Књижевне новине
Preveo Nikola Trajković
krai književnosti
devetoj godini Džojs je izabrao za svog heroja „nekrunisanog
kralja Irske“ Parnela.
(to je bilo u viktorijanskoj Engleskoj), napušten od svojih prijatelja i irskog sveštenstva, bio primoran da napusti političku borbu i umre godinu dana docnije. Nikada Džon Džojs
i njegov sin Džems nisu oprostili irskim patriotama što su napustili Parnela. I za oca i sina Parnelova propast je značila da je „Irska postala smešna, da njena politika i njeni političari nisu vredeli ni toliko da se njima čovek uopšte bavi“, Docnije, Džems će se identifikovati sa svojim herojem; kao i on, osetiće se izdan od prijatelja ,smlaćen kao živo= tinja. 1 beležeći svoje prve napise, on navodi jednu brošuru „Parne]“, napisanu povodom njegove smrti, kad je imao svega 9 godina. Posprdna vernost, koja potvrđuje odricanje Irske i katolicizma. Ali jednoj prijateljici, koja ga je pitala zašto se ne vraća u Irsku, Džojs je odgovorio: „Zar sam ja uopšte i otišao iz nje?“ Sve njegove knjige, zaista, proizišle su iz jednog njegovog Dablina, onog njegovog, iz njegovog detinjstva i mladosti: samo iz odanosti prema svome detinjstvu on dokazuje vernost svome ocu i Parnelu.
·Džojs je shvatio da pisac treba da pođe od onog što mu je đao njegov rodni kraj, njegova sredina, makar i najuža, i najčudnija bo sebi. Jednom mladom Ircu, koji. mu je izjavio svoj prezir prema nacionalizmu i svoju želju da bude internacionalan „kao svi veliki pisci“, Džojs je odgovorio (ova
sti tih „limericks“-a.
Ponavljamo, ima tu više od jedne igre: neka vrsta širokog čavrljanja u koje smo i mi čitaoci upleteni i nekako primorani da učestvujemo. Opsenu koju vrši na nas možemo uporediti sa nepresušnim. brbljanjem male dece koja uče da govore — ili još sa onim govorom koji je uticao na Prusta, govorom njegove ličnosti Fransoaze. U stvari, taj stil govora odnosi se na sve nas i pokušaj Andre di Bušea to nam potvrđuje. Pa šta onda? Prerađivati Pineganovo buđenje? Ili ga nastaviti? Da, ako se ima snage i talenta. Na nesreću, malo ima izgleda da se može tako daleko otići i da se to izvrši tako dobro. Sve šlo se pisalo od tada, u tome pravcu, izgleda skromno: od nekog Džojsa umudrenog, uprošćenog, ali na domašaju naših kartuzijanskih inteligencija. Možda bi se imalo više sreće polažeći od nekog drugog jezika, nc njegovog? Ako se ne može, onda treba „prevoditie Fineganovo buđenje. Treba pisati kao što je pisao on, ili prihvatiti svoj sopstveni stil i tehniku romana, najuprošćeniju i najosnovniju· Engleski romansijeri, u većoj opasnosti nego drugi, shvatili su to i mi ih vidimo danas kako se vraćaju školi primitivnih ili klasičnih romansijera: Žanu Ostenu, de Fou... Ali nećemo provesti naš život u bdenju nad Pineganovim buđenjem. Samo, lola nije umro: on se budi čim se zalije viskijem. Zato, čuvajmo
naš viski.
Zna se kako je Parnel, slomljen preljubom; Obaščašćen
lekcija trebalo bi da se odnosi na sve pisce, danas često suviše rano iščupane iz svog korena, podbadane na to književnim akademizmom i snobizmom): „Svi su oni bili s početka nacionalisti, i tek intenzitet njihovog nacionalizma docnije ih je pretopio u internacionaliste, kao što je bio slučaj sa Turgenjevim. U pojeđinostima sadži se opštost“.
„Da li je Džojs kraj ili početak“, pitao se Ž.-Ž. Maju na kraju svoje studije u „Živim stubovima“? Što se mene tiče, odgovor nije u sumnji: on je kraj; on je zaista poslednji romansijer XIX. veka. U dvadesetom veku, u kome je živeo, on ništa nije znao ni razumeo: ni ratove, ni revolucije, ni umetnost, ni književnost. On je ostao na Ibzenu i Danunciju, kao i na Parnelu. On je sledio do krajnjih granica istraživanja i pokušaje Flobera, od svojih junaka Buvara i Pekišea, da se oseća da je postao kao i oni, isto onako glup kao oni. I Džojs je postao sličan svome junaku Blumu — najveća ironija kojom se mogao zaneti, u prkos neprijatnostima koje je time sebi prouzrokovao — kad je 1940. godine izjavio da je Jevrejin! Delo, kakvo je Plober tek naslutio, Džojs će stvoriti sa Pineganovim buđenjem, ćorsokak u kome će se posle Flobera roman zaleteti. U Ljudima iz Dablina on je ispilivao spoljnu stranu svesti svoga buđenja; u Deđalusu i u Ulisu to je isto činio sa unutarnje strane. Upustio se u avanturu, ali bez predostrožnosti, u domen duha u snu. I pred njime se stvarao, kao što je lepo video već 1922· godine, prostor gotovo potpuno neispitan. Da je veliko psihološko otkriće XX veka svet noći, o tome je on imao jasnu sliku, ali njemu se nije dopadalo da upotrebi taj svet kao terapeutiku. Njegova namera nije bila toliko didaktična. On je hteo, bez ikakvih pretenzija, da se njome posluži samo kao zabavom.
Veliki roman o noći ljudske svesti jeste PFineganovo buđenje. Knjiga je nečitljiva, pa prema tome i neprevođiva, Nije to nikakva jeftina mistifikacija, kako je to za nju neko rekao, već jedan pokušaj da se izrazi velika kolektivna nesvesnost, koja se širi i osvaja svest. U službu ne. svesnog. Džojs stavlja svojstva jedne neobične verbalne ima. ginacije, mrveći reči, menjajući njihovu ortografiju, igrajući: se lapsusima i kalamburima, dok nije stvorio univerzum lingvistike u bunilu. Nije mogućno prokljuviti sve džojsovske „štosove“, uprkos potrebi da se pronađu njihova značenja. Džojs je tako pošao od jednog „shvatljivog“ teksta, pa je nastavio i posle tako: obrnuto značenje mogućno je, ali, razume se, kao što vrlo ftačno kaže Mišel Bitor, nikakav prevod. Džojsovog teksta na normalni engleski jezik nema smisla, i pored tolikih različitih značenja niko ne može reći koje je najbolje. Jedino što se može reći to je koje značenje najbolje oživljava džojsovski tekst.
„Prevodi“, koje je dao Andre Keroa iz Pineganovog buđenja, meni se čine izvrsni i divim se oštroumno–-
Progutan” Flober je priznao
u času
uredništvu već sada, u Francuskoj čine, da se ovog leta oda pošta jed-
Povodom veslii O
Debisiju
Druže uredniče,
U prošlom broju „Književnil novina“ (br. 165 od 22. II 1962), na 8. strani, u dobrom susedstvu sa nekolikim prikazima zanimljivih priloga u nekim uglednim časopisima, dobro se smestila omanja informativna beleška: „Stogođišnjica MDebisijevog rođenja“. Dobro je, svakako, i to da baš jedan naš književni list, — među prvima, ako ne i prvi, — donese vest o pripremama koje 5e
KNJIŽEVNE
NOVINE
nom izavnredno đwiulančanom\ muzičkom stvaraocu svefskog značaja, čija osnovna nadahnuća đuguju mnogo književnmosji, preciznije, poeziji francuskih simbolista. Nije, međutim, nimalo dobro da beleška o kojoi je reč sadrži nekoliko notormih pa i sasvim grmbih grešaka.
Već u prvoj rečenici te beleškc Debisi je nazvan „Jednim od najizraziti'ih predstavnika franeuske moderne muzike“, a, to se danas, 1962. godine, zaista više ne može reći. Debisi je predstavnik muzičkog impresionizma, značajnog pravca bliske i neđavne prošlosti, pa je zato tačno samo to da su MDebisijeva muzička dela mogla predstavljati francusku mođernu muziku jeđino tt poslednjim decenijama prošlog
IZLOG KNJIGA
NADA IVELJIC
Drvo orlova
(„Lykos“, Zagreb 1961)
U osnovi svake „pesme Nađe ·Iveljić | nalazi se ispovest, iskrena ispovest koja, na žalost, nije uvek kazana „do Kraja. Ta ispovest protkana je izvesnom ·spoznajom „sveta, njegovih svakođnevnih trajanja predđ kojima se pesnik našao začuđen, sam i bespomoćan: Nada „&đžIve• ljić nastoji đa se njena pesma ne prometne u tu-
gu, očaj, plač, pri čemm je osetna #suzdržljivost, ona ženska „suzdržanosi,
đa se ne otkriju posrtanja i: padovi. Zato je ona najčešće u jednom fihom govorenju sreće i razđra-
ganosti što živi, postoji i”
Dori se. No, ova pesnikinja u tim pesmama neka ko Se ponavlja, insistira» jući na svojoj postojano» sti i izdržljivosti.
Nađa Iveljić ima u ovoj
novoj svojoj zbirci neko- .
liko dobrih pesama („Ta-
mo gdje ljubav „prestale“,.
· Mmjih
„Branim se nježnošću“, „O, ja Žena“, „Ne ponavljaj se, mlađosti“, u ko"
jima ne strepi da kaže i-
stinu o sebi, o onom svom
nespokojstvu skrivenom” duboko u njoj, čoveku, što pati zbog izgubliemo-
sti i nađa se još jednom.
dohvatu lepote, sreće i ponovnog zagrljaja, Takva, njena lirika je nekako tiha i u svojim tišina-
ma, svojoj osamljenostipesnik živi, traje, voli: „o ljubavi usuđujem se ljubiti te o živote usu- ~
đujem se braniti te ŽiVvjeti te“.
Osnovno je: uU pesmama Nađe Iveljić ima iskričavih „stihova, toplih, nađahnutih, zahuktalih ~ ali je teško #„dwuhvatiti, gube Se nu mnoštvu đrugih, slabijih, proznijih, S banalnom ~ Ssentencom. Zbog toga je i teSko govoriti o celim „e+* smama, o potpunom poet skom senzibilitetu i do» življaju sveta Nađe Ive1jić. Iskrenost je njena Vrlina, a mneprođubljenost i nedđorečenost slabost.
(Cr. 0
KC dans ———
AVEO RAŽNATOVIĆ Naš liiepi brat riler paširovski Kanioš Macedonović
(„Bagđala“, Kruševac 1962)
„Naš lijepi brat riter pa» SŠtrovski Ranjoš Macedonović“, taj vitez zaogrnut pla Sštom svih romantičnih pohoda u nepoznato, taj o" kretni, spretni ali ne i politici vičan riter, između goruće ljubavi za slobođu i nemoći đa sazna perfiđiciju, Mletaka i one politike koja je, nesumnjivo, bila „začetnik suptilnosti mođerne političke intrige, taj sasvim naški čovek sa svojim riterskim. „potuca-
O
njima između 'privida ·i
stvarnosti robovanja i slo
bode — inspirisao je. Mibaila Ražnatovića da na piše tekst koji je, po mno Boj svojoj osobenosti, više pesma u prozi nego litcrarno-istorijska i esejistička obrađa lika Kanjoša Macedonovića. Ali, i ako je tako, taj skup životnih
situacija kroz koje je pro-
lazio Kanjoš Macedonovičć,
taj skup društvenih činje-
nica pođ čijim se uticajem formirao, sve to u punoj svojoj sasvim mneporecivoj dramaltičnosti Mihailo Ražnatović je kon denzovao u simboliku „na še mnesrećne borbe Kroz vjekove, kroz istoriju“,
Nije, dakle, Ražnatović pisao samo o Kanjošu Maceđonoviću, niti je davao samo njegov lik da bi ga izvukao ma veći pijedestal
veka, i najdalje do prvog svet skog rata. Rečemo je zatim o
od onoga koji mu pripada u stvarmim razmerama i u kontekstu istorijskih zbivanja koja je MKanjoš sveđočio. Upravo ona tra gična lepota Krivudanja, beskrajnog slobođarstva i nesporazuma Koji večno postoje između željenog + ostvarenog, to prkosno nadđanje i neispunjenje onoE Što treba doživeti, izboriti i dočekati, sve ono što se kroz lik i delo Ranjoša Macedonovića projekTovalo kao savest i plemenitost, ali i zabluda i promašaj, eto, sve to čini komponente simbolike oVOg po svome obimu nevelikog rađa Mihaila Ražnatovića. A taj lik tragičnog a večno ljuđskog nesporazuma, lik čoveka svojih htenja i izbora Ražnatović je izveo sa strašću onoga koji je u Kanjošu Macedđonoviću m o r a o da viđi povod za svoj nadahnuti poetskoesejistički tekst, SH aaNh pravo tu, ovoj tački strasti sa kojom je prišao sVOme junaku, treba tražiti odgovor zašto Se U OVOm tekstu Mihaila Ražnatovića, možemo đa suočimo sa rečju patetičnom, sa rečJu koja kao talas daleke jedne reminiscencije ·.na nešto „mnmekadđ. doživljeno kao naša drama i ljubav za slobodu — zapljuskuje čitaoca. (B. P.)
| KENBT KLARK
Priroda u um{elnosli
(„Mladost“, Zagreb, 1961; preveo Ivo Čurčin)
Rnjiga MEB.eneta Klarka, čiji maslov u tačnom prevođu glasi „Pejzaž u umetnosti“, predstavlja izvanredan „pokušaj da se prikaže razvoj pejzaža u slikarstvu Kroz „čovekov odnos prema prirođi u raz nim razđobljima Kulturne istorije evropskog društva. BSavršenim poznavanjem slikarstva pejzaža, sposob
poema „Popodne jednog Tauna“ komponovana, je 1892. go-
nošću da povlači paralele među raznim kulturama i
podnebijima, različitim društvenim strukturama, gleđanjima na prirođu i, konačno, slikarima, pisac nam. pruža ono što svojim rečima iz predgovora („da će se Svaki onaj razočarati iko očekuje od ove knjige ·raspravu o histoTiji slikarstva pejzaža“) Žželi skromno da porekne: istorijsku sintezu raznih načina slikarskog pređ-
stavljanja prirođe od an».
tičkog slikarštva i srednjeg vpka do naših dana, Wređnost ove Knjige doprinosi, uz to „i izvrstam stil pišćev, Koji ume da čitaocu rečima prikaže u čemu je umetnička vrednost nekog pejzaža.
Međutim, pisac ove Knji ge je u nju uneo još nešto što joj daje posebnu vrednost. Naime, on za stvaralaštvo | „umetnika o
kojima piše nalazi uve samo slikarska tumačenja. Ovđe ne mogu a da ga ne upoređim s jednim taKkođe priznatim „jstoričarem slikarstva, „ĐDireom, da bi se, 5 tim u Vezi, viđela, na primer, razlika. u tumačenjima geneze jednog zaokreta u izboru motiva između njega i 0VOg poslednjeg. „Naime,
dok. je Dire Renoarovo 0O-
kretanje slikarstvu portre ta objašnjavao time što je ovo bio za njega jedini način koji mu je preostajao da svojom umetnošću zarađuje sebi hleb, dotle je Kenet Klark ovo okretanje izvodio iz Krize onoga slikarstva „ko“ je se zasmivalo na čulnom doživljaju“ i na koju je svaki od impresionista reagovao na svoj način, Renoara, čiji su pogledi po Klarku — „u osnovi bili klasični, potaknulo je antičko slikarstvo u Napulju i MRafaelove freske u Vatikanu da ponovno potraži čvrste obrise, te je ođ tog trenutka potbuno napustio naturalistićki pejzaž“,
Prostor nam ne dozvoljava đa iznesemo sVeE 0Ono što ovo delo Keneta Klarka čini vrednim pažnje. Međutim, svakom čitaocu će se to pokazati već na samom početku knjige — bilo da je onaj koji je bude čitao odličan ili samo površam poznava „lac slikarstva pejzaža.
Zbormik priloga isloriji |ug05l0venskih pozorišta
O godišnjici proslave Srp skog narodnog ·pozorišta u Novom Sađu izašao je ovai Zbornik priloga, jedna podebija sveska od skoro 400 stranica, sa nizom radova koji se ođnose na pozorišnu tematiku, istoriju pozorišta, kao i probleme naše i strane: dramaturgije... Nije Tofrebno · naročito isticati Koliko ovaj zbornik, Iako jubilarno izdđanje što znači jednokratna pojava, popunjava osetnu prazninu u O voj vrsti literature. Uređivači Zbornika uložili su Očigledno veliki napor đa Skupe priloge sa jednog ta ko usko određenog i reiko negovanog tematskog područja i pružili su nam ono što smo u ovom trenutku uglavnom i mogli dobiti, 1ako je Zbornik posvećen ra dovima iz istoriografije naŠih pozorišta, uređivači se nisu zadržali samo na tom području. Zato je za žalienje Što je u tim drugim prilozima izostala problema tika savremene, naše i svet ske dramaturgije, čime bi Se teatarski i dramski prob lemi iz prošlosti povezali sa savremenim tretmanom i problemima. Ovako, prošlost patine pokriva ovu knjigu u celini, iako u nioj ima dragocenih priloga.
Na uvodnom mestu objav ljeni su fragmenti Bore Glišića iz njegove skice za istoriju naše scenske umetnosti. Želeli bismo da što pre viđimo taj rad u celini, za čije uspešno obavlja nje Bora Glišić nesumnjiVo poseduje sve Kvalitete.
Kao veoma značajan prilog u ovom Zborniku može 5e izdvojiti rad dr Bratoliuba Klaića: „Jezična problematika u nekim komedijama dovana Sterije Popovića“. Đa je objavljen samo ovaj prilog, Zbornik Di opravđao svoju pojavu. To je solidno, naučno i stuđiozno zalaženje u probleme jezika jednog pisca kođ koga jezik igra ogromnu ulogu u dramatuxrgiji. Keditelji i glumci, ako se buđu Koristili rezultatima „ovakvih studija, naročito kađ se One-upotpune i omoguće 5amom njihovom. autoru da izvode” zaključke i sinteze 'opšteg značenja, uneće nove momente u Scensko tumačenje Sterije, pružiće nam scenski doživljaj koji će se (avai DO prvi put!) zasnivati i na poznavanju jezika i njegovih nijansiranih značenja, bez čega se scenska interpretacija ne
može ni da zamisli. Visoko mesto u prostornom ređosleđu priloga u Ovom Zborniku dobio je čla nak dr Marka Yoteza „O prerađi Dunda Maroja“. Čla ak iznosi neka korisna za pažanja dr Foteza, koji se proslavio svojom verzijom Dunda Maroja, obiluje ćčiujenicama i dokumentima, interesantnim za pozorišnu arhivu, koji se odnose na subjektivnu istoriju tog napora i na suđbinu njegovog rezultata — Fotezove Pprcrađe Dunda Maroja, ali i-
ma nešto što skoro od početka smeta ovom prilogu. On je sračunat ma samoodbranu, a kako onaj Kko
se brani često ne zna za granice i meru, članak pre lazi u agresivno samohvalisanje i neukusno, da ne kažem #djevtino, iznošenje podataka i momenata Koji pre spadaju u interval ado racije sopstvene ličnosti ne goli u objektivnu analizu jednog njenog pođuhvata, zahvaljujući kome je Držić osvojen za publiku, ne 5amo domaću nego i inostranu. Dr Miraš Kićović u svom prilogu „Pozorišni rađ Joakima Vujića“ oživeo nam je lik Joakima Vujića, vre me, prilike i probleme Vvezane za njegovu teatarsku misiju kod Srba, a Stanlslav Bajić, sa poznavanjem istorijskih činjenica, đrušivene i subjektivne poza” dine, analizirao je uslove i uzroke zakasnele „pojave profesionalnog pozorišta u Srbiji 19. veka. .
U članku „Neki tragovi Sekspirovog uticaja u Kostićevoj tragediji Maks1m Crnojević“ Borivoje Ne đić deskriptivno zalazi u veoma osetljivu problematiku uticaja jeđnog pisca na drugog. Nedićev članak je primer školske peđanterijo u đetaljisanju komparacije koja iđe površinskim tokovima, počev od dramskih i scenskih sredstava izraza i muotivske sličnosti do karakterizacije likova. Ima tu đosta zapaženih Dpo= jedinosti koje govore o ugleđanju na Šekspira, ali sve to u neku ruku čitav
ovaj posao čini jalovim,
jer, kako i sam Nedđić na Kraju zaključuje, ne zadire u samu strukturu pesničkih ličnosti, niti ih objašnjava. U svom prilogu „Legenđa o kralju Liru“ dr Draginja Pervaz, poređ saopštenja niza činjenica koje se “ odnose na naučnu stranu Ppitanja istorijata legenade..o kralju Liru, koja je”iod Sekspira doživela sublimnu đramsku obrađu, đala je i svoj prevod staroengleske legende o Liru (Laja= monov „Brut“, čime je o bogatila našu prevodilačku književnost.
U svom nadahnutom mapisu „Žal Bore Stankovića“, Momčilo Milošević zalaže se đokumentovano i strasno-melanholično za rehabilitaciju ličnosti ovog našeg istaknutog pisca, često pod vrgavanog „neopravđanim, zlobnim i mučkim mapadima i klevetama. Osećajući neobično „prisno „poetski svet i čulnu stvarnost Stan kovićeve prozne fikcije, Mi lošević je izneo niz izvanređnih zapažanja o Stanko vićevom delu, koja nam 0vog klasičnog pisca čine još bližim i još razumljivijim.
Pored nekolicine drugih korisnih priloga, u ovom Zborniku treba još istaći i „Ralendar važnijih dogadaja iz istorije srpskog pozorišta“, koji je izrađio Ži vorad P. Jovanović, na svoj uobičajeno savestan način.
(Z. G.)
PIŠU: TODE ČOLAK, BRRANKO PKRIĆ, ALEKSANDAR A. MILJKOVIĆ I ZORAN GLUŠĆEVIĆ
„Baš me briga!“, brižljivost,
dodeljuje, još od 1803. gođine na ovamo, svojim najistaknu-
Nehat, neolako oslanjanje
·Debisiju đa je rođen u siroma– Šnoj porodici „sa mnogo dece“. Kada se zna da je Johan Sebastijan Bah imao dvadesetoro dece (doduše, iz dva braka), onda se valida za Johana Kristijana, „milanskog“ Baha, najimlađeg Sebastijanovog sina, jedno od njegovo trinaestoro dece sa Anom Magdalenom, može reći da se rođio u porodici sa mnogo dece. Debisi je, međutim. bio četvrto od svega peloro dece svojih roditelja.
No ako ova druga primedba i ne mora biti zamerka, jer poređenje sa izuzetnim fenomenom familije Bah krije u sebi, po samoj prirodi stvari, prizvuk ma i neholfične šale, sledeće dve greške u vesti o Debisijevoj proslavi zaslužuju ozbiljnu osudu. Simfonijska
dine a ne 1883., kako je navedeno. (Nova, verzija nastala je 1894. godine.) Opera u pet činova (12 slika) „Peleas i Melizanda“, na tekst drame Morisa Meterlenka, data: je u prvim skicama 1893. godine a zavrŠšena tek posle deset godina, 1902, kada je prvi put i izved“na. Epohalni istorijski značaj ovog operskog dela („lirske
· drame“, kako to Francuzi ka-
žu) pada dakle već u naš vek, a nehaini „donosilac beleške antidatirao ga je za skoro pune dve decenije!
Najzad, „velika nagrada za kompoziciju“, koju je Debisi dobio — po belešci u „Knfiževnim novinama“ — „već u S5VOjoj dvađeset drugoj gođini“ nije ništa drugo i ništa manje đo čuvena Wimska nagrađa koju Pariski konzervatorijum
tijim stuđentima, upoređo sa dodeljivanjem trogodišnje stipendije nagrađenima, za boravak u vili Medđićči, u Rimu, a mladi Debisi je pre te, zasta najznačajnije nagrađe primio i nekoliko drugih od istog Konzervatorijuma: 1874 i 1875 — za Solfedjo, 1875 — za klavjr, 1876 — ponova za solfeđjo, 1877 — drugu nagradu, opet za, klavir, 1880 — za klavirsku pratnju solista, 1882 — drugu nagrađu za kompoziciju fuge, 1883 — drugu Rimsku nagradu, i tek 1884, gođine onu koJa se u ovoj belešci pominje.
Sitne i krupnije bruke ovog lipa dešavaju se u poslednje vreme u našim izdavačkim pre duzećima, po listovima i časopisima. Meki počinitelji takvih omaški vele: „Niko to neće
FOTEP PI
primetiti!“, drugi su ciničniji:
na sumnjive izvore đokumentacije, konačno, neđovoljna savesnost u radu — fo su prouzrokovači navedenih i sličnih dezinformacoija. »
Pavle STEPANOVIĆ
KZO O OOU. OOOOOOĆI ISPRAVKA
U 163. broju „Književnih novina“, u maslovu članka o knjizi Pijetra Aretina „Dvorska i druga posla“, pogrešno je označeno izđavačko pređuzeće „„Prsoveta“ kao izđavač. Ova Knjigu, međutim, izišla je u izđanju „Molita“.
U prošlom „broju tehničkom greškom naziv knjige H, Dž. Velsa „Ukradeni bacil“ odštampan je kao „Ukrađeni bicikl“, Ovom ispravkom izvinjavamo se čitaocima i izdavaču.
9;
S