Књижевне новине
KRATKI METAR ”~
Nastavak sa 1, strane
ospori izuzetni umetnički i politički značaj koji ima naša sve češća supremacija na međunarodnim kratkometražnim filmskim manifestacijama, ali ta devizna integracija u svetu trebalo bi da bude prepuštena samo nekolikim izuzetnim stvaralačkim individuanostima, kadrim da, postajući građani sveta, ne iznevere svoje matično državljan=stvo. U kulturnoj i političkoj klimi koja trenutno u svetu vlada mnogi lovački psi krenuli su tragom konjunkturnih tema u toj trci za zecom koji će onemoćati u nekoj od filmskih metropola, pretvorivši se u čarobnu koku koja nosi zlatna jaja. Njihovi spekulativni filmovi kadri su da zavedu i auditorijum suptilnog mentaliteta i izgra– đenog ukusa upravo zbog toga što sviraju na žicama svetim za sve nas, zaslepljujući nam ono malo, spasonosno čulo koje u umetnosti služi razlučivanju originalnosti i istinoljubivosti od koketerije i zavodljivog kiča.
Ti i takvi dobro očuvani četrdesefogodišnjici, koji naivnim pubiscentkinjama još uvek pripovedaju onu staru, onu „oveštalu „skasku o ucveljenoj usamljenosti, o neurotičnim noćnim bdenjima i urbanizovanim „traumama stali su na Desetom festivalu jugoslovemskog dokumemtarnog i Kkratkomefražnog filma rame uz rame kraj ko-
golicajući svetinje, kraj tehničkih perfekcionista crtanog filma koji su, tražeći savremenog junaka, izumeli Inspektora Masku, Prehlađenog Džoa, Šizu i druge. Njima su se pridružili i nekoliki foto-kopiranti, švenkujući s kraja na kraj potresnih fotosa i tragičnih dokumenata iz prošlosti, ljudi koji su svoju neinspirativnost nastojali da kompenziraju jednim naizgled najjiednostavnijim, a uistinu najkomplikovanijim manirom. Ponajređe, taj kaleidoskop žanrova prezentirao nam je neophodne i utilatarne za ovaj frenutak filmove =- ogledala, filmove istine. filmove~žive empirije. Umesto njih i njih na prvom mestu, pored navedenih sumornih pokusa, bili smo svedoci nekolikih projekcija takozvanog apstrakcionizma kojem mnogo bolje pristoji naslov pretencioznog provincijalizma, oličenog u konfuznim i nebuloznim pokušajima da se održi korak s najpomodnijim filmskim krojačima Evrope. Ti nejaki epigoni, brižljivo slrojenih hlača po modi za koju veruju da je poslednja, nikako ne napuštaju ludu trku. Njihova situacija danas nalik je na groteskni položaj slabašnih učesnika
u nadmetanju na, recimo, desef, hilja= da metara koji su zaostali za Čitav kiug i koji samo prividno trče u korak s po> bednikom,
Nabrajanje ovih sumomih primera, međutim, „nikako ne pretenđuje da omalovaži mnogostrani uspeh OVvOBOdišnjeg, desetog po redu, Festivala jugoslovenskog dokumentarnog i krvatkometražnog filma, čiju šestodnevnu projekciju ez rezerve možemo nazvati zalogom verovatne buduće dominacije u svetu kratkog metra, Kao najpogodnijom ilustracijom i dragocenom investicijom za budućnost poslužećemo se
Gordana TODOROPIĆ
Pesma naše ljubavi
Z ojem smo zastrli svoje mjibe i ruže što isturaju grudi
cvet sunca ma ftrotoaYu
i sobe gde slapovi proleća u očima žive.
Znojem smo zasuli gvezdane lance ljudske dubine i melodije,
čekiće covrkuta duboke
i u lišću zaspalo sumce.
Znojem smo prekrili suton jorgovana, mesečinu trešnje i đerdane zvezda,
pa kad corkuti podižu planine
i osmeh svoj polažem ma osmeh cvetova,
ja sam razlatičenog dama zlato i pevam, poljupce žubora otkidam, da sve watre što u ljudima gore budu svetlosti ovetimice mog vida.
“nosti.
UBOKO SONDIRA
primerima dvojice aulora čija pregnuća smatramo najautentičnijim i najeriginalnijim mamifestacijama socijalističkog stvaralačkog duha.
Dušan Vukotić, slavni autor već proslavljene Igre, utismuo je u svoje najnovije delo najbolniji od svih čžigova po kojima će naše vreme biti ui pam=eno, Birajući između brojnih mogućnosti uz pomoć kojih je mogao da izrazi svoju viziju konfliktne situacije u kojoj se guši savremeni svet pod sablagnim zvonom hladnog rata, Vukotić je odabrao najneviniji i, zato, najstravičniji putokaz, put spontane dečje igre koja manifestuje onu psihološku zagonefku koju bi Jung nazvao „kolektivnom podsvešću“, Vukotićeva „igračkaplačka“, po našem dubokom uverenju, neuporedivo manje je značajna u sVOjoj mogućnoj primeni na odrasle ljude, no što je značajna kao sjajna ilustracija podsvesne kolektivne psihoze kojom se nove generacije po pravilu inficiraju u pre nego što ih matere odbiju od sise. Igra, dakle, nije parabola, nije metafora, nije alegorija; Igra je duboko realistično delo, oslonjeno svom fežinom na tekovine moderne psihologije, delo blisko našem altavističkom osećanju smrti, delo našeg doba, u najnevinijem značenju te reči. Tražeći u njemu evidentnu klicu genijalnosti, dugo smo bili u riedoumici jer takva je jednostavnost zagonetna i fascinantna baš kao i one definitivne, „perfektuirane forme koje priroda daje samo privilegovanim predmetima; ptičjim jajima i belucima, izlizanim vremenom, na obali neke davne vode, Čini nam se da ne grešimo alo zanos u koji nas taj film baca nazovemo neđorečenošću i tišinom. Vlada Slijepčević, autor filma Danas u movom gradu, „pribegoa je jednom sasvim drugačijem, ali ne manje strasnom, fretiranju savremeNjegov film-reportaža, film ogledalo, film istine, smimljen u Novom !'Pravniku, delo je jednog zaljubljenog, kritičkog zaljubljenika, · može se reći, delo ljubopitljiyca, naliželjni-
ha i sanjara. Način na koji je Slijep-
čević krenuo u potragu za ljudima u jednom gradu, u kojem nema drugačijih smrti doli onih koje se mogu okvalifikovati kao nesreće na radu, primer je autentične socijalističke umetničke istinoljubivosti koja je u stanju da kompenzira sve gorke čaše ispijene na ovom festivalu. Jedan od završnih kadrova Slijepčevićeve poeme, krupni plam zagrljenih zaljubljenika koji brode kroz vetar, kadar je koji bi trebalo usvojiti kao amblem narednog festivala jugoslovenskog dokumentar= nog i kratkometražnog filma.
Vuk VUČO
Uočene nepravilnosti u obradi književnih rodova, a njim ima i u drugim forma-– ma. ističu postavljanje mnogih pitanja. Nije li, možda, opravdano odbaciti ovakvu podelu i usvojiti u školama najopštiju podelu na poeziju i prozu. A zatim, ako se zadržava ovakva podela, šta učiniti da se nepravilnosti u nastavnoj praksi atklone?
Na mnoga od pitanja obrađe književnih rodova postoje već sasvim ili delimično dati odgovori, ili par naglašeni putevi traženja izlaza, i u našoj nauci o književnosti i u našoj peđagoškoj teoriji i praksi.
Tačno je da je „Kklasifikacija književnih dela u književne rodove vrlo delikatno pitanje“ i đa je ona „više istorijsko“. Bez sumnje ima opravdanja postavljanje pitanja da li je ovakva klasifikacija održiva, kao i dosta istine u tvrđenjima pojedinih na=učnika i kod nas i u svetu da se ne možc služiti postoječom definicijom književnih rodova, jer „ne postoji poseban, lirski način pisanja“. Ali, ako Je danas ova podela primljena „u teoriji književnosti kao nužna“ i u školi kao potrebna, onda se mora činiti da u nastavnoj praksi bude manje isključivosti i shematiznvanja., Može se Vršiti razgraničavanje samo u nužnim razmerama i na književnim delima uz posebno
naglašavanje preplitanja lirgkih, epskih i drmskih elemenata. A. pogotovu je moguće izbegavati oznake „subjektivnost“ (za liriku) i „objektivnost“ (za epiku), jer je očigledno da se rađi o nejasnom kategorisaniju,, pa čak o pogrešnim i prevaziđenim terminima (nijedno delo ne karakteriše subjektivnost samo zato što je lirsko, niti, pak, objektivnost zato što je epsko) i Osposobljavati učenike da shvate književni rod kao nešto promenljivo, nešto što se ne može jednom zauvek definisati i kao istorijsko-književni pojam uslovljen književnim delom u kome postoje razni i specifični 48pekti, Neophodno je, dakle, da se pri obradi književnih rođova u našim školama, baš zato što je reč o apstraktnim pojmovima, oslobođimo prebrzog definisanja, shematizovanja „posmatranja Književnog roda ođvojeno od Književnog dela i celokupne književnosti“ i orijentišemo da u obradi ovih pojmova, kao i uopšte Kknjiževno-teorijskih pitanja i polazimo ođ Književnog dela, od toga kako je ono i zašto nastalo, kako i koliko u svoj sveukupnosti odražava život i koje su njegove idejno-estetske, suštinske odlike, Aksentije LEKIC
profesor, Šabag
0 ivorbi izvedenih reči
NAJGLAVNIJE TI NAJVAŽNIJE pravilo našeg jezika jeste prsvilo da se sve izvedene reči tvore od osnove drugog padeža jednine. To znači: od genitiva jednine odbiti pa_ dežni nastavak i na ono što nam ostaje, a to je osnova, dodati onal nastavak čija nam je funkcija potrebna.
U svih naših reči poslednji glas u OBSnovi jeste suglasnik. Taj suglasnik daje u izvedenoj reči s glasom j svoj jotovani novi glas, a ako je poslednji glas u osnovi jedan od glasova b, V, m, PDP, onda se stvara nova suglasnična grupa 5 glasom j
KNJIŽEVNMNE NOVINE
i dobijamo grupe blj, vlj, mlj, plj, fli. I obrnuto, Ako bismo želeli đa vidimo da li je jedna izvedena reč, na primer, etnik, tvorena u duhu i po zakonima jezika i da li je književna, pogledaćemo njegov jotovani glas. Ako je u izvedenoj reči glas Žž, poslednji glas u osnovi one reči od koje se izvodi mora da bude g ili z; ako je glas đ, u
osncvi mora đa bude glas d; ako je glas č, u osnovi mora da bude k ili e; ako je lj, u osnovi mora da bude 1, ako je nj, u osnovi mora da bude m; ako je š, u osnovi
mora da bude s ili h; ako je ć, u osnovi mora da buđe t,
Prema tome, ako bismo želeli da vidimo da li su sledeće izvedene reči pravilne i književne: Kruševčanin (od Kruševo), Kruševljanin (od Kruševac), Požarevljanin (od
Požarevac), Kladđovčanin (od Klađovo), Drvarčanin (od Drvar), Daruvarčanin (od Daruvar), Argejac i Argivac (od Arg), i mnoge druge, pogledačemo koji su jotovani glasovi. U Kruševljanin (od Kruševac) i u Požarevljanin (od Požarevac) jotovani glas je jj, što znači đa u osnovi drugog Dpadeža jednine osnovne reči mora da bude l, koji s glasom j daje lj. Sada posmatramo toponime. „Genitivi ođ Kruševac i Požarevac glase Kruševca i Požareyca. Kada odbijemo padežne nastavke, a to je glas a, dobijemo osnove Kruševc- i Požarevc-. Poslednji glas u osnovi je, kao što se vidi, glas ec a ne 1, jer od ec postaje č a ne lj, što znači da su izvedene reči pogrešne. Kada na te osnove dodamo nastavak -janin, koji ima funkciju za tvorbu etnika, dobijemo: Kruševc+janin =Kruševčanin ( od Kruševac), Požarevc+ janin= Požarevčanin (od Požarevac), a ne Kruševljanin i Požarevljanin koji ne ulaze u književni jezik, mada ih narod kao ftakve upotrebljuje. Tako isto i etnici Kruševčanin (od Mruševo) i Kladovčanin (od Kla=dovo) pogrešne su tvorbe, jer imaju izvedeni glas č što znači da u osnovi genitiva mora da buđe k ili c od kojih postaje Čč. Međutim u osnovi Kladov- i Krušev- po slednji glas je v, koji s glasom i daje suglasničku grupu vlj, te književni likovi glase Rruševljanin (od Kruševo) i Kladovljanin (od Kladovo). Isti je slučaj i sa etniocima od Drvar i Daruvar koji u narođu plase: Drvarčanin i Daruvarčanin. Kako je ovde u osnovi poslednji glas r, dođavanjem nastavka -janin, glas j otpada kađa se nađe iza r po glasovnom zakonu i đobićemo knjiševne oblike: Drvaranin i Daruvaranin. S druge strane, pak, od toponima istog tipa imamo pravilne etnike kao što su: Hvaranin, Kotoranin itd. Stevan N. NIČOTA
Srbo IFANOPFSKI
BELI KAMEN
d tuđih snova gradim čudne grobnice
svaki beli kamen 'je
uzglavlje mrtvog sna.
Darivaš mi za svaki prst po jedan, hladan prsten velike zime tako se u mas useljavaju.
Bose mnoge i prah su rođeni megde daleko
no snovi će sići i sa belog
zida.
Igmislil; smo nebo da bi postojalo i nešto nedostižno
a za smrt ne nađosmo mišta
udobnije od belog kamena.
Između dva zelena jutra je maš memir, reč je ona strašna gusemica što mas brsti.
Kada nas napuste plodovi
lkrenuću, u potragu za svojim, belim, kamenom. (S makedonskog Branko KARAKAŠ)
7
BUĐENJE IZ SLATKOG SNA
„NA KRAJU UZMI SVOJE LICE“ M. Đurđevića u
izvođenju beogradske
DANAS najmanji i najosobenjačkiji profesionalni pozorišni kolektiv u našoj zemlji, Beogradska dramska družina „A“, četa ekskluzivnih teatarskih poslenika i entuzijasta, svikla nas je već na velika povremna iznenađenja, otelotvorena u neočekivanim nagtupima upravo na onim tribinama koje ponajmanje pogoduju ritualnim opterećenjima konvencionalnog teatra, Ta mala kometa, hirovite putanje i neuo= bičajenog sjaja, pojavljuje se uvek tamo gde je najmanje očekivana i uvek u času kada se pokaže neophodnim narušavanje dostojanstvenih i osveštalih orbita onih glomaznih pozorišnih tela koja se već uveliko hlade i obrastaju mahovinom konformizma. U nastojanju da do kraja proklamuje svoje dragoeemo osobenjačtvo i da u potpunosti deteatra!izuje osveštane pozorišne ?rituale, Beogradska dramska družina „A“ wu svom asketizmu uskratila je sebi i svojim gledaocima, mimo nepotrebnih, čak i one neophodne atribute jedne šeatarske igre, Lišivši se dekora, kostima i monstruozne osvetljivačke mašinerije, ona je- takođe izostavila i uče=šće reditelja i svela na minimum publicitet svoga posla, inače neophodan za svako komuniciranje s publikom. Nastupi ovog zanimljivog kolektiva u poslednje vreme nalik su na nepredvidljiva tumaranja propovednika i asketa — opsenarna koji žive od dobrih srdaca što prolaze kraj njihovog tasa i koji su srećni što tako žive.
Ovoga puta, u dvorani Narodnih heroja na Prirodno-matematičkom fakultetu, Beogradska dramska družina „A“ izvela je prvi put pred beogradskom publikom novi komad Miodraga Đurđevića Na Kkraju uzmi svoje lice, delo začeto iz postojane zaljubljenosti u teatar i demonstracije jednog nesvakidašnjeg i inteligeninog duha. Komedija Miodraga Đurđevića „svedočanstvo je duboke zainteresovanosbi svog auto-
dramske družine „A“
ra za brojne mutacije kroz koje goli život i ljudske komunikacije prolaze, uspinjući se uvek uz nove i nove nivoe stvarnosti. Sačinjen iz približno četiri subjektivistička agregatna stanja, iz četiri egzistencijalne platforme, na kojima se uistinu odvija samo jedna jedinstvena radnja, komad Miodraga Đorđevića Na kraju uzmi svoje lice je kao stvoren da spokojna srca iščaši iz indiferentne ravnoteže, da svuče s ljudi sve one prevrfiljive sedimente koji kriju autentična lica i da hi tako, naizgled obezljuđene, a u stvari duboko humanizovane, hitne u bestežinske prostore u kojima se ljudi mogu ponašati isključivo kao ljudi. Pa je ambicija Miodraga Đurđevića doista dobro skrivena i zakukuljena u ovom komadu, koji inače deluje kao nepretenciozna, šarmantina komedija iz pozorišnog života i o pozorišnom životu, krcata duhovitim aforizmima, drskim obrtima i suptilnim humorom za kojim, inače, „plače naša dramaturgija. Mađa kontaminira= na iz četiri deformisana ogledala, namenjena „pmrazglobljivanju stvarnosti, Đurđevyićeva pripovest je u suštini izuzetno realistična i nezaboravna po 8Vom jedinstvenom finalu koje u kontekstu moderne dramaturgije predstavlja pravi kuriozitet. beležeći čitavu evoluciju buđenja iz jednog slatkog sna i sukcesivnog povratka u stvarnost.
Rađe Marković, nosilac jedne od vodećih rola u Đurđevićevoj komediji, bio je u neku ruku i duhovni otac ove predstave. Njegovo suptilno ironizirano teatarsko persifliranje, potpomognuto strasnošću i pitoresknošću Olivere Marković, asketskom komedijskom briltkošću Pavla Minčića i amizantnošću Miće Tomića, bilo je pravi okvir ove drage predstave kojoj je pošlo za rukom da u nekoliko rastera oblake na našim sumornim pozorišnim horizontima. Vuk VUČO
SIT ON. Solženjicin – Andrić — kaika
Februarski broj budimpeštanskog časopisa za svetsku književnost „Nagyvilag“ (Velik svet) na uvodnom mestu objavljuje u pelini roman Aleksandra Solženijicina „Jedan dan. Ivana Denisoviča“, koji je baš ovih dana objavljen i kao posebna knjiga u neobično popularnoj seriji izdavačke kuće „Wuropa“ — „Moderna biblioteka“, u masovnom. tiražu.
Poređ romana Solženjicina, časopis „Nagyvilag“ — između ostalog — objavljuje novelu Iva Andrića „Igra“ (u prevodu Stojana D. Vujičića) i neobično interesantnu prozu Pranca Kafke „Pismo ocu“.
NOVI PODACI O BAJRONU
Posle spaljivanja Bajronove autobiografije 1824. godine, u kojoj je on izneo razloge neuspeha svoga braka, o tom događaju ostala je samo verzija Bajronove žene, koju je ona nadopunjavala tokom mnogih godina posle njegove smrti. ĐBajronov unuk, grof od Lavlesa, sakupio je ne samo sav ovaj materijal, već i mnogi drugi koji se odnosio na MBajronov nesrećni brak i njegove posledice. Lord Liton, u čijem se vlasništvu nalaze Lavlesovi spisi (naziv pod kojim je ova zbirka poznata), zamolio je Malkolma MElvina da iskoristi ovaj materijal i napiše knjigu u kojoj bi izneo istinu „i to samo pravu istinu koja se može proveriti“. Kako se tvrdi, Elvinovo delo „Žena lorda Bajrona“ predstavlja „prvi potpuno doRkomentovani prikaz MBajronove ženidbe i razvođa zahvaljujući iscrpnom „korišćenju
Lavlesovih spisa“. Vrednost Ovog dela je u tome što slika glavne ličnosti onako kako su one same sebe zamislile (ili kako su želele da se predstave). Knjiga je hronološki protkana pismima i predstavlja prvu knjigu jz serije predviđenih izdanja koja [4] se zasnivati na Lavlesovim spisima.
SERSPIR NAJPRIRAZIVANIJI AUTOR NA NEMAČKIM POZORNICAMA
U pozorišnoj sezoni 1962. Šekspir je bio aulor koji se najviše igrao na pozornicama u Zapadnoj Nemačkoj. Prema statištičkom izveštaju „Nemačkog pozorišnog društva" najveći uspeh imali su klasičari. Iza Šekspira, koji sa 2563 izvođenja stoji na čelu liste, dolazi Gete sa 2015 izvođenja, zatim Dž. B. Šo sa 1564, Hajnrih fon Klajt sa 1487, Šiler sa 1346 i Molijer sa 1153 predstave. Predstavnici modernog pozorišta Breht i Anuj zauzimaju sedmo i osmo mesto sa 1083, odnosno 10% izvođenja. Nakon Maksa Priša (768 predstava), sledeća četiri mesta ponovo zauzimaju klasičari. \
„ZLATNA MIMOZA“ SIMON DE BOVOAR
Unija italijanskih žena daje svake godine
odlikovanje „Zlatne mimoze“ onim ženama koje su na svom polju rada i u jaynom životu postigle istaknute uspehe, Oyogodišnju „Zlatnu mimozu“ dali su u Rimu trima ženama: prva je Dina Berftoni · Jovine, istaknuti radnik na polju italijanske peđagoške nauke, druga je pBrminija Romano, dirigent, a treća je Simon de BovoarT, i kođ nas popularna francuska spisateljica.
7