Књижевне новине
„GOVOR CVRCA“ PBDERIKA GARSIJE LORKE U JUGOSLOVENSKOM
divmo.
. Danas, posle četvrt Btoleća od na Be smrti popularnog španskog liria, u vreme kada još samo sensibilne osmoškolke u tajanstvu svojih devičanskih pokrivača trepere listajući njegove stihove i „opevaju njegovu eleganciju jecanjem“, ljudi dobrog umetničkog vaspitanja ireba da ispolje doista frapahtnu kratkovidost da bi u Tepertoar najvećeg nacionalnog featra na silu "uglobili jednu od najmizernijih Lorkinih dramskih poema. Pozivajući se na dva spekulativna termina, rastegljivija od kolačića sa želatinom —v teatar socijalme akcije i poetski teatar sutrašnjice, animatori gore navedenog hudog poduhvata u Jugoslovenskom dramskom pozorištu straćili su još jcdnom dragocene kreativne snage kojima raspolažu i bacili u sumnju utilitarnost repertoarske slobode koja im se u toku poslednjih sezona veoma izdašno daje.
Poema ız Granade u tri čina „Dona Rosita la soltera o EI lenguaje de las flores“, jedan u nizu Lorkinih sifražetskih femino=socijalnih „apela, po svojoj dramaturškoj konstituiciji spada u red onih teatarskih štiva koja pre pogođuju anatomiji jedne trome balade s debelim nanosima poetske masnoće. Ta prašnjava i mlitava tugovan= ka, začinjena ganutljivim recitalima od mirte i nevena, koju je pisac pozorišnog programa Belović suznih očiju nazvao „sonatnom formom u tri stava“,
ne zaslužuje i ne sme zasluživati ta- .
kve stvaralačke investicije kakve je u nju uložio ansambl Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Ona sjajna, emfatična i pomalo đetinjasta zamisao u koju je nekad Lorka verovao, nazivajući je „poetskim teatrom sutrašnjice“, za proteklih četvrt veka pod perima Eliota, Fraja, Joneska prekvalifikovala se u teatar koji Lorka nije mo= gao ni da nasluti. S druge strane, sa vremeni teatar socijalne akcije svojim prodornim, predstavljačkim oruđem u potpunosti je bacio u zasenak skromne Lorkine socijalne aluzije„ Ono što je senzualni momčić iz Fuentevakerosa,s gitarom pod miškom i srcem na otvorenom dlanu, nazivao „poluintelektualnim teatrom“ danas predstavlja čitavu školu primenjene filosofije u pozorištima Sartra i Kamija. Najzad, i mnogo hvaljen Lorkin lakonični dijalog u današenjem kontekstu deluje izveštačeno u poređenju s beketovskim jednosložnim Kkonverziranjem, a Garsijino komedijsko čulo kraj Ženeovog ili Ada-
„ movljevog postaje nalik na slabašno ·
" pucketanje dečje pirotehnike. Danas, Lorkina sensibilnost: — vreme će io već glasno reći — nije ništa više do pirotehnika jednog raskvašenog srca. Za žaljenje je što je baš pesnik s nišanom uperenim u sutrašnjicu okrenuo leđa pravoj meti. Dakako, to nije njegova krivica jer da je bio vidđovitiji, bio bi i bolji pesnik. Ali zato ne postoje reči opravđanja za ljude koji imaju sreću da žive u toj vidovitosti, za ljuđe koji vode Jugoslovensko dramsko pozorište, za ljude čija se slepa
a < ——
_—_--——_ ——_—=—
/t% / iy /.. i fŽeN e , LJ a ij 7 |
DRAMSKOM POZORIŠTU
mrlja iz predstave u predstavu postojano pretvara u potpunu slepoću.
_ Reditelj Miroslav Belović, nesumnjivi inspirator ovog reperkoarskog i umetničkog promašaja, kako se da zaključiti iz propratnog teksta. u pozorišnom programu i mlake režije, nastojao je u svojoj predstavi da ostvari nešto što bi irebalo da budc „scenska negacija onog olakog, lažno“ temperamentnog i jevtino spektakularnog prikazivanja Španije, njenih ljudi, strasti i folklora“. Istini za volju, njemu je u potpunosti pošlo za rukom da učini planiranu negaciju, ali u isti mah on je izvršio ı negaciju svega amizantnog, žustrog, srčanog i žarkog što Lorkini poetski tekstovi impliciraju. Slikajući Španiju bez vulgarnih vatrometa strasti, on nam je prezentirao studenu sliku obezljuđenih karakternih krokija; s jarke južnjačke voćke bpobrao je plod koji daleko više pristaje zimogrožljivom severnjačkom. srcu, Ta biljka u savremenim racionalizatorskim podnebljima nije se održala ni koliko ona nejaka ruža o kojoj Lorka piše da procveta s prvim zrakom sunca, a vene već s večeri. Taj rediteljski tretman deplasirao je u mnogome Lorkine sti-
'hovane pasaže, a najtragičnije harmo-
nije ove predstave doveo na ivicu neželjenog: humora. Jedino u vizuelnom pogledu „Govor cveća“ — zahvaljujući izvanrednoj scenografiji Petra Pašića i kostimima Mire Glišić — dostiže onaj domet koji ne diskredituje osveštanu reputaciju Jugoslovenskog dramskog pozorišta. ,
Igra glumaca, svih bez razlike, odlikovala se čudnom narcisidnošću, pogubnom za svaki dobro izveđen teatarski posao. Na momente sticao se utisak da mnogi od njih s divljenjem i
samouvažavanjem preslušavaju reči i
fraze koje su časak pre toga izgovorili. Čak ni scenskim umetnicima ranga Rahele Ferari, Ljiljane Krstić, Viktora
Starčića i Dejana Dubajića nije pola- ·
zilo za rukom da se otresu te nehajne samodopadljivosti i da zbace s pleća hladnu rediteljsku uzdu. Ostali prota=gonisti Lorkine poeme recitovali su divno, 5 poštovanjem slušali jedni druge i s ushićenjem izgovarali svoje tekstove. Sve to dovelo nas je do zaključka da se u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, više nego ikad, neguju fini maniri.
EszaltiPnama Smoteska
PLAUTOV „HVALISAVI VOJNIK“ — GOSTOVANJE ZAGREBAČKOG DRAMSKOG KAZALIŠTA
Način na. koji je ansambl Zagrebačkog dramskog kazališta, predvođen darovitim i svestranim Vančom Kljakovićem, nastojao da priđe znamenitoj Plautovoj komediji spada u red onih scenskih iskušavanja koja su ponajviše nalik na razdragana momačka nađmetnja u igri, snazi, poskočicama i pošalicama. Predstava koju smo imali prilike da vidimo plod je jednog uistinu kolektivnog stvaralaštva i sušta je suprotnost sebičnoj otmenosti predstave o kojoj je bilo reči u prvom delu ovog napisa.
Reditelj Vanča Kljaković u svojoj grotesknoj interpretaciji „Hvalisavog vojnika“ s mlađalačkim oduševljenjem koristio se brojnim i disparatnim teatarskim pronalascima koji datiraju od srednjovekovne farse pa sve do savremenog komedijskog „predstavljaštva. Došavši na duhovitu ideju da svojoj predstavi da izgled i neobuzdanost improvizovanog amaterskog nastupa, on nije prezao ni od kakvih vratolomnih rešenja u kostimu, maski i mizanscenu ako su ona bila na liniji grotesknog i apsurdističkog nadgrađivanja Plautove komedije. Zahvaljujući toj emfatičnoj rediteljskoj toleranciji za svaki geg, svaki komični obrt i svaki farserski pronalazak, predstava zagrebačkog dramskog kazališta u nekolikim trenucima zbilja je postajala. nalik na amatersku estradu i takav nas je nesrećni ishod pekao utoliko više ukoliko su mu
prethodile demonstracije duha,
Ispitujući fragove te, u prvi mah nevidljive, kiseline koja je nagrizla mnoge udove Kljakovićeve groteskne fantazije, gledalac dolazi najzad do jednostavnog i pomalo poraznog zaključka: „Hvalisavom vojniku“ nedostaje elementarno osećanje mere. Toj stvaralačkoj nekontrolisanosti podlegla je i većina glumaca interpretatora koji su po svaku cenu nastojali da svaki za svoju rolu iznađe najžarkije i najapsurdnije groteskno prilagođenje. Za beogradske pozorišne ljude, mislim, gostovanje Zagrebačkog dramskog kazališta predstavlja slatku relaksiju i osveženje u tmurnom i mlakom kontekstu proteklih premijera.
Najveći domet „Hvalisavog vojnika“
blistavije
pripada međutim altteru jedne od naj-.
neistaknutijih Plautovih epizoda, pija= nom vojniku Fahra Konjhodžića, koji nas je egzaltirao čuđovišnom alkoholičarskom negacijom zemljine teže i normalne ljudske anatomije. Njegov vra golasti pijanac, sličan prelomljenoj marioneti, istrgnutoj iz ruku animatora, bez sumnje spada u red najstraviČčnijeg komičnog onečovečavanja u toku poslednjih godina na našim Dpozornicama. Njegovo učešće u predstavi Zagrebačkog dramskog kazališta prst je sudbine kšja nam tako retko otkriva lice istinske veličine. ,
e Vuk VUČO
OKTOBARSKA PANORAMA PESNIKA
EPITAF MILICI—
I
U nebu oka, u senci vode, u cbetu maja Tražio sam te Milice, tražio sam te za Sve pamtim: grmeli su oblaci, razlevale U cvet maja ulevali se potoci
AL tebe nije bilo.
Pregledao sam Yame plodove maja Na visokom, nebu pevale su ptice Istok je rađao minulo proleće
U grudima vetra gorele su zvezde AL tebe mije bilo.
Pitao sam, nebo da li si gladma. Pitao sam, sunce da li si žedma Pitao sam, ružu da li te procvetala Pitao sam, zemlju gde te zakopala
O pitao sam pitao, al tebe mije bilo.
Klao sam tri brda zbog tebe Davio tri zmije u, Yuci
Trovao tri zvezdđana cveta'
I tražio te o tražio slep tri doma AL tebe nije bilo.
II
Sad mrtva ležiš čelom, prema istoku Sazdanu, od, 2ezda snivam te Milice Noć pretvorena u bilje šapuće mi tvoje Jedan cvet barski govori tvoje ime
AL tebe nema, nema i nema,
Okrećem, se u, pravcu zelenih, polja "Trova iznikla iz dama oponaša te Dam, sazdam od, kristala vetra te grli opci pevaju jutro i tvoj dolazak AL tebe nema, nema i nema.
Okrećem se u. pravcu visokih gora, Opkoljen, plodom, sunca, čujem, tvoj hod, Dolaziš trava, dolaziš. dr»o, dolaziš reka AL nikako da te moje oči vide
Jer tebe nema, nema i mema.
Evo sazreva maj nad, mašim, Skupa smo ga zidali i hteli biti srećni Zvezde tad pripitomismo za svoje čelo
I zaklesmo se sebi da ćemo večno živeti AL tebe mema, nema i nema.
ae O aa m anan——|
kd ZADUSNICA
Donmeli ste cveća u, korpi. Hupovali ste divlje papširiće,
izveštačenma, slova i meberovatne doživljaje.
Muzika je svirala u sobi kao da ste nemi od užasa. Lepota je dotrčala do vaših kolena.
Vatra, kakav dom, u zidovima!
Doneli ste mrtvma vođu. Gatke ste šaputali, Groblja su micala, kao mlado cveće.
„
nebom, Milice
zdravko BUJIĆ
Rađomir RAJKOVIĆ
SUDARI
Večiti suđaYi
ponovni susreti snovi dosamjami
bajke prepričame
prsti spojemi
oči odlutale
šapat pozmati
imena tuđa
iste ulice
iste večeTi
ali ne boli
ali ne živi
me trepti
više
Mo pre.
E: Rađe PAVELKIĆ O i
LIMENI POGLEDI ili sprovod umrlog kestena
ičajna pesmo se vode
1:
postojati u mepostojamosti u, stvari je postojamo
jer
nestajati u postojanosti izgleda, večno
reči
o. Odnekuda sapleteno pismo promiče opet
Ko zna zašto grohotom, kurjaci ljube postelju
Nikada brestovi nemaju, stepenaste lugove Bazen mirisa ' bludi do planine mračne Sanjaju o”Ylobi
o zalivu kestenja Krošnje razastiru, Limene trake nečega što večno La i živi: 3 n
Mračna šapo brijačem, ću, proklete sve šape u zagrljaj mrtva kožo me poriči mrtva kožo besom, ću te u. zagrljaj me mogu te
Delonira, LJUBIBRATIĆ
NA NAMA JE DA DOGRADIMO JEDINSTVO NAŠEG NARODA I SAMO MEĐU SOBNIM RAZUMIJEVANJEM 1I PRIBLIŽE·NJEM TO JE MOGUĆE“, (M. BEGOVIĆ)
Zapadnoevropska literatura proživljava vek ponovnih otkrića, piše pre izvesnog Vvremena londonski „Tajms“. Po-
Safke, Muzila, Artoa i Broba u Francuskoj, sad i Englezi oživljavaju kult talenata sa kontinenta koji nisu pravednog ocenjeni.
Ovom procesu ponovnog Ocenjivanja može se zahvaliti što će sva dela Itala Zveva (umrlog 1928) biti. izđata u londonskoj izđavačkoj kući Socker and Warburg i što prvim dvema sveskama ove Serije Tajmsov literarni dodatak posvećuje uvodni članak.
Italo Zvevo, rođen je 1880. u 'Trstu. Njegovo Književno ime: Italo Zvevo (nemački 1talijan) — treba smbolično da
| | izrazi njegov osobeni položaj
| i njegovu pripadnost." Sam
Zvevo je, piše Tajms, tomasmanovska figura. Svoj prvi roman „Jedan život“ izdao je o sopstvenom trošku i njime nije izazvao nikakvu senzaciNi njegov drugi roman nije
ju.
„Rano ostareli čovek“,
uuhadikaopdeikze | e _____—_ | _ —z— ı“tOIK
.
sle vaskrsavanja i slavljenja ,
„T A J M S“ O ITALU ZVEVU
bolje prošao. Za slavu Zvevo može da zahvali Džojsu, koji mu je u Trstu davao časove engleskog, sprijateljio se s njim, upoznao njegov talenat i, kad je i sam stekao slavu, skrenuo pažnju ma njega.
Zivotno delo Itala Zveva sačinjavaju u svemu tri romana, nekoliko priča i nedđovršenih novela. Zajednički motiv svih njegovih dela jeste čovek koji ne može đa uspostavi kontakt sa spoljnim svetom. Zvevovi junaci su, piše "Tajms, miševi koji u mišolovci frče u krug, a svaki njihov pokušaj da se probiju i da uhvate vezu sa ostalima osuđen je ma neuspeh,
"Treći njegov roman, „Ispovest Zenoa“, nasuprot ranijima, koji odražavaju uticaj ruske i francuske naturalističke škole, pokazuje „nov pravać i u koncepciji i u stilu. I u ovom delu, doduše, dominiraju autobiografski elementi ali Zvevo ovđe ironično, gorko izlaže ruglu trgovački život i društvene konvencije svoga veka, i điže glas protiv prvog SVetskog rata.
O Zvevu su pojedini francuski kritičari tvrdili, zaključuje svoj članak komentator Tajmsa, đa je prethodnik Prusta. Ali, Prusta jedva đa se može pro" naći kakva duhovna Veza. Italijanski pisac, možda zato što je i sam živeo u Austrougarskoj monarhiji, pokazuje najviše zajedničkih crta s Austrijaneem Robertom Muvilom. između Zveva i”
DVA PISMA MILANA BEGOVIĆA
Sledeća dva pisma Milama Begovića pronađena su u ostavštimi Ranka Mlademovića. Prvo, pisamo 1922. godine, predstavlja Begovićev odgovor ma Mlademovićev pozip da uredi jedam broj „Misli“, a drugo Begotvićevu, čestitku bosle ižt0oOđenja Mladenovićeve drYyame „Styap' od, vernosti“ u Za-
grebu. 'Zagreb, 24. I 1922. UPRAVA „ERITIK E“ ZAGREB
'Pelefon 1274 Jurjeva 68a
·Štovani Gospodine,
Vrlo rado primam se simpatičnog Vašeg predloga da Vam uredim jedan broj „Misli“ sa prilo-
'zima zagrebačkih literata. Ideja
je neobično dobra i to baš u ovo doba kad „oci domovine“ razgrađuju ono što je narod i zdrav razum sagradio. Na nama je da dogradimo jedinstvo našeg naroda i samo međusobnim razumijevanjem i približenjem to je mogu-– će. Ja. sam već govorio sa nekikima od ovdašnjih književnika i, naravno, svima je stvar vrlo simpatična. Samo valja da mi date malko vremena — jer naši su ljudi raštrkani, većinom u okolici i periferiji grada, i teško je doći do njih, Držim da je najbolje da se potpuno oslonim na mlađe, a od starijih samo oni čija umjetnost nije ostarila. Svakako milo bi mi bilo potanje čuti kako Vi to
zamišljate i koliko materijala mora biti i da li oni koji žele dobivaju honorar i je li potrebno neke prikazati publici itd. Ja, naravno, za uređenje ovog broja ne tražim nikakva honorara jer Vaše povjerenje za mene je najljepši dobitak. Ako, pak, uspijem, bit će onda taj dobitak dvostruk. Ja misilm da bi najbolje bilo da bi broj od 1. marta bio zagrebački — samo valja da znam koliko vremena prije morate imati rukopise. Razumije se da sve to mora biti štampano ćirilicom, kao i ostale Vaše sveske, To je Srbima posvećeno i nek je onako kako je njima pristupačnije.
Zašto, g. Mlađenoviću, nikad ništa ne pošaljete za „Kritiku“? Ja odavna čekam Vaš prilog. I ja ću, ako želite, poslati što za „Misao“. Mene moj znanac g. Sima Pandurović nije nikad pozvao na saradnju i dao me okrpiti po nekom J-A kad je moj roman izašao, koji je ovdje vrlo dobro primljen. To mi je bilo žao. Ne bi mi bilo stalo da je to jedan razuman ocjenjivač koji zna šta 8ovori, al to je vjerujte bio OSE pbični J-A! Da Vi znate kako ja skrupolozno pazim na one kojima povjeravam pisanje o Vašim poznatim piscima! Bože sačuvaj da bi se iako pisalo pa da izgleda jedno omalovaženje. Stvarna i umna kritika nije nikome naškodila, ali djetinjske burgije štete piscu o kome se piše, a još više ugledu lista u kome se piše.
Oprostite na digresiji! Al dobro je da znate baš kao redaktor lista, koji će pod Vašom rukom
biti i lumjetničkiji i poletniji. Željno očekujem Vaš odgovor, a jednako željno i Vaš prilog
i srdačno Vas pozdravlja. Vaš ođani
Milan Begović
Pozdravite mi „zlatoustog“ Vinavera ! * *
Zagreb, Dvornićeva 4
26. 10. 81.
Dragi Ranko,
Čestitam na uspjehu „Straha od vernosti“ koji je bio i ovdje vrlo velik. Opći je sud da je stvar jedna od najboljih domaćih u posljednje vrijeme i radujem se da je tako. Što se mene tiče, uvjek sam vjerovao u Vaš falenat i nadam se da ćemo u Vama dobiti odlična modernoga drama– tičara. Hvala Vam na lijepoj namisli da štampamo Vaše djelo u „Savremeniku“ i primam Vašu ponudu neobično rado. Samo kad svrši Krležina „Leda“ koja mo-
ra zauzeti još dva broja. Tako bi .
„Strah od vernosti“ počeo u svesci od januara, u svakoj svesci
~ “ i“ “. – – S ] ) ~ : COCCO easy ed 2 ANI WO) /
\ ~ 2
po jedam čin, Doduše, opstanak „Savremenika“ sa mojim odlaskom iz Zagreba nije još osiguran, ali se radi na tome da ga preuzmu neki mlađi književnici iako se ja ne BiH; potpuno odrekao vlasništva. Potanikko obavijestiću Vas čim se stvar uredi. Nadam se da će i honorar ostati isti: 50. din, od stranice. Malo doduše, ali bolje ne plaćaju ni druge revije.
Razumije se da ćete biti vrio rado primljeni gore u mome zamku i nadam se da ćete održati riječ. Mi ćemo se koncem marta tamo odseliti i čim se malo urcdimo — da Vas tamo vidimo.
Sa drugarskim i srdačnim pozdravom Vaš Milan Begović
. P.S. Neka Vas ne smetaju dvije recenzije u „Strahu od vjerno= sti“ — jedna od naivčine Branka Mašića u „Novostima“, a druga zlobna i glupa, u „Večeri“. Kritičari „Jutarnjeg lista“ i „Morgenblatta“ ovdje nešto znače i razumiju, a s njima možete biti zadovoljni. \
KNJIŽBVNE NOVINE