Књижевне новине
ESEJ Preveo Milivoje
REČI | JOVANOVIĆ
ne, otimuta slika povučena iz upotrebe neprijatelj je čoveku; ona je svoje vrte strašilo.
. Sve efemerno je samo obličje nečega. Uzmimo, na primer, ružu i sunce, golubicu i devojku. Simbolistu nijedna od tih slika sama po sebi ne zanima, a ruža je ipak obličje sunca, sunce — obličje ruže, golubica — obličje devojke, a devojka — obličje golubice. Slike su rasporene kao strašila i nabijene tuđom sadržinom. Umesto simbolične šume — radionica strašila.
Eto kuda vodi profesionalni simbolizam. Percepcija je lemoralisana. Ničeg istinskog, pravog. Strašni kadril „saYlasnosti“, koje povlađuju jedna drugoj. Večito namigivanje. Nijedne jasne reči, samo aluzije, nedorečenosti. Ruža pvovlađuje devojci, devojka ruži. Niko ne želi da bude ono što je. Vrlo značajna u ruskoj poeziji epoha simbolista grupe „Vaga“, koja se za dve decenije razvila u građevinu ogromıu, mada na glinenim nogama, najbolje se može definisati ao epoha pseudosimbolizma. Ovu definiciju ne treba shvatiti kao omalovažavanje divne poezije klasicizma i plodnog stila Rasinovog. Pseudokloesicizam je termin koji je izmislila školska neukost i koji je nakalemljen jednom velikom stilu. Ruski pseudosimbolizam je odista pseudosimbolizam. Žurden je pod stare dane otkrio da je ceo život govorio prozom. Ruski simbolisti su otkrili istu takvu prozu, prvobitnu, slikovitu prirodu reči. Oni su udarili žig na sve reči, sve slike, namenivši ih isključivo liturgijskoj upotrebi. Ispalo je nešto sasvim nezgodno — ne može se ni proći, ni ustati, ni sesti. Na stolu se ne može obedovati, jer to nije jednostavno sto. Ne može se upaliti vatra, jer bi to moglo da znači nešto zbog čega bi sc čovek posle sam nelagodno osećao. Čovek više nije gospodar u sopstvenoj kući. Ne zna ni sam gde je prinuđen da živi — u crkvi ili, pak, u svetoj šumi druida; domaćinski pogled čovekov nema na čemu da se odmori, nema na čemu da se umiri, Predmeti oko njega su se pobunili. Metla bi na odsustvo, lonac ma peći više nc želi da se u njemu kuva nego zahteva za sebe apso> lutno značenje (kao da kuvati nije apsolutno značemje). Domaćin je isteran iz kuće, i on se više ne usuđuje da uđe. A šta je sa povezivanjem reči za njeno značenje: nije li u pitanju kmetska zavisnost? Kako je poznato, reč nije stvar. Njeno značenje nipošto nije prevod nje same. U stvari, nikada niko i nije krstio stvar, nazvao jc nekim smišljenim imenom. Najpogodnije i u naučnom smislu najispravnije jeste posmatrati reč kao sliku, to jest kao predstavu o reči. Tako se otklanja pitanje forme i sadržine, jer je fometika forma, a sve ostalo sadržina. Otklanja se i pitanje šta je prvobitno značenje — reč ili njena zvučna priroda. Predstava o reči je složeni kompleks pojava, veza, „sistem“, Značenje reči može se posmatrati kao sveća koja gori u fenjeru od hartije, i obrnuto, zvučna predstava, takozvana fonema, može se postaviti unutar samog značenja, kao pomenuta sveća u pomenutom fenjeru.
Stara psihologija je umela samo da objektivizira pred-
stave i, savlađujući naivni solipsizam, gledala je na predstave kao na nešto spolja. U tom slučaju presudni momenat može da buđe momenat datosti. Datost proizvoda naše svesti zbližava ih sa predmetima spoljnog sveta i dopušta „da se predstave posmatraju kao nešto objektivno. Neobično brza humanizacija nauke, uključujući i teoriju saznanja, navodi nas na drugi put. Predstave se mogu posmatrati ne samo kao objektivna datost svosti, već i kao čovečji orgami, baš kao i jetra, srce. i IPrpmnenjeno na reč, takvo shvatanje predstava o reči ot kriva široke, nove perspektive i omogućuje da se mašta”o stvaranju organske poetike, ne zakonodavne već biološke pri rode, koja uništava kanon u ime unutrašnjeg zbližavanja organizma, i koja bi posedovala sva obeležja biološke nauke. Zađatak stvaranja takve poetike preuzela je organska škola ruske lirike, koja se pojavila stvaralačkom inicijativom Gumiljova i Gorodeckog početkom 1912. godine...
TIstostavilo se da ubistvene po simbolizam nisu bile ideje, već ukus akmeista. Ideje su delimično preuzete od simbolista, i sam Vjačeslav Ivanov je mnogo doprineo stvaranju akmeističke teorije. I gle čuda: za one koji živo u ruskoj poeziji, nova krv je potekla njenim žilama. Kažu đa vera pokreće brda, a ja bih rekao, u odnosu na poeziju, da Srda pokreću ukus. Zahvaljujući tome da se u Rusiji početom stoleća pojavio nov ukus, takve veličine, kao što su Table, Šekspir i Rasin, pokrenule su se i pošle nam u goste. Snaga akmeizma u smislu aktivne ljubavi prema književnosti, prema njenim teškoćama i opterećenju neobično je velika, i pokretač te aktivne ljubavi i bio je upravo novi ukus, muževna volja za poezijom i poetikom u čijem središtu stoji %ovek, ne spljošten u lepinju pseudosimbolističkim užasima, već gospodar u svojoj kući, okružen simbolima, to jest predmetima pokretnim, koji poseduju predstave o rečima kao Sopstvene organe. |
Za razliku od stare građanske poezije, nova ruska poc„zija treba da vaspitava ne samo građane, „već i „muževne ljude“. Ideal potpune muževnosti pripremili su stil i praktični zahtevi naše epohe. Sve je postalo „postojanije i ogromnije, pa i čovek treba da postane postojaniji; kao čovek, on treba da bude najpostojaniji na zemlji | da se odnosi prema njoj kao dijamant prema staklu. Hijeratski karakter poezije uslovljen je ubeđenjem da je čovek postojaniji od svega ostalog na svetu. - u DOTA
jaće stoleće, kultura će pasti u san, pre] qq . OU Or i svoje najbolje snage noVOJ dr, ištvenoj klasi, i čitava ta bujica povući će za sobom „trošni brod čovečje reči prema otvorenom moru budućnosti, gdc nema simpatija i razumevanja, gde setni komentar zamenjuje sveži VOi saosećanja savremenika. Kako opremiti
tar neprijateljstva ORS i i taj. brod a daleki put, ne opremivši Ba Svim neophodnim
e tuđeg i tako dragog čitaoca? Još jednom ću uporcOSa _ egipatskim brodom mrtvih. Sve potrebno za život je tu, ništa nije zaboravljeno na tom brodu. Ali ja i a dim mogućnost, brojnih replika i početak reakcije na a meizam u ioj njegovoj prvobitnoj formulaciji, poput, ore DR udđosimbolizma. Čista biologija nije pogodam 0) O stvaranje poetike. Biološka analogija je dobra i D COL se njenom doslednom primenom stvara biološki kanon, a nije ništa manje ugnjetavajući i nepodnošljiv od Dseul o simbolističkog. „Duše gotske razumna” provalija“ proviruje iz fiziološkog shvatanja umetnosti. Salijeri zaslužuje Dad i vrelu ljubav. Nije njegova krivica što je muziku algebre slušao isto tako snažno kao i živu harmoniju.
romantičara, idealista, „aristokratskog sanjara o OP MAJU, o apstraktnoj estetici reči, na mesto S bolizma, futurizma i imažinizma došla je živa poezija reči — predmeta, i njen tvorac NnlJe idealist-sanjar Mocart, već surovi i ozbiljni zanatlija majstor Salijeri, koji pruža ruku majstoru stvari i materijalnih vrednosti, graditelju i tvorcu materijalnog sveta.
OSIP MANDELJSTAM (1891—1942), poznati sovjetski O i prozaist, pripađao je pesničkoj školi akmeizma, koja se : jem prve decenije ovog vcka javila u ruskoj poeziji ao reakcija na simbolizam. Napoređo sa pesnikom GumlJovam isticao se i kao teoretičar ove škole, pa je u tom asmislu objavio više ogleda i eseja, sakupljenib kasnije u knjizi „O poeziji“ (1928) Ese} „O prirodi reči“ (1922), koji ovde donosimo u odlonicima, uzet je IZ pomenute Knjige,
www__ Cu. une ue ueu ona ee aan rae——_
KNJIŽEVNE NOVINE
IZLOG KNJIGA
Spomenica Srpskog narodnog pozoršia u Novom Sadu 1801 — 1961.
(Novi Sad 1961)
Zo istoriju jednog pozoišta, koja ne bi bila samo Suv, goli podatak, po irebna je raznovrsna građa, kao svestirano osvetljenje umetničke suštine i društvenog dejstva tog Dpozorišta Upravo takvu gradu pruža nam „Spomenica“, izdata povodom stogo disnjice novosadskog SrpS5Skog narodnog · „pozorišta, jedne od najznačajnijih naših kulturnih ustanova,
Priloge u „Spomenici“ mogli bismo, bez obzira, na pođelu izvršenu u samoj eđiciji, podeliti na tri grupe: i) sećanja još žŽživih svedoka jedne „đdĐelike prošlosti: 2) obrada pojedinih tema wu vezi sa postankom i razvojem novosadskog pozorišta; 3) sistematski podaci o njegovom rađu.
U prvoj grupi „malazimo sećanja Veljka „Petrovića, Petra Konjovića, Bože NiKolića (u redđakciji Siniše Janjića) Matc Miloševića i Trive Militara.
U drugoj grupi jautori nam daju ili produbljeni pogled na društveni aspekt osnivanja Srpskog mnarodđnog pozorišta (Nikola Petrović), ili širi pogled na njegovu političku ulogu uopšte (Todor Manojlović), ili prikazuju rane pozorišne veze Novog Sađa i dru gih jugoslovenskih gradova, konkretno Zagreba i Osijeka (Slavko Batušić i Kamilo Filinger). Posebnu vrednost, zbog „studioznog
osvajanja nove tematike, imaju prilozi koji detaljno obrađuju pojeđine đeio ve repertoara: Šekspir (Du šan Mihajlović), francuski repertoar (Nikola Gavrilović), nemački klasici (Strahinja Kostić), mađarske drame (Ištvan Pot). Radove ove vrste tirebalo bi pro širiti na ceo naš i strani repertoar .—- i io ne samo u okviru repertoara noVo-
sadskog pozorišta. „Prilog Radoslava Vesnića „NOVO“ „ sadska pozorišta između
dva rata* uspešno popunju ju jednu prazninu i daje sistematsku osnovu za daliu razradu ove teme. Nedo staje, na Žalost, temeljni osvrt na rad Srpskog marodnog pozorišta od 1945. do 196i, dok Dušan Popović u prilogu „I posle svega: danas i sutra“ lucidno izvlači zaključke iz rađa baš u tom periodu i otvara nove perspektive.
Mihovil TomandI, Živko Marković, Pavle Jeftić, Bo rivoje Stojković, Ferdo MDelak i Mirko „Hadnađev dođirmuli Su niz užih, ali interesantnih tema vezanih za pojedine momente iz vađa novosadskog pozorišta ili za pojedine ličnosti.
U nizu priloga, koji bi pripadali tirećoi grupi, a Koje su mapisali Steva, Stanić, Mihovii Tomanđi, Milanka Boarov i „Ranko Beljanski, privlači osobitu pažnju „Mali leksikon članova novosadskih pozorišta, 1861 +— 1941“, rezultat višegodišnjeg rađa glumea Stanoja ĐDušanovića. Ovaj rađ, sam po sebi, „sugestivno podseća. na potrebu jednog našeg šireg pozorišnog leksikona, Iako neujednačena po izboru tema i značaju priloga „Spomenica“, uz do sada objavljene rađove Mi hovila Tomandla, Dimitri-
ja Kirilovića i drugih, pru ža buđućem istoričaru SrpSkog narođnog pozorišta u Novom Sađu bogat, raznoVirstan materijal. (8. B-ć)
_==unatEi Eransrmrı==-—
MARIJA NOVAKOVIC
a • igre na vieiru („Mlađost“, Zagreb, 1961) Pojavljujući se najčešće u perifernim književnim časopisima i listovima, Marija Novaković je uspela da objavi zbirku „mimalo uspelih stihova pod naslovom ·„„Igro na vijetru“. Poistovećujući igre Života sa igrama vetra, ona je u
svoje pesme ispisala neke mlađalačke doživljaje, ne
uspevši da ih sredi ı da im đdi jači pečat “svoje subjektivne, pesničke ličnosti, Ona je, jednostavno, pribegla nekoj ženskoj
blačljivosti, koja samo ma momente može da „deluje kao nežnost i toplota, (u pojeđinim pesmama), ba, je njene stihove protkao plač i vapaj, tuga i beznađe. Razoreni snovi mladosti, tragovi rata, ljubav prema detetu, dragom, majci i domovini — u 0vim su pesmama govoreni naivno i površno, Marija Novaković je pokušala da svoje Spomenarske zapise iskaže takozvanim muodernijom fakturom, pa Se desilo da je u mnogom podlegla igri rečima, izrazito proznom izrazu, lišavajući tako svoje pesme najosnov nijeg elementa — lirizma, kome dje nesumnjivo teži> la, Kod nje je mnogo UZdaha, mnogo „oh“ i „eh“, mnogo usklika i oduševljenja iza kojih stoje praznine i nedorečenosti.
Po svemu, pesme Marije Novaković nisu donele ništa novo, blede su, tanke
i bez ikakvih poetskih Kvaliteta. One nisu čak ni nagoveštaj pesnika ko» ji će moći đa pruži neko jače, bolje i wupečatljivije stvaranje. (T. CC.)
SRECRO DIJANA Opsjedanje (Split 1962)
Najnovija Kkujiga hrvatSKkOg pesnika Srećka Dijane predstavlja, po mnogim svojim osobinama, zapažen pesnički domet. To je ciklus od dvađeset pet pesama, povezanih zajedničkim naslovom i zajedničkom temom. Dijana na jednom mestu Kaže:
„Ostajem u pjesmi. I
nitko osim robova u pjesmi ne može ulaziti“.
Ova originalna i speciTična konstatacija, „biće nam jasnija ako napomenemo da je cela Dijanina knjiga napisana na refleksijama o onome što čovek
nosi u sebi i onome što
ga okružuje iz spoljnog Sveta. To su d„we paralele bez kojih se me možc i koje nas opseđaju, čineći našu ličnost kompletnom. Pesnik „robuje „spolinom svetu, utiscima i osećanjima. Kroz njega se provlače sve stvari i svi dđosađaji, “stvari se okonča-
Znači, poezija duha, ona je i nigde kao u njoj nije se postigao elastičniji spoj ta dva Ssuprotna sveta, materijalnog
vaju „ulaskom“... ma koliko da šjc produkt materijalizovana i
i duhovnog. Pesmu treba „otpočeti btkama“,
Srećko MDijanma napravio je, u stvari, zbirku pesama od sopstvenih | monologa. On «ppaspravla sa samim sobom; ' dokazuje 'svoje DOetske stavove stečene dugogodišnjim iskustvom. Njegova poslednja „zbirka mogla bi zbog toga da se prihvati i kao program Za celokupno pesnikovo stvaralaštvo. Svih dvađeset Det besama u ovoj zbirci napisane su sigurnim, „sugestivnim stihovima, moglo bi se Ye ći zanatskim i rutinerskim na zaviđnoi „visini. Ali, rutina u ovom slučaju ni malo ne smeta, jer nije došla na račun pesnikove iskrenosti, već je samo po» miogla da ono Što je Ppes> mik hteo da kaže bude re-
čeno onako kako {o tre-
ba. (Pt. P.,)
A, 1. JERŽOMENKO
Na zapadnom pravcu
(„Vojno delo“, Beograd 1961); preveo Višeslav Petrović)
Knjiga A. I, Jerjomenka „Na zapadnom pravcu“ ima dva dela, Prvi, memoarski, govori o nemačkom napadu na Sovjetski Savez i O prvim muesecima, rata. Drugi, pisan vrio živo i oštro, duhovito, 5 obiljem novih i nepoznatih činjenica, predstavlja polemiku A. I. Jerjomenka sa mnapisima nemačkih gonerala, u prvom redu Gudđderijana i fom Majnštajna. Ti polemički napisi predstavljaju izvanrednu dopunu prvom delu knjige i događaje iz prvih meseci rata u mnogomc rasvetljavaju i dopunjavaju. Za razliku ođ ĆČujkova, Jerjomenko piše literarnije, manje suvo, a isto tako ubedljivo. On sa vrlo malo ustezanja govori o teško-
čćama sovjetske vojske u prvim danima rata, o njenim porazima i o ne baš optimističkim raspoloženjima koja su u io vreme u Sovjetskim štabovima vladala, Ono Što ,je zanim ljivo, što je u izvesnom smislu podatak, a u izvesnom smislu, opet, nedostatak, jeste činjenica da Jerjomenko ni u prvom delu Knjige, ni u svojoi polemici, ne označuje glavnog krivca za soyvdetske poraze i ne ukazuje na prave uzroke prvobitnih nemačkih uspeha. Ali nezavisno od toga, Jerjomenkova knjiga donosi Obilje značajnih podataka, masu fakata za koje se ni je znalo, mnoge vredne i stručne ocene trenutnih borbenih situacija i Kao istorijski izvor .je od prvorazrednog značaja, Ona iđe u onu vrstu memoarske literature koja jc na-
menjena stručnjacIma, ali koju mogu đa čitaju i a materi,
Knjiga je izišla u Korektnom i čitkom prevo-
du Višeslava · Petrovića. (P. P-ć)
meee alonanaia = O—
Poezija Acteka
(„Bagdala“, Kruševac 19061; preveo Nikola 'rajković)
Svaka pesma ove zbirke je sklad i harmonija prolaznih i večnih, konačnih i nesamerljivih, opipljivih i meuhvatljivih elemenata liudskog bića (koje je Skoro uvek centralni motiv) pa skoro i nije potrebno da se doživljai ponavlja da bi bio potpuno Verodostojan. MWonkretnije rečČeno, ova poezija otkriva čitaocu nešto što on prvi put treba da sretne i da shvati. Ona mu olkriva njega samog, tačnije, otkriva mu neslaganje Trajanja i Evolucije, u njiemu zapretano njegovo istorijsko i indiviđualno detinjstvo, Saznanje koje ona pru ža, io je samosaznanje, ra»
dost koju ona budi — radost samootkrivanja i sa mopotvrđivanja.
Rao umetnička emanaciJa jeđnog herojskog perioda (NIII—XVI vek) ova poezija je uvek iznad ne zdravog i ružnog u Kklasicnom smislu reči, te kao umetnička sinteza čoveko» vihb vrlina ona sadrži određenu meru nenametijive ı (naročito za naše vreme) neophodne stimulativnosti i pozitivizma. Razume se đa to nikakve veze nema s nekim «primitivizinom, Rhratkovidošću i nepozna= vanjem kompleksnosti čo> vekovog bitisanja na ovoj vemlji u koje su utkani Užasi i problemi čija rešenja treba večito tražiti, Na protiv:
»„I vi znate i ja znam.
Došli smo na zemlju 5samo da se strenemo,
Da živimo samo put,
Jednu noć, jedan dan,
jeđan
Jer život na zemlji sama
je jedan trep,
Samo jedan san
Samo jedna sen...“
"Tvorac ovih stihova uvek razlikuje pravu vrednost ed efemerne, istinu od laži, Niega ne interesuje elementarno, mnagonsko u ćoveku, on govori u imo duboko SvVesnog i SsamoSvesnog bića, Čovek koji Između njegovih redova ŽIvi, to je ratnik koji ana da je vrlo često nužno da se bitka najpre izgupi da bi se lakše dobila. Zua iz iskustva. A mduirnoća i lakoća s kojom on gOVO!; o ratu i o smrti, O DbOBOvima i o kukuruzu, o „ijedinoj“ i o svojoj patnji, 0 otadžbini, bubnju i o cVveću, mogućna je samo posle prerastanja toga elementarnog bića, kao što je Uumetnost. klizača na ledu ili baletmajstora mogućaa 8mo posle mukotrpne i disciplinoyane vežbDo.b“
Taj čovek, oslobođen na· Bona i straha od Života ı smrti, biće tema mnogih Svesnih ı nesvesnih epigo· na u evropskoj Književnosti, ali retki će biti oni koji će ga s takvom pla· Sticnošću i snagom naslikati kao Sto je nmaslikan u ovoj drevnoj poeziji. Za
svećanu i uzvišenu muelodičnost himne, za setnu | uzđržanu mueđitativnost li. rske pesme, za epski patos pesničke povesti pesnik ja na jezičkom „instrumentu uašao majadekvatnije zvu. he. U tome, nema sumnje i treba tražiti jedan ~ od Blavnih razloga što mnoSi stihovi formalno i sa. držinski zvuče sasvim moderno, bezmalo no. Nesumnjivo,
savreme.· zasluga za to pripada i prevodiocu Nikoli Trajkoviću. (S. MB.
PIŠU: STANISLAV BAJIĆ, TODM ČOLAMK,
PE'TABH
PAJIĆ, PREDRAG PROTIC, SPANOJLO BOGDANOVIĆ
& PRIMLJENE KNJIGE PP)
a
Onore đe Balzak: „IZGUMBLJENE ILUZIJE“; „Prosveta“, Beograd 1961; pre» vela s francuskog Jelisaveta Marković; „predgovor Mišela Bitora Ovo grandiozno dejo jednog od vrhun skih svetskih romansijera, ivorca francuskog realistić kog romana, Onore 'de Balzaka, objavljeno u „Prosve tinoj“ biblioteci velikih romana, slično ostalim velikim Balzakovim delima, zahvata problemaliku jednog određenog sloja ondašnjeg francuskog druŠštva. U ovome romanu Pp!sac analitički verno i Umetnički sugestivno oživljava „intelektualni Pariz Svoga vremena: umetničke, književne, novinarske, Dpolitičke i finansijske krugo-
ve. U „Izgubljenim iluzija= ma“ Balzak je vanredno živo ostvario veliki broj likova, posebno lik junaka
deja, novinara Lisijana de
BWtibanprea. Lj * * Izdavačko preduzeće
„Rad“ šŠtampalo je drugo redigovano izdanje edicije Radničkog univerziteta „KManjiževnost“. U deset brošura popularno i pre gledno „prikazani su majbitn;ji tokovi MWnjiževnosti od ujenih početaka do naŠEE vremena: Dr Ilija Mamuzić: „Kako treba čitati Kkojiževno delo“, Er Dragisa Zivković: „Jezik Kknjižovnog dela“, Dr Bogdan Stevanović: „Antička Mnjiževnost“, Dr Viđo Latković: „Narodna književnost“, Dr Miroslav Pantić: „Benesansna „književnost“, Dr Slobođan A. Jovanović: „Romantizam i „imjiževnost“, Dr Dušan Milačić: „Realizam i naturalizam u krjiževnosti“, Ivan „Lerik: „Simbolizam u Književno» sti, MDragan M. Jeremić:
„Nadrealizam“, Zoran Gav rilović: „Književna „kriti» ka“.
Miroslav Mrleža; „GLIEM BAJEVI — PROZA“; „Zora“, Zagreb 1561, Krležini „Glembajevi“, prvo delo U našoj Wnjiževnosti koje 0obrađuje temu raspadanja prađanskih porodica, sasto ji se od tri celovite drame i jedanaest Mkraćih proznih fragmenata noveli stičkog oblika. U ovoj knjizi objavljeno je tih Jedanaest proznih tekstova: crtica, „portreta, studija i novela u kojima je Krleža dao analizu „ne samo ljudi Glembajevog kruga, nego i čitave naše hrvatske, a ponajviše zagrebačke slem bajevštine“,
Petar Kočić: „YAZAVAC PRED SUDOM“, „IZABRA» NE PRIPOVETKE; „Prosveta“, Beograd 1961. Izbor iz celokupnog KočićeVOB „dela za „Prosvetinu“ Skolsku ediciju „domaćih pisaca izvršio je predgovor mapisao ĐDuro Gavcla.
I. S. Turgenjev: „STEPSRI KRALJ KIR“; „Svjetlost“, Sarajevo 1961; prevela Ina Krstanović. Zbirka pripovedaka velikog ruskog pisca: „Hamlet ščigrov Skog sreza“, „Faust“, „BriBađir“, „Stepski kralj Lir“,
Džej Gilbert: „HTELI SU ŽIVOTE; „Svjetlost“, Sara jevo 1961; proveo Svoctozar Koljević. Prvi roman mlađe engleske književnice predstavlja „uzbudljivo i zdravo štivo“ koje izražava „izuzetno živo i verno najintimnija stremljenja i promašaje mladih ljudi koji su prepušteni sami Sscbi na bespuću velegradskop
života“.
Gistav Plober: „NOVEM-“ BAR“; „Svjetlost“, Sarajevo 191; preveli Tin Ujević i Milenko Vidaković. Ploberova lirski intonirana i, po svemu sudeći, autobiogral!ska novela štampana je Zajedno sa pripovetkama
„Prostodđdušno srce“, „Le. gonda o Svetom „dulijantu Gostoprimcu“ i „Irodijada“
Rejmon Keno: „MO: PRIJATELJ PJERO“; Svje lost", Sarajevo 1961; pre· veo Miroslav Maraulac i ovom romanu Rejmon Ke. no, nekadašnji nadrealista meša san ı javu, stvarnos ı snove svojih junaka, sli. kajući jedrim i specifičnin jezikom svet svojih neobi nib ali vrlo toplih ljud. skih sudbina,
M. Zoščenko: „HUMORI* TIOKE PRICMS; „Svjetlost“ Sarajevo 1961; prevela Mili Stojnić, "Trideset dve mo vele jednog od najistaknu tijih ruskih ·humorista.
Sizan „Pero: „OSVETA BWOBINA HUDA*; „Prosve ta*, Beograd 1961; preveo francuskog Nikola Prajko vić; Knjiga jc objavljeni u cdicij: „Kadok”“ Roma za omladinu jednog fran CUSKOB pisca o popularnom engleskom legendarnom naku iz vremena Krstaškii ratova, .
•