Књижевне новине
SMF ROJA PEROBBEAZA
(„NEBESKI ODRED“ LEBOVIĆA I OBRENOVIĆA U REŽIJI
Poznati dramski prvenac Le.
bovića i Obrenovića koji ie pre nekoliko gođina ovenčan lovorom na Sterijinom pozorju doživeo je posle znatnog vremenskog berioda da se filmski medijumi, me bez razloga, zaihteresuje za njega i da veoma ambiciozno redlizuje mnjegovu ehkranizaciju. Na tom riskaninom i ftepobnom no slu zatekli smo dvojiću debitnnata u dugometražnom igramom filmu, Boška Boškovića i Iliju Nikolića, koji su očigledno tulo• žili optimalan stvaralački mapor da ovu kompleksnu dramsku mri povest prekvalifikuiu u simbole kinematografskogp izraza. U želi da stvore filmsko, i pre svega moderno filmsko delo, oni su do“
zvolili obiektivu kamerte i monc
tažnom stolu da im preotmu iz.
ruku onu fananu zlatonošntu žici Roja ie evidentna u izvornoj dn= mi i koju sam sklon da nazovem filosotfijom smrti, hepodnošli!, vom egzistencijialnom situaciiom čoveka u nepodnošlivom svetu. Zahvaliujući toi turobnoj i dra« gocenoj hiti Lebovičeva 1 Obranovićeva drama pre hekoliko bro leća snažno je potresla naše .čuTo smrti“ ovoga Puta, međutim. taj Je plodonosni žalac izostao i mi smo ostali Yavnodušhi UDFkos tome što nam je ponuđenn drastična vizuelizacija ratnoz košmara. Ovaj nanpiš niie u mosžućnosii i nema nameri da habraia sve kva litete 1 neđostatke Bošković Nikoličevos filma; on će Se BDzabaviti isključivo frima falctoži: ma koi su Đo mom mišlisćsaiti presudni za „Mebeski odred“, nnakav kaksv ie oh na celloidđnoi irnaci dospeo do nas, Prvi ı naiznačaniniii fpkftor bez sumnja je oremehreepvyanie iedfhe jzvnan– rednme nsihoToške i filoynfske mnguenoeti kolu su pisci dresme implicirali „svoiom Rone-lpgevnvskom ai3mbhiientaciiom. Nehofižn6 ili hofimično (mm ovom mesfu o tome sa ne može suditi) oni sm svoju drsmeku febulu dovukli do smme ivine bonmnra, do smme suštine „velike smrti potu svaki nosi u sebi, ploda olo Woteg se sve mveopbvpžovPĆ, Niihove ličmosži bliže su smYfi pn što.su. fo, aMrteri bilo lojiep. „đela modeme dramske -Jitezafae, „One 1 „jsti mah stvarni, „Bmii iinmsmenienP sti :smvti, one su niemo oruđe i nienma hrama. J
pPeditelii filma naveli su RVO-
ie jumeM-e de mmeboprače sudbomosnu cri, nmterpli su ih dB žngaze u Dvovaln i tim su Tostunkom gpdmici liidi-—-mafnika nvetvo»ili a duša mafnilrn Voše se Uno pĐodzerane geni VwvpBiH u hakle= nom om, TI milhnvai smi mic šta se bije preobrpžnveln, ni TrByalcfePi, pi vedoci, i nydicnii OBA Je sn fo celeđemne giete od crnog kAvrtonmn koje ne žive, već koje sSmrYf?i11, - Draei ovrbiliniii nedostatak a vo fima mnogvi se isteačivo u do Đmennt redifteliskogz iretmpnna. ArticHčle Fgonpepcie MRoštovićn i Nikolića moešle sm se nn feameđi simbn?eftiširong, eleoregsionističi-nw i replističeoc etvapalačkog sočiva, Ako elimimiemo mananie zna+ čaine po ovai film ekewvešionističke preolmmaciie, još wvVek nam osfniu dve veoma profivrečne sfileve komneenošde: izhazitn simboletižica stilippojiia nm 6 štem plann i brižiHivi renlisfički mani? u defnlip. Ne vodeći Yačuma o Trostoryu i vremenu, Yedifelil su nmm. kao Do DbY\tvilu, uskvačigpvnli meoowčnmost rdn se baB> stanimo wu trečoi dimenziii Ina. Veomn malo fi su se da nns obnvestfe n prostforu it home se Tadnina zbiva, jrostnvliajući infommntivne totnl-kadrove, iedime vrsfnice Wroz Moje neobnvpštemi gledalac može dh se ave i {ini sli „Posto“, q drine strane, Fe difeliskn. emlističtna vecisnošt niie se Šteđelia u minim pĐlnmovima i iserbho mns je ihformisala ao bezhnščainim pnredmepbtima. nruž* đima svakođdnevnnge života. Ta ie nedđoslednost neminovno dovela do ftosa da su i liudi i predmeti u ovom filmu lebdeli bez oslonen u neomeđenom sumornom pyosfoYu, u bozdanu s one sfrane smrti O kome je već bilo reči Premeti su smrtvovali kao i liudi, osvetljeni samo svoim senkama,
Treća vabluda ovog filmh Drouzrokovana: je neeasamlivim strahom od lirike i humora, jedinih začina uz koje se ovakav iragičan košmar može voltisnti bez žastajania koeti u #1. .Nebeski ođred“. sem u retkim | neprimethim scenama, je #ilin bež lirike i humora. E to ie hedprostiv fiedostHtak. Na ovom mesfu 'Đesmisleno ie rlocirati o značaju bumorisfičkih i. lirskih. interme=~
dija za bilo koje tragično dram-
6
sko delo, Od Šekspira na»vam» 5vi iskusni tragičari znali su da r:ene komično i lirsko čiji je cilj „da 8plasne izvesne oblike ozbiljnog, da has obodri time što će umanjiti njihov značaj“. U Bo šikovićevom i Nikolićevom balkli nema predaha ža izmoždehe. 1o= gsoraše i izmurena Srca publike. Nema sumnje, othi Bu svoje tra gične junake veoma približili Rilkeovoj definiciji čovekove bespomoćnosti: „Stvor neobavijen, izložen bolu -— Mučen svetlošću; potresen svakim zvukom“, ali nas nigu ubedili u mjihovu verodostojnost s ove strane smrti, nisu nas dotakli suštinom njihove patnje na blagoslovenoj granici koIRPAZavaJR smrine od usmtćenih. „STEPENICE HRABROSTI“ „ZASTAVE PILMA“ U REŽIJI OTA DENEŠA
Za svaku je pohvalu plemeniti napor voinofilmskog cehtta „Zastava film“ da se u nižu nastav~
Izložba
Dušana Džamonie Beogradskoj publici Džamonjs bije nepoznat umeinik. Vidali smo ga na dve samostalne i nekoliko grupnih izložbi. Raspon od osam godina koji omeđava njegova prva samostalna jzložba u Beogradu, 1954. godine, i ova sadašnja u Salonu Modeme galenije — obuhvata u stvari njegovo umetničko „zrenje, brzo formiranje jedne osobene umetničke ličnosti, danas već poznate i u internacionalnim , razmera-
ma. Džamonja je
svoju i skulptar-
„Sku' vokaciju-.+u =početku .. mani”
festovao na forzu ko se odmah odlikovao lepom «žčistotom limija, mirnim formama, zatvo= renim, čvrstim volumenom,. M. žda se fu još moglo govoriti o dalekom tragu mada u moder= nizovanmoj verziji, principa Kršiničeve škole. Međutim, stuđi;a opusa Henri Mura otkriva umet niku nova shvatanja o Vvređnosti plastične forme. ftako da već za prvim samostalnim sdovima slede dela „originalnjiu i savremenija po vrsti ekspresije i načinu. oblikovanja („Grupa figura“, „Orfej“ iz 1954.) Ponesen mogućnostima uprošćavanjb volumena. Džamonja se, u etap) u kojoj jako naglašava geomeitrizaciju forme, našao na Dtu Čedvikovih kombozicionih rešo nja, (Serija „Jelena“), Koristei ovo iskustvo, Džamonja tada či-, ni zaokret proširujući svoja iTra> šenja i na samo sredstvo. izrdžavanja. Od 1957. on počinie da upotrebljava različit materijal. da ga spaia i kombihuje u hove celine orisinalnih oblika, što, mu dopušta da prodre u uUhutračHiost volumena, odtHosno da of-
vori skulpturu ne Yazarajući čvrstinu niene fome. Primeniujući zaista inventivno nađ9»n
tretman — u drvo gusto lkivhz nje eksera koji ne predstavjijaju dekorativan nego Kkonstruktivnn elemenat — stvara vajar oko prvobitnog oblika drveta nrnvi
metalhi oklop u čijem iezgru če
sto svetliuća grumen sitovog stakla ili deluje muhklo komb»# sagorelog drveta. Cnakav postupak dao je umetnikovoj boga toi inventivnosii pun zamah. U
nogome jie baš drvo i,meta\ siedinieni kao izražajho, sredstvo, omogućilo Džamonji da svojoj ležnji za oblikovaniem wu prostoru što slobodnije forme da iedan nov razvoj, Tađa. u periodu 1958, 1959, 1960 „Džamon“t je napustio ljiudsknu figuru ali:ne i njeno prisustvo, želeo je. dv svom postupku da simboličen Worakter. Gusto ukivanim ekgetima do u jezgro drveta, koje je zatim palieno i pretvoreno u 9; salj čuva samo na wnuftra nakostrešena metalna rešetka, =· oklob oko materije koja više. nema ni svoiu prvobitnu ppriro ad Pi svoju romitı funkciju, „ti,
„sa spomenikom za Jajince
BOŠKOVIČA 1I NIKOLIĆA
nih i dokumentarnih povremeno zabavi stvaranjem umetničkih igranih filmova, od kojih su „Stepenice hrabrosti“ drugi po redu za poslednjih nekoliko godina. Nie Bovo temafsko opredeljenje logično je diktirano prirodom producelita, ali se njegove ambicije ne zadovoljavaju . samo istorijskom empirijom, već se. prenose u domen univerzalnih umetničkih interesovanja. Zahvaljujući tome De nešove „Stopenice hrabrosti“ nisu samo svedočanstvo jedne srčane ilegalne akcije splitskih omladinaca, već su i lirski zapis o fri mladalačka zanesenjaštva koja su se špontano utkala u iedno tragično i patetično vreme. Reditelj Oto Deneš, vođen navedenim hto ničarskim i umefničkim imbpulsima. razapeo ie svoj scenario iz= među dve, prividno mespojive, su protnosti: precizne istuofijske em~
piriie, koja se hrant istinitim do
gađajem, i poetske vizije mladenačkog slobodanrstva.
„Stepenice hrabrosti“ valia zabeležiti kao Denešov neuspeh iz
niza razloga koji leže u razvučeedramatskom ·scenar,ju,
00... Šabloniziranim okupacijskim Ššti-
munzima, crno-beloj karakterizačiji ličnošti, preteesnoj dokumen tarnosti, neritmičnosti itd itd. Istini za volju, i pored svegn to0-
a ovaj film oslaje u sećanju i
udi blagu razneženost kao one uzbudljive i istimite pripovesti koje je dečja mašta sklona da uvek iznova i iznova netimormo prepričava. Povezavši matetično s lirskim i lirsko s. dokumehtar– nim, Deneš Je ipak napravio mali podvig, i Ja se ne mogu oteti potrebi da hjegov film posma=– tram 8š nerazumliivyom blagonailonošću, onaivom kakvu on možda ne zaslužuje. | · Povođeći se za njom, želeo bih da evociram jednu kratku scenu koja svojom izuzetnom čednošću izmamliuje zadivljeni uzdah: buđenje device na crvehoj zastavi u kojoj ie mlada Žegarčeva, sa začuđujućom Jednostavnošću i čistotom, pokazala kako se s otva– ranjem đetinjih očiiu rasklapa i čitav golemi svet, Nisam u stanju da Precizno formuliščem tu jedinu i presudnu-druž Denešovog filmn: nazvaću je poetškom spontanošću i mislim da ću poprešiti; nazvaću je nevinošću i mislim da ću biti u pravu. O, da, nikada se nećemo osloboditi te fascinacije pred decom i nevinima, Vuk VUČO
DUŠAN DŽAMONJA: SKULPTURA 1
biće ni život“ — želeo je autor da transponovaniem razredi pojam torture čuvajući čisto likov nu sintaksu. (Metalna skulptlura 6). U ovom periodu bile su Džimonjine skulpture slobodni simboli nastanjeni uzbuđujućim nemirom. U stvori. n fom Dprelau
tačnije u tom „pmnapuštanju tropomorfnih oblika. Džamonj:b je svoje slobodne forme ipx
vezivao: za svet simbola koji je mada u sordini, pratio svako njegovo delo. "Tako ·je bilo ve 1957 kao i s onim za Aušvic iz 1958 A kađa je 1959, mastao niegov spomenik Žrfvaman, iz · DahBuo, koji je naročito afirmisao Džamohjih misao ža jasnoču oblika. 28 ogsećanie prave mere i 75 originalnost invencije — tada se u stvari već začeo.sadašnji pe riod, SO : Tako je 1960, Džsmonia, načeu još i jedan nov probiem: 'spajanjem, tačnije sukobom, :metala i. betona: doneti doživljaj suv i stravičan po- svojoj - šugestiji uprožene biomorin": , materi.c („Skulptura u betonu“ sa. izložbe ULUH-a). Ovaj je boekušaji ostan, samo.. u ·.obimu. eksperimehta, ali je svakako bjo potreban tuloru da ga.sačuva od, dekorativnodopadliivos rešenia.. koja. su se tokom 1950, potkradala ne:nekim njegovim vitkim. „Botski 'konci> piranim formama... e i, .Džamonja se na. sađašnjim. svojim delima .opet::vratio drve:.
teo i metalu, ali se oslobođio sva
ke Ččitljive aluzivnosti u koncep ciji kao i tragova primenjene umetnosti u kompoziciji. Sadnš-
nili eksponali deluju samo onim što zaisfa i jesu: savremeni totemi, dovoljnj sami sebi. slu-
bodn: od svih reminiscencija. ke ji ne pričaju („škulplura počinje gde reč prestaje“ nego deluju čistotom svog volumena. dosi?innstvom oblika. 'dređenošć odnosa, izvanrednom obradom. Čibi s ha ovoj izložbi da je u svom fraženin slobodne apstirak
saloAXA SLAVOLUCI
Melem, po melem, nestaje tragom, poslednjeg pomračenja,
>
*ne forme, Džamonja dostigao ı -·
okviru svog koncepta tačku našivišeg, naičisti'eg Rvaliteta. 17'ožba je osim fioga potvrdi *aliko je Džamoniin put jasan, logičan. markiran izvanrednim 'senzibilitefom za savremenu formu i retkom sigurnošću u oda-
biraniu „adekvatnih izražajnih mogpućčnos{ii. U svom razvoiu ršsdWeoprislac ipthaživačn | T)žB5monl
zha pravu meru, tačnije on PbOZiajie brirodi svog talenta i Žd+ ~ filkadđa ne lufa. Ova sigurnost drpžava se na hjepovom deli vanrednom „ravnotežom izme» đu lkovnih Wkvalitefa original. nosti koncepcije i savremeno poimanja forme. Zahvaljujući sasvim. osobenom rimu izrasiom iz stroge ]}epote oblik» Džamonjiwe skulpture čuvaju uvek dostojanstvenu monumentoalnost. i neku čudnu unutrašniu mirnoću ' dovršenost kojia nije lišena akcenta jedne autentične poetličnoSti. ; Dr Katarina AMBROZIĆ
_ Slobodan
ZVEZDANI
iuća koje su wvele
· wma sunčanih kapija bola
na ftmurnom crepu krovova dim ža sapadom stremi da siđe u noć
gamutost suze da Đadme ma klowuli uda
sred, mrtvih.
Nestalni pejzaži daleki dišu
pođ hladnim, ezdanim krugom bež đuš,
koje Yvrađa zemlja opora
T sata
e i žudnje
u M4ljadama glasova u·tmimama davnog postanja,
iz prašuma što su iščezle
Na ruci tuga mitove stiha prebire u srcu, crma ljubab pređaka
ha vetru Taspadmaii cCbDet plovi do slavoluka
do zablide koja ima lik groze ili tešenja
Per me si va i eteYyno dolore Taj lik gorko ma ulicama slutim u Suludom bežanju leptira
u strasnom, drhtamju mladosti pod oknom Yazžbijenim.
Ne kaži za jesenju reku za izgnamstvo opijemo
za, čestar jutra o rTažnežema,
pred talasima i pred zalaskom da ćeš zadržati stoleća
za sve koji su trajali
ne kaži o bosonoga
kada se udalji svitamje
da si volela
Usne te me čekaju staze me traže zalutala si na raskršću:
meveseli korak je izgubljen
pređ siđom krai koga he prolazi nijedna nova gođina
obnažemo je sećamje.
Sećanje sve je bliže #vezsđama,
Mađ, myvazma simm smrti razdđryeši ukočenim, prstima
čoovrove umora vulhTlomi alovu deteta i jesenje šume oslobomi tereta lišća i byođove zaboravi u luci
siri će meosetho jedna za drugom otići
sa staklemih, zenica vida
ususYet zabludi
koja zaabek čuva + moj saw
i veči kojih nema tiše.
*
UPORNA RAZDIRANJA
Pod okriljem, koje su zalud grejali disanje i sunce
polako
san#oo polako
od detinjstba od bog zagrljaja
od mesionarn5h koraka od mutne slike zove
od davmog Kkrika
mije sačuvamo mišta smece se wfomilo qq očima Mdisamip iscuyilo metranom, 40 bebu izgubljenih ulica
iščežlo.
PISALI Jo Majr" Paja SaLe pufovawju ovome senci ogoljemoj kraj vatre što peva brazsminmi
kraj zaašene radosti
Na pustom prisfaništu iza vidika iza stravične tišine
ne čuvam mišta.
Brazrle vremena šapat bDečmosti osluškivamje
„i svetlo što se ma sečivu prelama
S prožora se bezbrižni smeh, bivše mladosti ne javlja
i bo! koi mije više mi prisam u trio, i uı kostima
da mir wibnd mema među, rečima u. srcu žiDih,
na list kalendara
Mu. TDrifseiynmsı slomljene igračke.
Ludo željenje ispod moćnih, strašila kada se misli rastrče užasmo i kada, je samoća kao stisak putemi
i ljubav abet umutaYnja
slap mraka ma zidu komv je me mnomoč ili žiblj
Njiše se pretnja Yuke wbele što meće stići danima
ka menftnžemoi modđrimi jezeYda do okn koje ie wmrlo
a hteo bih da ponesem
ma cormim Mhnčihnma bonoći tiho i gorko
«sve Ššl1o sam, im bio
dn Tohesem
i miodđve.
riknd
ie sa konkdarsaem
hat, ih ci Nex GG „ (stobodćemnis +
Dragi druže uredmiče,
U „Knjižeonim, movinanma sam, pročitao da je sarajevsko „Oslobođenje“ Yaspisalo how" kurs za kratku priču. Pri tome je rečemo da će rezultat konkursa i majbolja priča biti objavljeni vw mobogodišnjem, broju „Oslobođenja“.
Privučeni ovom, wešću, Vašea lista, ja ·i meki moji drugovi. mladi pisci, poslali smo piće ha obaj konkurs. Ali u nobogodišnjem, bYoju „Ošloboaođenja“ mije bilo miknkvoom nbaueštenina o.kohkursu. Je 1} možda ovaj konkurs produžen ili odložen? .
Da jedino što osteie od bezimeme lepote sveta
enje.
Pošto ste Deć jednom doneli best o ovom komikursu, mol,
„Vas rasbpitajte se šta je bilo sa
ovim, konkursom, i kako ie moglo da dođe Mo ovo de»in= formacije da li krivicom „Oslobođenja“ ih krivicom Va šeg lista?
Bin bih Vam, brio tko biste rezultnt objavili w sledećem. broju Vašeg lisia, koji Yedotbno čitam.
Srdačmo Vas posdravlja i W= momnyer gahvnljuje
zahvalan
Jovan PANTOVIĆ profesor, Beograd ) ; U predstavništva '*„Oslobođenja“ u Beogradu obuvestili Su nas da će rezilfnfti kankur= sa za kratku orižu biti obiavlieni Wraipm ovog mesne ier Žiri, zbog boravita Tva Anavrića u inosfrahslvu, nije mogan da
se sasfane i donese odluku o
nagrađivanju.
KNJIŽBVNE NOVINE