Књижевне новине
GODINE KULTURNIII PREGNUĆA
|__.., (Nastavak sa 1. strane)
demiji neka ga izvađa sasvim samostalno i neodgovorno bez ikakva uticaja sa strane Matice. Potpredsednik Matice javlja kako je u akademijskom odboru za Matičine poslove zaključeno da se izdaje o izošku Matice čaSopis kojemu bi bio odgovoran urednik Đuro Deželić. Oko „Vienca” okuPljali su se svi književnici koji su bili izvan Akademije. U „Vijencu“ su se rodili svi pjesnici i pisci novijeg doba. „Vienac“ je svaki prilog bogato honorisao. Kada je zaklada grofa Ivana Draškovića od 15.000 forinti prešla u ruke Matice, ona je ubrzo ponovo primila na sebe svoj književni rad. U glavnoj skupštini Maice ođ 17. marta 1872. čitao se dopis Akndemije po kome opet prima svoj književni rad u svoje ruke. 5D. novembra 1874, na skupštini Matice ilirske, ona Je promenila ime i od tada se naziva Matica hrvatska. Za minule dve godine Matica ilirska nije izdala ni jedne knjige, dok Matica hrvatska počinje svoju izdavačku delatnost sa Senoinom Antologijom hrvatskoga pesništpa i prevodima Žila Verna. Živo se radi na ponovnom osvajamju poverenja u Maticu. Matica ilirska, izdavajući klasike i stare rukopise, radi'a Je posao Akademije. Postavljaju se tada Matici zadaci pre sveča da bude nosilac širenja korisne nauke ukoliko ne spada u strogo naučnu i „pučku knjigu, te da „unapređuje hrvatsku lepu knjigu. Osim toga, ona je dužna da što skorije obezbedi knjigu koju će rado primati i čitati „prosvijetljena obitelj hrvatska“,
U izveštaju za godinu 1890. viđi se da u odboru Matice sedi devetnaest književnika, a od ovih #t#trinaestorica čija dela štampa sama Matica hrvatska. Poverenici Matice hrvatske su u poslednjih petnaest godina rakgsturili među narod hrvatski knjiga Matičinog izdanja u oko sedam stotina hiljada egzemplara. Dobrotvora i darodavaca Matičinih bilo je od 1842. do 1892. godine preko četrđeset sa ulozima koji su se penjali i do deset hiljada forinti. Matica je u tom vremenskom periodu sabrala vrlo bogatu zbirku narodnih pesama iz svih naših krajeva: | Književni radnici pozivani su od sirane Matice. da se obavežu da će
unapređivati smer društva svojim književnim ili umetničkim rađom. Poučna knjiga, poznavanje hrvatske
zemlje i povijest svetske istorije bila je takođe briga Maktičinih izdavača. Oni su nastojali da svoje čitaoce snabdeju knjigama koje govore o pojcdinim pojavama iz oblasti prirodnih nauka. No pre svega oni su izdavali dela iz oblosti „istorije književnosti, domaće i svetske, zajedno s klasicima grčkim i rimskim, pa i drugim u po pravilu dobrim prevodima, Oni nisu zaboravili ni na potrebu popularisanja muzičke literature i publikacija u kojima su se mogle naći informacije o svetskoj i domaćoj likovnoj umetnosti. Matica je više ili manje kontinuirano, pod svojim imenom ili u širim okvirima, punih sto dvadeset godina delovala kao jedan od najznačajnijih
. faktora u kulturnom životu „Hrvata. Ona je to, pored Jugoslavenske aka-– demije, ostala sve do danas. Upravo u naše doba ona je dosegla oblike šire i raznolikije nego što ih je ikada imala. Njen radijus delovanja počiva danas na čvrstim osnovama pododbora duž dalmatinske obale, od kojih svaki ima svoj časopis, u kojima parealno sa Institutima. Jugoslovenske akademije posvećuju naročitu brigu kulturnoj istoriji tih krajeva. Tako je Matica i poslednjih „godina prolazila kroz periode ekonomskog karaktera, ona je 120-godišnjicu svoga postojanja dočekala snažnija i zdravija no ikada. Svojom „raznolikom i bogatom izdavačkom delatnošću. svojom aktivnošću, ona deluje u različitim oblastima hrvatske kulture u prošlosti i sadašnjosti kao jedan od najznačajnijih kulturnih činilaca.
Književna delatnost Matice hrvatske, ta niena i danas osnovna aktivnost, daleko je prevazišla sve ono Što je ta naša drevna ustanova ikada mogla da ostvari. Ne samo po broju edicija i njihovom tiražu, nego i po raznolikosti tematike iz svih oblasti umetnosti i nauke, ona, danas, široko zadovoljava kultume potrebe „naših ljudi.
Ove godine navršilo se šesđeset godina otkako je Bosna i Hercegovina „dobila, stvorivšti ih sopstvenim snagama, kulturne ustanove koje će, svojim delovanjem u uslovima austro-ugarske okupacije, ostvariti dragocene rezultate u oblasti kulturno -prosvethog, ekonomskcgs i političkog života tih naših zemalja.
Sa okupacijom Bosne i Hercegovine (1878), okupator je sebi stavio u zada-
tak da te dve zemlje, verski podeljene na tri veroispovesti. po svaku cenu denacioyj alizuje. On je osporavao nje=-
6
nim stanovnicima đa se nazivaju SvOjim narodnim imenima, sa jedne strane, a sa druge, snažnom imigracijom iz svih zemalja mnogonacionalne auslro-ugarske monarhije, trudio se da izmeni njenu elničku sliku. Poplava stranaca, Nemaca i Mađara, i sa njima više-manje denacionalizovanih „3lovena ne samo u vojnom i upravnom aparatu nego i U slobodnim profesijama, trgovini i zanatima, potisla je domaći elemenat u pozadinu. Pred tom činjenicom, ozbiljno ugroženi prodorom „kuferaša“ u sve oblasti našeg narod-
nog života, bosansko-hercegovački „do-.
morci“, Srbi i Hrvati, zajedno sa mu-– s-.imanima, osetili su potrebu za hitnom samoodbranom, potrebu da svome potomstvu obezbede bolji život ubrzanim radom na osposobljavanju svoga podmlatka za sve grane savremenc ljudske delatnosti. Tako su nastala poznata bosansko-hercegovačka kulturno-prosvetna društva Prosvjeta, Napredak i Gajret, jedno za drugim ı svako za sebe.
Sarajevska „Prosvjeta, društvo za pomaganje Srba đaka iz Bosne i Her. cegovine, kako se 1a ustanova u svojim prvim godinama nazivala u podnaslovu, osnovana je u vreme kada jo skoro sva štampa u Bosni i Hercegovini bila iskljućivo u v.adinim rukama i kada se borba za crkveno=školsku autonomiju (koju vode, pored Srba, i muslin.ani) sve više zaoštravala, u vreme kada se kulturni i politički život bosansko-hercegovačkih Srba još uvek odvijao bezmalo isključivo u okvirima crkveno-školskih opština i pevačkih društava. Neposredni inicijator i pokretač Prosvjete bila je oveća grupa domaćih inte.ektualaca, njih tridesetak na broju, koji su se, po završetku studija, vratili u Bosnu i bili svedoci ukidanja vladinog konvikta za bosanske studente u Beču zato što nisu hteli da se potčine onom „kućnom redu“ kojem je cilj bio da od njih napravi birokrate koji neće imati drugih intoresa osim onih vezanih „za sVOje službene dužnosti“.
Ti mladi ljudi, ta prva ekipa pravnika, profesora, lekara, veterinara i inženjera iz redova domaćih sinova, uputili su svome marodu proglas u kome kažu da treba da se, osnuje društvo koje bi se brinulo o povećanju broja obrazovanih Srba u Bosni i Hercegovini, ali Srba koji će znati „delili i zlo i dobro sa svojim narodom“. Na ovome programu „Pros»jeta je ostala jedno kratko vreme, da ga zatim, polazeći od stanovišta „da je narod kulturno jak tek ako su mu jaki i obrazovani svi slojevi društveni“, revidira i proširi. Ona tada postaje „stalan izvor novih pokreta i ideJa“. U okvire Prosvjetinih zadataka ulazi sada, pored brige o stipendiranju studenata na visokim školama, i briga o školovanju učenika srednjih stručnih i zanatskih
škola, kako za mušku tako i za žensku omladinu, o odašiljanju mladih ljudi, posredstvom zagrebačkog Privredmika, na zanata izvan Bosne i Hercegovine, o analfabetskim tečajevima, za koje je često trebalo. kako u gradovima tako i po selima, pribaviti besplatno bukvare i ostali pribor koji im je bio potreban. Idući ovim putem, Prosvjeta postaje stvarno matica oko koje se kreće celokupni narodni život Srba Bosne i Heyr=cegovine: sa srpskim školama i čitaonicama, zemljoradničkim „zadrugama, udruženjima za brigu o narodnom zdravlju i borbi protiv alkoho.izma, sa
„ženskim i gimnastičkim udruženjima zanatlijske i
omladine,
trgovačke diletant-
sa centralnom bibliotekom, skim pozorištem itd,
Svi ovi poduhvati ostvarivani su zalaganjem i sredstvima uglavnom srpskog stanovništva Bosne i Hercegovine, prilozima Prosvjetnih brojnih legatora, dobrotvora, utemeljača i pomagača iz svih društvenih slojeva, čiji je broj, od
Darko SUVIN
Dragan KOLUNDŽIJA
Već spava. U košulji ugalj, Gar zvezda oko usana. Već spava,
Pisma, w sebi čitati pisma,
Žarki Jug, maselje i slavuji. Narandže jedu Yadmici,
1902. do 19192. godine, stalno rastao. To vremensko razdoblje, koje predstavlja njen najveći uspon, Prosvjeta je oboležila proslavom svoJe desetogodišnjice, kojom je naš čovek vidno i uverljivo manifestovao svoju neopozivu rešenost da se u širokim razmerama suprotstavi okupatoru ne samo kao politički nego i kao kulturni i ekonomski činilac u stalnom porastu. A činjenica da slavijenici u svome slavlju nisu ostali usamljeni, da su u njemu učestvovali, lično ili posredstvom pismenih pozdrava, Srbi i Hrvati iz svih naših krajeva — jasno govori o tome da je ova kulturna manižlestacija dobila jugoslovenski značaj širokih razmera. Posle gostiju iz Bosne i Hercegovine, najbrojniji su bili oni iz Srbije, na čelu s tako Kkiapnim predstavnicima naše nauke i kulture kao što su bi.i Stojan Novaković, van Skerlić i drugi.
Iste godine kad i Prosvjeta osnovano je i hrvatsko kulturno društvo Napredak, s više — manje sličnim zadatkom. Po društvenim pravilima svrha Je Napretiova „kulturno jačanje hrvatskog naroda“, koje ima da se Ostvaruje pružanjem pomoći „valjanim i čestitim, nacionalno svesnim“ ucenicima i učenicama stručnih, srednjih i visokih škola, i onim mladićima koje je društvo upućivalo na zanate i Irgovinu; podsticanjem mladeži na rad, šteanju i organ,zovanost i na vođenje računa o njihovom dobrom odgoju; podupiranjem hrvatskih prosveunih ustanova; podizanjem i održavanjem dačkih domova gde god su posto,a.c srednje škole; širenjem prosvete u narodu; osnivanjem tečaja za nepismene; otvaranjem knjižnica; izdavanjem poučnih knjiga i drugih publikacija, popularnim predavanjima, itd.
Muslimansko kulturno = prosvetno drušivo Garet osnovano Je 1903. godine, sa uglednim književnikom ı naučnim raanikom Saivet-begom Bašagićem na čelu, sa sučnim pobudama i sličnim programom kao ı Prosjeta i Napredak. (gsa)retop hroničar okwarak= terisao je osnivanje Gajreta kao Jedan od na, svetiijih momenata u životu bosanswxo-hercegovacKuı musılucac pod tuđinskom „vladavinom. Da nije bilo Gajreta, ističe on, „mnog musliman, omiadinac, student, bio bi prisujen da paane u vrtiog austrijskih mahinacija, moxalno obavezan potporom od strane Austrije“. Zato je Gajret središte svoga delovanja stavio na pomaganje musiımanske omladine na srednjim i VisO= kim školama, na stvaranje svoje sOpstvene inteligencije, ali u isto vreme na prosvećivanje širokih narodnih s8.Ojeva putem čitaonica i drugih kulturno-prosvetnih organizacija.
Iako su ova naša tri društva, osno= vana na pomolu ovoga veka, delovala često svako za sebe, ı ponekad bez dovoljnog: međusobnog razumevanja, oni su bili jedinstveni u težnji da ostanu domaćini u svojoj kući i da u nju u-– nesu, koliko je bilo u njihovoj moći, što više svetlosti, znanja i kulture. Oni, očevidno, nisu pogrešili što su upravo u tim društvima, u Prosvpjeti, Napretku i Gajretu, tražili puteve koji će ih dovesti do ostvarenja tih njihovih Dplemenitih težnji. A ovo nekoliko prigodnih reči povodom njihove godišnjice treba da podseti našu javnost na obaveze koje ima prema kulturnom nasleđu. LUNIČKA VILANELA
na dvadeset i deveti rođendan
skoro, svega spora godina, stiže trideseta Dok pčele marljivo lijeću po bršljanu i pelargonijama - Projekti će prevaliti tačku jednake privlačnosti leta.
Villon je to središte prošao u duhovnim agonijama Pod kosturima, uz Margot i pijaču, ispijajući sram, Dok pčele marljivo lijeću po bršljamu i pelargonijama; Dulan je ekstatički lutao kroz prostrane čistine svijeta Pod suncem pobraćemim, s ministrantskim, čapljama, · ne
Uskoro, svega spora godina, stiže triđeseta. Sagledani su sovjetovi, magellanski međuprostori u daljim
Valja bar jedan maseliti, organizirati saobraćaj i gramicu Dok pčele marljivo lijeću po bršljanwu i pelargonijama Odlučiti se za lokaciju, tropski ili umjeremi pojas, sveta Mjesta i zaštitnik – svece, koje će zvijezde okruživati kakvu
Uskoro, svega spora godina, stiže trideseta:
Treba odabrati pučanstvo, tipizirati idealnu Evu i Adama, Dijetu, kvadraturu nastambe, eklipse, Dok pčele marljivo lijeću po bršljavwu i velargonijama. 4 kako se osigurat da, kao Sindbabu, mahmuvši moćnim
Riba-svijet me zaroni? da se komtinemt me izobliči i odšeta Dok pčele marljivo lijeću po bršljanu i pelargonijama? Uskoro, svega spora godina, stiže trideseto.
eče, dubina bunara. Već spava. Vrata, lagamo zatvarati vrata, Već spava. Tešku i dugu ponoć
Ruda?, otac jedme države i komumista. Već spava. Sednica radmičkog saveta.
Ciganin Kojo neće više kupiti 2vezde, Staro gvožđe do đavola. Već spava.
Ljubomir Stoj anović, Jo-
Iuja KECMANOVIĆ ·
više sam;
Patagonijama
Danicu; ovlaštemja teta,
perajama,
Prijatelju
Nekoliko miliona
iz druge smene
Već sanja. U našoj zemlji živi od smeha.
Ovo leto, već spava.
Ovo leto, majku mu, oružje od čistog zlata, Ali samo kratko traje. Već spava. “ Čaše, lagano spuštati čaše,
Već spava. Voćnjak i reka
Pod zoštitom zvezda. Već spava.
U ustima crma prašina. i
Usijano gvožđe oko sYca. Već spava : Budar, ljubavnik i lovac ma sunce.
tribina
NOVINA
| TMINA
(Pokušaj karakteristike modernog)
Onaj — kome je sve jasno — taj je — po mome — prosto glup. Vladimir Majakovski
anašnji čitalac je, ne retko, suočen sa potrebom da poredi dva raznorodna književna de.a: jedno „kiasicno“ i jedno „modezno“. Licem u lice s takvim zadatkom, on ne
„okleva: „Prvo je — veli odmah — ja-
sno, drugo — nejasno“,
Izgleda, dak.e, da se razlika između klasicnog i modernog podudara sa oprekom između jasnog i tamnog. Zaista, biće da je „savršena“ jasnost predstavljala najjače iskušenje, kojim je klasika sablaznjavala čak i mnoge ultramoderniste, čak i arhinovatore, budeći u njima — u časovima njihove slabosti iui lucidosti — noslaigiju za nepovratno ızguoijenim rajem ıe kiasične Jasnosti, Ali, sam termin „jasnost“ ustvari je prilično nejasan; odnos između jasnog i tamnog — još je tamniji. Otuda — potrepa za razjašnjavanjem ovog odnosa i onog termina.
Jedno je, ipak, izvan sumnje: nadovezivanje suproinosti jasnog i tamnog na oanos između klasičnog i modernog. Ovaj odnos, opet, dao bi se svesti na razliku između trajnog i novog: trajnost bi bila načelo k.asıke, novost — načeio modernosti. U sustini, mequtim, to razlikovanje ne može se održati bez izvesne modifikacije. Jer, svaxa izvorna umetnost — neospormo sadrži ı Jedan koelicijent tra)nog ı Jeaan wxoeuicijeni novoga, oba u isti man, jako u različitoj srazmeri. Sva raziiRa, prema tome, m“raia bi se sasuoyati baš u toj srazmeri. U „klasičnoj“ umetnosti, naime, pretezaio bi se Ono traJno, naprotiv, u modernoj bi dominiralo ono novo. To Je ste. Uostaiom, trajnost i novost preastavljajJu re.alivne waiegoriuje. u retrospetivi, trajno je Jednom moralo biti novo; u perSpedLiVa, OnO SLO „2 Zalsla nOVO — Jednom mora postati trajno. elativitet trajnoga ı novoga, tih speciticnih naČeia kiasike i modernosti, dovo.no ukazuje na iluzornost, neodrZiVOSsL, prolaznost antagonizma izmedu kilasıcnog i modernog. Mieautim, produbpljujuci razuu između ova dva pojma — toliko s.ična novcu koji se izuzao i aelimično devalorizovao usied ıntenzivnog opticaja — analiza će najzaa Uudariti na Jedan oanos koJL aiızgieda „dno“ probiema: u putanju Je Odnos između postojana i postajanja.
Ako se novina izJeanacava sa re=zultatom i prozžesom postajanja, onaa se postajanje mora uzeti kao „metlalizičko“ pranačelo modernoga uopste. Umetnička ili naučna novina Je ıstina o postajanju, ali, ništa manje, i postajanje same aıstine. Za razum, međutim, postajanje Je neuhvatljivo. Tu neunhvat.jivost kao bitno obeležJe postajanja, odnosno kretanja, uhvalio je pronicijivi dijalektički duh Lenjina: “Mi ne možemo sebi da predstavimo kretanje, ne možemo da ga izrazimo, odmerimo, precrtamo, a da ga ne pojednostavimo, ogrubimo, rastvorimo, da ne ubijemo ono što Je živo“ (PFilosofske sveske). Na taj način, stavimo li znake jednakosti između po-
stajanja, kretanja, novine i modernog, mi moramo razumeti da u najbitnijoj intimi modernog prebiva jedno zrno „nerazumljivosti“, koje se može kruniti do u beskraj, ali se nikad ne da uništiti do kraja: tmina je „fatum“ i stičmat svake autentične novine, u poeziji i umetnosti kao god i u svemu drugom, Svaki stenogram'! postajanja nužno se javlja kao neka vrsta \lriptograma“ za „nedijalektički duh (za tradicionalni razum u svakom slučaju). Praotac čitave savremene filosofije postajanja bio Je Herak.it ramni. Uostalom, kao što se dobro zna, nijedan novator — u filosofiji, nauci ıli pooziji — nije mogao izbeći prekore zbog nejasnosti, nerazumljivosti, „tamnosti“: konzervativni razum odapinjao Je strele takvih prekora na Hegela kao i na Heraklita — na Marksa kao i na Hegela — na Majakovskog kao i na Marica...
No, u svim probrojanim slučajevima gde se radi O bilnoj, ınstinskoJ novini, po sredi Je — ako tako moze da se kaže — Jedna objektivna tmiua, Jcuna saaržinska .neJasnost, io Jest „nerazumljivost“ svojstvena samom postajanju il: kretanju kao takvom. Ujbpravo takva Imuina GdajJe pečat aulentičnoj moqdernostL. „MNaproliv, površnu pseudomodernost karaktieriše subjektivna, izražajna, formalna, pa ı hotimučna zamracenost. K.asıcı odgovara suncano podne postojanja, ali, dan postoJanJa uokviruju dve tame: s Jedne Sirane Jutarnja Dpolutama nastajanja, 8 druge sirane — većernji: suton nestaJanja. I, dok novina istinske moderno= su uIzranJa ız one poiutome, „novina“ pseuaomodernosti tone u Ovaj Suton, u večnu noć ništavila ı nebića. NajJposle, dok se prava moderna umetnost upinje da se izvije ız Iskonske tmine svVOga sadržaja, pseuqomoderna „„umet= nost" pašti se da se uvuije u veštačku maglu svog neproničnog oblika, tačniJe: u dumnu zavesu svog izobličenja.
Kao superlativ modexnosti, revolucionarna umetnost i misao nipošto ne uživa poviasıcu izuzimanja iz one Objektivne tmine, koja — poput senke — neumitno prat.; svaku suštinsku novinu i svaku autentičnu „modernost. Baš obratno: problem te tmine ovde se komp.ikuje Jednim protivurečJem, koje Je svojstveno revolucionarno; umetnosti. Ovo protivrečje može se Opisati kao kontradikcija između iızražajJne Jasnosti i sadržajJne novosti. Pomenuta umetnost Je umetnošt društvene revolucije. OVvO nJenoO „SVOJStVO obavezuje je na masovnost, na delotvo»nost, pa stoga — neizbežno — i na maksimalnu pristupačnost ı Jasnost izraza. Međutim, ona ıstovremeno znači estetsku revoluciju same umetnosti. A to njeno svojstvo, ne manje bitno od onog već označenog, upućuje Je na Jednu sadržajJnu novinu, koja — videli smo — nikada ne može biti potpuno pošteđena od izražajne tmine, nejašnosti, „nerazumijivosti“. Ukratko: revolucionarna umetnost morala bi da bude ne samo nova, već i jasna u isti mah.
(Nastavak na 10. strani) Radojica TAUTOVIĆ
KNJIŽEVNE NOVINE