Књижевне новине

“

. Pesnik nepresušne luge

DUŠAN KOSTIĆ: NAS“, „PROSVETA“, BEOGRAD 1962.

Jako je vrlo plodan, Dušan Kostić nije u tematskom pogledu raznovrstan pesnik. Iz knjige u knjigu on obrađuje svega nekoliko motiva, međusobno bliskih i srodnih. Osnovni doživljaj celokupne Kostićeve poezije jeste duboka, neizlečiva melanholija. Onda Lad je u punom nadahnuću, on peva turobno, sumorno i posustalo svoj bol, svoju samoću, svoj očaj. Pesnilovoj patnji, koja se tako jasno pokazuje gotovo u svakom stihu, ne možemo naći uzrok koji se da precizno označiti i delinisati. Intenzivan MKostićev bol je opšti, neodređen, bez konkretnog povoda; to je rasplinuto, čežnjivo i bolno 'sanjarenje, jedna osećajno vrlo uznemirena jadikovka, čije nas reči obuzimaju i uzbuđuju. Ali, iako je Kostićeva neprekidna lamentacija lišena nekih uočljivih materijalnih impulsa, ona je, i pored sve samoniklosti i bezuzroČne fatalnosti, ispunjena strujanjima i sadržajima u kojima prepoznajemo odjeke intimnih pesnikovih doživljaja.

Čežnja za izgubljenim zavičajem stalna je Kostićeva tema. On se uvek rado sećao livada i voda svog detinjstva; svoje uspomene ispoveda s mnogo topline u glasu, dajući im smisao nečeg važnog, večno-mladog, blistavog i zelenog, jednog proleća koje buja u regionima p:zošlosti gde sve izgleda lepo i uzbudljivo. Ali pesnik se otkinuo od svog korenja, otpao od pastoralnog sveta naivnosti i lepote, od bukoličke rascvetalosti prirode i utonuo u sivilo urbanosti koja ga tišti i muči svojim tuđinstvom. 'Tu nepresušnu nostalagi-

ju za prohujalim danima, tu svoju op-

sesivnu omađijanost mirisima i bojama nekadašnjih časova koji još žive u sećanju, izražava pesnik tradicionalnim: jezikom, kome se, međutim, ne

može odreći muzikalna lepota i suge-·

stivnost: „Još zri u polju mak za blagdam putniku tavonom pobjeglom, bez povratka iz tuge pustosela, još nas zavodi frula Moravom vodoplavnom za ljubap meprebolmu, za srebro nekog vre“ 'Kostićeva poezija je sva u znaku intimnog, subpjektivnog, elegičnog kazivanja; ona se, u svojim najboljim, srećnim trenucima, razume se, hrani životvornim' sokovima nostalgičnog lirizma Miloša Crnjanskog. Dušan Kostić shvata. pesnički čin kao jedino moZućni način izbavljenja od nabujale tuge. On vidi prirodu i ljude u tamnim bojama. Izgubljen, usamljen, na-

'pušten od svih, pesnik pronalazi lepe

slike i metafore da objasni tragični

SUTONI I PRASKOZORJA ZIVLJENJA

JAROSLAV IVASKJEVIĆ: LJUBAV-

NICI IZ MARONE“, „PROGRES“,

NOVI SAD 1962; PREVEO PETAR | VUJIČIĆ

. Ne možemo se pohvaliti čvršćim poznanstvom sa Ivaškjevičem; roman Crveni štitovi, knjižica o Šopenu i nekoliko novela — fo je sve što je tokom gotovo četrđesetogodišnje književne karijere sadašnjeg „predsedpižh Saveza poljskih pisaca i jednog O najvećih predstavnika evropskog rea-

lizma našeg vremena ponuđeno jugo-

Slovensi čitaocu. U skromnom izdanju" RSS nama je sada Ivaškjevičevo poslednje prozno delo, roman Ljubaonici iz Marone, spremno da ae upozori na poetične jednostavan koje nam ponekad promiču u na

odgonetanju velike knjige života. Tn : Možda je za to „kriv“ i sam pisac; otkako mu je pre toliko godina : romski poželeo toplu dobrodošli cud svet literature, Ivaškjevič (e NOO či otkrije različitosti svoga E 108 0

nađe „svoju Selo a svakodnev

melodiju „mita io jedan njegov nom sveopšte~

votnih parađoksa, me nih simbola življenja, Mo 'kako se Oe itičar, Naravno, u i -otkrivalačkom veku, ovakav Odo, sudbinu usamljene grome; SUS iedvič je literatura za sebe, fen jim nog razvitka u zasenčenim pod OR i svetske umetničke brodu PO svoje obličje ne duguje n! - ultopa šito, i koji se opet spona OM POu tradiciju jstrajnosti liter: duhvata.

i 2 Ljubavnici iz Marone su suviše kr

an da bi nam

tak i nepretenciozan rom: Veš mo i ačim mogao kazati na koji 1 efinjene E Gec

kjevi do svoje DT ti alnasti do precizne jednostavnosti Svog stvaralačkog postupka aonito Onjemu obično, prosto nen:

KNJIŽEVNE NOVINE

„DNEVI IZMEĐU

DUŠAN KOSTIĆ situaciju u kojoj se nalazi po svim Svojim nemirima, kolebanjima i sumnjama: „Gorko mi mebo kroz kosu Yije

prostorom, mojim, lišće gnjije,

jablana nemam“,

Noć je nepromenljivi dekor Kostićevih bolnih šapata. Zagnjuren, u ftminu, zagliibljen na bespućima, on ipak ne zaboravlja na mogućnost spasa i zato upućuje sirasne molbe svitaniu, danu, obali mira i spokojstva koje će uništiti nepodnošljivu viadavinu noćne stihije (Gusari ova moć). U pesnikovom doživljaju sumorno su obojene i vizije prošlosti (Kapija vremena, Zelengora). Tišina i zaborav se spuštaju na svet, proiaznost pobeđuje sve ljudske težnje ka večnom, svaki polet koji stremi trijumfu biva zatrpan pod vlastitim ruševinama.

Pišući i ranije o Kostićevoj, poeziji, imao sam priliku da istaknem dominantne motbtive i najkarakterističnije osobine njegovog pevanja. I Dnetbi ižmeđu nas sadrže i vrline i mane dosadašnjeg pesnikovog stvaranja. O dobrim stranama — iskrenosti, doživljenosti njegovih sugestivnih melanholičnih ispovesti — već je bilo reči. Ostaje još da ukažemo i na nedostatke Kostićeve knjige, koji su, uostalom, isto tako primeini i u ramijim zbirkama. Dušan Kostić je, pre svega, nekritičan prema svom radu, a isto tako je dosta nebrižljiv u komponovanju svojih knjiga. Svaki pesnik ima frenutke malaksalosti, kad ne može da se digne iznad monotonije prosečnosti, ali bar nastoji (ili bi tako trebalo da bude) da te neuspele, blede pesme ne unese u zbirku. Dušan Kostić je često suviše preterano popustljiv prema stihovima stvorenim u vreme presahle inspiracije. On, zatim, u nekim pesmama žrtvuje rimi sve, ne plašeći se ni banalnosti u ideji i osećanju, koja je neprijatelj svake prave poezije. Ima u Dnevima između nas i pesama nedopustivo sentimentalnih (Koga voli Ana). U želji da konstruiše poetski stil moderan po fakturi, Kostić u pojedinim ostvarenjima upotrebljava genitivske metafore koje deluju manir;istički („na mjesečini našeg prijateljstva“, „pod vodama sebičnosti“, „na brijegu drugovanja“ itd.). Da je pokazao više autokritičnosti, Kostić bi ostvario veći domet. Ovako, on je i dalje zadržao svoj od ranije poznati i formirani pesnički stav, svoje živo emocionalno jezgro, ali je njegovo unutrašnje zračenje oslabio nekim pesmama lišenim poetske temperature.

Pavle ZORIĆ

bično: pisac kao da operiše nekolikim rekvizitama u ocrtavanju atmosfere nečega što samo prigušenom poetičnošću podseća na doživljaj. Pa ipak, Ivaškjevič je i u ovom romanu sačuvao osnovna obeležja svog dara: melodioznost svega čega se njegovo pero dotakne, i unutrašnju izražajnost jedne snažne, gotovo biološke vernosti životu, INije to roman o ljubavi u pravom smislu reči, mada je primetno

' nastojanje pisca da „spusti“ veliku te-

mu u neuobičajeni ambijent; Ljubamici iz Marone su prevashodno roman savremenih strasti i osećamja, roman solidarnosti i prijateljstva u pokolebanom poratnom svetu. O prošlosti junaka ne znamo gotovo ništa; kao da su svojim tihim dramama neprimetno došli u zabačenu Maronu da u pozadini njenog drevnog, jesenjeg jezera suđeluju u važnoj misiji prečišćava-– nja životom, Aleksandra, Janek i Arek ispisuju stranice večitog stapanja prošlosti i sadašnjosti. Oni nose sve odlike jedne generacije, koja je na ratnim stradanjima i iskušenjima započela svoj nesigurni korak u jedno novo društvo; i breme njihove sudbine uvećava se traumama, koje im surovost životnih oblika na svakom zaokretu nudi, Drama počinje neprepoznavamjem; junaci Ivaškjevičevog roma žive u svetu svojih osobenih predstava o Životbu, naoružami nepovere= njem u snagu životnih normi i ideala, sumnjom u svetlost koju im preporučuju političke teorije i svesnost jednosmernih prirođa. Kao da su izopšteni iz društva, njih troje; kao da su se tražili, da bi jedni drugima iskazali svoje nepoverenje i nerazumevanje. Naglašeni su skeptici, vitezovi trenutka i frenutnog intimnog razgolićavanja; Janeku i Areku su, čak, i zanimanja neodređena, i ta neodređenost, koja ih čini otpadnicima, postaje draž njihovog prisustva u jednoj sredini gde će za časak, koliko traje završna drama, biti bačeno sveflo na njihove duše, na, njihovu mutnu prošlosi, a preostali ponovo biti upućeni stazama podvlašćivanja svakodnevici, „stoički pomireni sa ovakvim ishodom „stvari. I čitalac dobija utisak da se ni život neće pozabaviti njihovim daljim hodanjem u imini nerazjašnjenih stvari, kao što se ni sami nisu trudili da se prepoznaju: toliko ova pripovest pokušava da nas uveri kako su najljud-

ANĐELKO VULETIC: „JEDINA NADA“, · „NOLIT“, BEOGRAD 1962.

Ko god je danas, po pozivu ili po imperativima pasije, u situaciji da prati ogrommu stihovanu reku koja izvire iz pera naših mladih pesnika došao je ne jednom u priliku da se seti laorića i potočića, bajnih neva i tajnih uzdisaja, rosnog cveća i bajnog premaleća koji su nastanjivali stihotvorenija čitave pesničke generacije pre više od sto godina, čijim pripadnicima retko gde imena i pomena ima. Često prizivamo u svoju svest ocene, saglašavajući se sa njima, kojima su potonji kritičari i književna istorija te privrženike pesničke muze sveli na pravu meru odričući im skoro svaku rajnu vrednost i pitamo se: neće li se veoma brzo isto to dogoditi sa mnoštvom naših savremenika? Jer, oni se, shodno sopstvenom pesničkom iskustvu i u skladu sa svojim vremenom ili sa zahtevima mode, služe veoma sličnim metodima. Kada je donošen sud, nadajmo se bez priziva, o nekima od pomenutih naših starih nakičenih i nakolmovanih pesnika, rečeno je, između ostalog, da je njihovo pesničko oko imalo sužen vidik — ili u najmanju ruku da su bili kratkovidi da su stvorili jednostranu sliku sveta u svome vremenu, sliku koja je ubrzo dobila karakteristič ne oveštale i neprirodne konture. Reč ju, sliku učaurenosti, „nemogućnosti da se u stvaralaštvo unese višesmislenost pojava koje ispunjavaju „čovekov život. To je, na | . određem način, bolest koja u drugim formama ali sa istim ishodom i posled':cama napada mnoge naše pemike ako joj se oni sami ne potčinjavaju

Drugo je pitanje koje sebi, a i njima, često postavljamo, mada ništa nije dalje od nas nego pomisao o nekom utilitarističkom smislu i vrednovanju poezije,postoji li išta u onome što se danas smatra prosekom našeg pevanja što čitaoca može na bilo koji način da oplemeni? Uveren sam da je sve ono pežorativno što unOsimo u ocenu Dpesničkih predaka naših mladih savremenika sasvim nedovoljno da poništi pred~

O

MORO

rei o azra

skije stvari — najsloženije stvari ma zemlji.

Ljubav koju je Janek, mlad čovek svestan svoje promašenosti i svoga za vršetka u zagrljaju opake bolesti, doživeo na lirskim stranicama ove malene knjige osnova je Ivaškjevičevog načina posmatranja stvari: u grčevitoj želji da očuva svoju individualnost, čovek doživljujie. najuzvišenije trenutke tek pošto se odmakne od svoje standardne normale. Za Janeka je ovo udaljavanje predsmrino zvono i predsmrtni dar: on više ništa ne može s njim da učini, ali njegovo saznanje da je prethodni život predstavljao porugu laži izaziva tihi pristanak njegovih bližnjih na ovakvo razrešenje situacije. To je časak velikog preispitivanja duša: Aleksandrina i Janekova ljubav, kratkotrajna kao iluzija samrinika da može izbeći kobi, poziva na ispit osećanja sve ličnosti romana i one taj ispit polažu svaka na svoj način, ostajanjem nasamo sa sobom i svo jim malim, . važnim mislima. I kada se opet raziđu nošeni nemilostivom maticom života, u svakoj će ostati zrno ufiska da je postavljena jedna moralna norma, prema kojoj se možda mogu meriti ljudski postupci i određivati ljudske sudbine, Ivaškjevič kao da kaže: buru u srcu nosi svak skriveno od drugih i zato se, možda, spolja posmatrano, život odvija i dalje bez znakova promene. Ljubavnici .iZ Marone su mala himna ovoj spoljnoj nepromenljivosti i važnim konvulzijama koje događaji, jednostavni i nepDo-

novljivi, ostavljaju u ljudskim 'dušama. Ivaškjevičev roman je — roman

savremen, u izvesnom smislu, možda, i pouka kako se stvata savremeni roman. Tehnički besprekorno čist, n je prožet podtekstom koj. Ivaškjeviča stavlja u red najsnažnijih stvaralaca savremene poetske proze. Naizgled je romaonfičarski uzbuđen, a ipak sušta suprofnost romantičarskoj naglašenosti, u njemu su čak i paradoksi brižljivo skriveni, pa se može govoriti o posebnoj simbolici skrivenih paradoksa., Pisac je majstor dijaloga i štimunga. Katkadđ blesne asocijacija na britkog Hlaska, da bismo odmah potom uvideli da smo pogrešili: Ivaškjeviču nisu potrebne izuzefne situacije i neuobičajeni karakteri, on priča o ljudima ma gde se zatekao, i njegova

_ ____________—__L-_ ar ..

nost koju oni u tom

seduju. :{ | * Lj * i

Nije ni malo slučajno što o ovim.

dvama problemima govorim u povodu druge pesničke zbirke Anđelka Vule-

tića „Jedina nada“, nije jer mislim da”

njegova knjiga u ovom trenutku pruža mogućnost da se o njima raspravlja istovremeno. j ; Čitalac koji skupi dovoljno hrabrosti da dublje uplovi u Vuletićev svet, kome po mraku koji ga ispunjava, osećanju bezizlaznosti i večne patnje i kazne koja lebdi nad čovekom, po deformisanim u bolu likovima Koji u njemu tumaraju, nisu ravni ni Homerov ad i Danteov pakao udruženi, suo=čiće se posle nekolikih čitanja s jednim, reklo bi se skoro, rebusom, Kako je mogućno na tako mnogo prostora reći tako malo, ili još tačnije, kako se može na toliko načina govoriti jedno isto? Odgovor je jednostavan: ovom pesniku nedostaje i te kako značajna sposobnost poetske sinteze. Čitava njegova knjiga sa trideset i jednom pesmom, organizovana ne bez sistema, u stvari je jedno beskrajno raščlanjivanje, razgrađivanje, seckanje, kiđanje jednog ionako ograničenog, sužemog viđenja sveta.

BEZ POETSKE

SINTEZE carem ea O Wu mu ——

Gotovo đa zaslužuje divljenje pesnikova sposobnost abnormalnog širenja jednog istog osećanja, prividno na čitav niz tema, iz kog proizlazi uvek isti rezultat i isti efekat. Najlakši posao, zapravo, u prikazivanju Vuletićeve zbirke je dešifrovanje tog osećanja. Osećanje je patnja udružema s rezigniranošću, čija poetska projekcija je cinizam, narci-

soidno uživanje u bolu. A „misaoni“ razlozi ftakvog stava su ovi: čovek „je „nanesrećniji stvor

:d .npom nebeskom; ne zna ni odakle je došao ni kud ide, a najmanje zna zašto je tu gde jeste; sva nastojanja da izađe iz začaranog kruga pitanja bez odgovora osuđena su na propast; i 'što je najgore, sam po sebi čovek ne vredi ni po lule duvana, nikakvih moralnih i intelektualnih kvaliteta nema i sve Što je stvorio lažno je i ne vredi ništa. To je, naravno, najmanji zajednički sadržalac ili suma Vuletićevih intelektualno-pesimističkih iskustava, najosnovnije što on hoće da izrazi.

Ne pada mi na pamet da tvrđim kako pesnik do takvih saznanja ne može da dođe, još manje mislim da se takva osećanja i saznanja kroz poeziju, kroz oformljenu tragičnu viziju sveta,

. na različite načine ne mogu izraziti. Ali,

u tom slučaju mora da bude reč o misaonom pesniku. A Vuletić nije misaoni pesnik nego pesnik hipertrofiranih tragijnih osećanja, koji se upušta u ve= liki poduhvat da sve obuhvati i sve ka že, a u stvari ništa ne sintetizuje, ništa ne obrazlaže, Njegova knjiga je zato zbirka grčeva i jauka, očajničkih, zloslutnih, zluradih čak.

“

t—TT— qnrnggi uqrw———r Ri—~

priča kao da ima snagu onog iskon= skog stvaraoća, koji je legendu o drami čovekovoj ispredao u sutonu nekadašnjih pećinskih vafri. Tu je on sasvim izuzetam: iako po snazi dijaloškog kazivanja podseća na majstore subjektivne proze — Hemingveja, Grina i Remarka — on se razlikuje od njih po tome što ne bira svoje junake u životu, i ume pričati i o drami· mladog srednjovekovnog princa („Crveni štitovi“), i O iskušenjima uzbuđenog katoličkog pesnika („Mlin na Utrati“), i o jednostavnom cirkuskom umetniku, za koga će napuštanje kruga sopstvenog određenja označavati simboliku dezintegracije i kraha ljudske Jičnosti (Zigfrid). Kao Ivo Andrić, i Ivaškjevič je „pesimist okrenut životu“, i njega zanima kako prolaze vihori „nad zemljom, i kako život na zemlji potvrđuje svoje vrednosti stalnim preobražajima u ljudskim srcima. Ljubabnici iz Marone su samo odlomak ovakvog viđenja života, ali odlomak sa svojom muzikom toka stvari i sa svojim unu– trašnjim oprovđanjem.

Ipak, taj roman poseduje i jednu.

ideju koja se provlači kroz čitavo Ivaškjevičevo stvaralaštvo, koja daje ton njegovom heraklitovskom optimizmu. Pisac nastoji da ulogu obnavljanja ·i osvežavanja života povocri „filosofiji“ najmlađih, koji životu prilaze široko otvorenih očiju i neukaljana srca. Olja, sa svojom večitom lutkom u Brezikw i nestašni. ali beskrajno odani, Juzjo u Ljubavnicima iz Marone tu su da oglase nađu da se u životu nešto dogodilo i da to „nešto“ može da uhiče na umilno „preobražavanje žŽivota. Funkcija dečjih likova kod Ivaškjevjiča slična je funkciji HemingveJevog Nika ili Grinovih dečaka u Trećem čoveku i Palom idolu: oni su znamenje da će ono što se dogodilo u životu biti zapamćeno, da se u tom okrutnom životnom kretanju nešto ipak može izmeniti. Kao pre drame, Juzjo će opet biti uz Aleksandru pošto se ona vrati školi, deci, napornoj i jednoličnoj svakodnevici: ali Juzjo odrastao, sazreo za jednu tragediju, za jedno razumevanje onoga što se u životu događa, Ovo saznanje nudi Ivaškjevič i čitaocu: život nes uči da drame nisu suvišne ako se u njima može odrasti, postati čvršći i stameniji u suočenju

sa životom. · Milivoje JOVANOVIĆ

pogledu još po- |

Pogledajmo, na primer, prvu pesmu ciklusa „Utočišta“ „Kopriva“ (informa– cije radi navedimo da u utočišta spa= daju još vetrenjače, mravi, gljive, ljušture, zmije, sirene). Vrlo je blizu pameti đa kopriva može da bude pesnički predmet. Na prvi pogled izgleda da će tako i biti: prvu polovinu pesme čini figurativna, „prilično nepretenciozna,. deskripcija ove biljke. No ubrzo uveravamo se da je kopriva vrlo smišljeno odabrana ne zbog poetske deskripcije ili zbog neke izuzetne inspirativnosti, već zato što ođgovara pesnikovoj potrebi da muči samog sebe, da od svega stvara. tragičnu grotesku: „stavi ga pod pazuho“ (busen koprive)... „posadi ga pod jezik“... „jer O LUDE LI SRBĆE zamisli sjećaš se / neće makar grom u koprivu“. I tako se bo produžava do besvesti, do obamr losti čitaoca od pre= forsiranog osećanja bola i patnje. „Vetrenjače“ su tu jer mogu da budu groteskma slika sveta u kome se sve pokreće, naravno, na maglu na pepeo,na jauk ili na lelek. „Zmije“ karakterišu svekoliko ljudsko : bitiisanje, „Zvijezde“ nisu čak ni putokaz noću, njihov sjaj je lažan, čovek treba u oči da posadi „Vatru blistavog bola“ koja će umesto zvezdđa uvek plamteti, itd. itd, Koju god „pesmu čovek počne da čita nailazi na istu atmosferu, isto osećanje, istu intonaciju. Samo su povodi prividno različiti. Kao da oktopod sa trideset i jednim krakom svuda dopire, kao da svuda uspeva da uštrca svoju otrovnu tečnost koja ometa pesnika da primeni drugi postupak.

Svim ovim ne odriče se mogućnost da u zbirci „Jedina nada“ ima i dobrih pesama. I ne samo to. Vuletić povre= meno ume da pokaže dosta duha, snagu da jednu sliku pretvori u grotesku, nje-~ · gova pesma ima i veoma zanimljivih obrta reči pa i izvanrednih estradnih kvaliteta; nedostatak iznijansiranih, pre finjenih osećanja, stihova na kojima bi se ljubitelji forme zadržali, nadoknađuje se dramatikom. Ali sve to, na žalost, gubi se u moru istovetnosti. Krajnji efekat ove zbirke, u jednom određenom smislu, podudaran je efektu kojim se koristi rokn'rol, Beskrajno insistiranje na jednom malom broju tonova. deluje na centralni nervni,sistem tako da dolazi do „transa“, mišići lica izobličuju se u blaziranu grimasu,.&.! slušalac počinje da se klati u ritmu. Ovde, ko izdrži do kraja, oseća se kao da je bio u vlasti jednog teškog i preteškog sna u kome se kretao kao somnambu1l, raširenih ruku, tražeći oslonca i svetlosti, pokušavajući da mu se otme na sve mogućne načine.

Bogdan, A. POPOVIĆ

REALIZAM

kao eksperimenat

PJER PAOLO PAZOLINI: „ŽE-

STOK ŽIVOT“, „MLADOST“, ZA-

GREB 1962; PREVELA DUŠANKA ORLANDI

Na kraju svog romana Žestok\ život, Pjer Paolo Pazolini izjavljuje da se „SVe ono što je čitalac u knjizi pročitao. realno zbilo i da se nadalje zbiva u svetu realnosti“. Ovom napomenom Pazolini očigledno izražava privrženost realističkom tretmanu književne teme i postupku reprodukovanja objektivne stvarnosti. Podrobnija istraživanja njegove fehnike pripovedanja otkrivaju nam stepen i karakter te privrženosti,.

Posle izvršenih analiza Pazolinijevog teksta postaje jasno da ovaj pisac nije realista u klasičnom smislu reči. Njega ne zanima integralna stvarnost koja se sastoji kako od sveta predstava tako i od sveta ideja, kao velike realiste XIX. veka koje je odlikovala odličnost naracije, al. i minucioznost

psihologiziranja. Njegov pogled ne prodire. dublje od „površine real. nosti, ne silazi sa golog objekta.

Taj objekt on preslikava | nepristrasno i tačno kao fotografski aparat, uzdržavajući se pri tom od subjektivnih komentara, Drugim rečima, Pazolini izbegava nadograđivanje realnosti subjektivnim elementima, jer mu nije cilj da stvarnost bogati, već da joj se potpuno adaptira, Ideal mu je postizanje krajnje bezličnosti pri aktu pisanja posle čega bi se njegova intervencija svela na doslovno, verno, nepristrasno, da ne kažemo mehaničko registrovanje spoljnih osobina predmeta obrade. Ovaj manir je direktno suprotan kreaciji u kojoj je jeđino subjektivni trenutak odlučujući, ali začudo, u konkretnom slučaju, ipak ostaje kreacija, Po tome pobuđuje radoznalost kao i želju da se istraže razlozi kojima se Pazolini rukovodi kad se za njega opređeljivao.

Registrovanje spoljnih „događaja, objektivizam, najbukvalniji „realizam,

Nastavak na 4, strani

3