neke pojedinosti iz života koje su daleke od njihovog Sveta, ali čije je uklapanje u taj svet neminovno i neophodno. Zbog toga on nije uvek ostao vezan za dečji načim mišljenja i tokove dečje mašte. Izgleda da je pisac ove knjige namezno odstupio od potpune identifikacije s dečjim shvataniem i Oosećanjem sveta u korist jedme Vaspitno-pedagoške misije, Ali, ako bi se to odstupanje, sa ijednog određenog "literarnog stanovišta moglo uzeti kao neđostatak, ono bi se u isti mah moralo uzeti i kao potvrđa pesničke ličnosti B. L. Lazarevića, Činjenica đa se sve Što ne pripada ovom svetu buba, šuma i vođa, možda i mimo pesnikove Želje, ne uklapa potpuno u njegov štimung, đokazuje u izvesnom smislu, snagu njegove pesničke inđiviđualnosti. Zbog toga, želja đa se buđe peđagog u istoj meri u kojoj i pesnik ne može da umanji vređnost ove zbirke pesama. (S. B.)

JOHN O'HARA

Uwliea North Frederick broj 10

(»Zora«, Zagreb, 1960)

John O'Hara ne spada među pisce Woji se pominju kad je reć o artističkim, umetničkim dometima savremenog američkog romana; ali kad se govori o slici, o prikazu američkog društva u prvoj polovini ovoga stoleća, onda se, pored ostalih, pominje i književno delo Johna O'Hare.

»Ulica' North Frederick broj 10« je roman o usponu i pađu jedne američke porodice sa svim peripetijama koje prate taj naporan i (na Kraju) neslavan put. Joseph Chapin, poslovni čovek, po nagovoru svoje Žene, sa ne malim pretenzijama, Mašina pokušava da uđe wu politički život političke stranke Koja stvara ili uništava političare nije uspela đa pot

problemi drugačiji. Njiegova osnovna teorija arhitipa je njegov glavni prilog »psihološkoj analizi« i za koju on nikako ne dozvoljava da se meša sa pstihoanalizom, Naša podsvest nije samo nastanjena individualnim Dpsihološkim stvarnostima, već i izvesnim simbolima svih prošlih vremena. Otuda postojanje »arhitipova«, osnovanih još u prvim preistorijskim vremenima, i značaj »kolektivne nešvesnosti« našeg prirodnog i podsvesnog ponašanja. e

Ta unutarnja reakcija individue _ prema društvu naročito je podvučena kođ Junga. Svaki čovek, dostojan tog imena, treba da ima svoj »Weltanschaungt-, ili »stav prema svetu« i da postavi problem tako aktuelan za stav naučnika. Mnogi ljudi od mauke izbegavaju da jasno izlažu svoj »Weltanschaung«, jer to nlje načČno... U stvari, oni namerno ostavljaju da mrak pokriva njihove Vvodeće ideje... Kritika i skepticizam nisu uvek dokaz inteligencije... Vrlo često, ono što im nedostaje jeste pre hrabrost nego inteligencija.

U toku svoga rada Jung ispituje evoluciju čovekove psihe đa Di najzad došao do savremenog čoveka i njegovog odnosa prema društvu, Trcligiji i sujeverju. On »pokušava« da

KNJIŽEVNE NOVINM

čini sebi Josepha Chapina, i ođ njegove kandidature nije bilo ništa, Taj neuspeh razjario je Chapinovu. ženu Edith koja kao najprikladniji način osvete mužu, bira zlobnu ispovest o svojim nekadašnjim ljubavnim avan-– turama, U porođici počinje rasulo, 1 jedna sentimentalna romansa Chabpinova sa drugaricom njegove ćerke, i alkohol, njegova su jeđina uteha u postepenom ali necizbežnom padu i umiranju. [

Roman Johna O'Hare pisan, je spretno i vešto, sa svim osobenostima rutinpiranog autora Kome je cilj i socijalna analiza, osvetljavanje liudskih karaktera, ali ne manje i stvaranje privlačnog, atraktivnog Štiva koje će da privuče i trone čitaoca. Dok su pripovetke i prvi roman Johma O'Hare »Sastanak u Sa-

mari«, objavljen 1934. podinc (preveden Kkođ nas pre nekojiko godina, takođe u izdanju zagrebačke »Zore«), američke Kritike,

po mišljenju bili

značajna umetnička sveđošansiva O američkom društvu i životu, njegova kasnija dela, pa i roman »Ulica North Fređerick broj 10« i glomaznošću, razlivenom naracijom, i ugađanjem publici, ođvajaju se od umetnosti. Našim čitaocima pak ovaj roman, bez obzira na svoje nedostatke, ima šta da kaže i da saopšti. Posle »Ulice North Fređerick broji0a (1955) O'Hara je objavio još dva romana: »5a terase«, 1958, i »Upoznajmo Sebe«, 1960.

Ovaj roman preveo je i belešku o piscu i delu napisao Branko Bucalo, đoič je uspešnu opremu Mknjige dao Boris Dogan. (B. M.)

MILENIO RATKOVIĆ

Avanture dječaka

(»Grafički zavod«, Titograd, 1960)

Poređ Mihajla Gazivodđe i Čede Vukovića, ako ne ubrojimo one Koji

tek počinju i kojima je. ovo WZBre-.

dan posao, Milenko MRa(ković je cr nogorskoj prozi za đecu najviše dao. Pre ove knjige izdao je đve koje su bile zapažene: »Diobu Sunjine dru+ žine« i »Građ dječaka«.

Nova Knjiga Milenka „Ratkovića »Avanture đječaka« namenjena deci, sađrži tri proze: »Kepec«, »Tajne stare tvrđave« i »Milionar«, ođ Kko-

izučava i problem fizičke

ljubavi,

jih je, čini se, »Tajna« najcelovitija.

i najinteresantnija, Vezujući svoje asocijacije za staru ivrđavu HRatković je uspeo da oživi jedno realno vreme pod patinom vremena. Autor nije načinio bajku ođ ove priče, Kako bi se dalo nagovestiti iz naslova, nije pričao o vilama i uplitao oko fabule misteriozne đogađaje, naprotiv, izneo je moguće događaje, psihološki uverljive i dinamične. Ponegde ijstrgne se iz ruku pisca po koji kompleksniji obiik, događaj, detalj ili pokoja pouka i štivo izgubi u interesantnosti. Može se pouzdano reći da ova proza, iako pisana za decu, još uvek nije načisto da li je za odrasle ili mlađe, Ali i bez toga »Avanture dječaka« Milenka Watkovića, stvaraju utisak o prosečnoj li Teraturi, u granicama crnogorshke dečje proze, (P. C.)

VOJMIH, KLJAKOVIĆC dr BOGDAN KRIZMAN

Ljudi i događaji drugog svetskog rata OZnajee, Zagreb, 1960)

U važnim događajima u drugom svetskom ratu postoji znatan broj sveđočanstava neposrednih učesnika zbivanja. Oni koji su vođili čovečanstvo u Jednoj od najvećih kataklizmi kroz koje je ono prošlo osetili su posle rata potrebu da daju sveđočanmstva o minulim događajima, da se opravdaju ili da optuže sebe ili đruBe. Pa ipak, relativno mali broj tih Spisa preveden je i na srpskohrvatski jezik. Veći deo te prevedene literature predstavljaju memoari i uspomene savezničkih političara i generala. Ako se izuzmu dnevnici grofa Cana i njegovi tajni arhivi, sveđočanstva političara i generala osovine skoro su potpuno nepoznata našoj bublici.

Za, razliku od drugih Knjiga, knjiga koju su spremili Vojijmir Kljaković i dr Bogdan KMrizman predstavlja izbor iz sveđočanstava i pobednika i pobeđenih, Takav postupak omogućio je đa sc bolje sagledaju događaji i da se upoznaju mnoge značajne pojedinosti. Odlomak «iz Romelovih memoara o bici kod El Alamejna, može đa posluži kao najbolji primer za to, Iako je tok ove

biške iz dve Montgomerijeve knjige . uglavnom · pozna\

čanstvo o jednoj odđ najznačajnijih

bitaka drugog svetskog rata umnogo-

me upoftpunjava sliku koja je do tih saznanja bila prilično jednostrana. .

U izlaganjima osovinskih generala i političara viđno je nastojanje đa se umanji 1 njihova lična odgovor nost I odgovornost osovinskih vojski za bilo šta. Halđer, Guđerijan, Ro-

melovo Ssvedo?

Ponekađ se desi da se na mirnim

mel i đrugi, kao Što su to u Nirnbergu, svojevremeno, činili KMajtel i dodl, žele đa odgovornost i za nemačke poraze i za nemačke zločine prebace na Hitlera i njegovu okolinu koja se nije mnogo razumevala u vojnim pitanjima i koja je zahtevala oštre represivne mere protivu civilnog stanovništva. Ali optužujući, s mnogo razloga MHitlera i njegovu 0Okolinu, oni ne uspevaju da opravdaju sebe. Nemački generali, poređ toga, nerađo priznaju da Su bili tučeni od boljeg i spremnijeg protivnika i da je nemački poraz logična Dosleđica jedne ođređene politike, Sve su to okolnosti koje se moraju imati na umu, kađa se prosuđuje autentičnost sveđočanstava nemačkih generala, AJji nezavisno od toga, ili možda baš zbog toga, sveđočanstva koja oni dnaju birokratski tačno i savesno of{ri-, vaju obilje fakata, ne samo o samom toku operacija, nego i O čitavoj duhovnoj atmosferi koja ic vladala u Hitlerovom štabu i u nemačkim rupkovođečim vrhovima. Ta psihološka istina, koju ovi zapisi otkrivaju biće dragocena onome ko buđe radio VeĆliku istoriju drugog svetskog rata.

Za nas su svakako majzanimljivili oni delovi koji govore neposredno ili posređno o Jugoslaviji. Za Musijevo sveđočanstvo o pripremama rata protiv Jugoslavije, kao i o toku nepri jateljskih operacija protivu narođdnooslobođilačkog pokreta đonosi jednu masu „dosađa neđovoljno poznatih činjenica i omogućava da se o naBoj narodnoj revoluciji dobije potpunija i pregleđnija slika. Nesumnjivo je zanimljivo i svedočanstvo generala Vegana, o nastojanjima saveznika u zimu i proleće 1939, i 1940. da angažuju Đalkanske države u borbi protivu Hitlera. Kađa buđe završena Kljakovićeva Knjiga »Hitler rukovođi ratom«e dobićemo jednog valjanog istorijskog pisca. Njegov napis o staljingrađskoj bici rađen ma osnovu” sovjetskih i nemačkih izvora predstavlja jeđan od najboljih i značajnijih priloga u ovoj, u svakom po-

gledu, P-c.)

odličnoj Knjizi, ,(P.

MIRA SANDIĆ: DEČAK

ESI: ira rian rutina

Naivni prevazideni Slerija

(Nastavak sa 5. strane)

Ali režirajući delo koje je autor i nameni o pozorišnom izvođenju, pozorišni roditelj „duguje takođe vernost piscu, i gledaocima, koji dolaze da vide to delo, ne samo nečiju režiju ili izvođenje. A najdublju vernost dubuje đuhu, smislu, suštini dela. Ukoliko je dublje i tačnije shvatio tu suštinu — za šta je često potrebna prodornmna analiza — utoliko će manje mjegova odstupanja do vesti do izneveravanja, utoliko će on slobodnije, smelije, samostalnije moći da izgrađuje svoje delo — pozorišnu predstavu.

_ U slučaju Zle žene mora se Vo diti računa o tome da je za Steriju i ta komedija (on to izričito

„kaže u Apologiji) „škola gdi Uučitelj gledi da deci (odrasloj, razume se) narav poboljša“. Sterija. nije Šekspir, ali nije ni Vujić, ni

| rvifković, i njefnu nikad”nije'sa-

mio"do razveseljavanja, nego pre svega do „zaljuđavanja“. Onmije zabavljač, nego strog učitelj,i di daktičnost je njegovom delu isto tako imanemtna kao, recimo, Ezo povom (šasvim mi je nerazum]ji va Selenićeva primedba o nekoj Sterijinoj „tužnoj malograđanskoj docilnosti“). Sterija je, i on= da kađa se (u Sudbini jednog ra-

Namerno upotrebljujemo reč »pokušava«, jer je jedan od osnovnih elemenata Jungovog stava upravo taj empirizam. Odbacujući sa užasavanjem svaku »sistematičnost«e, pa i onu TProjdovu, ova poslednja Junga dovodi do očajanja. Zato se zadržava najradije na »eksperimentisanju« i zazire od »profesionalnih naočara«, a ne želeći nikad ništa da ivrđi, izjavljuje da u domenu ništa nije sigurno. Problemi savremenog duha rezimiraju u neku ruku, za neupućene, Jungov prilog psihološkom istraživanju. A ono što je đanas uobičajeno da se naziva »pšsihoanalizom« daje utisak da se inspirisalo svim oltkrićima za koja se duguje Frojđu i docnijim naučnim Adlerovim i Jungovim jstraživanjima. Nema još ni jedan vek kako je psihoanaliza rođena. U oblasti opita ona je još u povoju. Zato naša podsvest nije prestala da nas zZačuđava i iznenađuje“. (N. T.)

| * NEUE DEUTSCHE LITERATUR SA V KONGRESA

ISTOČNONEMAČKIH KNJIŽEVNIKA

Martovski broJ ovog časopisa donos! govor Volfganga Joboa na V kongresu istočnonemačkih Književnika u kome se, između ostalog, kaže sleđeće:

... Ma koliko đa se i Savez knjIževnika i sami književnici trudđe da uvere javnost kako je ,i nemačka književnost i nemačka Kritika stalno u usponu, stanje 1! nemačke književnosti i nemačke kritike je poražavajuće. Prava kritika, po mišljenju V. Joboa, ne postoji. Istina, postoje ževeti; »utvrđuju se napreci, ponekad greške, nedostaci, slabosti i nedovolian napređak u MKnjiževnosti... ali

. se ne može tvrditi da postoji prava stvaralačka điskuslja«.

podsvesnog ,

i obično učmalim diskusijama, na kojima se raspravlja o apstraktnim

problemima i apstraktnim delima, iz-

nenađa podvrgne oštroj kritici neki pisac ili neko delo. Ostaje utisak... da su ovo delo ili ovaj autor poslužili kao dokaz da stvaralačka diskusija postoji, jer se »grešnik pošlao u pustinju, a ostali ostaju sa lažnim ubeđenjem da su doprineli stvaralačkoj diskusiji«.

Privatna i zvanična mičljenja su vrlo oprečna; isto tako nemaju dodira kritika i diskusija sa konkretnim umetničkim delom. Pokušavajući da pronade krivca za takvo stamje nemačixe kritike V. Jobo đolazi do zaključka da su za to podjednako krivi i Savez književnika, koji ne organizuje ili nedovoljno organizuje takve diskusije, Kritičari i teoretičari koji nemaju hrabrosti da otvoreno kažu na nedostatke, i književnici koji se ustručavaju da svoje kolege ili sebe izlože javnoj kritici. »Obično se bavimo taktiziranjem po površini umesto da se suočimo sa suštinskim problemima, umesto da seciramo telo, paramo kožu: ... i na kraju nemamo čisto partijsko stanovište zato što se plašimo da dođe do javne diskusije.

Dobar deo književnika koriv je za ovakvo stanje: u svojim delima oni

žele da budu socijalisti i zreli ljudi, ·

a »ponašaju se kao mimoze i povređene device iz pansiona, pa čak i

kao mučenici koje bespravno proga-

njaju...« Paradoksalno je jedno: knjiŽevnici prebacuju Krivicu na drutvo o kome i za koje pišu. 'Završavajući govor V. Jobo zaključuje da bez otvorene i principijelne kritike ne može doć! do stvaralačkog napretka. Rasprava nije nikakva cenzura ili »inkvizitorska institucija, koja bi donela suđ o piscu. To bi ne samo uništilo, već bi zatrovalo književnu atmosferu koja treba da se pročisti«. Nile cilj pronaći pobednika i pobeđenog. (I. S)

PARTISAN REVIEW

KENET KOH O FRENKU O'HARI

Po oceni pesnika i osejiste Keneta Reksrota (u poslednjem broju objavljen je rezime njegove panorame savremene američke poezije) najmlađu, a i najtalentovaniju grupu američkih pesnika — veoma urbanizovanu, istina, i sklonu sofistici, ali i mnogo svežiju i humaniju od prethodnih čine Barbara Gest, Kenet Koh i Prenk O'Hara.

Dvobroj ovog časopisa za januarfebruar donosi ocenu jednog predstavnika ove grupe o poeziji đrugog. Reč je, naime, o Kritičkom članku Kenet Koh o poemi Frenka O'Hare »Druga avenija«. Po njenom mišljenju većina književnika koji pišu o gradu (Njujork u ovom slučaju) ili preteruju u nekom smislu ili neukusno sentimentališu; građ poseduje kvalitete koji ne izazivaju u njima Jaku lirsku ekspresiju. Sa Frenkom O'Harom se to ne đešava, On rekreira građansku atmosferu pišući ne direktno o njoj nego o osećanjima koja taj izuzetan milje izaziva. Pesnikov jezik je razumljiv, prirodan, uverljiv, pogođan za efekte koji najviše iznenađuju, polazi mu za rukom da izrazi ono Što ni stilizovan akademski jezik nijć mogao, a jezik »beat« generacije još manje, Po mišljenju Kenet Koh Prenk O'Hara je najbolji savremeni pesnik Njujorka.

Govoreći „istorijski, Kenet Koh tvrđi da je »Druga avenija« potvrda da je avangardni stil francuske poezije, od Bodlera do Reverdija, Drođro u američku svest u toj meri da jedan američki pesnik može na njemu lirski da piše savršeno lako. Verujućči đa uz pomoć tog jezika američki pesnići mogu dđa kažu mnogo nerečenog i opišu mnogo neopisanog, Kenet Koh se nađa da će Frenk O'Hara bit! svakako jeđan ođ onih koji će to i učiniti (B. A. P.)

O ti zelena stazo nespokojna na visoravni oka!

Umreću pijan od reči,

Koje vidim u omami,

· | izgovorim, ko knjigu

Umreću neprohodan za

'naslikaj smrt

sve mirno ili sve zveri naslikaj ) nijedna reka ni uzdah o ne legoše u tvoje krilo

se ispleti kao jagnje

me zaboraviše

tvojom kosom nebo je

u naše srce ali ti si više cmih mladića

zuma) pojavljuje pod maskom Saljivca, neumoljiv „kritik“ „le kar svoga rodđa“. Svodeći ga na zabavljača, samo bismo pokazali koliko je nevešt tome poslu, koliko mu u stvari nedostaje ljupka bezazlenost i dražesna naivnost“. Ako nas od Sterije i njegovog „zaljuđavanja“ zaista „deli ponor“, ako to nije samo ponor našeg nerazumevanja, srodan nera> zumevanju samouverenih prerađivača koji Šekspiru „vekovima nisu dali da „dođe do reči, ako njegovo delo, konačno i nepovrat. no, „pripada istoriji“, nemojmo ga više prikazivati: ali ako to dcelo nama danas nešto ima da kaže, onda ga prikažimo tako da se čuje njegova misao o ljuđima, i njegova vremena i našeg, a ne naša, ma koliko blagonaklono iz-

ražena, sa onom · velikodušnošću. · sa kojoni se govori samo wMobro' — de mortuis, ne'takva naša su

periorno-ironična, podsmešljva misao o njemu, ne naše, ipak jef

tino i sitno, samozadovoljstvo zbog toga Što, osvrnuvši se sto dadeset godina „unazad, vidimo

koliko su oni tamo, koji su stvarali za nas, zaostali iza nas,

Hugo KLAJN

nemogućem

od vodoskoka u srcu,

Od vrelog soka misli, o moja zgrbljena majko! Imam u džepu voznu kartu za Brdo ono, za zvono

dok sluh mi hvata nemoguće.

Imam pesmu koju ne znam da kažem. Moj \ Cvet sa dna suze. Pesmu od praha i mesečime. Strah me je da izgovaram reči koje su samo moje. Stmah me je da pronalazim duboko wu mrežnjačama Očiju i' potoka. Al pustmja se sama otvara za okol

O moja zgrbljena pesmo! Treba da te najpre otvorim

koja se jednom čita,

Ko žeđ vetra što se izgovara pohotom.

reči koje se pronalaze.

Na obalama krika, i jedme druge o2mnitavaju.

Miodrag: DRUGOVAC

Tvojom kosom nebo ie umiveno

naslikaj crnu plicu na umoru biljke rađanje malog mora veća je svečanost od sunca

tvojom qeukom je zid srca pomeren u kraj selica pustoš na tvome putu blagostanje je

od vatre do tvoga oka ni varnice ne uspevaju sve od menmera tvrđe ili kao moja reć blago

i ni pečena glina to tvrdo bedo ni smeh najdivniji od svih krvnika

ne „oklevaj ruko zgnječena kriško smole ubijaj belinu jutra na hartiji se zacrveni i na zidw

(recitatori i crvi pošlujte me dajte mi reč i ruku) ponavljaj moje zmije za mnom

tvojom venom nebo je udayljeno

ti ne znaš za milošt.ni žena nisi naslikaj orla

o dok te molim i poslednji me ptić napušta i gmizavci

naslikaj potop ako te niko nije voleo i slovensku kuću na nogama rode i davida u haremu i rebro od koga smo se zastideli +:i

umiveno ja ti ništa ne mogu

neće te ni šuma poslušati (u našu pesmu treba da se zaklopi ubica i da puca

plaža i buji Jica

a ja nožić pod planiom u žbmu)

Ljubivoje RŠUMOVIĆ