Књижевне новине

IZLOG ČASOPISA

The Listener

EKSPERIMENT U KRITICI

Pišući u broju ođ 16. novembra o knjizi C. S. Luisa »Eksperiment u kritici« Herbert Rid interpretira njene osnovne postavke kritički se OsVTćući na izvesna mesta i način na koji je autor raspravljao o nekim problemima. Po Riđovom mišljenju profesor Luls je jeđan od onih staromodnih ljudi koji veruju da se knjige pišu đa bi se u njima uživalo i đa književna kritika predstavlja »vežbanje radđoznalosti«. U naše vreme dominira kKritička škola, čije poreklo vođi sa Univerziteta u Kembridžu, gde inače seđi i profesor Luis, koja smatra, na protiv, đa je pisanje društvena delatnost koju treba »vrednovati« radi njenog intelektualnog i psihološkog značaja. Kritika postaje visoko profesionalna aktivnost i zbog toga je najbolje primenjuju profesori književnosti. Pisac ove lucidne knjižice ističe đa do suštinske zbrke dolazi jer se umetničko delo može ili »primati« ill »koristitle. Kađ ga »primamo« mi koristimo naša čula i imaginaciju i druge različite snage, saglasno obrascu koji je izumeo umetnik. Kad se njome »koristimo« tretiramo je kao pomoćno sredstvo drugih delatnosti. Govoreći o ovome Luis ne misli samo na književnost, nego uključuje u svoja razmatranja druge umetnosti, baveći se, na taj način, jednim od mnogih solecizama savremene kulture. Profesor Luis je savršeno pošten. On priznaje đa ne može da postoji čisto literarmo vređnovanje književnosti — reči prevazilaze svoje granice i to je možda njihov glavni cilj u MKknjiževnosti (bez obzira kakav je u logici). Reči nisu »znakovi« čija je jedina svrha da prenose obaveštenja; one su simboli koji, kađ su raspoređeni u pogodnom ređu, prenose osećanja. Taj pogodan raspoređ naziva se stil, i kritika treba da počne (ali ne da

zaviši) procenjivanjem piščevog stila. Većina današnjih čitalaca (očigledno i mnogi kritičari) potpuno su nesvesni postojanja stila. Šta više, kako ističe Luis, njima se više sviđaju knjige rđavo napisane. Jedan veoma poznat američki kritičar odbacio je stil kao viktorijansku predrasudu. Za mlađog čoveka koji žuri on predstavlja prepreku. „Kao što nemuzikalan slušalac želi jedino melodiju, tako neliteraran čitalac želi Jedino događaj.« Sve ovo vodi različitim vrstama realizma u Kknjiževnosti, i njenom vrednovanju u odnosu na to koliko je uspela da postavi izvesne društvene, etičke, religiozne (ili nereligiozne) poglede na život.

Književni kritičar često dolazi u opasnost da na sličan 'način zloupotrebi ono što čita. On nije toliko nezreo da bi čitao literaturu radi obaveštenja koja ona prenosi ili lekcija koje ona uči, nego što očekuje đa ona saopšti »nešto što se zove tragični 'pogled', 'osećaj' ili ?filozoIlija” života«.

Govoreći o »đdobroj prozi« (ali to je istina koja se odnosi na svako dobro umetničko delo), profesor Luis nagoveštava da ona predstavlja »trijumfalan raspored dve različite vrste reda. S jedne strane događaji (zaplet) imaju svoj hronološki i kauzalni red, red koji bi imali i u stvarnom životu. S druge strane, sve scene ili druge podele dela moraju se odnositi jedna prema drugoj prema principama plana , kao mase na slici ili pasaži u jednoj simfoniji« Torma je distinktivni element svakog pravog umetničkog dela, i ignorisati njenu vitalnu prisutnost znači sve što umetnost čini vrhunskim postignućem ljudskog duha i imaginaojje. (D. P.)

WELT UND WORT

ZAGONBTKA SHMRTI U KRIMINALNOM ROMANU

U jednom od novijih brojeva ovog časopisa, dr Kurt Seberger, minhen= ski radio-publicista, esejista i izvanredan ekspert u oblasti kriminalnog vomana, kaže u članku 5 gornjim naslovom, između ostalog i sledeće:

»Ubistvo koje se u kriminalnom romanu izvrši, progoni, razjasni, sudi i ispašta, to je ubistVO DO narudžbi. Ro daje nalog? Odgovor je: publika. Reč je o jednom trajnom nalogu...

ignorisati.

Na bočetku mnogih ovakvih priča stoji najteža od svih zagonetki: zagonetka smrti. Nevina krv je prolivena. Kakvo je to čudovište Koje sebi prisvaja pravo da nevinovm odđuzme život? To je pitanje koje se upućuje duši. Duša traži da se reši zagonetka smrti. Nalog za OVO Upućuje razumu. Razum je lovački pas, ali kriminalni roman je labirint i mrak, negođovanje i Krik, strah, patnja i krajnja uzbuđenost. Duboko u nama svima leži nagon za odmazdom. Čini se da ovaj pranagon objašnjava ogroman uspeh Kkriminalnog romana. Mržnja protiv nasilnika, nagon za osvetom, to su motivi koje je kriminalna literatura tako obilno iskoristila i oživotvorila.

Zašto se fako strasno opredeljujemo za dobro, a protiv zla? Iz jednog naročitog razloga: ono što se zove život to većina od nas doživljava kao lanac poniženja i zlostavljanja, „ukratko kao nepravdu. U većini slučajeva mi smo bez moći, moramo je primiti i ne vidimo vinovnika na koga bismo ukazali. Mnogi je čovek u našim očima hulja iako mu to ne možemo dokazati. Ovim „nedostatkom u svakodnevnom životu koristi se kriminalni roman. Dok dozvoljava nepravdi đa na najzlobniji način trijumfuje i dok nam jednu hulju prikazuje kao zbir svih hulja, đaje nam istovremeno mogućnost da iđentifikujemo. Iz akta samoidentifikovanja sa simpatičnom, »sličnom ili bar srodđnom« ličnošću iz romana objašnjava se popularmost ovog žanra. Čitalac samog sebe pretvara u saradnika u borbi za pravđu, a strasnom čitaniu je opet razlog podđsvesno identifikovanje hulje iz života sa huljom iz romana. Kriminalni roman se može objasniti đuelom između dobra i zla. ali većina čitalaca nisu filozofi, oni se opredeljuju, 1 to za sebe uvek. Kriminalni roman Je neka vrsta kompenzirajuće literature. Svaki požudan čitalac detektivskih romana je zaneseni osvetnik svoje sopstvene časti. (A. P.)

DVE PRIČE MIHAILA ŠOLOHOVA

Časopis je u novembarskoj svesci objavio dve priče Mihaila Aleksandroviča Šolohova mapisane još na početku njegove književne delatnosti, 1925. i 1926. godine. Tada, u doba kadđ je mladić sa Dona tek Kkrčio sebi put ka stvaralaštvu, donela su te priče dva moskovska glasila — list »Mlađi lenjinac«e i »Časopis seoske omladine«.

Prva priča, „Iljuha“, izvrsno započeta, sveža i upečatljiva u dijalogu, mnogo gubi nedovoljnom razvijeno» šću središnog i završnog dela, Odveć je letimično i ovlašno pripovedanje o tome kako mladi drvodelja sa sela doživljuje gradsku stvarmost, učlanjuje se u komsomol i oseća gorčinu svoje prve promašene ljubavi. Drukčiji utisak ostavlja kasnija, veća priča »Kaljače«, protkana jarkim, sažetim karakterizacijama, celovita po ritmu pripovedanja i leksičkoj materiji, snažna po zahvatu u svakidašnjicu kozačkog sela i njegove sirotinje na početku dvadesetih godina. Mnogo ođređenije i ubedljivije nego prva, ova priča nagoveštava majstora umetničke proze.

Pre tri i po đecenije mlađi Šolohov nije uneo nijedan od ovih tekstova u svoju prvu knjigu »Priče sa Dona«. Sve do sađa priče „Iljuha“ i „Kaljače“ nigu preštampavane, što čini publjikaciju časopisa „Moskva“ posebno zanimljivom.

Tlustrovani časopis »Aganjok« (Plamičak) obećava svojim čitaocima za 1962. gođinu novo izđanje sabranih dela M. A. Šolohova, kompletnije od dosađašnjih. U to izdanje će ući niz ranih, nepreštampavanih priča slavnog prozaika. (L. Z.)

AUSONIA

O NOVOJ ITALIJANSKOZ POEZIJI

OSI »Auzonija« čiji je glavni urednik pesnik Lulđi Fjorentino donosi u jednom od poslednjih brojeva prikaz problema 1 stremljenja

najmlađe italijanske pesničke generacije koji je napisao Vinčenco đe Tomaso. a Nema. sumnje da italijanska poezlja preživljava jeđan težak periođ Krize. Takvih je periođa ona i ranije već dosta preživela, ali se de Tomasu čini da nijedan nije bio tako težak kao ovaj: nikada nije pisano toliko stihova ni dođeljivano toliko nagrađa za poeziju koliko đanas, pa ipak sve to nije sprečilo đa se kriza pojavi i da traje. Svakako, Italija ima i danas mnogo značajnih pesnika koji su dostigli zavidnu ekspresivnu zrelost i osobenost pesnič-

og jezika, ali ipak nijedan od njih

nije došao do nekih naročitih, 5specifičnih rezultata.

Ova Mriza poezije samo je jeđan vid opšte krize kulturnih i humanističkih vrednosti u svetu današnjice, smatra autor. I navodi, da bil objasnio taj svet, ove ređove iz knjige Ortega i Gaseta »La rebellibn de las massas«: »Nalazimo se u jedmom svetu koji se oseća izvanredno sposobnim za stvaranje, a ne zna zapravo šta da stvara. Upravlja svim stvarima, ali nije vlastiti gospodar. Oseća se izgubljen u svom izobilju“. Govoreći o kulturi našeg doba španski mislilac govori o njenom »porastu« (»Broj onih koji su sposobni đa shvate jednu Knjigu ili jedno pređavanje znafno se povečao u odmosu na prošlost. Povećao se broj čitalaca 1 u vezi s tim broji pisaca«), ali o porastu Kvahtitativnom, ne i kvalitativnom. Svet poeziie prema đe Tomasu postao ie zatvoren u sebe. Kritičari su neretko i pesnici, pesnici su skoro obavezno i kritičari, a zajieđno oni predstavljaju zapravo jedinu publiku koja se interesuje za najnoviju pesničku prodđukciju. U takvoj situaciji nije jednostavno ođrediti tenđenecije i strujanja u savremenoj ifalijanskoj poeziji. Sasvim je sigurno đa hor koji sačinjavaju pesnici movijih generacija nije nimalo iniformiran. Na prvi pogled možđa če se učinitt da su pojeđine grupe međusobno povezane manje ili više direktnim rodbinskim vezama. đa se glasovi razlikuju samo u nijansama i da' svi zaiedno učestvuju u formiraniu jednog velikog luka. Ali. ako se Kkrajevi fog luka uporede, upariće se da su razlike velike i đa postoje dve osnovne struje, međusobno suprotne.

De Tomaso smatra da je teško pronaći pravo ime za te dve struje i da svako imenovanje lako dovodi do pogrešnog shvatanja. U jednu grupi on svrstava pesnike koji u osnovu svoje poezije štavljaju niz „problema socijalne i psihološke „prirode, koji mogu biti veoma važni, ali koji, po njemu, nemaju ništa zajedničko sa poezijom. Najznačajniji predstavnik je već slavni Edorado Sangvineti, a zatim mlađi pesnici okupljeni oko časopisa »II vVerri«: Paljarini, Balestrini, Đulijani i drugi. U širem smislu, u nju se mogu ubrojati i razni pesnici koji svoju poeziju zasnivaju na »literarnim iskustvima«, od Bdoarda „Kačatorea, čija se poezija oslanja na Paundovu i Eliotovu, do Antonija Delfini, autora neđavno objavljene knjige« »Poezija svreštka sveta« Za većinu njih karakteristična je potraga za onom utopijom koja se maziva »čisto poezijom«.

Ovom pesništvu koje uslovno naziva »avanmngardnim« autor suprotstavlja pesništvo koje se naslanja na italijanske poetske tradicije. To je poezija koja se uvek javlja u đoba kriza kao »novo svitanje« i koja kao da predstavlja »neuklonjivu bazu našeg pesništva«.

] (Tz:

AMERICAN ITERATURE

ı PODACI O FORNEROVIM LIČNC" STIMA

Pre izvesnog vremena objavljena o u Americi knjiga „dvojice autora, Džona B. Kalena i Flojda C. Uotkinsa, »Stara vremena u Foknerovoj zemlji« Tim povođom, u najnovijem broju ovog univerzitetskog časopisa, O. Karol Holis objavliuje recenziju iz koje saznajemo o nastajanju ove zanimljive knjige i o pođacima koje ona donosi.

Pripreme za pisanje ove knjige počele su pre četiri godine. Profesor Emory univerziteta, PFlojd Uotkins posetio je građić Oksford u Misisipiju u nameri da ispita prirodnu osnovu Poknerovih romana. Tamo je susreo Džona Kalena koji se već gođinama bavi istim problemom, 4 kao građanin tog mesta imao je uviđ u mhoge đosađ nepoznate okolnosti koje su u vezi sa ličnostima i situacijama iz Foknerovih romana. Tako je Uotkins odložio svoje planove i poslužio se ogromnim Kalenovim poznavanjem materijala. Njegova uloga u nastajanju knjige koja je, kako autor članka tvrđi, pisana stilonma uzbuđujuće sličnim Foknerovom (po svoj prilici tu je značajnu ulogu O” digralo Kalenovo poznavanje Foknecrovog Književnog dela, kao i situaclje

' lokalnog đijalekta) svela se ma Organizovanje ogromnog materijala, sećanja i reminiscencija iz života zamišljene oblasti Yoknapatawpha.

Suđeći po autoru članka, najznačajnije stranice ove Kknjige su one koje opisuju Foknerovu mladost, mada je njihov značaj više biografski nego kritički, stranice o načinu Života u toj oblasti i o običajima, koje bacaju nove svetlo na „Međveđa“ i druge PFoknerove priče.

Pored svih vrednosti i đokumentovanog otkrivania mnogih nepoznatih pojeđinosti, autor recenzije u jednom prigovara autorima Knjige: po njegovom mišljenju, knjiga »Stara Vvremena u Foknerovoj zemlji« može da odgovori samo na jedan deo pitanja koja o velikom piscu mogu đa se postave. Ono najosnovnije, a i najvažnije, odnos stvarnosti prema Foknerovom fiktivnom svetu, nije u dovoljnoj meri objašnjeno. (B. A. P.)

NOVI ASPEKTI KRRIMINALNOG ROMANA

U poslednjem broju ovog književnog lista Žermena Bomon govori o novim perspektivama kriminalnog romana, i između ostalog navodi:

Još pre više gođina imala sam hrabrosti da kažem da je današnji Kkriminalni roman proizašao (i đa nastavlja njegovu trađiciju) iz nekadanjeg herojskog romana. Zaista, on je preneo u zahuktani život XX veka njegove osnovne elemente, a i njegove glavne teme su slične: večno pitanje nevinosti i gonjenja.

VINJETE U OVOM BROJU JOVAN LUKIĆ

Isti zakon pravde, isti osnovni moYal. koji da bi zadovoljio javno mnienje uvek je sličan samom sebi, zahteva da čovek hrabro stupa u „gužvu“, ne više naoružan mačem već revolverom, i da se njime služi samo u krajnjoj nuždđi, Najzad, u kriminalnom romanu, 1 samo u Nnjemu, javno mnjenje traži uvek srećan rasplet. U životu srećni raspleti su retki, retke i dobre volie, još ređe vrline nagrađene. Otuda, kriminalni roman ne bi stekao ni naklonosti ni čitaoce, da nije u suštini ncka vrsta „vilinske priče“.

Ali, moramo primetiti, da i ako kriminalni roman počiva na stalnim i nepromenljivim zakonima pravde 1 morala, on je ipak jedna vrsta književnog dela koje doživljava stalne promene. Ovo se zapaža u toliko više ukoliko on prestaje da bude samo „siromašni rođak“ u književnosti. Ima još 'uvek „biblioteka“ i izdavača koji mu dodeljuju sudbinu „Prokrustovoe postelje“, ođnosno nemilosrdno ga skraćuju prema svome aršinu, i ova procedura važi naročito prilikom njegovog prevođenja na druge jezike, i stalno se zahteva od pisca da ga skrati, nikad da ga produži; ipak, lista njegovih pisaca produžava se i na njoj su često i najugledniji pisci.

Pa koje su to njegove glavne metamorfoze? Posle isključivo „socijalnih“ tema, koje su cvetale u prvim romanima ove vrste, a zatim zapađao u takozvane „crne“ romane sa jezivom i tajanstvenom sadržinom, prešlo se polako i na romane u kojima je psihologija počela da igra sve veću ulogu, odnosno na romane u kojima ziočin i kazna nemaju samo svoju mehaničku ulogu, Već iznose i svoje „logične“ razloge, što ıh približava pravim i ozbiljnim roma-– nima sa najvišim književnim pretenzijama. U poslednje vreme i jedan novi elemenat se uočava: komični, Kao suprotnost i „pandan“ tragičnom elementu, koji je jako poželjan u ovim romanima, jer „opušta“ nerve i daje živi kontrast tamnoj strani romana. Ova osobina &ad u najnovije vreme počinje da cveta i tako se stvara, nova vrsta „veselog Wriminalnog romana“. Ova vrsta se danas neguje sve više ne samo u francuskom, već i u američkom kriminalnom romanu, vođiti računa. (N. TT.)

PREVEDENI

SESIL DEJ LUIS

POREFZIJA

Nekada su poezija i nauka bile jedno i zvale su se magija. Za naše najranije pretke magija je predstavljala najefektivniji način za razumevanje prirođe i njihovih bližnjih i sticanja vlasti nad njima. Tek pre neka tri veka ta nauka se konačno otrgla od magije: naučna revolucija sedamnaestog veka povukla se od „natprirodnog“ kao polja proučavanja: ako je od toga vremena nauka odvela drugim raznolikostima sujeverja, za to moramo da korimo ne naučnike, nego laike, koji smatraju da je sujeverje nešto bez čega se teško može živeti. Tok poezije je drukčiji. Ako 1e prva velika pranaučna hipoteza bila animizam, a prvi veliki pranaučni metod podražavanje, onda poezija, pošto još počiva na podražavanjiu i animizmu, mora da izgleda kao vrlo primitivna proceđura.

Ipak, ja verujem da poezija predstavlja mogućan put sticanja i saopštavanja znanja — pošto je sin istog oca kao npuka: braća s vremena na vreme mogu da se posvade, ali svaki na svom polju rađi prema saglasnim ciljevima. De bi se definisalo polje poezije treba ga načiniti jasnim u onom smislu u kome možemo tvrditi da poezija ima veze sa znanjem. Pokušaću da ovo učinim. Takođe ću nagovestiti da postoje značajni afiniteti između metode naučnika i metođe pesnika — između načina na koje rade njihovt duhovi, naročito na jednom ključnom stepenu njihovih proučovanja.

Mađa niko nije uspeo da đefiniše poeziju, ima mnogo hvale vrednih pokušaja da se kaže čemu služi poezija. Ovt pokušaji uvek su vezani dvema krainostima — idejom poezije kao cilja po sebi i idejom poezije kao sredstva. Na primer, 1890. godine, reagujući nesumnjivo protiv preovla=đuiućeg utilitarizma svoga vremena, pesnici su proklamovali „umetnost rađi umetnosti“. Poezija treba da bude r!tual, mistika, odvojena od moralnosti, od činjeničnog i pređme{inog, od bilo kakvog religioznog propovedanja ili naučnog podučavanja; cilj joj je bio da bude lepa i beskor)sna. Mladi Jejts mogao je da žali zbog “onog premišliania o nnučnim nazorima koje je“, verovao je on, „Dprigušjia središnii plamen kod Tenisona“. Primetno je da se ova manifestacija dogodila u vreme kada je nauka, krenuvši napred sa vekom praktičnog uspeha, skoro prevazišla svoje granice, polažući pravo na ceo svet znanja, ostvarenog ili potencijalnog, kao na svoj vlastiti...

Ako odbacimo ideju đa poezije nije ništa đrugo nego cilj po sebi, posmatraćemo je kao sredstvo neke naročite vrste saznavanja. Koja je to „naročita vrsta saznavanja“ koju mi pripisujemo poeziji? Poezija, kažu, pruža jasniju sliku svesti o životu. Takve definicije su nažalost neodređene. Ali pokušaii za većom preciznošću nisu se pokazali ništa više zađovoljavajući. Ovo se može izložiti pod dva opšta poglavlja: jedno je iđeja da nas poezija usavršava pokazujući nam slike savršenstva — „pošto je cili sveg zemaljskog učenja plemenita akcija“, ili, kao što je Bekon kazao, „Poezija služi i podaruje plemenitost, moralnost i očaranost“; drugo je ideja da je poezija način pronicanja kroz pojave do srži stvarnosti. Ova prva iđeja oslanja se na Aristotelovu definiciju poezije kao mimesisa, podražavanja; druga je usmerena prema poeziji kao preudešavanja i prestvaranju doživljaja: ovde imamo, odvojeno, trađicije mimefike i simbolične magije.

Zadovoljstvo je, naravno, zajednički činilac. Kritičari već vekovima feorišu o prirodi zadovoljstva koje pruža poezija. I. A. Ričards, na primer, koji je zasnovao svoju Kkritiku na duboko romantičnom principu da „doživljaj pređstavlia svoje sopstveno: opravdanje“, protumačio je zadovolistvo koje nam poezija pruža terminima psihičke ravnoteže. „Mi moramo predstaviti kao da se struja poetskog doživljaja njiše unazad u ravnotežu ovih poremećenih interesa“. Pesma dnevno i nije potreban psihijatar. „Ričards pravi razliku između izlaganja naučnika i pseudo-izlaganja poezije: ova druga, on kaže, „navodi nas da se setimo kako smo osećali“; ona deistvuje u polju koje je zatvoreno za nauku. „Jezik upotreblien logično ili naučno ne može da opiše pejzaž ili lice“, T. R. Hen govori o moralnoi vredđnosti umetnosti kao „očulovljenju ljudskog duha za živi svet i njegove kompleksnosti“; „konačno opravdanje sve poezije“ je, kaže on, „što ona traži da izrazi naročiti spoj iđeia i emocija koje se normalno nalaze na rubu svesti, ili čak izvsn njega“...

Kako pesnik može, ako je ikako to u stanju, da primenjuje naučnu teoriju ili primenjenu nauku. U Vordsvortovom predgovoru drugom izdanju „Lirskih balada“ imaju dva dobro poznata odelika. Prvo, „pesnik piše samo pod jednim ograničenjem, naime, potrebom pružanja neposrednog zadovoljstva ljudskom biću koje poseduie oro obaveštenje što se od njega može očekivati, ne kao advokat, lekar, mornar, astronom ili prirodni filozof, nego kao Čovek“. Drugo, „najdalja otkrića hemičara, botaničara ili mineraloga biće isto tako podesni predmeti pesnikove umetnosti kao bilo koji drugi na kojima ona može da se primeniuie“ — izgleda da ovo protivreči onome što je Vordsvort upravo kazao, ali on nastavlja — „ako ikad dođe vreme kad će nam ove stvari biti prisne, i kad ođnosi pod kojima o njima razmišljaju sledbenici ovih poštovanih nauka budm predstavljiali očevidno i opipljivo materijal za nas kao bića koj: uživaju i pate“.

Ja mislim da književna kritika ili estetika nisu ništa određenije rekli o ovoj stvari od Vordsvortovog vremena. Naučno znanje mora đa postane svima pristupačno znanje pre nego što pesnik mogne da se njime koristi: na primer, kao što to jedam savremeni kritičar hrabrije kaže, nužno je da postoji „potbuno asimilovanie Frojdovih otkrića u stepenu koji omogućuje piscu da više me bude sbestam da se njima koristi“. Naučnik bi imao pravo da protestuie da bi takva primena značila preteranu simplifikaciju i izopačavanie, ali mi za frenutak moramo da zanemarimo niesove proteste. Moramo takođe da iskliučimo iz ovog raspravljania obično versifikovanje naučnih podataka. Verovatno Je da niko danas neće napisati pesmu na osnovu redova „Života bilia“ Tirazmusa Darvina. Ali većinu pesnika slimulišu ideje njihovog doba, i svi moraju da reaguiu na klimu svoga vremena. Naše doba je, kao što nam svi g#ovore, naučno; a naučne teorije su razlabavile kruti mehanizami koji je foliko zaprepastio Tenisona kad ie pokušao da se sporazume sa naukom. Sada bi za pesnike trebalo da predstavlja ne mogućnost nego nagradu da se približe telu materije koju su naučnici sabrali.

Čineći to, međutim, oni se suočavaju sa dve teškoće. Prvo, telo građe je tako. opsežno da zahteva užu specijalizaciju. Niko ne može da cilja, kao što je to pre 150 godina učinio Humbolt, da predstavi celinu fizičkog aspekta univerzuma u jednom delu. Onaj optimistički amaterizam koji je dozvolio Alenu Sedžviku da bude izabran 1818. godine

na katedru geolosšije na ovom Univerzitetu, mada je pri-

znavao svoje potpuno nepoznavanje toga predmeta, takođe je stvar prošlosti. „Do sada“, rekao je, „nikada nisam prevrnuo ni kamena: od sada neću ostaviti nijedan kamen neprevrnut“. Kako danas pesnik može da izvuče kosmologiju iz nauke kad svaki naučni ekspert radi u uskom, na izgled u sebe zatvorenom polju? Ipak, ako je pesnikovo polje liudski duh i niegove vrednosti, a duhovi ljudi su tako široko izloženi uticaju moderne naučne teorije i tehnologije, pesnik mora u svojim vlastitim istraživanjima da uzme u obzir ovu promenljivu oblast kroz koju se kreće. Biće

KNJIZBVNE NOVINE

e S EI

a a e —

E_S. MANN. — Vo - We wi. O-O

e ____ ___C O-O e am Mod (RA se