Књижевне новине

}_____L RITAM KAO TEHNIKA

IZRAZA

Stanislav Vinaver: „NADGRAMATIKA“,

„Prosveta“, Beograd 1963.

RADE KONSTANTINOVIĆ sastavio je prvi izbor iz Vinaverovih eseja i propratio ga predgovorom u kome je izvanredno uspešno interpretirao misaonu suštinu Vinaverovog esejističkog stvaranja. Zadivljuje nas smelost i doslednost kojima se sastavljač rukovodio: on nije išao atraktivnom linijom, nije hteo da osvaja i pridobija čitaoca, nego da ga uvede, što sistematičnije, u jedno delo kome spoljnom intervencijom treba dati određen formalan okvir da bi se čitalac u njemu snašao.

Nema kod nas stvaraoca na prvi pogled tako razuđenog i razbijenog kao što je Vinaver. Ovo se podjednako odnosi na subjektivnu prirodu Vinaverovu kao i na utiske ili utvrđeno mišljenje koje o njemu kod nas vlada: Vinaver je objektivno, svojim stvara= njem, svojim beskrajno radoznalim i kombinatornim duhom koji nije prezao ni od najfantastičnijih spojeva, davao povoda za takvo jedno mišljenje. On je” u svemu bio odomaćen, oh se u sve razumeo i nije nikakva bajka za decu ni izmišljotina priča o njegovim falentima: za jezike, matematiku i fiziku, muziku, za asocijativnu kombinatoriku, poeziju i esejistiku, za nepresušnu jezičku kreaciju.

'Ako, i pored toga, Vinaver nije uspeo (a možda nije ni želeo?) da stvori jedinstveno delo, da sintetizuje svoju penušavu i vrcajuću misao, da je organizuje u jedan sistem koji, samim tim što je sistem a ne razbijena misao, daje misaonosti jednu dimenziju koju oma, razbijena i neorganizovana, nikada ne može sama da stekne — uzroke za to treba tražiti u jednom sfticaju objektivnih i subjektivnih okolnosti kojima je i Vinaverov višestruki talenat podlegao, ako se to naime može shvatiti kao poraz, jer je posle tog poraza ili kao njegov plod ostala vanredna eseji-= stika.

POSLE MNOGIH LOMOVA i slomova, putovanja i itanja od udobnog i ugodnog kutka gazdinske kuće, preko Albanije i logora na Boemjici, Aleksandar Vučo doveo je svog Dragana Ma nojlovića do našeg vremena i ostavio ga da se, nepripremljen za nove društvene i ljudske odnose i psihološki nedorastao izmenjenim okolnostima, u njemu ne snalazi. Razume se, razloge tome nesnnlaženju ne treba tražiti samo u Draganovom socijalnom poreklu i u njegovom „građanskom memtalitetu. Njih treba potražiti i "1 neveštini Aleksandra Vuča da se kao romansijer snađe pred problemima našeg vremena. Istini za volju, treba reći da je vreme o kome Vučo govori (prve posleratne godine) ostalo daleko za nama; u isti mah treba dodati da je ono prisutno u nama mnogo više no što obično pretpostavljamo i da o njemu iz čitaVoB niza razloga ne možemo govoriti potpuno mirno. Dragan se u novom društvu i u novom vremenu ne snalazi i ne zna Šta če da fadi “između ostalog i zbog toga što Vučo dosta dugo nije načisto s tim šta treba s Draganom da uradi. .

A pisac Zasluga to ne zna zato što

je umesto da zastupa, kako je prvobit-

no naumio, izvesne socijalno-političke

teze, upao u izvesne socijalne i psihološke sheme. Tih shema on nije mogao da se oslobodi sve do Fed kraj romana. Ličnosti su, tako, ispale krajnje pojednostavljene i zato neuverljive. Dragan je, na primer, buržoaski intelektunalac koji je komunizam prihvatio svojom svešću, ali ne i svojim bićem.

KNJIŽEVNE NOVINE

Ono prelazno doba na granici između XIX i XX veka, koje kod nas traje duže nego što dopuštaju sami hronološki okviri i koje, u našim uslovima, zbog specifične društvene, političke i istorijske situacije, dobija posebna obeležja, nije moglo a da se snažno ne izrazi u oblasti naše kulturne aktivnosti, Samo duhovi još neiščaureni iz naše konzer vativne seljačko-čaršijske sredine, samo umovi primitivno podozrivi prema sva-– koj novini i promeni mogli su ostati alergični na zbivanja tog uskomešanog, previrućeg vremena: njegov nemir naj-_ potpunije je morao izraziti onaj duh kod koga je radoznalost bila jača od svake sumnje. U inkoherentnoj, razbijenoj, „svaštarskoj“, uvek budnoj i pokretnoj misli Vinaverovoj mi danas razaznajemo subjektivno uzbudljive simptome jednog vremena koje nije moSlo da musaglasi i harmonizuje nekoliko suproinih procesa: procese mrvljenja i raspadanja starinskog i konzervativnog (koje u svemu nije uspelo ni da iživi svoju konzervativnost) sa procesima osvajanja novog koje još luta i ne može da se stabilizuje jer je promenu, traga–nje i pokret, uzelo za svoj vrhovni Drincip.

Ta razbijenost i lutalačka radoznalost vremena, koje ne može nigde da se smiri i koje se plaši svakog okvira, dobile su jedan specifičan subjektivan oblik kod Vinavera: tako smo skloni da objasnimo onu nezaustavljivu msocijativnu invenciju Vinaverovu koja je, u isti mah, izvor njegove misaone dubine i njegove misaone površnosti. Ona mu nije dozvoljavala da se zaustavi na jednom objektu, na jednoj ideji, da je situira- u Jedan čvrst i organizovan sistem misaonih koordinata koji je tek u stanju da jednoj asocijaciji pribavi misaonu nužnost i izvuče je iz haotičnog mora improvizacije.

Čini nam se da je i sam Vinaver bio svestan ove svoje asocijativno-inventiv ne preobilnosti, ove zagušenosti nepre~

Završetak

Vučove trilogije

Aleksandar Vučo: „ZASLUGE“, „Prosveta“, Beograd 1963.

Vemna je žena koja je u radu za druge potražila i našla zamenu za neproživljeni lični život, Ljerka iz osećanja krivice što nije sačuvala životno delo svoBa meuža pravi od poginulog mužaheroja kult i služi više njegovoj uspomeni no svetu za koji se Vlajko borio. Sreten je profesionalni revoluciornr sazdan po nekom popularnom agitacionom priručniku o tome kakav treba da bude lik revolucionara. Sa tako stavljenim etiketama oni su svi mogli da postanu izvrsni eksponati u kakvom imaginarnom muzeju voštanih figura; bilo je mnogo teže da postan:i i stvarne ličnosti jednoga romana.

Zbog toga nije ni malo čudnovato što je Vučo samo donekle i dopola uspeo da tako koncipiranim ličnostima da izvesnu izrazitost i da ih delimično spase od toga đa budu potpune papirnate konstrukcije. Od nekoliko povesti o ljudskim sudbinama jedino Vernina istorija može da nas uzbudi. Nju je Vučo ispričao sa toplinom i nežnošću, za njega neuobičajenom, i ta priča nas je, po tome kako je ispričana, pomalo podsetila na istoriju teta Mone iz Hronike moga grada ILraja Gijua. Od svih ličnosti ipak, najprisnije se doživljava Vlajko. Verovatno zbog toga što nije prisutan kao delujuće lice romana, nego živi u svesti žene koja ga obožava. Od takvih likova nikađa ne tražimo da budu celoc vite ličnosti i mirimo se s tim da su date jednostrano. Njihove misli i dela tumače drugi, tako da njihovo savršenstvo ostaje potpuno neokrnjeno.

Dragan dobija nešto malo života tek onda kada otpočne njegova drama. Na

STANISLAV

VINAVER

kidno navirućim asocijacijama koje prete da razbiju svaki sklad i onemoguće svaku organizovanost mišljenja. Jer, on je pokušao da joj se na jedan način suprotstavi: ritmom, otuda je i mogao da uoči njegovu važnost i zna=čaj za ekonomiku mišljenja i tehniku izražavanja. U Vinaverovoj mitologizaciji ritma otkrivamo jedan paradoksalan proces: samo vreme koje razbija ličnost daje joj u ruke oruđe da se koliko foiko organizuje. Ritam je za Vinavera bio jedini obik unutarnje organizacije koji ne dovodi u pitanje mogućčnost neprekidne i bujne poplave misaone energetike.

Izraz je, posmatran u ovoj ravni, ono srednje mesto između subjekta i vremena koje omogućuje najkraće rastojanje između njih kao između dva aktera i koje, u isti mah, ima subjektivnu ambivaleninu funkciju: da omogući neprekidno naviranje misli, da je najekonomičnije uobliči a da je ne zaguši, da je izdvoji iz njenog misaono-energetskog vala kao trenutnu fiksaciju, ali da nc dovede do presušivanja tog talasa, jer bez njega misao postaje statična, dogmatizuje se, ukalupljuje, postaje kočnica, tj. od misli pretvara se u nemisao. Vinaverova esejistika u stvari je najvernija ilustracija te neprekidne misaone živosti koja nalazi svoju inspiraciju u saznanjima o energetsko-talasnim kretanjima materije i stvarnosti.

Zoran, GLUŠČEVIĆ

žalost, njegova drama se rasplamsava tek tamo gde se roman završava. Sretenova vera u ljude ubija čitaočevo poverenje u njega. Čitalac ima utisak da sluša magnetofonsku traku na kojoj su snimljene sve lepe reči našeg vremena o našem vremenu, ali ne i da prati misli i reči jednog prekaljenog revolucionara, Čak ni ako je zamišljen kao suprommost Draganu i njegovoj neodlučnosti, ako su neke njegove vrline svesno prenaglašene, ni onda se Sreten ne može prihvatiti kao ličnost o kojoj se može s dovoljno ozbiljnosti raspravljati. Kako u romanu postoji jedan koji je nepokolebljiv, mora, da postoji i jedan koji se koleba. Vojin bunt je jedna mala bura u čaši vode i više prisutan da bi se pokazalo đa je i takvih stvari bilo, no što ima neke stvarne veze sa samim romanom.

Vučo je ovom Knjigom u znatnoj meri izmenio strukturu svoje trilogije. Uveo je u roman nekoliko tokova koji se tek u trećem delu slivaju u jedan; tek tada taj postupak dobija svoje objašnjenje i svoje opravdanje. Ali taj uspeh Vučo je platio jednim, i to prilično krupnim, neuspehom. U većem delu romana mnogo se govori a malo kaže. Stvarno, roman počinje tek svojim trećim delom kome se gotovo i nema šta prigovoriti. Sve ono što se zbiva na prvih 200 stranica duga je i, delimično, zamorna ekspozicija iz koje, osim o Ljerki i Vlajku, saznajemo malo bitnih pojedinosti. Posle onoga što smo o Draganu saznali u dva prethodna romana mnoga obaveštenja o njegovoj ličnosti postaju izlišna. S druge strane, na mnoga pitanja, koja smo u vezi 5 njim „postavljali čitajući Raspust i Mrtve javke i očekivali odgovore u frećem delu trilogije, Vučo nam nije odgovorio. Sitnorealistički opisi Draganovih poseta komitetu, razmišljanja o tome da izvesne građanske materijalne vrednosti izgažene nogama novih ljudi nose u sebi izvesnu simboliku, prikazi Draganovog života u predratnoj banci idu među najslabije stranice ove knjige, što znači među najslabije stranice koje je Aleksandar Vučo ikad mapisao.

Stevan Raičković: „KAMENA USPAVANKA“, „Prosveta“, Beograd 1963.

SINTEZA PESNIČKOG ISKUSTVA

POSTOJI IZVESNA, da tako kažem, permanentna supstamca poezije za koju svekoliki revolucionarni preokreti, tehnički ili idejni, mogu biti savršeno jrelevanmitni. Postoji, kao što je i postojala, tradicija i niz njome nasleđenih poetskih postupaka koji, čak i posle najburnijih · prevrata, pokazuju težnju da se ponovo učvrste i, gObOVO, da se i dalje razvijaju... Stevan Raičković čini mi se najmarnkantnijim predstavnikom one generacije srpskih pesnika koja je posle dmugog svefskos rata počela da se javlja, u čijim stihovima se uvek osećala autorova potreba da ftematski ili formalno pothranjuje, ojačava onu, često famamu, mnogim velnovima šibamu vrpcu koja spaja poetsku tradiciju, najšire shvaćemu, sa nastojanjima avangardmog pesništva. Jeđam ;od vidova tiakvog pesmikovog zalaganja · ogleda se, između ostalog, i u njegovom čestom, vezanom za gotovo sve faze dosadašnjeg razvoja, izražavanju u okvirima jedme od najpopularnijih i najuzbudljivijih pesničkih formi. Ta forma, dalako, koja svojom igbalamsiranom · struiktuvom Kkodđ vrsnih majstora idealmo sje-

STEVAN RAIČKOVIĆ

Pa ipak, ima nešto što doprinosi đa Zasluge nisu u potpunosti neuspeo romansijerski poduhvat i što ne predstavljaju katastrofalan „završetak jedne svakako dobro zamišljene i, u priličmoj meri, u početku dobro vođene trilogije. U onoj istoj meri u kojoj ne ume da stvara ličnosti, Aleksandar Vučo ume da dočarava određemu almosferu. Kao što je u Raspustu oživeo stari Beograd i učinio da nam postane Do ko zna koji put ponovo drag, kao što su Mrtve javke donele jednu od najimpresivnijih rastkovskih slika povlačenja preko Albanije, tako su Zasluge, ne bi bilo preterano reći, izvrsno dočarale jedan vid atmosfere prvih posleratnih godina. Vučo je umeo da oseti dosta od pravih damara i darmara foga života, da vidi ono što je oku dostupno i da oseti ono što se iza brdđa valja, da sagleda suštinn onoga što nastaje i onoga što dotrajava i da o svemu tome stvori u priličmoj meri upečatljivu sliku. On je sačuvao jedam trenutak tog vremena i bez ikajkevih nedoumica i ulepšavanja nastojao da tome trenutku d& mjegov autentiČmi lik. I u toj atmosferi vremena, prohujalog ali neprolaznog, treba, možda, i tražiti autentični lik romansijera Aleksandra Vuča.

Predrag PROTIĆ

AMD

dinjuje formu i sadržaj jeste so net. Najmovija | „Raičkovićeva knjiga, KHamena uspavanka, sastavljena od četrdeset soneta nastalih tokom decenije 1952 — 1962, može, na taj način, da predstavlja retrospektivu pesnikovog kretanja u pravcu sintetizovanja pesničkog iskustva.

Vrlo je karakteristiŽmo da je Stevam Raičković kada god je, u retkim prilikama, predmet njegovog interesovamja bila sama poezija, njen smisao i fumkcija, birao somet kao medijum izražavanja. Nije tu, naravno, bilo reči o nekom pesničko -– teorijskom raspravljanju o poeziji; u tom pogledu, čak, Raičković se ne može smafrali „misaonim“ pesnikom jer njegova poezija misli uglavnom alttuelnim iskustvom iz kog proizlazi. No, pri svemu, Kamena uspavamka je prvo Raičkovićevo delo koje uspostavlja odnos između onog što on kao pesnik traži od poezije i saznanja o njenim mogućnostima stečenog u konkretnoi emocionalno -– psihološkoj situaciji. Pesik, naime, od svojih stihova traži olakšamjc i ufehu, u njima vidi mogućnos, da se olismce u svet svojih snova i sećanja, u prostranstva koja ublažavaju njegova teška osećamja usamiljemosti, uzaludnosti, prolaznostti, sopstveme tragičnosti. U tom smislu, prvih nekoliko pesama ove Kkmjige doživljavaju se kao pesnikova invokacija muze i molba da mu podari „reči kao Krv neophodne“... „reči gorde kao mač topola za naše prazne ruke bola“, muziku koja će ga preneti u lepše predele. Već u prvim stihovima oseća se nepoverenje u isceliteljsku snagu pesničke reči („Ako za reč već nema spasa / O daj mi bar uspavanmku bez glasa”) i omo će na Kkraju ovog celovitog i zaokruženog pesničkog dela — posle drame pesnikovog bića — biti izraženo izvan=rednim sonetom Umorna pesma.

Gde mesta strah pred svetom tu i : pesma presta

I gle: stojim, sada — drvo, sa obranim, plodom.

Mre u zglobu volja da se maknem s mesta.

Šta da Yadim, s rukom i bi, mjoj sa slobodom.

Zatočemi, ora je: prhnite iz tela! Ne leče pesme mikog (tvorce svoje

truju):

Gle pesnika u mraku usred dama bela

Gde ma, gavramovi Kkrišom, mozak kljuju.

Pesme — iskazame iz grla da ih čuje Veliko wbo sveta — evo matrag huje.

Zar je tu Južni kraj i jedino 7, žalo.

| Blizu je praznina i rub se približuje:

Reči ove pesme izdržite ·još malo Dok vas smrt il đutnja skora me rimuje. Poezija je, u stvari, jedno pesnikovo pražnjenje, jedna katarsa, tako reći, čija je posledica osećamje potpune ispražnjemosti koje je teže i od samog taloga trauma iz kog se porađa. Kao bumeramg bačem od sebe, u svet, pesme se vraćaju svome pesniku, s njim žive i umiru. To je poruka i naravoučenije onima koji pesmom traže izlaz iz bola.

U jednom od svojih soneta Raičković kaže: „Ova pesma možda liči na dolinu / U kojoj se skamenio vuk“. Ova dva stiha mogla bi, mislim, da posluže kao moto čitavoj ovoj knjizi. Očevidno je da pesnik spasenje od situacije kojoj je nedorastao i u kojoj se ne snalazi, nalazi u jednoj svojoj fikciji. Ta fikcija „je, u stvari, satkana od tanikih niti sećamja i ojačana „snagom mašte koja je idealizuje. „Dolina”, o kojoj je reč, smeštena je negđe u prošlosti, u vremenu mladosti. Milje leto u gradiću kmaj Tise, atmosfera pomalo pastoralna, osećamja — idilična. To je pesnikova oaza, često samo fatamorgana, ali dovoljno snažna da se u njemom hlađu leči od civilizacije koja raščovečuje ljudske odnose, đa u

Nastavak na 4. strani

Bogdan. A. POPOVIĆ

3

—

i