Књижевне новине

njima je slučajno.

Jedno vreme kad sam se upoznavao sa legendi i nikama budizma njihov istinski karakter i Vipdbost dobili su jasan oblik u mom umu i nadahnjivali su me željom da

stvaram, : i

Odjednom su se priče o Katha o Kahini izlile kao vodoskok na mnogo strana. Današnji sistem školovanja ne daje nikom mogućnost takvog znanja. Katha o Kahini izuzetan proizvod tog posebnog doba. Ali lepota .i radost tih legendi uznemirila je samo dušu Rabindranata. Istorija nije uzrok toga. Uzrok je samo duša Rabindranata. Zato je i rečeno da je duša jedini pokretač. Neki drže u podsvesti i osećaju se ponbsni

paradirajući sa istorijom. Na taj način oni kradu, u izvesnoj meri, radost samog umetnika koju je on osetio čineći je zajedničkim nasledstvom. Umetnik, ipak, zna da je sve to neistinito. Sa kakvom veličanstvenošću, sa kakvom plemenitošću se otkrio Sannyasi Upagupta samo Rabindranatu u celoj istoriji budizma! Kad bi to bila 'istorijska istina svi bi se otimali za Katha o Kahini, uzđuž i popreko zemlje. Nijedan čovek pre niti kasnije nije opazio te slike na taj način. U stvari, ako su ljudi osetili sreću zbog toga, to je zbog oso= · bitosti specijalnog pesnikovog prilaženja u njegovim stva-

ljudi tu činjenicu

ralačkim naporima. |

| · Jedmom sam bio duboko impresioniran različitim manifestacijama seoskog života ploveći uz reke Bengala i moja se duša obogatila raznovrsnim znacima ljudske sreće i bola i rezultat toga bio je da sam stvarao mesecima i mesecima docnije kratke priče o seoskom životu Bengala. Niko to nije pre učinio, jer stvaralac rađi sam u drugoj radnji svojih dela. I stvarajući ove priče o ljudskom živofu, priče o čovekovoj večnoj radosti ili bolu, koje su nadvisile sve ostale događaje u čovekovom životu tokom istorije, bilo u doba Mogula ili u vreme vladavine Kingleza — čovekove svakodnevne radosti ili patnje viđene na radu u polju ili pri zabavi — samo su se reflektovale u Galapaguccha, a nikako u feudđalizmu ili bilo kom obliku vladavine. Ja nisam upoznat sa tri četvrtine podataka iz istorije u čijem se rasponu današnji kritičari kryeću sa lakoćom. Možda sam ja zbog toga ljut. Ali moj razum veli: baci svoju istoriju psima. Na krmi mog stvaralaštva nalazi se ta duša koja se prezentuje kroz očinsku ljubav koja ponovo budi i širi radost kroz razne umelničke nabore asimilirajući različite

njegove boli i radosti.

Nije moguće ispričati celu istoriju života, ali i nije pifanje ı tome. Ta istorija samo govori kako se čovek stvaralac zaposlio radi izražavonja samog. sebe kroz prostrane milenijume. "Treba. gledati tu istoriju kao nešto veliko, jer ju Je takvom prikazao čovek-stvaralae 'u kontaktu sa nepreglednošću univerzuma — istoriju koja je izvan istorije, a svoj oblik je dobila u centru ljudske duše. Naše „Upanishnde“ su znale tu istinu i poruku koju sam primio od njih uzeo

sam samo ja.

U tome leži moja individualnost.

iyE- Santimihetan. maj 1941."

elemenata odreda starog pozorišta, prožetih savremenim mišljenjem i osećanjem, u oblicima koji prelaze. iz starog simobolizma u novi, koji inlimni unutrašnji svet ponekad neposredno prenosi kao realnost i hao simbol. Zato je pre desetak godina Tagorin simbolizam, posle Meterlinkovog koji je više literaran, bio za mnoge otkriće zbog svoje neposrednosti i „necivilizovane“ pesničke egzotičnosti. fivropski simobolizam i ekspresionizam (naročito nemački) opijali su se Tagorinim pesmamia i dramama.

Tagore pokazuje u svom Pozorišnom delu, kao dramatičar, kompozitor, režiser i slumac izrazito osećanje za pozorište, Kompozitor je po uzoru na klasično pozorište neđeljiv od ostala .tri tvorca dramskož stvaralaštva. Sličan primer, kao kod Tagore, nalazimo kod češkog avangardiste FE. F. Burijana, i delom kod Koktoa. Tagore je, nasuprot civilizovano=modnog · pozorišta, koje je u mečem uticalo (umetnički ne uvek korisno) na razvoj indijskog pozorišta za poslednjih osamdeset godina,. ponovo olkrio jednostavnost klasičnog narodnog požorišta. ||

ugledao se na klasične hindudramoatičare, šekspirovsko-elizabetmsko i domaće, narodno pozorište te stvorio nov stil koji Je presudno uiicao n razvoj bengalskog pozorišta. Inscenacija, odnošno dekoračija, njegovih predstava bila je vilo jednostavna, slična kao u klasičnom pozorištu koje”je imalo samo veliku zavesu ili prostirku iza koje su nastupali glumci. Maštu gledalaca prven= stveno treba da uzbudi tekst i gluma. Tu spada (slično kao i kod Šekspira) osećanje i doživljaj predela (mesta gde se drama odigrava). Bila su mu potrebna samo neznatna pomoćna sredstva; srebrni polumesec bio je mesec, Oblaći bele ili crme pruge, mesto žive ptice ptica od gline. DžunSlu, šume i oluje dozivao je ma Scenu poetskim opisom ili pesmom. U komadu „Proletnji ciklus* u prologu objašnjava gledaocima: „Nije nam potrebna ni-

KNJIŽEVNE NOVINE

kao stvaralac traži da otkrije svoju troditelis PA svom sinu. — To je razlog zbog ek oditeljsku ljubav u za decu; stvaralac sam snabdevastvaralaštvo; nešto od tog dolazi iz nih zbivanja. Ali oni ga ne kreiraju. On sam sebe izražava

kao stvaralac upotrebljavajući taj stvari koje čekaju da se upoznamo

S, ar(Prevela: Vesna Dranvašić):

ZORISTE

joj je tako draga ljubav oveka materijalom za istorije, nešto iz socijal-

materijal. Postoji mnogo sa. njima. Naše znanje 6

Zato se može reći da je

prizore iz sveta;

i

deb.

x

kakva scena. Jedina pozadina koja nam je potrebna jeste pozadina mašte na kojoj ćemo kičicom muzike naslikati lik“, To je u suštini samo unekoliko modernmizovan način prologa klasične drame i predstave kakav je, na primer, i u sanskritskoj Kalidasinoj drami (prvi vek pre naše ere ili drugi vek naše ere) Sakuntala, koju je preveo i izdao naš prvi zanesenjak indolog dr Karol Glaser u III svesci „Indijske Talijeć (Maribor 1908). Po. uvodnoj obrednoi molitvi nastupa pozorišni upravitelj, odnosno režiser (sutradhara) i poziva glavnu glumicu na scenu: „Draga, dođi, ako si već spremna“. Zatim sledi njihov 'azgovor o predstavi i posetiocima, Nešto slično nalazimo i u Geteovom Faustu. Da je 'Tiagore poznavao dobro bar Sakuntalu govore stihovi koje je napisao glavnoj junakinji u spomen i zahvalnost: „„. Ako hoćeš da razumeš

'nebo i zemlju, preporučujem ti

Sakuntalu i sve je rečeno“.

Vrlo je značajna za, Tagorin pogled na svet i njegovu neis= crpnu veru u život drama „Osvefa prirode“ u kojoj prvo nastupa zadrti asket Saniasi (sposnik) koji se zatvorio u duplju, napustio bogove i ljude. Kađa sretne lepu Vasanti, zaljubi se i kroz ljubav se ponovo vraća u život i među ljude, „.. Oslobodio sam se netelesnih veza odricanja. Slobodan sam u realnom svetu oblikao i dostignuća. Najzad je istihito beskonačno i ljubav zna istinu beskonačnosti.„.“ Prva njegova drama je himna ljubavi i realnom svetu. Napisana je delom u stihu, Kraj je tragičan, jer se priroda sveti pustinjakovoj nekadašnjoj mržnji i odricanju: devojka umire. „Ova drama može da se uzme kao uvod u.sve moje kasnije deJo, ili pravilnije, to je tema kojoj teže sva moja dela“, zapisao je nešto kasnije, -

Godine 1910. napisao je i đramu „ftadža“ koja se prikazivala u Šantimiketanu gde je- Tagore osnovao svoju školu. Ponovo je

delom u prozi (1883).

IZLOG KNJIGA

ANDEEN BRETON e

Manifest nadrealizma ·

(OyBagđala«, Kruševac, 1961)

od ne malog je značaja sadašnja akcija, »Bagdaline« biblioteke »Dokumenti savremene lIlterature«: izdavanje značajnih teorijskih i Kritičkih tekstova koji su u tesnoj vezi sa razvojem savremene književmosti, Štampanje „Bretonovog »Manifesta« (prvo u našoj zemlji, mađa se original pojavio 1924), kao njen početak, nije moglo biti osnovanije, a objavljivanje »Literature i socijalizma“ Maksima Gorkog i Žiđovog Dnevnika o »Koevačima lažnog novca«, koje je u planu, biće samo potvrda korisne i hvale vređne delatnosti ove izđavačke Kuće.

Bretonov »Manifest« kao „da «nas vraća u detinjstvo, u đoba kađ smo slušali prye čuđesne bajke. Ne doživljavamo ih više na isti način, ali njihov poefski efekat, mnoga istina i pouka ostaju i đanas najveće vređnosti našeg duhovnog života, Ne mo-= žemo u ovom divnom «„Dbuntovništvu da ne opazimo gubljenje mere (bez koga bunt nije bunt), nesuglasnosti i neđovoljnost, ali smo đuboko uvereni đa je malo koji pokret u literaturi, i umetnosti uopšte, doneo to liko radikalnih promena, čiji je uticaj, bez obzira da li u sklađu, ili u suprotnosti sa nastojanjima njegovih začetnika, bio toliko eviđentan.

Kao što smo rekli, đanas ne "može da promakne čitaocu mnoga Kkontradikcija u »Manifestu«. Breton, na primer, uzđiže maštu jer nas ona obaveštava o onom što može biti i »to je dovolino đa joi se čovek prepuSti bez strepnje da će se prevariti«. Nije li to ne samo negacija čovekovog traganja za neuhvatljivom istinom, već i strah od samog traganja? »Lakoća svega je neprocenjiva«, kaže Breton. »Ako je buđenje čovekoVo oporije, ako ono tako dobio prekiđa čaroliju, onđa je to zato što su mu nametnuli iđeju o ispaštanju« (tako reći bitnu u savremenoj literafturi). To je sfav neđvosmisieno suprotan aktivističkom, humanističWom odnosu prema Životu, a s druge strane, koliko takav jedan odnos potvrđuje mišljenje o razjašnjenju prividno „protivurečnih stanja sna i jave u neku vrstu apsolutne stvarnosti, nadrealnosti: »Tom osvajanju ja težim, siguran da u njemu neću usneti, ali ni malo ne vođeći računa O. svojoj smrti da ne bih bar malo po“

“

|

· uzeo siže iz stare budističke le-

gende. „Pošta“ (1911), koja je u Tivropi više poznata, spada u simbolističke drame. Bolestan dečak Amal, bolešću prikovan za sobu, žudi za svetom van nje i „pošta“ ie njegova jedina veza sa svetom, Njegova najveća želja je da ga kralj · uzme za pismonošu da bi mogao da ide s jednog kraja sveta na drugi. · Posebno poglavlje u njegovim dramama su komeđije („Sve je

veo računa o radostima jednog ta" Kkvog poseđovanja«,

Breton negira slučaj, maziva . ga »božanstvom mračnijim od svih« kOme java pribegava, kad ne može da nađe objašnjenje, a i sam govori o naučnim otkrićima koja nastaju »iz čiste nadrealističke rađosti čoveka koji se upoznat sa porazima svih ostalih ne oseća pobeđenim, polazi ođakle hoće, i sasvim nekim drugim putem, a ne razumskim stiže gđe može«. Ostavljajući po strani da li su naučna otkrića proizvod slučaja ili ne, sigurno je da se Breton ovde poziva na slučaj, je, verovanje da se samo i jedino putem koji bi bio suprotan.onome koji Se smatra »anormalnim«e — razumskim stiže do cilja bilo bi apsurdno čak i za nadrealiste.

Koristeći se Reverđijevim stihovima: »U potoku počiva pesma« ili »Dan se rasklopio kao beli stolnjal«, Breton insistira da se »mora prihvatiti da dva izraza slike nije naš duh izveo jeđan iz drugog u nameri da izazove varnicu, i đa su oni simultani proizvod realnosti koju ja nazivam nađrealističkom, a „razum se ograničaya. na to da konstatuje i

ocenjuje svetiosni efekalt«, Ovakav manir se u modernoj poeziji mnogo primenjuje, ali niko danas neće osporiti đa.se primenjuje vepma svesno i »razumski« — uprkos Bretonovom zalaganju da je najjača slika ona koja pokazuje najviši stepen proizvoljnosti... za koju je potrebno najviše „vremena da .,se preyede na praktičan jezike, Na stranu pitanje u Kkojoj meri je tekst koji računa na to da bude što teže preveden na praktični jezik proizvod nesvesnog i nerasgumskog.

No, uprkos svemu, potpuno .revidiranom i izmenjenom mišljenju o nadrealizmu, za njega smo sentimentalno vezani, baš kao i za svet iz bajki koji je bio nužan, koji. je o stavio duboke, „uglavnom. korisne tragove mw našoj svesti i potamneo. Svesni smo da »postoje priče koje bi trebalo napisati za, odrasle, priče sko-. ro još uvek vilinske«... da. je-»litera= tura jeđan' ođ najžalosnijih puteva. koji vode M sve«, i, iznad svega, verujemo u Mrilaticu koja svima Koji se bave literaturom može da posluži kao životni kređo: »Hoću. da se ćuti kad se prestane da oseća«, (B.A.P.)

priče

(NIP, Zagreb, 1961)

Težeći nesumnjivo što većem Kko-

dobro što se dobro svrši“, „Klub 9 mercijalnom uspehu, NIP. je pod

samaca“ itd.) koje su na zapadu majmanje poznate, iako su bifni deo njegovog dramskog stvaralaštva, U njima je puno salire i humora, karakter ii stil su realistički. Dramu „Oslobođeni iok* (1921) napisao jie poražem utiskom hnekog putovanja, kada se zgrozio nad mođernom civilizacijom kcja preti da mehanizuje čoveka. „Tagorin jezik ie tako pun dosefaka kao seoski potok lotosovih cvetova“, kaže savremeni indijski dramatičar Balvanf. Gargi. Tagore je sam više puta naglašavao da njegove ozbiljne komade treba slušati kao svirku frule i da im se ne sme prići samo razumom. Neki komadi imaju mnogo mudrih misli rečenih kroz veo poezije što mu se, tu i tamo, učinilo važnijim od detaljnog oblikovanja karaktera ličnosti koje je pĐonekad samo nagovostio, jer je njihovo osnovno obeležje u poeziji i simbolici., U muzičkoj pratnji, koju je sam komponovao, ujedinjuje narodnu melođiku sa klasičnom inđijskom muzikom i sa zapadnom harmonijom. Stvorio je posebni notni sistem koji mu je omogućio da zabeleži stare indijske melodije (ragas). Komyponovao je više od pet stotina melodija i za većinu svojih komada komponovao muzičku pzrainju. Bio je vrlo ponosan na svoje kompozicije da je ivrdio da će biti poznate i onda kad se njegove reči zaborave, Tako je veliki pesnik, mislilac, mudrac i prosvetitelj indijskog naroda dao svestrani doprinos indijskom pozorištu i drami, a taj doprinos je toliki đa nije mogao da se obuhvati sasvim u ovom jubilarnom zapisu. i “(Prevela sa slovenačkog Jvanka SKODLAR)

naslovom Koji ne odgovara sadržini, izđao zbirku Kriminalnih novela nejeđnake literarne vrednosti, Ne upuštajući se u razmatranje ovakvog oObeležavanja jedne Knjige Koja ima neuspele pretenzije· đa buđe antoiogija, treba pozdraviti inicijativu izdavačke kuće koja je nastojala da nam približi ovaj wu literaturi dosta potcenjivan Žanr, a ipak tako rado čitan, Zajednička preokupacija aulora desetak novela, različitih po'narodnosti, stilu i umetničkim Kkoncepcijama, može da se sažme u nekoliko rcči: ljubavna strast kao svesni ili me svesni pokrelač i uzročnik zločinačkih namera i njihovih ostvarenja. Citalac će u ovoj knjizi između ostalih naći i »EBmu« E. Koldvela koja ne nosi u sebi sve odlike njegove no> velističke proze, ali sadrži ponešio od njemu svojstvene kratke rečenice i radnje impregnirane podsvesnom erotičnošću. Luiđi Pirandelo je predstavljen jednom od svojih manje po= znatih, ali po stvaralačkom tretmanu vrlo značajnih novela. Satkana od čulnih i misaonih elemenaia na granici sna i jave, novela »Gospodin decKolte, pleni „čitaoca Wrazigranošću mašte i,uzbuđijivom „zapimljivošću. Stvarana pod nešto uobličenim Hojfmanovim ulicajem, Pirandelova fantastika dobija realistički pyizvuk zahvaljujući psihološkom tretmanu. »Riđobrađi«e, novela A. Kristi, ponela 'je pečat rutiperske inventivnosti ove po etese zločina, Izvanredno poznavanje toksikologiie i ovog puta je iskoriŠćeno za analitičko razjašnjenje dinamične radnje u kojoj je ljubav uslovila pojavu nehotičnog umorstva, Neočekivani obrt radnje na završetku novele, i naturalištička verođostojnost u slikanju sađističkih nagona neuobičajeno podsećaju na Štimung dočaran mu izvesnim Poovim pripovetkama. „Novelom »MWMajlepše đoba Života«, Bromfilđ je obuhvatio čitav jeđan život i tragičan kraj pedesetogodišnjaka Koji tek u zrelim godinama doživljava „stvarnu i potpunu strast zbog koje smišljeno i ve-

PIŠU: STANOJLO BOGDANOVIĆ, MILIVOJE JOVANOVIĆ, BOGDAN A. POPOVIĆ, PREDRAG. PROTIĆ I DIMITRIJHE TADIĆ, je:Čd

dro žŽrivuje jeđnostavnost! porodič“ nog života. Glavni akter ove novele kao da je za svoj životni. kređo prihvatio futurističku Krilaticu: »Život se meri intenzitetom. a ne trajanjJem«, Otuda, on nije strađalnik nego hrabri srećnik kome smrt ne znači umiranje, već prestanak obesmišljenog živlienja. gqedna od Yretkih novela A. K. Dojla u kojoj se ne pojavljuju uobičajeni likovi Votsona i Serloka Molmsa đata je pod naslovom. »BSadržaj · mrtvačevog. džepa«. Nema u njoj ni dobro, poznate analize zločina dđeduktivnim metodom. Pa bula novele je vešto .konstruisana, sračunata da maksimalno iritira čitaočeve nerve, (D. 7.)

GERT LEDIG

Pravo jačeg ·

(»Svjetlost«, Sarajevo, 1961)

Leđigova biografija pokazuje sve znake standardnosti kađ je u pitanju savremeni zapadđnonemački pi-

sac: „današnji četrdesetogodišnjak, svojevremeno je kao apsolvent elektrotehničke škole otišao na.front po

nesen izveštačenim entuzijazmom; sleđio je periođ konačnog obračunavanja %a iluzijama: poremećenog

zđravlja biva otpušten iz vojske, završava školovanje, luta Nemačkom u traganju za posiom i utiscima, da bi pet gođina po' završetku rata počeo da piše. Otađa je napisao iri romana: »Reaktivni minobacači«, »Odmazda«, i »Pravo jačeg«; u prva dva pri družio se shvatanju o apokaliptičnosti ratne situacije, slikajući apsurđnost masovno umiranja i žrtvovanja i prve zrake buđenja jeđnog čo večnijeg, remarkovsko» stava prema neprijatelju Woji je pre svega Ćovek: »P=xavo jačeg« mapušta sfere bojišta i dileme osuđenosti, nuđeći nam sliku o jednoj posleratnoj stvar nosti, o mislima, osećanjima i postupcima Moje je traumatično inspirisala nedavna okrutna prošiost. Ovaj roman, pisan maturalističkitelegrafskim stilom u kojem preovla đuje grubost trenutka i posledičnost jednog procesa đemvallvacije moralnih vrednosti, „približava atmosferu

. znanu iz. Remarkovog romana, »Tri

ratna _druga« i nekih, dela pisaca »izgubljene generacije«. To | sumorni štmmungr jednog ograničenog ljudskog uporišta u kojiem se odigrava drama poratnog doba i čuvaju odblesci poverenja, potrebe za ljubaviju i -prijatelistvom, osnovne ljud ske, solidarnosti u danima iskušenja i sumnje. Pripovest o trojici mlađića od kojih je rat načinio gangstere i dvema devojkama podvlašćenim epidemiji prostitucije obojena je saznanjeni beznađa, inercijom duha, na

| sleđenom iz dana kad je švest.o ix

gublienpom ratu postala „eviđentna, Jednostrani, melanholični bunt Remarkov protiv rata, kojem se suprotstaviljaju oznake sumorne solidarnosti i samilosne težnje za uki+ danjem pojima neprijatelja prisutan je i ovde; u podjednakoj meri autor osuđuje nehumanost onih koji su začČešli rat i onih koji su ga kao Oku patori završili pobednički, Pridodno, jedna nofa ohrabrenja izbija sa poslednjih stranica kad američki oficir Devis odvodi u »bolji život« devojku Olgu; Leđig dopušta mogućnost preporoda za svoje ličnosti i odlukom za jedno drukčije poverenje. Simbolična je scena Midlovog umiranja: ranjen u jeđnoj „organizovanoj akciji, on umire ođ tetanusa, od okolnosti da se injekcija protiv tetanusa ne može dobiti. Takođe, nijedna od Ledđigovih ličnosti ne poseduje pouzdani protivotrov za pređašnje i nove bolove, ali pisac je sugerisao nađu da će se moći početi bolje, nešto čovečnije, kao razrešenje i izlaz iz opsesije strađanjima i uŽasom, (M. 1,) snazan Bi lana ————

MI;BAJLO PETROVICČ.ALAS

U carstvu gusara

(»Prosveta«, Beogrkd, 1961.) Može se ovom đelu osporavati Kknjiževna i umetnička vrednost, i to 5 pravom, može mu se uskraćivati karakter čistog putopisa i prave naučne rasprave samo ako se po/svaku cenu hoće da svrsta u određene kalupe i ako se izgubi iz, 'viđa>~pod kojim ga je uslovima i s Kakvom namerom: njegov autor Napisao, Naime, Mihdjlo Petrović-Alas , nije mogao đa ne zabeleži jedno prijatno putovanje, preduzeto n maučHe sVrhe, ne samo zbog toga što su u pitanju egzotična mora na kojima su se odigrale za nas gotovo neshvatljive drame, i nije mogao da se ne uzbuni protiv Krivljenja značenja i značaja tih đogađaja. „Senzibilitet i autoritet kakav je bio, on nije imAo ni intimne ni društvene polrebe da

svoj doživljaj i svoju refleksiju u-

kalupljuje u bilo kakve unapred određene forme. Te okoJnosti su urodile jednim vrlo vrednim rezultatom. Svojim utiscima, zapažanjima i svojim znanjima on je pustio na VO lju dđa se prepliću i slažu u jeđan celokupan utisak, doživliaj, u jednu sumu, koja se ne može zadržati, no siti u sehi, koja mora ili da konstantno zrači ili naprasno da šikne. Stamena, staložena i snažna ličnost Alasova se kroz tihu i jezgrovitu naraciju, koja kao ravničarska reka. te» če bez prepreka i bez napora, nenametljivo „ispoljava i obogaćuje svojom snagom i sugestivnošću, Njegova eruđicija se pretvara u evoka ciju, njegova interpretacija istorijskih dokumenata u prirođni tok stva ri iz koga se može naslućivati budućnost, To je plod originalne obđarenosti koji raste samo na granama umetnosti.

Prema tome, nije razumno suđiti i osuđivati »U carstvu gusara« & Ograničenim pobuđama i sa isključivim zahtevima, Jer to je jedna Kkorisna i dobra Mnjiga bez pretenzija na vrhunce bilo koje vrste. (8. B.)

eca A ua ———

ZIVOMIR: MLADENOVIĆ

Vukovo pismo knezu Milošu od 12. aprila 1832. godine

Cuveno Vukovo pismo knezu MiloŠu u kome kritikuje Miloševu unutrašnju politiku iđe u rod onih dokumenata iz naše prošlosti koji su najiviše proučavani i komentarisani. O ovom pismu postoji čitava mala ]iteratura, i blagođareći njemu došlo se do mnogih faktogralskih i psiholoških podataka Koji objašnjavaju i tumače i Vukovu i Miloševu ličnost. Zivomir Mlađenović želeo je da prikaže okolnosti pod kojim je pismo. nastalo i da utvrdi, na osnovu desetak sačuvanih prepisa, njegov autentičan tekst, pošto original mije sačuvan, Mlađenovićevi napori.. đali, su vidne rezultate i o njima s6 mora govoriti sa punim priznanjem.

Mlađenović je „znalački prikazao Miloševu okolinu i sa sigurnošću čoveka koji se prisno saživeo s jednom epohom:· ocrtao odnose kOji su u toj okolini vladaH. Oslanjajući se, pretežno, na Vukovu prepisku, pisac ove knjige je pokazao dđa je Karadžićevo pismo knezu Milošu logična posledica njihovih odnosa. Zanimljiv

— ete

i značajan za poznavanje psiholagije mentaliteta Miloševog i Vukovog, O” vaj izvrsno rađen odeljak rasvetlio je duhovnu almosferu toga doba učinio mnoge činjenice Jasnijim, U potrazi za autentičnim tekstom Vukovog pisma, Mladenović je pregledao i savesno proučio sve koncepte za koje se zna i sve komentare tih prepisa, Poređ toga što je ustanovio dosad najautentičniji tekst Vukovog pisma, Mlađenović *je dao i sumarnu istoriju proučavanja ovog značajnog izvora za istoriju prve vlađe kneza Miloša,

Pisac ove Knjige piše živo i zani* mljivo, njegova rezonovanja i ra#• laganja su ubedljiva, mirma i, stalO» žena, Mladenovićevo pisanje kao da još' jednom potvrđuje ispravnost i istinitost one stare latinske reči đa kađ se stvari znaju reči same "ođ seĐe teku, Jsto tako, valjalo bi istaći Mladenovićevu dobru obaveštenost i primernu akribiju.. Ovaj savestan naučni rađnik, koji je dosađ dao čitay niz značajnih priloga iz “istorije književnosti, obogatio je našu nauku još jeđnim valjanim delom koje dalje proučavanje Vukove i Milošcve epohe i njihovih ličnosti u znatnoj meri olakšava. %

Ova rasprava izašla je kao. poseban. otisak iz druge knjige Zbornika Istć" rije MKnjiževnosti odeljenja hiteras ture i jezika Srpske Akađemije nauka i umetnosti. (P. P-ć) «

Tr ene aaa 9 #6 #0

7? ·

„3

(P'