Књижевне новине
Oe tazi
Bez pravih
(STEVAN BULAJIĆ: MORA“; „SVJETLOST“,
„LOV DO
SARAJEVO 1961)
slvaralačkih moći
Sasvim, slučajno jedna prošečna ličnost postane vlasnik neobično vrednog dijamanta,; ponosna zbog svog poseda ona poče da ga pokazuje na svakom kogaku. Svi, razume se, boq anhu zaprepašteni što takva ·dragoccnost pripada tako nedoličnoj osobi koja neprekidno ispoljava savršenu neukost i neobavešienost, a najviše opaskama o svom skupocenom predmetu.
U ovoi prilično neduhovi!t9i, ali smislom bogatoi anegdoti, KoO“a sam nedavno pročitao u knii*evnoji hronici jedmog slavnogrE kritičara, ne treba tražiti nikakvu doslovnu primenu. Ništa niie od mene dalje nego pomisao da vrednujem neliterarne osobine Stevana Bulajića o čijim pripovetkama je ovde reč. Ali u njoi je mogućno naći veoma pogodnu simboličku istinu: istina je da se Stevan Bulajić nnšao sa nekolikim izuzetnim temama, sa dragocenošću s Kojom ne zna tačno šta da počne. On poseduje imaginaciju (ne znam pouzdano treba li, kad se govori O Bulajićevim temama, pominjati imaginaciju ili iskustvo, ali. mislim da tlo nije od prevashodnog značaja, jer teme su, u svakom slučaju, tu) ali bez intelektualne . kontrole, on ima šta da kaže, ali.ima vrlo maio ideja o načinu kako to da kaže, on možda i teži lepoti, ali ie bez estetičkih. ideala.
Prva pripovetka “ove zbirke, „Crveni orao“, taj nemogući SDpOJ nespojivih elemenata, rađa u čitaocu predrasuđu koje je teško osloboditi.se do poslednjih stranica jer, s vremena na vreme, biva podgrevana podjednakim tekstovima. Na desetak stranica Bulajić pokušava da izloži SV"ie shvatamje života i njegovoE smisla, shvatanje čoveka, rca i pisca: smrino ranjeni partizan očekuje poslednji čas i tih nekoliko minuta pred totalmim mrb=kom hiegovu svest opsedaju 9ptimističke viziie o budućem SVetu. Ali to nije sve: on čak uspeva i proročki da predvidi najezdu „Rkopilana malograđanskih“ posle revolucije, bespravno koriste rijenim plodovima, uspeva svestrano da se obračuna s njima („s tom sortom ni vrućom ni hladnom, ...senilni slatkorječivi starci i strašliivi inteligenti“), kao što se obračunn= vao dok ie imao snage („rafal za njih, kada bi mu dopali šaka... nije imao milosti... on-ih je tukao“). Povrh svega, pisac nalazi, i mogućnost da kvazipoetski i pseudosimbolički uplete crvenosš orla. koji kruži za, vreme ove fantazmagorične tirade, orla kome se ne obrušava u nizine „gdje strašljivo živuju gmizavci i prizemljuše“! Zaista previše. Previše Vizionarskih, poetskih, alegorijsko-satiričnih (koje su u stvari pravi unutrašnji motiv), moralističkih pretenzija za tih nekoliko stranica, _A, pogotovu, previše za nekoliko predsmrtnih časaka!
No, ne želim ovde da govorim o Dpromašajima te “Vrste. TFeeljtonistički tekstovi („Mazge“) svođenje fabule na anegdotski
"onih: koji se
obrt („Smrt uzima hrabre“), pribegavanje najprostijem, sasvim neumetničkom prosedeu radi pntpunije autentičnosti („Tri pisma“ i „Četvorica i bunker“), nije ono na čemu «freba insistirati. Želim da istaknem ono što je u ovoj knjizi vrednost i, istovremeno, koban nedostatak. Bulajić se, naime, kreće u krugu nekoliko izvanrednih tema, ostavljajući, na žalost, utisak da nije svestan mogućnosti koje one pružaju. Jer, kako bi inače dopustio da antički sukob dužnosti i Osećanja („Slučai skojevca Gorčina“ i „Njih dvojica“), strah, u-– korenjen, skriven čak i u onima koji se slave kao heroji („izme du dvije vatre“), ponašanie liudi sa opterećenom svešću („Balada o šest mitraljeza“) i, iznad svega, sukob čoveka sa čovekom u kome sc gube obeležja „partizan“, „borac za slobodu“ i „Nemac“, „fašist“, i zaboravljaju
Izet
stvarni motivi („Lov do mora“), sukob koji može da dobije viši, vanvremeni, egzistencijalni smisao, kako bi dopustio, ponavljam, da te beskrajno inspirativne teme ostanu nedorečene? Da ostanu sim plifikovane, stanjene na crtivu, fragmenat, ili obezvređene žurnalističkim, sitnorealističkim i, čak, naturalističkim elementima. Nije u pitanju vrsta stvaralačkos postupka, manir, koliko neđostotak stvaralačkih moći i izražajnih sredstava. I u osnovi svega nesporazum: svoju etičku funkciju literatura obezbeđuje estetskim kvalitetima, a nikako ogorčenjem i afektivnim opredeljenjem, čak i pod uslovom da je reč o satiričkom nastojanju. Ma koliko da je teško distancirati se kao čovek od materije, koja se „negde unutra nosi“, umetinička distanciranost je conditio sine qua non.
Bogdoaw A. POPOVIĆ
_Rajuc Februar.
Ti i ja stolećima već jedma poema. Sta radiš kad ne radiš mišta? Sta misliš kad ne misliš mišta?
Misliš li ma mene?
Stolećima već spremaju se da mi te ubiju.
Ali ti nadživiš sve gasme
komore.
I onda, corkutava kao april, uzmeš godišnji odmorT + zajedmo sa mnom sručiš se ma more.
I zato, ako mikad misam, napisao pesmWw,
Baš ova makar wu mjoj i
Baš ova makar ona i me
Baš ova makar ona i me | Baš ova.
neka to bude baš OG. me bilo mo?Ta.
bila, ona majbolja. ičila ma zvezde, ma. polja.
Kroz nju prođi ponovo kao najlepša cura ma, našem, koYyžu, kad i nebo u jesem češljalo se pomalo kao ti.
Gledajući te, ja čak nisam a da znam: sledeća moja Suve moje sledeće pesme
morao ni da te gledam pesma biće samo tvoja.
bile su u stvari samo tvoje. ·
Svi sledeći vozovi koji su hitali u komunizam. Kondukteri shvatiše: voze neki strahovito dragocen teret
i tako i od nmajćutljivijeg
ispadao je automatski meki šeret.
Svi oni, do jedmog, hteh, su, da ti budu. ma usluzi.
Tebi, rebolucjji, ı mojoj. tu
i.
Ti, mila, oprošti što se ja ovako često sećam!
A život, kuda, njemu se toliko ŽžufTi.
Kuda, u budućnost? Pa tamo ću i ja.
Ovi skojevci u mama misu sigurno nikakvi dimosau?ni.
Ruda, Makar me wu mjoj
u budućmost? Pa tamo ću i ja. čeka neka kamema ploha,
kamema ploha za ljubavnike mekih dalekih, epoha
kad, više meću moći mi da
te ljubim.
Pa tamo ću i ja! Hej ti crvenokabpt, ti što izigravaš šeja stanice, sad dosta s melanmholijom ili i bez tebe voz kreće.
Večeras uostalom, svakako Da se kladimo da to misi
žemi da kupiš meko cveće. iwradio već deset godina?
U poverenju, slušaj, ti si najobičnije smeće!
Gledđaš moju? Zuri, Onda, i sam, za njom skovo da Umesto mene, danas, mjih, Ti, mila, me ljuti se ako posvetim, i njoj, Komadićak. poeme, Kad odrasteš, Delfima,
na moatu?Ti,
ne izgubih, oči.
je izgubila Delfina Bernar. jedam deo obe poeme
Delfini, kad odraste. kao krilo od laste. onda nadam, se uopšte više meće
biti OASGa
s mjegovim plastičnim, bombama.
| JEDNA PRLJAVA KNJIGA
— ili šta se sve ne šlampa kod nas
(H. H. RIRST: ŠOVANI“, RIJEKA ZVONIMIR GOLOB)
Uvezena 'je, prevedena i objavljena jedna prliava knjiga, koja sa literaturom nema nikakve veze i koia je, po svojim maloumnim #Zpolitičkim idejicama i insinuacijama, i još po nekakvim sentimentalnim preljubama, ljuboavima i melođramskim sekvencama, posve bljuzgava, odvratna i nepotrebna. Pisac ie Hans Helmut Kirst, a naslov romana „Svi ćemo izginuti“,; tema: vizija Dbudućeg atomskog rata, sveopšteoa, uništavajučeg, ludoB i neizbaežnog. Ah, uzdiše gospodin Kirst — posle svih gluposti i peripetija posle toliko galimatijasa i laž nih uzbuđenja: Nemačka više niiz postojala. Ali, o čemu e Zapravo reč? Šta kaže dragi BEO spodin Kirst? Viadina delegacija Poliske. koiu predvodi sekrehar partije, upravo dolazi iz Moskve posle petodnevnih pregovora 53 sovjetskom vladom. Sekretar par tije govor:će varšavskom stanovništvu. Naime. po sporazun\u. iedinice· Crvene armije biće Ss*a-
4.
„SVI ĆEMO IZGINUTI“; 1961; PREVELI IRENA VRKLJAN I
„OTOKAR KER-
cionirane u Poljskoj. Narod sece thuni. Sovjetske trupe treba do ostanu na teritoriji Poljske za pedeset godina. Zapadne agencije javliaju uzbuđeno svetu: oče» kuje se senzacija dana. Sve ic napeto. Radio stanice:: sve je u staniu pripravnosti. Na Trgu Re publike u Varšavi kreću se du m,onstranti. Njima se priključuje sve više građana... Oni nose transparente na kojima piš2: „Pocijepajte ugovor O staciont · ranju! Ne trebamo ruskih ·zaštitnika!* Evropa je uzbuđena kao rikad ranije. Desiće se zlo. Sve” će prestati da postoji. To je, čini se, neizbežno. Blagi bože, šlia rade jadni mali ljudi: eto, de setar Šule, pripadnik istočnone= mačke armije, podmazuje svoj karabin. Žuri mu se, ier naveče će ići u operu, nedeljama se tome raduie. A na. drugoj strati sa druge barijere ili već barikade kapetan Miler, komanđir čete. pripadnik. zapadnonemačaih graničara, razmišlja kako je „htio
da malim reformama uvede u oružanoj službi demokratske odnose“ — ali — fi predpostavljeni, kako sa njima izići na kroj: Jadni gospodin kapetan u Zapp8dnoi Nemačkoj, boluje da popravi svet, koliko je tu humanizina i želje za mirom i slobodom. Ali — komandant se ne obazire na njega. Doktor Mišel Rajner, Veli humanist i. rodoljub iz Zapadne Nemačke, sada je u Poljskoj gde ga špijuniraju na SVakom koraku. Evropa, ona zapa“dna, raduje se Što Poljaci prave Rusima neprilike. Američke apencije javljaju da u Varšavi i Krakovu izbijaju nemiri. Komanda NATO — pakta priprema se. Međutim, sunce obasjava ' ledo lice Konstance Šubert. To je čini još nežniiom. Volf Bek po-
'Kraiputaška opsesija pohodila ie pesnika skoro kad i prvo p9etsko nadahnuće, Načela se ona u ranom delu. nedovršenoj trilogiji „Ponoćni svirači“. Opervozila granice svojih vidika u gazda Vlastinoi dilemi između prošlosti i budućnosti, između pretka Krajputaša Mikajla, nesmire=nog ratnika, i bolešljivog Sina, đaka i sportiste što se bez dvoumljenja opredeljuje za ono što dolazi. Ona vitalna linija što u čudnoj sintezi tuge i opomere, iskustava i legende, smrti i 16krsa oživljava kamenu gromađdu. izvila se na Mikajlovom liku. U „Vojničkim pesmama“, nedavno izišloi Radičevićevoj zbirci, tema se predala imaginaciji. Opredđe!:la krajputaš za Život. Porekla smrt i zaborav kao nepostojeće kategoriie. Čovek je smrtan, & vojnici su Živi. Večno živi, jer se nastavljaju u kamenoi legendi. Triput služe vojsku, triput
(BRANKO V. RADIČEVIĆ: ” ILA:
po nameri, pesma
„SAVREMENA KOLA“,
ginu i tri puta ustaju iz grob3a. Kao vojska krajputaša. Sve dok se u kamenu ne opesme.
Ali je pesma zatihla. Zaćutala u lakovernoj obmani odsaniane imaginacije. Java je nametala drugu varijantu teme. Stvarnost je počela da roni reljefne brazde neotpornog peščanika. Na Okuci sokaka nehatna ljudska Yruka izvalila je krjaputaš. Nehatna noga pogazila je toliko štićenu tajnu u kamenu. Zato se pesnik odlučio da izrekne molbu i kletvu, prkosnu i smernu kao sam epitaf: „Čelovječe, takc da nisi proklet, ne tikaj u me".
„Plava linija života“ je monografija i poezija. Monografii4 po Suštini. Ipak, tužnija od „Vojničkih Deč” sama.“
Pohođio je pesnik zabačena seoska groblja po Srbiji. Prolazio zapuštenim putevima. Išao Za ZO vom spomenika što ne kriju sa~
šezdeset druge
Kad, odrasteš deca će ponovo uživati u bombonama
s očima svetlijim od oaza.
Kad odrasteš ne bude li sve ovako,
sve ovako i nikako drukčije,
pljuni svakom u obraz, od ministra do Ćurčije,
žestoko, devojački, opako.
Ja sad izgleda uzalud, pišem, mo
Ibe proleću da si.
što pre, da donese mazurke i cveće. U Parizu proleće izgleda ponovo zadđdocmiće,
zadocniće izgleda DOoT.ODO,
i ove godime.
Sad zbogom, Delfina, a, skoro će i veče. "Ti, mila, ponobo evo me S tobom. Delfina, ima, četiri godine i ovu poemu, shvatiće tek sutra, u komunizmu.
Ako joj dotle, Ako dotle, ojađema,
nmaYTa?mo,
povrate viđ. ne izorši samoubistvo.
Pesnici Francuske, pomozite Delfin,
preklinjem, pomozite da ne izgubi svoje detinjstvo. Ti, mila, ponovo evo me S tobom.
Nek francuski pesnici idu pomalo dovraga„
nek. jugoslovemski pesnici
idu pomalo dovragd,
nek ruski pesnici idu pomalo dovTaga,
nek engleski pesnici idu pomalo neka svi pesnici idu
aa draga, ne ljuti se što Na početku verobao sam
'#' njima završavam 09%, da će ona biti neuporedivo svetlija.
dovragad,
pomalo dovraga ako za, ragu ne kažu da je raga! :
poemu.
AL. ja nisam nikakav komitetlija.
Prosto tako: čovek koji sanja O
Takav, odričem, se svih zbogom.
plavom. koja sam ma kad uputio
čovečamstvu
š umesto njih, ispisuje, jedno obično zdravo. Zdravo svete koji odlaziš, i ja s tobom.
Drugi put kad se sretnemo da me
dočekaš s mnogo biše topline.
Život, kad, mu, kažem: Kako si moj oče?
da mi i odgovorTi tako: Odlično moj sine!
Zdravo svete koji odlaziš, i ja s tobom.
Ti, mila, me ljuti se što ovako završavam ovu, poemu. Jedmog dana možda napisaću i bolju.
Sad umesto mene slušaj ovaj Je
bruar i te mačke,
te mačke što se vole kao da se kolju.
Ti, mila, ne ljuti se što ovako završavam ovu, poemu. Sad slušaj ovaj februar i misli o našem putu
đok zgurema stabla sanjaju O kaputu
i jedam pesnik, još jedam, zove u pomoć,
a čuju ga samo maj sneg i ta noć.
smatra je summjičavo. Volf Bek želi da ostavi Konstancu i da živi sa Rut Vinter .U tim trenucima Rut leži gola na širokom krevetu u svojoj spavaćoj sobi.
I sve tako, sve dc kraja. Počinju nemiri u oba Berlina i SOvVjetske jedinice samo napadaju. 'To je ideja i tendencija ove kupusare. Savetovanja i demonstra> cije. Alarm svuda: Sovjeti navaljuju a Nemci se povlače 'er. znate li i pamtite li, Nemci ne žele rat! U tome ih pomažu Amerikanci. Opasnost po Svetski mir nije Poliska već Nemačka, iavlja Tajms. Peter i Izolda šetaiu i vole se, to su ljubav i mla dost i ne znaju za rat. Rut voli, uzdiše i skida se gola. Moskva upućuje note i napada. Ra} ie bočeo. Sovjeti su zgazili Grčku i Austriju. Iz Bugarske napadaju dva tenkovska Rkorpusa. Turci se hrabro brane na svojim položajima, ne daju se Sovjetima. U istočnoevropskim zemljama izbijaju ustanci. Balkanske zemije nalaze se u Kkrvavom ustanku. Beograd i Atina uništeni su atomskim bombama. Predsednik Sjedinjenih Država postavlja jednog pripadnika obojene rase na „mjesto zamjenika ministra odbrane“. Atomske bombe „neprekidno padaju... Amerikanski i britanski „određi za odmazdu“ ncaju vodonićne bombe na Sovjetski Savez. Lenjingrad, Moskva, Minsk i Kijev pretvoreni su u ruševine. Savezna Republika Nemačka nalazi se gotovo sva u Vlasti sovje-
taj sneg i ta noć.
'ske armije. „Predsednik SAD javlja: ogorčeni i okruini sovjeiski atomski napadi uzrokovali su velike gubitke, ali nisu mogli da razore po život važne centre u našoj zemlji. Broj ljudskih žrtava još uvek je manji od dvadeset miliona. Amerika se ne može uništiti, kaže se na kraju. Vlada SSSR javlja: zločinački atomski napadi Amerikanaca na našu miroljubivu zemljiu naneli su nam čiteške gubitke itd, itd, ali: Sovjetski Savez je nepobediz;. Hitno traže generalnog sekretara OUN-a, ali — i on je mrtav. Ne mačka je uništena. To je bi, šestog dana po izbijanju nemira u Poliskoj. Sedmi dan Evropa nije preživela. „Čovečanstvo je doživljavalo „„sudnji časć“ 7 onda — kraj.
Po onom što se već može Videti — jasno je da ova Kkniiga ne pripada književnosti već propagandnim prospektima za turiste koji vole da se bave politikom i vicevima. Da pisac niije darovit oseća se po atmosferi i likovima koje je papirnato i bolećivo sentimentalno vajao il; karikirao: to su ličnosti koje životare, liube se i pokušavaiu da apeluju na nekoga, likovi MKoii blaženo miruju, pa onda panično nemiruju — kad izveštaji naiavljuiu rat i Sovjete, koji „uništavaju svet“. Prevodioci, čini m. se, uzalud su se trudili da prevedu ove propagandne vari'etske burgije. Ova prliava kniiga nije potrebna iugoslovenskomn' čitaocu!
Rade VOJVODIĆ
„u inadžiju i
PLAVA LINIJA | PRROSNICA
PLAVA LINIJA ŽIVO-
BEOGRAD 1961)
mo nečije kosti. IT đokučio ZOV.
Spomenici su panorama umirabja i trajanja. Prostim jezikom, ostom reči, prostom bojom
govore istoriju iedme epohe. 5 revarom _ ubijen je. muči
| Pogibe od zločinaćke ruke na prevaru, mučki, od Po: rodice Dragomira .Ciburića u njegovoj kući u polju“. OE pogibe boreći se sa hajducima, pogibe sam hajdukujući, pogibe tuđem plotu sa
naš Sin.
u krađi, na | ovcom jalovicom na leđima, tOgibe na međi, — pogibe... Gi-
nulo se od zločinačke ruke, od pizme, od ljubomore, na pravdi olako i često pa osveta nije imala kad ni da 'OS-. veti. Prepuštala se trajanju. Zlučin izvođen pred porotu generacija. Angažovalo se vreme protiv Ubice. Pesnik je zapažo snagu jiedne praznoverice: ko ubije nožem, od noža pogine; ko. kocem, od koca; ko drugom 70 počini, će ga snaći. Snaći će ga ,ako ne oštrica noža ili kuršum, moralna osuda bezbroj: nih potomaka. Pa nek se zna ka-' kav je ko bio. To su jednostavne i čvrste etičke kategorije osvete i trajanja istovremeno. Za: to: spomenik ne diže porodita poginulog, diže je moralna oba= veza, pa ma kakav da je bio onaj što pogibe. Poruku uvek: diktira on. Epitaf se uređuje prema njegovoj mudrosti ili Vve-. selosti, tuzi ili poštenju. . .
Tako su ginuli imeni. A bezimeni? Oni što se imene imer.om koje tako malo sadrži od pravog imena: vojnici, ratnici.. Ko će preneti u vreme njihovu: poruku? Ko rehabilitovati satrvemu pravdu?
Bezimenima se dizao bezimen spomenik. Spomenik neznanom junaku čije se junaštvo i Sinzi pamte. Spomenik krajputaš. Spo-: menik zagonetka. Vojnički lik uokviren dijademom neisklesane plohe. Vojnički stav- Voinički stas. Puška ili sablja. A \lićeš Lice — nelice. Lice enigma. Lice nevojnik. Jer, vojska nije sivilo koporana. Već ono što koporan krije do grla. Lice je uvek u osmehu. Blagom i sarkastičnom' osmehu istovremeno, kao. da se šereta breobraiio wađeo sa srednjovekovne milć ševske freske. To je začarani Osmeh fajne. Lice nema sličnit crta sa onim koga predstavl;a. Na tome izgleda niko nije ni insistirao. Lice je tip. To naročito potenciraju izvijeni brkovi.
Krajputaš traje veseljem, ne tugom. Tuga 56, kaže pesnu, kondenzovala u neki viši bol što graniči sa oduševljenjem. Otuda optimizam na licima kamenih vojnika. Srednjovekovni stećak je našao formulu trajanja u mudrosti smrti. U stojicizmu isRkustva. „Ja sam bio kako Vi, a vi ćete biti kako i ja“. Ja sam spoznao fajnu smrti, tebe . lo iskustvo tek čeka. Ja sam iskusniji. Ostavi me zato u mo)uj smrtnoj meditaciji. Krajputaš je takođe superioram, ali veseljem i optimizmom. 'rraje se i u smrfii
onakvim kakvim se bilo za Živwvota. Šeret — šeretlukom, .mu-
drac — mudrošću; stidljiv smernošću; poštenie — poštenjem. NŠ svuda ipak prisutan onaj SsuzdIžani osmeh maske koja ne priznaje smrt.
Šta uobliči taj čudnovati izraz ijca na krajputašu? Mit? Kult umiranja, primlien još u paganskoi epohi? Ili neukost? Radičević odriče površni utisak o. ne” ukosti seoskog Rlesara. Mtiku umiranja u kamenu nije beleži“ la pusta neukost i „slučajnosi. Kroz nju se u jednoj epdhi iZ?“ ražavao nacionalni mit. Dojezdio je krajputaš iz rveta gatki i po šalica, iz podsvesnog nacional nog doslućivanja kraja i produžetka, Seoski „klesar, najčešće osakaćeni vojnik, hajduk ili IO* bijaš, nosio je dugo na dušizagonetnu koprenu bola što je_š tuga i veselje, pa je tek onda darovao kamenu koji mu se sti" caiem okolnosti našao pod TU kom.
_ Kamen je bojen. Kamen — tra jenje i boja — istorija. Boje su simbolične, kao izraz lica Ima raznih boja. Crna jie najređa, Niom je radio klesar Radovan Cikiriz ispod Rudnika. Najčešća je plava. Golubije plava limija što svud stiže. Da živopiše haiduka što „pogibe naprečac u prisustvu vlasti“, i devojku ŠtO umre mlada i neiskusna. Plava boja „provlači se po liniama izdubljenim u kamenu. P'ava boja je linija. Linija što u prhko" su razdvaia smrt i život. JT. orkos ie konačno alhemija pro” dužetka. Prkos uveF protiv 00” čega i u ime nečega. Plava linija prkosnica. :7 Ostoja ĐURIĆ
KNJIŽEVNE NOVINE