Књижевне новине
FUROPE
DESET GODINA OD SMRTI POLA ELIARA
POVODOM desetogodišnjice smrti Pola Eliara ovaj poznati pariski časopis, u čijoj je ređakciji svojevremeno i on rađio, posvećuje njemu ceo dvobroj za novembar i decembar 1962. godine. Ukusno „opremljen, dokumentovan odgovarajućim fotografijama, pored dva neobljavljena Eliarova originalna rukopisa („Reč o snazi ljubavi“ i izbor . pisama upučenih kćeri), donosi niz tekstova, studija i e· Seja o njemu kao čoveku, pesniku i borcu. Posebnu pažnju, međutim, zaslužuje esej Pola Lekoka „Ziva smrt“. Kliar je, čitamo u ovom eseju, jedan od retkih pesnika koji su, uz svu slobodu svojih unutarnjih preokupacija, uz svu prirodnost poetskih „postupaka, o. stavili određeno filosofsko za. Veštanje. On nije želeo da se ·prepusti čari tuge i smrti, već je hteo da njegovo pevanje buđe Dobro, to jest ne uzrok nego podloga čežnje, iako je, s vremena na vreme, izražavao „činjenicu zla“, O'sećanje smrti nije se kod njega ograničavalo na izvestan „životinjski užas“, nije se razrešavalo apstrakino; ono je „lucidna intuicija, bez egoizma“, Kod ovog pesnika,
.„čednog u prihvatanju smr-
„fi“, može se, međutim, jao . teško, primetiti ton koli ot„kriva koliko se om razlikuje od svih koji pripzdaju „neizmernom bratstvii žrtvi“. Spoznao je ljužav, rat, ljudska poniženja, mnoge tajne, rasap i iščeznuće prijatelja, i po.bedu/— da bi, usput, dopro do Og „Spiritualnog univer'zuma“, do potpunosti, do u· nitarnje zrelosti. Sredstvima j različitim od onih kojima se služio Rembo, Eliar je, takođe, tražio u sebi nadu da će jednoga dana ući u „blistave gradove“, da će pozdraviti „Božić na zemlji“, tražio je u sebi Sunce, „tu intuiciju sreĆe“, tako jako prisutnu kod dece i koje se čovek neće nikađa osloboditi. „Ideja sreće je , trezor Eliarov, „sunce „trajna kao kamen“, koji treba
aa
VOJČEH ŽUKROVSKI · ILI RAZNOLIKOST SVETA
· U 45. BROJU ovog lista objavljen je opširan članak Zbignjeva Kubikovskog u kome se govori o slici sveta u delu Vojčeha Zukrovskog. 'Vojćeh Žukrovski ne pripada piscima koje možemo odrediti jednom jeđinom formulom. Takvih pokušaja je bilo.
brižljivo nositi posred ljudske bede“. Ni u jednom trenutku on nije verovao da je prognan iz raja; on samo oseća da je opterećen postojanjem. Žena postoji da to stanje učini autentičnim,; kad govori sa dna
ponora — Eliar se zapravo njoj obraća, ne da bi molio pomoć, nego da bi pojmio
„žive osnove pouzdanja“. Lju-
bav mu pomaže da sMift ne posmatra metafizički, već da je shvati kao „veliku obmanu koja ga lišaya stroge nužnoBt kao„“zamku koja ga primorayva” da se „sapliće“, jer vjdi suviše visoko i suviše “daleko. Jednom reči, Eliar, ako se tako može reći, sprovođi naročitu disciplinu, naročit „opit smrti“, proveravajući u sebi sve što je saznao, jednačeći smrt sa doživljenom samoćom i pustinjom. U tem smislu „njegova poezija je izvesno „izvan“ kojem zapravo teži, ne okončava se u sebi samoj; ona je „Amfionov ipstrument pomoću zvukova diže nov grad“, Pesnik pozdrava, upučenih da obuhvate sve, Eliar je bio „mračan, ali normalan — da bi delom pošao smrti u su-
*sret... onoj koja je ljubav, koja je „živa smrt“, „klica nerada“, stena neuništiva, da
bi uzdigao pređ njeno lice veličanstveni lik Prometeja, do čijih izvora pesme nisu mogli da prodru „Kkljunovi kraguja“. (D. S. 1,
ali je svaki ostao samo na pokušaju, Zato se mora poći od njegove mladosti. Debitovao je dvema knjigama, nastalim za vreme okupacije. Objavljene posle rata, one su odredile glavne crte njegovog budućeg stvaralaštva. Prva od te dve Knjige jeste zbirka pripoveđaka „,Iz zemlje ćutanja“, a druga je fantastični roman za decu „Otmica u 'Tjutjurlistanu“. Zbirka pripoveđaka koja govori o septembarskoj kampanji, o konmcentracionim logorima, partizanskim ratovanjima, priznata je kao tematski najbogatija knjiga u prvim gođinama posle vrata. Čisto poljska klima ! tematika, hrabrost, emocionalnost, lakoća „uzbuđivanja. nemanie refleksija, to su osobine i sklonosti ljuđi zatečenih u ratnoj situaciji. Ova knjiga još govori o osećanju tesnog je-
dinstva sa zemljom, prirođom, o osetljivom praćenju promena sveta i đuha. Sve to na-
čijih se.
lazi svoj puni izraz u jeziku poetski impresivnom i dinamičnom. Žukrovski prikazulc svoje heroje u spletu raznih pobuđa, impulsa i nerazvrstava ih ni po kakvoj hijerarhiji. Svaki od njih zauzima svoje mesto u akciji. Popude i impulsi su različite prirode, i povezani su s odgovarojućom situacijom u kojoj svaki elemenat može da odigra bDosebnu ulogu. Sve to daje potpunost i jasmoću opisa: deta-
lji, na prvi pogled dobijaju određenu funkciju i postaju neophodni za gcelinu slike. Čovek, međutim, povezan svim nitima sa društvom, čovek predrasudama, gleda na „svet kao na bezbroj mogućnosti i reaguje na njega shodno određenoj situaciji, nikada način unapred dat.
U stvaralaštvu Žukrovskog dolazi do izvesne depresije. u periođu od 1951. do 1955. godine. Poslednje godine, međutim, govore da je postigao izvesnu stvaralačku ravnotežu. Roman „Okupani u vatri“ (1961) predstavlja realno gledanje na svet. Tema je ponovo ratna, (D. KJ)
ITLAVINI
BROJ POSVEĆEN JUGOSLAVIJI DODATAK posvećen Jugoslaviji, seđamnaesti u nizu, kao i oni koji mu prethode, nije planiran kao politička kritika; on ima smisao upoznava– nja sa jednim talentovanim, nađahnutim narodom koji formira relativno novu naciju sa narodom čiji pisci, prosvetni radnici i umetnici, koje smo podstakli, govore“. Ovim rečima urednik časopisa Edvard Vikas, koji je pre nekoliko meseci boravio u našoj zemlji, objašnjava smisao „Dodatka“ u decembarskom broju časopisa.
Predstavljajući dosad sedamnaest zemalja Azije, Južne Amerike i Afrike na Ovaj način, — štampanjem „tekstova Woji mogu!đa oforme "sliku .o kompleksnoj fizionomiji jedne države i njenim najvišim uspesima u svim oblastima delatnosti — dđecembarski broj časopisa „donosi sleđeće tekstove: Na uvodnom mestu je članak „Most između Istoka i Zapada” kojim Miroslav Krleža objašnjava mašu istorijsku situaciju. Fred Varner Nil pokušava tekstom „Jugoslavija na raskrsnici“ đa predstavi naš ekonomski sistem. Cvito Tisković, direktor Istorijskog insttitau u Dubrovniku, u članku „Dalmacija” objašnjava istorijski nastanak dalmatinske kulture. Dragutin Kolman piše o uspešnoj delainosti Studija crtanih filmova u Zagrebu. Svetozar Radđojčić objavljuje članak „Zlatno doba zidnog slikarstva“, a o jugoslovenskom slikarstvu u XX veku piše Oto Bihalji-Merin. Tomislav „Badovinac, „predsednik CK Omladine piše o oomladđinskim radnim akcijama.
nevažni,
sa svojim „nevažnim
na
Mona
U NOVEMBARSKOM broju OVOg nemačkog časopisa, u članku „Nepatetični humor i beshumorni patos“, graciozni stilist i pisac niza uočenih pripovedaka Johanes Urcidil, koji je decenijama radio na svome ciriškom „Artemisu” izdanju nedavno izišlom istraživanju „Gete u Češkoj“, kaže da političke tragedije čovečanstva stvaraju bez izuzetka, sile ili nosioci sile koji su obeleženi lažnim patosom i beskrupuloznošću. S druge strane, za ovakvo stanje istovremeno su karakteristične i parodija i satira, koje uvek predstavljaju ispoliavanje ugroženih epoha. Zdravi organizmi poznaju smeh ali ne i podsmeh koji je, zapravo, uvek pokušaj spasavanja od spolinih i unutrašnjih poteškoća. Kulture koje rastu mne smeju se ni same sebi ni drugima. Ali u sumnjičavim fazama opozicija ima vic za sebe („za sebe* i u
reči),
doslov-
nom smislu literarni
jugoslovenskoj muzici, a Jože Kastelic o stvaralaštvu ilirskog perioda.
Literaturu naše zemlje predstavjaluj: priča „Suseđi“ Iva Andrića, „Doktor Gregor i prvi neprijatelje Miroslava Kr-
leže, „Priča o sreći i nesreći“ Miodraga Bulatovića i pesme Slavka Janevskog, Desan-
ke Maksimović i Miroslava Krleže. Sem «toga, Marjan Matković objavljuje članak
o našoj posleratnoj literaturi, a Albert Bejts Lord, profesor južnoslovenskih jezika i literatura na Harvardu, piše o našim epskim pesnicima.
U „Dođatku“ su objavljene reprodukcije: freske u Mileše-
vu, Sopoćanima, bogumilski stećak, zatim reprođukcije skulptura Ivana Meštrovića,
Dušana Džamonje, „Bogosava Živkovića i slika Josipa Račića, Marka Čelebonovića, Miljenka Stančića, Mlađena Srbinovića, Franceta Mihelčića, Bmerika Feješa, Milana Konjovića, Krste Hegedđušića, Frana Šimunovića, Ordena Pettlevskog, Gabrijela Stupice, Otona Glihe., Petra Lubardđe i Ivana Generalića (na naslov-
Dragutin Gostuški govori O noj strani), (B.)
PRIMLJENE KNJIGE
eca ae S Oi a E POP IP arkan nm m=—=—
| DOSITEJ OBRADOVIC: „SA-
BRANA DELA. Mnj iI—1I (1811—1961)“d, „Beograđ, „Prosveta“ 1961 str. 858 0690-7746.
Novo izdanje „sabranih dela Dositeja Obrađovića u ređakciji Đure Gavele, Jelene Šaulić i Borivoja Marinkovića sa iscrpnim „komentarima i bibliografijom.
| VJEKOSLAV KALEB: „OGLEDALO“ Beograd, „Prosveta“, 1962, Str. 423. Novo izđanje Kalebovih novela u izboru Ranka Marinkovića i 8 predgovorom „Viatka Pavletića. Knjiga je objavljena u „Prosvetinoj“ biblioteci „Brazđe“, posvećenoj stvara laštva savremenih jugoslovenskih pisaca, pod br. 29.
| BRANKO GAVELA: „FIDIJA. KLASIČNA EPOHA HELENSKE UMETNOSTI“, „Matica srpska“, Novi Sad, 1962. Iserpan prikaz života i rada vajara PFidije, najčuvenijeg i, svakako, „najviše | poznatog predstavnika antičke i grčke
8;
umetnosti V veka pre m.e. Knjiga je ilustrovana brojnim prilozima Fidijinih skulptura. TEODOSIJA PAREZANOVIĆ: „PARTIZANSKE VATRE“, „Beograd, „„Prosveta“, 1962, str. 255. Romansirana biografija partizana Rađa, bivšeg vojnog akademca, ođ aprilskih đana 1941. gođine do onog trenutka kađa je u Rudom formirana Prva Dproleterska brigađa. Knjiga je objavljena u biblioteci „Sveđočanstva“. HILMIJA MHASANAGIC: U SUROVOJ BKOLI“, Beograd, „Prosveta“, 1962, str. 219. Autobiografski prikaz o autorovom učešću u mnarođnooslobođilačkoj borbi u Sandžaku, S posebnim osvrtom na političu delatnost u đizanju i razvijanju „ustanka ma tom području. Knjiga je utoliko interesantnija „što se dosad malo pažnje posvećivalo istonedavne prošlosti koji sm se
rijskim „đogađajima iz maše zbivali u Sandžaku,
IVO ANDRIČ: „PROKLETA AVLIJA“, Beograd, „Prosveta“, 1962, str. 148. Novo izđanje divne Andđrićeve novele posvećeno “O-godišnjici piščevog Života.
DIMITRIJE ĐORĐEVIĆ: „MiLOVAN MILOVANOVIĆ“, Beograd, „Prosveta“, 1962, str. 179. Monografija o jednom od najznačajnijih političara iz istorije Srbije krajem XIX i početkom XX T<·BEcveka sa prikazom majsudbonosnijih događaja iz điplomatske altivnosti između 1903. i 1912. godine, tog dinamičnog razđobilja Kkoje je prethodilo balkanskim ratovima i prvom svetskom ratu. MIROSLAV KRLEŽA: „ESEJI. RNJIGA DRUGA“, Zagreb, „Zora“, 1962, str. 390. Ova devetnaesta „Kknjiga „Krležinih sabranih dela sadrži blizu 20 vanredno zanimljivih piščevih eseja o umetnosti i umetinici=-
ma raznih narođa i raznih vremena. S posebnim interesovanjem pisao je Krleža seriju svojih „Varijacija na mu zičke teme“.
ZVONIMIR KULUNDŽIC : „ĐAČKA TRILOGIJA“, Osijek, 1962, str. 183. Skupljeni spisi mlađog Kulunđžića Koji dosađ nikad „nisu u celosti bili publikovaii. Zanimljiv pogovor o piscu i njegovom đosađašnjem rađu đao je Ive Mažuran.
HENRI DZEJMS: „PRIPOVETKE“, „Prosveta“, 1962, Str. 332. Izbor iz ogromnog opusa Džejmsovog novelističkog rada sa informativnim predgovorom Svetozara Brkića,
JOSIP KOZARAC: „MRTVI KAPITALI“, Zagreb, „Zora“, 1926, str. 158. Novo izđanje popularnog Kozarčevog romana u novoosnovanoj biblioteci „Golub“,
JOSIP EUGEN TOMIC: „UDOVICA“, Zagreb, | „Zora“, 1962 Str, 25%. Novo izđanje
CA ZENA“,
protest de izražava u „satiri premđa tok istorije, na žalost, poučava da ovi protesti nikad nisu · ubeđili „despotije koje su postale nesigurne. Ovo važi i onda ako su ovakve proteste izrazili izvanredni majstori satirične Kritike, kao što behu Kraus, Hašek i
Breht, đa se navede samo novija tragična satira. Ona nije tragična isključivo zbog Svog sadržaja, već više zbog svoje bezdejstvenosti. Širo-
koj publici ona služi kao samozadovoljenje, samoumirenje i kao neka vrsta tromog opravdanja. Malograđanin „skriva iza nje svoj sopstveni kukavičluk. A ko sam neće ništa da učini, taj se smeška „simplicimusu“, aplauđira kabareu ili „Prosjačkoj operi“ i veruje da je time platio svoj obol dobroj stvari.
Patetična beshumornost despotije zna to, kaže Urcidil, 1 svesno dozvoljava da ono teče izvesno vreme. Ona zna da opoziciona satira, umesto da naređa i aktivira nezadđovoljstva. odvraća od ovog, zapravo deluje u smislu „uspostavljanja izvesne Kkvazi-slobođe, koju despotija može u svako doba da «razruši. I zato ne treba pridđavati važnosti tome ako su se u Nemačkoj širili vicevi o Hitleru, Austrougarska monarhija nije propala zbog vojnika SŠvejka, koji je bio simptom ili ventil unutar jedne u osnovi liberalne, mada već jako oslabljene, zajednice. Ovakvoj državi nije više ni bio potreban Švejk. Ali u državama gdđe je on svakako bio potreban — u koliko se u dejstvo satire veruje — tamo njega nije bilo. Beshumorni patos dđespotije bi ga vrlo brzo slomio.
Kađ se, dakle, govori o „smrtonosnom smehu”, onda se treba pitati: koga on ubija, da li one koji se smeju ili one kojima se smeju? Satira opozicije može samo malo da učini kad susretne samosatiričnu spremnost, odnosno svest vlastodržaca o njihovoj propasti. A u tom slučaju ona je u osnovi skoro suvišna. Satira je nesigurnost. A sigurnost, na suprot, ima humora.
Ništa nije opasnije nego: upuštati seu kontraverze beshumornog patosa, koji — osetili se pritešnjen — mne poznaje drugi izlaz sem pritiska na obarač mašine za uništavanje. Duhovitosti satirične opozicije su, s druge strane, sposobne da prikriju ozbiljnost situacije. One prividno život čine lakšim. Samo humor koji potvrđuje život, a ne karikirajuće duhovitosti satire, može na odlučujućem mestu đa se suprotstavi ozbiljnoj problematici. Jer humor je izvesnost ozbiljnosti, vesela neustrašivost snage. Kaže se da činjenice ubeđuju i sigurno je da je najjači argument ako činimo bolje od drugoga. Ali dokazna snaga ovog argumenta će se pohiljadostručiti, ako bude izveden nadmoćnim humorom. „Kako možete o svojim neprijateljima govoriti uz prijateljski osmeh, umesto da ih uništite“ — pitala je jedna đama Linkolna. „Madam, ja ih uništavam time što od njih stvaram svoje prista=lice” — odgovorio je Predsednik. (A. P.)
kod nas malo poznate Dpiščeve „pripovijesti iz XVIII vijeka“. MIROSLAV KRLEŽA: DOMOBRANA“, Zagreb, „Zora“, 1962, Str. 181. U ovoj vbirci novoosnovane biblioteke „Golub“ štampane su ove tri Krležine novele: „Bitka kođ Bistrice Lesne“, „Tri domobrana*“ i „Domobran Jambrek“, VJEKOSLAV KALEB: „DIVOTA PRAŠINE“, Zagreb, „Zora“, 1962, str. 200. Roman.
IVAN DONČEVIĆ: „ZŽZIVOTOPIS BEZ SVRŠETKA“, Zagreb, „Zora“, 1962, Str. 174.
FLORIKA STEFAN: „TREKruševac, „Bagdala“, 1962, str. 88. Pesme.
BRANKO KK. LAZAREVIC: „VELIKO PLAVO OKO“, Kruševac, „Bagdala“ 1962, str. 15. Pesme.
ANTONIJE MARINKOVIĆ: „MLADIĆ BEZ i ADRESE“, Kruševac, „Bagdala“, 1962, str. 14. Pesme. .
DOBRI DIMITRIJEVIC: „NA KONJU OD VAZDUHA“, Kruševac, „Bagdala“, 1962, str, 15. Pesme,
»TRI
Salvatore KVAZIMODO
VIDOVI POSLERATNE
SAVREMENI PESNIK nije mudrac; daleko od toga. Ali on je sa svime načisto, za njega je sve rešeno. Doživeo je užase rata, osetio bedu, postao svestan svojih životnih okolnosti i veruje u smrt, zazire od smrti. Stoga želi da sve doživi ovde, na zemlji. I brani svoj dan ispunjen ljubavlju, obeležen bolom. U tom smislu treba shvatiti prisustvo čoveka u savremenoj poeziji. To prisustvo svedoči o postojanosti odnosa sa spoljnim svetom, koja ima za posledicu antiromantični, antiidealistički pesnički slav što uključuje i odnose racionalne prirode. Govorim o poeziji s eng:eskog, italijanskog, španskog, francuskog jezičkog područja, o poeziji čČitavog savremenog sveta, čak i onog dela toga sveta na istoku Evrope, nama dovoljno nepoznatog, koji pot.če sa istih osnova kao i zapadna civilizacija. Oko 1945. godine nešto se zbilo u oblasti poezije: došlo je do dramatičnog razaranja Sadržaja koje su namo stavili u nasleđe ravnodušni idealizam i poetski jezici, do danas plodni u svakoj pojedinačnoj naciji zahvaćenoj vihorom rata. Ne mislim da po:emišem,
već samo konstatujem:
ne možemo osporiti
PREVEDENI
da postoje i
nevidljivi dokumenti puni činjenica duha, dokumenti što se kriju u odmerenim rečima onih ljudi koje se još ne stidimo da zovemo pesnicima. Pesnik je odjednom bio izgnan iz istorije svog unutarnjeg života: u ratu njegova inteligencija pojedinca imala je istu vrednost kao di inteligencija proleterska i kolektivna koja jedva ako je umela brojati ribe u priči o hriščanskom čudu. Problem zašto se živi pretvorio se u problem kako se živi, bolje reći u problem zašto se živi na jedan određen način, a ne na drugi kada se neće ustrajno tetošiti smrt kao protagonista bezgranične utehe. I tako se, nenajavljena, pojavila jedna nova estetika. U toj situaciji, razume se, morale su se pronaći nove dimenzije ideji poezije. Tradicija nam tu nije od velike pomoći, naročito ovde u Italiji, gde je čovek sebi dozvolio da se drugim ljudima obrati samo u izuzetnim slučajevima ili da to učini u obliku poema, dalekih neposrednoj istoriji, bolje reći dalekih njihovoj istoriji pesnika.
Privatno (lirsko) saopštavanje poprima sada neobičan oblik, pretvara se u horski glas — setimo se i poslednje italijanske poezije, one današnje, u kojoj su pesnička imena brojno zastupljena kako kvantitetom tako i kvalitetom, iako još nema izrazitih individualnosti i osnova, neophodnih da se pesnik definiše kao ličnost. Lirska poezija se stopila sa elegijom i epom (forme već retke u eng!eskom pesništvu, na primer). Ne nameravamo opravdavati forme (ova reč · je uvek dvosmislena i upotrebljavamo je samo kao približno tačnu) na koje je ukazala prošla generacija kritičara kao na forme što potiču iz prevedenih ezika, da bismo
najzad prihvatili priču o jednoj
internacionali po-
ezije, ostvarenoj u muzici i slikarstvu. Slikarstvo i muzika su umetnosti koje su do današnjeg dana neposredno odra_žavale najdublju prirodu građanske orgahizacije, običaje Jed-
nog veka. Poezija međutim, a o tome je ovde reč, nemože
izbeći borbe sa sopstvenom tradicijom, na kojoj se zasniva, ne može umaći konstrukcijama i mođulacijama svoga jezika. Ne može čak ni početi živeti bez naročitog svog jezika jer, nepotrebno je naglašavati da je sva mogućnost pisanja poezije sadržana upravo u jeziku. Kako formalistička kritika može shvatiti pobude nove forme ako se opire novim sadržajima, koji mogu biit i društveni i građanski, sadržajima što ne zadiru u srećno carstvo jedne estetike, delimično poražene? Ali nije samo to u pitanju. Treba razmotriti dokle će savremeni pesnik drugima čitati otrcanu istoriju SVOE sopstvenog srca, očajanje i nade i hoće li ga instrumentalni i strukturalni elementi, koje je usvojio, opet navesti da razlaže dušu u uverenju kako svet ne mari za ono što on govori. Ali o čemu će duša ispredati priču? Ispredaće priču koja teško može da zavara, priču u kojoj će igra biti svirepa i opasna ako se odrazi na jedan izmišljen metafizički
poredak.
Govorim o autentičnim pesnicima — malobrojnim u sva koj generaciji — i o izvesnoj tendenciji prema aleksandrijskom epigramu, ironičnom. poučnom ili u obliku pisma, koji je plod polemike o realizmu, rđavo shvaćenom realizmu (ovde kod nas) što se poziva na sadržaje: to je drugi nesporazum bekstva prema jevtinoj razbarušenosti, razbarušenosti koja u istoriji poezije ima prolazan karakter. Dosad smo u glavnim potezima ocrtali prirodu poezije koja se pojavila oko 1945. godine (malo pre ili malo posle; što znači i za vreme rata), tog iskrenog i nesputanog
svedočanstva savremenog čoveka.
Označili smo osobine
bezmalo šesnaestogodišnjih poetskih opita još kritički nesistematizovanih ali odslikanih u antologijama svake nacije. To su dokumenti i zašto kriti, nečiste. epske pesme ali brojni, mnogobrojni dokumenti. Moramo uzeti u obzir da savremeni čovek radije svoju misao iskazuje u ritmu, da u stihu postavlja pitanja, jer takav postupak, više ođ analitičke naracije, više od operisanja ličnostima, iziskuje prisustvo sagovornika koji bi trebalo da donesu sud o autorovim za-
Konkurs Malice srpske
Matica srpska raspisuje deseti konkurs za «dodeljivanje „Brankove nagrađe“ u 1963. godini. Za rađove iz književnosti mogu učestvovati studenti filozofskih fakulteta | viših pedagoških škola na području srpskohrvatskog jezika i učenici srednjih škola u AP VojJjvođini. Teme za stuđente su: 1. Čitajući Krležu, 7. Dnevnik o Crnjanskom, 3, Povodom 1100godišnjice slovenske pismenosti, 4. Literatura. pozorište. film. Prva nagrađa je 40.000, druga 30.000 i treća 20.000 dinara. Teme za učenike: 1. „Moje shvatanje jednog savremenog našeg pisca, 2, Filmska pred=-
stava je završena... — Kako doživljujem film, 3. Čovek u kosmosu Nagrade: prva 20.000, druga 15.00, treća 10.000 dinara. Rađove obavezno slati pod šifrom, a u posebnoj koverti označiti ime pisca rada. godinu studija, grupu i adresu (za
studente), odnosno razred i školu (za učenike). Odluku o dodđeljivanju nagrade · „donose određeni ocenjivački odbori Književnog odeljenja Matice srpske.
Radove dostaviti do 10. februara 1963. godine, na adresu Književno odeljenje Matice srpske, Novi Sad, Ulica Matice srpske 1. ·
|
KNJIŽEVNE NOVINMB: