Књижевне новине

METAFORIZACIJA

NA RVAMDIA'

niti će nam pomoći da uđemo u bit

STVARAJUĆI PESMU pesnik se obično sreće dvama putevima: polazeći od jedne gotovo intuitivne ideje, koja je sastavni deo organizma emocija kome hoće da udahne život, on traga za verbalnim sistemom uz čiju će se pomoć ideja najautentičnije inkarnirati, ili, polazeći od izvesno sistema, on pronalazi organizam koji je sposoban da ga istinski otelovi. U praksi pesnik gotovo uvek radi simultano u oba pravca: modifikuje svoju koncepciju konačnog oblika organizma pođ neposrednom sugestijom sistema, ili modifikuje sistem „usklađujući ga sa wsopstvoenom predstavom o Mbudučim potrebama organizma... Pročitamo li, međutim, stihove:

Još me sasvim, besmislen, krik jedan uznemiri maš osvijoetljen bazem. Stara lobanja što je poput opomimjućeg ukrasa držasmo ma štolu Yyaspukmu se. Tako me mogosmo sažnati kome je bilo upućeno bičeanje te

meoprostipo varljioe moći kad igrahu požzlaćeni majmuni . nači. ćemo se — iako se sećamo drevnih bajki u kojima je rasprskavanjc neke posude u kući označavalo smrt bližnjeg — u čudu i pred pitanjima: prvo, jesmo li baš. mnogo izgubili

što nismo mogli da dokučimo kakva je to lobanja usled čijeg prskavanja, cto, ne doznadđdosmo ko je, siromah, stradao od bičeva rečene noći u kojoj su cupkali ni manje ni više nego pozlaćeni majmuni (a sve smo lo pratili iz osvetljenog bazena!) i, drugo, nije li pesnik pomalo poremetio ravnotežu o kojoj je u uvodu bilo reči, ne odnosi li se njegov verbalni sistem prema organizmu emocija, čije je oživljavanje, pri svemu, konačni pesnički cilj, isuviše masilnički!?

Ceo prvi ciklus drugog pesničko dela Marije Čudine Čađ i pozlata uverava „mas u fo, Mi.,smo svesni da

on ireba temafski da budc jedinstvem. Poneki stih stvori u nama nagoveštaj i mi se, napinjući svoju sposobnost asociranja do belog usijanja, dokopamo neke predstave o smislu i kontinuitetu ovih pesama. Počne nam se činiti da se pesnikinja u prvom cikluss boči sa večnim problemom čovekove egzistencije, ali svi nagoveštaji uskoro se pretvore u prah i pepeo. Ostaje nam samo divljenje prema naporu koji je ova pesnikinja morala da savlada da bi došla do, priznati se mora, velike rutine u posrednom izražavanju. Čitalac obično u prvih nckolko stihova uspe da stekne predstavu o situaciji u koju pesnik želi da ga uvede, ali ubrzo biva izbačen iz sedla jer ga maredni stihovi, poput:

.. o remema,

ptice. preleću. bezdame odlično izvTšavajući maloge svojih ćudi

me Sa njajavći HL pravedmosi,... —

pokprmo skremu s puta razumevanja i primanja na kome.se, slučajem, našao; slika do slike, metafora do metafore, simbol do simbola. Umesto da buđe uspostavljen misaoni kontinuitet, umesto da ova pesnička sredstva sintetizuju misao, učine je sugestivnijom i, ako hočete, efekinijom, ovo carstvo posrednosti, mnoštvo feško spojivih i namerno udaljenih slika, doprinosi da misao pesnikinjina do obogaljenja bude opterećena balastom reči. Čitaocu koji je stekao iskustvo sa savremenim pesničkim izražavanjem mneće biti teško da, na primer, u stihovima:

..i oluja sobom, odmosi sve žiže koje prisvojih opijem, mastupajućimm, erupcijamg, što TYaše, a mevidljivi mravi opet grade do ludila ođami mekoj mama mepoznatoj iluziji.. —

nasluti da pesnik na taj način izražava razmeru odnosa rušilačkih snaga i onih koje pothranjuju neku iluziju, onih od kojih čovek živi. Ali uzvik:

Otkrite se magoni šuma, Što se uz-

visujete Kroz sve stadije palnje i Jamtazmagorije „meispitianih Kkukaa... —

stvari, niti će nas uveriti da je pesnik imao bogzna šta da saopšti. Sasvim suprotno: doći ćemo, posle zamornog stipl-čeza, posle uzaludnog padanja i ponovnog dizanja, posle onsultova-_ nja svih mogućnih postupaka od Eliotovog do Jevtušenkovog, od Elijarovog do Ginzbergovog (da bismo sami «sebe uverili da nemamo Đnikakvih predrasuda prema „savremenom“ maniru!), do zaključka da pesnikinja traga za čudnim i bizarnim, da nas odvodi od bitnog i upućuje ka marginalnom, da nas konceniriše na indirektno. I neće, zato, biti nikakvo čudo što ćemo konstatovati: i teško i neisplativo je' bez ikakve Arijadnine niti lomatati se po labirintu reči — posotovu kad nas umesto Minotaura čeka Liliputanac. To smo spremni da kažemo već i zato što se, posle peripetija u kojima je jedini rezultat bilo fragmenfarno saživljavanje s nekim pesmama, osvedočujemo da ova pesnikinja (u drugom i četvrtom ciklusu „Zamak”) kađ zaključi svoju odiseju maglovitog traženja smisla i pseudofilosofiranja, kad se uz pomoć «svog

speciličnog slila, svojih dugih ali ritmički zasnovanih stihova preda osećanjima — ume da pruži čitaocu raznolikim ftonovima veoma bogatu i harmonično orkestriranu muziku. Tad imamo pred sobom pesnika koji peva o prirodi i životu u kome je Uuspostavljen sklad suprotnosti, čiju pĐunoću čine antagonističke strasti. Suočavamo se s jednostavnim ali i istinitim i večnovažećim idejama · „koje, kad je pesnik više pesnik a manje Tilosof, dobijaju uvek novu vrednost i kvalitet svoežine, Pevanje o sveopštoj krafikotrajnosti i prolaznosti, o mirenju s ftim osnovnim „principom života, propovedanje stoicizma koji treba u

IPA CLAN)

Marija Čudina: „ČAĐ I POZLATA“,. . „Nolit“, Beograd, 1963..

čoveku da vaspostavi duhovnu ravnotežu posle mukotrpnog traganja · za nekim višerazumskim smislovima, za nas zazvuče novim tonovima i u njima nalazimo novi stimulans — kad ih nađemo u stihovima poput:

. Rađovati se uzalud, ima li Kkrilatijeg spokojstva!

To su, ujedno, stihovi koji treba da budu jedinstven moto i zaključak pesničke poruke Marije Čudine. Poruke koju smo iz dva pomenuta „ciklusa, prateći proces pesnikinjinog mišljenja, diveći se njenoj usavršenoj tehnici podređenoj pesničkom zamahu i, ukratko, uživajući estetski, uspeli da shvatimo. Nisam pristalica dociranja, ali mislim da pesnikinja Čađi i pozlate knjige koja čitaoca jednim svojim dclom ogorči tako da, na žalost, ne uspeva da ostane dovoljno prijemčiv i spreman na mogućnost da ga drugim oduševi. ne bi smela da izgubi iz vida neke preza uspostavljanje

sudne | momente kontakta između pesničkog dela i čitaoca. „Značenje“ pesme, najme, sme đa zahteva nikakvo obrazloženje apstraktnim formulacijama. Ono mora biti apsorbovano i povezano čulmim islikama. Sasvim je razumljivo

da logički odnos „između slika nije uslov koji se mora ispuniti, Ali je, zafo, medvosmisleno veliki „propust

ako pesničke slike ne bude emocije i senzacije čitaoca, ako njegovu asocijativnu iaparaturu ne stave u pokret sugerišući jedan od mogućnih smislova koji se iza reči može kriti — ali sugerišući ga tako da predstava bude dovršena i kompletna.

Bogdan, A. POPOVIĆ

POD SENKOM

SAMO PORBZIJA izuzeine vrednosti može izdržati opterećenje naslova koji predskazuje zakonike poezije ili za-

kone određenih poetskih realnosti. Imaginarni poetski zakonici izdižu se

nađ pepelom, doduše uvek živim, me-,

ditacije i osećajnosti. Vaskrsnuti ili novotvoreni simboli ili članovi takvih zakonika vrednuju se po raskršćima i putokazima koje u sebi sadrže, po jezgru smisla i jezgru poetičnosti, po čvrstoj uzidanosti u stubove i lukove koje nad sobom nose. Topliji dah i neposredniju reč nađoknađuje širina sagledavanja „i uočavanja strukture ljudskih, kosmičkih i poetskih svetova.

Vizija zakonika nadnela se i ostavila je upečatljiv trag u poeziji B. L. Lazarevića, Arhitektonika njegove sničke poruke Marije Čudine. Poruke simboli imaju karakter opštosti, tako da se iz njihovih saglasnosti slaže mozaik čovekovog života. Lirski subjekt ove poezije zaronjen je u nepovratan tok vremena, oziđan je svojom samoćom, pritisnut javom i ispunjen snovima, suočen sa zagonetkama i nedoumšcama postojanja. Zazidanost u sebe i bekstvo u neograničena prostranstva, izvan doline u kojoj je zatočen, mukotrpno otkupljivanje ili povratak u vreme proteklo, ili trajanje u vremenu zaustavljenom, perspektive su mogućeg i nemogućeg, a koje pesnik istražuje svojim vizijama i ispunjuje svojim is-= kustvom. Subjekt Lazarevićeve poezije osvetljava i senči iznutra odblescima nade 'i njenim zatamnjenjima, su-

morima jave i zgarištima snova. Iz- ·

među dva bekstva, prvog i poslednjeg člana zakonika, izdržavaju sc i izražavaju manifestacije postojećeg: napor da se opstane i saznanje, pomračemo tugom i bolom, o uzaludnosti opstanka. ·

'Ali u arhitektonici Kmjige i u opštim motivima iserpljuje se Lazarevićeva vizija vlastite poezije kao pooetskog zakonika. Rekao bih čak da je jezgro ove poezije, njena autentična poetič-

||_NA POČETKU KONCERTNE SEZONE

NASI GOSTI

U SVAKOJ boljoi prodavnici dečjih igračaka možete svom mališanu — ako ste primetili (ili, Do crti roditeljske faštine, izmaštali) da je vaše dete Osobito muzikalno — kupiti violinicu, trubicu, „dvooktavni Rksilofončić i usnu harmoniku. (ne znam gde se zameo trag okkarini i drombulji, u koje sam i sam, davno davno, balavio proizvodeći zvuke). Ali jedan bankarski sin iz Filade!fije, Ttalijan poreklom, pre tri i po decenije nije hteo ostaviti svoju dečačiku usnu harmoniku, izlazeći iz tih srecnih, bezbrižnih godina, i poveo ju je sobom da i ona raste, uozbiljuje se, sazreva i usudi se stariti, prihvatiti Ozbiljnu i odgovornu ozbiljnost muzike, prommdriti se. Tako je, čini se, Džon Sebastijan zdravo i normalno (iako čudesno) postao jstinski umetnički #virtuoz na usnoj harmonici, pa smo ga, visoko umetnički obrazovanog, sad već zrelog i sređovečmog muža, prve Vvečeri ovog meseca i mi u Beogradu čuli ma samostalnom koncertu kao pravos umetnika-izvođača, sposobnog da oslobodi neslućene potencijalne snage usnc harmonike, nekadašnje igračke, samo njegovom. w&tvaralačkom voljom primo= rane da uzraste do diapazona od četiri oktave i da ponese na sebi teret lepote i ekspresije, svojstvene gordoj mitskoj kraljici orkestra violini i Panovoj fruli tog visokopoštovanog an– sambla — flauti.

Virtuoznost, isterujući Rkampljicu rose iz kamena, uvek je u neku ruku i stvaralački plodno nasilje nad instfrumentom. No ovo Džon „Sebastijanovo oličeno u pretvaranju hammonijskog instrumenta u muelodijski, da bi ovaj, u delima starih i movih majstora (Veračinija, Bokerinija, Bele Bartoka, Vila TLobosa), zamenio violinu — znalo je i da ustukne, da se povuče, da se osloni na ono što majušna usna harmonika može u svojstvu nekih mimijaturnih sobnih orgulja. U tom specifičnom domenu ovog instrumenta Sebastijan je naručivao kompozicije (svitu američkog kompozitora Makvuda Holmesa) i prenerazio nas jednom narodnom igrom iz plemena Inka (ns teritoriji današnje južnoameričke države Peru). Pomažući dugi dah rukom, ovai izvanredni umetnik je tu uspevao da usnoj harmomici izmami „gotlovo stravične sazvuke nečuvenog Kkoloritnog efekta, neku „orkestraciju“ bez Đorekla i potomaka,' mikrokozmički zvučni model makrokozma, nešto slično izgledu malog insekta pod uveličava-

jućčom lupom. Kao kad krdo goveda, lama i alpaka svojim groktanjem predskazuje „potop iz Gilgamcša, ili onaj iz legende o Deukalionu i Piri ili, možda, slasove sveta iz doba njegovop pripremanog nuklearnogs Samoubist.va. ·

Zatim nas je, 8. oktobra, na SsvOoJOJ prvoj tumeji Do evropskim zemljama posetio Kamerni orkestar iz Los Amđelesa, instrumenfalistički ansambl ka-

memog tipa (oko dvadeset gudača), pod

artističkim vođstvom mlađog dirigenta crmmpuraste puti Henrija Ljuisa. Izvođačka tehnika ovog malog gKudačkog orkestra krajnje je solidna, dakle sasvim ozbiljnog i visokog kvaliteta,a program koji nam je prikazan učinio je mogućnim. da ovom. muzičar– skom kolektivu otkrijemo i sagledamo ne samo realna postignuća od 1959. godine, kada je nastao, no i njegove. potencijame razvojne snage o kojima, naravno, ne znamo da li će ih taj orkestar kultivirati i negovati ili me. Rekavši ovo, imamo na umu jednu malu unutarnju protivrečnost umetničko-političkih intemcija ovog zaista odličnog kolektiva. On, naime, veoma brižljivo nastoji đa očuva i ispolji kulturnmo-istorijske veze savremene muzike s prošlošću (bližom i daljom) primetno je to u cizeliranju melodijskih liniia, u čistoći intonacije, u kompakinosti rimičkog pulsa (unutarnjes disanja), izvođenih kompozicija, u dinamičkom gibanju muzičkih fraza — a postiže zvučne efekte neodoljive neposrednosti i sugestivnosti upravo tonskim elementima koji su tako reći, i još uvek, jeres u muzici ovog Sveta i veka: iznenadnom i naglom smenom ftonskih „kadrova“, izmenom fonaliteta van staze modulacionih propisa i pravila, bojenjem (tembriranjem) akord-

skih snopova do jednog stepena koji nije ni klasicistička, ni romantičarska, pa čak ni impresionistička retorika instrumentalne muzike, a jeste veoma bliska, jasna i pristupačna sluhu, savremenog čoveka.

Pripisujem ovoj plodonosnoj prolivrečmosti idejno-muzičkog plana u muziciranju Kamemog orkestra iz Los Anđelesa nedovoljnu ubedljivosf, usamljeničkog mira u muodalnim istočnjačkim muelodijskim arabeskama Psalma i fuge savremenog američkog kompozitora jermenskog porekla Alana Hovanesa, izvesni umorno-dramatični (da ne kažem: pomalo muorbidni) ftonus u nama veoma poznatoj DVOTžakovoj Serenadi E-dur, u mekoliko anemičnu zvučnu sliku „Bahovog Koncerta za dve violne (D-mol), ali i izvanrednu ekspresivnu ubedljivost Bartokovog Divertimenta (komponovanog 1939. godine). Upravo tu, u ovom. čudesnom. Bartolkovom delu, osobito u miegovom srednjem stavu (Molio adagio), pumom=prepunom nedđokučive famtastike i prigušenog užasa (upkos razonodnom karakteru naslova ove kompozicije), Kamerni orkestar iz Los Anđelesa · „nalazi svoju vrhunsku mogućnu misiju i, samim tim, siguran put do srca i duha savremenog slušaoca „koncerine muzike. Najzad, naš treći gost na samom početku tekuće koncertne sezone bila je mlada sovjetska violinistkinja Zorja Šihmurzajeva, interpretavor solističkog parta u Šostakovičevom Koncertu za violinu i orkestar, a-mol. opus 99 (komponovan 1947/48. godine i posvećen Davidu Ostrajhu, koji ga je prvi i izveo u drugoj, sadašnjoj redakciji, tek 1956. godine). Odlična (iako ne perfektna) tehnika obeju ruku, sigurna koncetracija Totalmo zdrave memorije, kojom bi se i znatno zreliji izvođač mogao podičiti, visoko izgrađem artizam fraziranja i gudačke artikulacije —o su individualni kvaliteti ove mlade umetnice, valjda najpogodniji i najsrećnije združeni upravo za izvršavanja onog zadatka koji čini stamenu etičku bazu svih sovjetskih umeinika-izvođača a koji nije ni manje ni više do služba što potpunijoj zvučnoj remlizaciji potencijalnog idejno-emocionalnog značenja iz vođenmog dela. A u Šostakovičevom violinskom koncertu, o kojem je reč, taj

Nastavak na 7. strani Pavle STEPANOVIĆ

B. IL. Lazarević: „ZAKONIK“, „Bagdala“, Kruševac, 1963.

nost, u neskladu s osnovnom zamisli i koncepcijom pesnika. Stroga i racionalna razvrstanost po članovima ·okiva i guši nežnu biljku Lazarevićeve pocezije. Njen medijum nije metafizički sistem niti produbljeno i posredno simboličko struktuiranje, nije njen izžaz u normativnim i hermetičkim stavovima, u škrtoj potrošnji reči, sažetim sintezama, u intelektualnoj objektivizaciji. Po pojedinim izmenama koje je pesnik izvršio u ovom drugom izdanju svoje knjige pesama, a po izvesnim pesmama u celini, nazire se da Lazarc-. vić preinačuje svoj izraz u sažetiju i produbljeniju, eliptičniju poetsku ekspresiju, ali u znatnoj većini pesama prisutna je fabula i neposredan, ispo-, vedan ton. Njegova poezija u osnovi je lirima i duboko lično proživljena, svedena na određene doživljaje i podsticaje, a kao svoj moeđijum podrazumeva saosećanje i saživljavanje. Pesnikovo iskustvo ne nadrasta svoje okvire, ne objektivira sc u određeme opšte istine i kategorije, nije izgrađeni misaoni i emocionalni sistem, već jedino zrači toplinom doživljenog, nc-. posrednog osećanja. U fronucima kada podrazumeva saznavanje i saglašava- · nje (o spontanom povinovanju nc može biti ni govora), Lazarevićeva pooziia ima didakiički prizvuk:

Svaki ima svoju reku samo Treba da je mađe gde mu žiupi i 5paba, reku koju jelem, zamućuje Togom rTazigram, a okom

svojim, vazbistrava.

Nađi svoju reku jer ona postoji, da u mju zagaziš u sat ponoćmice, a kad merotkimnje, kako kažu, komce predu, iz zemljane svoje Kkalemice

da se meki čovek tako omaoađijam

u fugu wDlete i de merazmnšem., stvori se u vuka koga u su konji i ovmovi gone

dok me padne skršem.

Onda u tu reku lečilicu, tih svako svoje zlo baci i sahrami, jer svoj mir po cemu, odricamja WI evi od svega fako skupo stečem,

može da odbrami

čovek sa iskustvom, ı svom, sYcu, koji ima svoju reku i njoj om, leči

sebe, pa iz mje okupam izlazi

posle svakodnevnih,

dodira i reči.

Maštoviti i mnogostruko simbolični naslovi mogu ponekad biti zakleti neprijatelji knjiga. Više nego bleđi i svakodnevni, briljamtni naslovi mogu knjigama da oduzmu mmogc vrednosti, da osvetlivši ih jarkom svetlošću

obasjaju i ono što nije za prikazivanje, mogu da se podrugnu Mmjigama i čak ih ismeju, otkriju mjihove potajne namere i prikažu ih kao neodgovarn– juće i nerealne. Pfekat izmeverenog očekivanja može biti vrlo mepovoljam po Rknjigu, koja bi inače, neopterećeha takvim efektom, mogla da izazove ili osnaži pojedina istinska osećanja jl utiske. U izvesnom smislu fo važi i za Knjigu pesama B. II. Lazarevića: vizija, zakonika nadnela se nađ njom i ograničila je i, domekle, sputala njene izražajne mogućnosti.

Aleksandar PETROV

Dragan KOLUNDŽIJA

i dalje... DD o mora i dalje Reku prate datvljemici. Nju ja. Čula su ma Yučku. Pesme u berbi. Mogu malo izaći. Ova voda je hladma · I trebalo bi je iti Do iznemoglosti.

Draga, ti si kao Meet.

KNJIŽEV.NH NOVINMNP