Књижевне новине
, važnije,
ARTIZAM
Povodom filma | „Samonikli“, Igora Pretnara
KASKADERI
PRAVA JE ŠTETA što se Pretnarov film pojavio u trenutku kada je interesovanje za kreativne istine naše realnosti doživelo kulminaciju. „Nad Samoniklim, natkhrilio se talas tirada, u čast domaćih filmskih smelosti pa su, u težnji da buđu afirmisane neestetske vredhosti macionalnog filma, gotovo i nesvesno potcenjeni kvaliteti i značaj ovog apsolutno izuzetnog ostvarenja.
Mađa je ođuvek bilo jasno da od zanatlija ne treba očekivati istinsko oduševljenje za poeziju, ipak teško pada saznanje đa se ipravo među ljudima filma mogu pronaći oni koji ispoljavaju rezervisanost prema tim nadasve estetskimi ddlikama Pretnarovog dela.
TĐsihološki, ovo prelivanje otpora Vr= huhskom „artizmu mogućno je čak i opravdati. Pretnar ruši naše ustaljene navike i normative formirane na Pperiferiji prave estetike — a što je najrazbija famu o tom doma= ćem prošeku kao vrednosti šireg i postojanijeg ztiačaja. To ipak nije razlog da buđemo stvarno sentimehtalni. Jer, Pretnar potvrđuje staro pravilo da istinski imetnici me pate od. kompleksa niže Vrednosti!
Van svake sumnje, Pretnar je u shazi Vorančeve Freči našao ohrabtfenje za Svoje stvaralačke impulse i samopouzđanje toliko potrebno da bi se mi= mioišla zamka koja je doe sada važila više-manje kao pravilo spoticanja kad god je neko od „haših ambiciOztilH reditelja otvaftado izvestan roman ili pFipovetku. Ižbegavdjući da film po= stane leti naFHtivfie reprodukcije sa= držaja (u ovom slučaju melodrama), ili slobodna subjektivistička varijacija na pogšhatu temu (dtužna proižvoljnbsi), aur je od početka ispoljavao ihtereso= vanje za duh i onaj dublji Sstisao koji tako feposredno i, istovremeno, poetski Ssimboličfio prikazuje Bami fre alnost čoVeka i hjegoVu lpotnost u beškrajnoj borbi ža elementarne vred= nošti Života. U dištini — feč je o stvaralačkom istraživafijuii odnosa na felaciji čovek-VreHić, Zato je ud< zumljivo što je Piethatf, žhajući Veonia dobro da duh PretvVofen i sliki gubi sVojt poetski kofistrukeiji, pokušavao da stvori jeđarn osobe Vizuelni Svet koji će svojom svVeobuhvatnom snagom činiti život i njegove simbole trajanja ubedljivim i Vvečho tktuelnim.
Zbog toga su NMamohnikli toliko eštetički egžistentni i modđerhi. Ovo sazndnje je jedini logički Zaključak koji proističe iz vizuelnog totaliteta filmske ekspresije. Razrađujući je, autor je s posebnom pažnjom i prefinjenim osećanjem određio oblik, funkciju i značehje svakog predmeta u kadru. Zapravo, njegov subjeklivni odnos ovde je dobio novi smisao koji se iznađ svega manifestuje u težnji da se održi unutarnja „povezanost i nedđeljivost predmeta. Tačnije — da ekspresija bude ispunjena do kraja efektnim ihtenzitetom koji miunjevito skraćuje Trazđaljinu između emocija i postupaka glavnih aktera i Ppiblike.
U tom približavanju davfo minulog vremena hašoj Ssavremehosti Pretnar se služio klasičnimi i Modeffiim Vale= rima filmsko izfaža. OkhHud zađivljuje taj savrčšehi red; ii njemii mia hako bio strog, a Ponekađ Fustikalar, nema hišta sličajrno i pfoižvolino. Za Prefnara forma je autentičan odraz suštine Da, logično tome, i fabula predstavlja samo jedan od elemenata, filma, čak ne i
6
najvažniji, te še u tomie potlpirno bribližava modernomi shvatanju dramatur– dije. Čak i oni efemerni oblici literarne naracije imajii ovde pošebah vid i ko= riste 86 kao sredstvo ža pojačaVarnje opšteg utiska.
Međutim, upravo ova težnja da forma SvBikoB bredmeta bude potpuni odraz suštine čitavog filma iičifila je da se Pretnar u kompoziciji kadra bosluži i nekim odlikama savremenog teatra. Kod rijegna 5i sceriografija, kostini, gluma, šumovi i miužika takođe podvrgnuti ovom oplemenjavahju. Jedind je hamera izdvojena sa zađatkom da svemii tome da patiriu vremeha, stila i prostora — tako dB je kofnbiho= Vanjem modernih i klasičnih elemena= ta dobijena sinteza koja svoju lepotu i Značefije dobija iz tog produhovljenos artizmii kakav hije još Viđeri i našem filmu.
Pretnarovo otkrivanje suštine istovrefnietio je emotivno i spoznajrno pa je gotovo smešiio išpitivhli šta je u ovom delu posebno literatura, teatar, a Šta film. Jer, ništa nije uzeto iz stvaraJlačke nehioći.već.Bvesmo da bi.se :dobila šta "Potbunije"vižueltBi i Trostotna slika simbola koji ne zastarevaju i ne ograničavaju se u svom delovanju.
To je rafitet koji treba i te kako ceniti i njemu ne treba da bude mesto u Kirioteti već u našoj kinematografiji i izvorištu hjehih miogućnosti. Zato valja biti ovakva imetnička dela i pomoći im ti
otVofen i s radošću „dočekivati njihovoj afirmaciji. Kako drugačije da ubedđdimo i same sebe da naše želje i
umietničke strasti nisu samo puki verbalizaim. (P. V.)
Žarko ĐUROVIĆ
Svetlosna je obyba vwspomenmi
Uzalud vetru otimamo jačinu, i
tojimo na kraju miora ipletemi u, ŽvuR Ne zndmo šta more sanja kad se pemi Prozračna sliko pesme — tvoj lak
Stojimo na Kraju mofa wbletemi u zvuk Stojimo nasuprot krvi — VW stopu mas prdti vTi Ne treba nam tiše ni reč a hi sluh
Nerede mog pamćenja OE AP + MBO
uh,
Stojimo masuprot krvi — u stopu mds prati vrt:
RARNEVAL U | H IZVAN NAS
Premijere: „BETON TLiIRVIGI“
SEZONA JE POČBLA sa izmišljenim opftimizmom i samozadovoljstvom Bavremenog pozorišta: trebalo je po svaku cenu pokazati svoju snagu i u ovoj imguzetnoj situaciji napraviti korak ispred ostalih ha strarputicima modernog, tačnije domaćeg, epskog izraza.
Ako je suditi po onom Bio Be može videti na ovoj ćudljivoj beogradskoj sćeni, Betof i #0Oići su roman koji hhBimiafije 0dđ Svih pozhatih i nama bliskih možeffio poželeti da susrefremo pod pogšofFišhom maskom, Time še još v\iše učvršćuje uverenje da je neuka
drafnatižacija Aleksandra Ognjanovića fire režultat fićckog subjektivno 68ećBhija fieBo istinskih stvaralačkih
Pobuđa. Njegova skromhš ruka bila je od početka do Mrajda srećna već samim Hiri što Ppokušavš da formalno fepfodikije stvarnost romana. |Taj niodređernii odno8 lišio je scenu njenog kreativnog hRačenja, pa je umesto predstave u umetfičkom smislu pred pledaoce ižložeri jedan ilnakažen svet koji, i bored Svih rekviziti i &veflas= filh opseha. lišen sifibolišnog srnisla, ne rože hfilako da oživi.
Ređiteli u narativnim okvirima dra= fhatižBbije nije video hijednu iskru poezije Već samo Pprošstornu koristrul= ciju određefiih ideja. Za miggB kao da nije VažiHob da li su gone same po šebi dovolihie da bi na sSNdemi mamenile psihologiji, vVfefie i kretanje. Tluziin stvdfnosšti, Roioj oVa sćena teži, trebn= 16 bi da Biđe Sim Tiojam što iz nie proizlazi. Lišavajući sebe napredn od= ređehe juitoFdke mOožloiie redđiteli 8e zadovoljio žastafelim shvatanjem da ideja iFeba da određije ne samo misaofe nego i emotivne bbostdmie ličnosti, hilhoVe odhose frema obiektivnoi fealdošti pa čak i Rubjehi:vnoj khoid Se ovde izobličuje i banmnlno;
fiitho ie da Se ir oVori sdemskom, 6rikazh (ioii slobodno moža da bude i upola kračij ucpšte fie oseća poveza– host feđitelid Ba scenom, Da se fime fiefil ahtefi Fuše i bedfnislu i bčmain< fiju jer nisu u stanju da mnrevnziđau svoju statičnost i postanu tako linundska forma kojom se izražava Siština Davičove misli.
Time je redđiteli došao i ogiciia da neBird GBfidvn svoim dramiatizabiie, Telaranja Bolih ideiH defoffidsdno jR đo te mere dd dubi Žživotnost i moć delovafija i svetu BhažovanoF i SVDdi na zdmorni „vVdrbalizai. Štaviše,
· 6braćafije Đublici ja đefnnmmošWi Hfhrior-
no i pi ı čemu nB Predsfavlia pravi scenški ižfdm. Jeff, korićebeiin | OVOH brikdža roveđena je do amšufda ıl kome se čitiv mehanizam sleon „podrečuje sndržaiu autftohtonom do fe mere dn udpšte he podleže normalnoj umethičkoj ifiterpretaciji.
Ako posle ove Predstave nešto osfn= je — orida ie 16 samnanje da ic it pozorištu, koje pretenduje da budđe istinski savremeho, izgubljehn Verm u seenski izfab kad osodbeni hučih uMnmethičkog sazrinia o istinamh naše stvnr-
nosti: I uz lo divafi i pomalo fužam napo? heobično falenfovahogp Zorana Rađmilnvićča u ulozi glavnog junaka
Vuka Rsavdca;
· PREDELI U NOĆI
HROMIRANA DUŠO Svaka je šuma gorka
Nekud čžure vetrovi — Đustolovi Prisutnost meba pojačava btica Hromirana dušo moćas sebe loviš Teška rana bolu odveć uči
Kiša koja pada plombira semju crmu Kroz grudi tutnje sećanja puna žuči Dok se mapokon sama me utınu Teška rama bolu odveć uči.
Oskara Daviča — „SALOMA“
Mnogo više pažnje privukao je ori= ginalan pothvat Jugoslavenskog dram-
dkog pozorišta: ono je smelo i bez predrasuda iskofistilo priliku | koju Pruža jedan impožantan jubilej, kao
Bto je ovaj Krležin, i obeležio ga mladošću, toliko dalekom i setnom ali, bo nečem, i sličnoj starosti kojoj se upravo đivimo.
Predstaviti tu Krležinu mladost i pesnički zanoš na ScefHi svakako je mnogo teže hego organizovati konvenćionalnu proslavi 88 lovorovim ven cem. Izvdđehje Salome i Maskerate u režiji Mifošlava Belovića to rečito po tvrđuje. Problem je u tome da li stvotiti sliču poetske ifipulsivnosti, gde ćeć se ispreplititi fredlno i irealno, želja za istiHofi i gnišafje od njeme opOtosti za idešlom koji ne postoji, ili nespokojstvo riBđ fieštalhošću i zabluda= ma života — kao rekvijeni slobodi koji uništava čežnja ža njenim izvornim oblikom. U takvom tkahju Ba DpOžorhice bi blesnulo miagično šdHrenilo boja i svetlosti ali je Veliko pitanje da li bi bukvalno pretapanie misli u dimenzidifirarie Slike bilo Vefno ohom šlo se ovom DĐrigodnom fredstavom ipak želelo postići.
ZboF bloga se čini da je tžaeditelievo nastoišnje da u iluzijamia miladosti profiađe Mišo, koja se hfahila #ienifi maštovitim izletimia, #člaleko adekvathnije prilaženje Kležinim jedhOočinkaraa. Jer, samo u toi misli i njenom odnosu prema tizbuđenjima i hahos'mia života raoglićno ie srešti nfaVoB RKvrležu i oseliti onu zlatnu nit Roja ga i danas povezuje sa tako davnim i pstiniranim Vremenom. Došledno tOme, Belović je i nastojdo da se isbolji suptilan, salirički odnos pesnika bremn stkvafima koje su ga okružavale i uzbiđivale. Zbog toga se on sav i koncentrisao na iPri plumahca kao iztaz tog stava zapostavjajući ostala znamenja scene dok se ne izgube ı irnpFesivhoi inscehaciji, blieštavim Roštipilma i sjainoj rekviziti.
Iza Salome Olge Spiriđonović, odnosno niene bravurozne igre u domefiu liunkog, ražmaženoP i Đrenaglašenog zdravog (da Sve fitmički i intonativh6 štFofo uobličeno), trebalo je da sa deledh i onaj Viši posPihftrački Đrincii inteleWia, kao nezadovoljeni subjektivitet. gledanje iž sasvim određenog usla kroz superiotan i neprijateljski Bsmieh Db+efBa viemenu i kome se i”dafhH i vlada. SSelomia bi trebšlo da biđe dGishafrnonija ijkhWhmanoB i tek baslučenhd, jer i sam Krtleža njenu proičinu daje u zlatu a eleganciju u blatu.
Ako su Stevo Žigon i Zoran Rista" hović kao AtenjBhi umeli da prema qalomii riaznače diskretno |unutarniu pofugšu prema njenoj fnlađosti i lepoti. čak i nekom npstrakinom i neunbadliivom dobru u njoi, niie . iasno Zbog čega je reditelj doptistio da se ona u frerifki susretanja sa svešću o prirodi svog subiekta Đonaša heiskre no. površno i Yeči razbacuje bBladno dellamšiftoPski. Tim pre. hađ žnamo đa se kOd ironije, kao sasvim iskrenog i
moćas sebe loviš rugalica
NAMA
i „MASKERATA“ M: Krleže
prirodnog saznanja, u času začetka emocija preokražava u gorčinu i cden stav. o coast slučaju — kao predstava Saloma je daleko manje inventivna i dosledna u stilu nego Što Re na Osnovu rediteljske koncepcije moglo pretpostaviti. Ali zato je Maskerata sa mnogo Više
lakoće uobličena u željenu formu ir6nije. Čak reklo bi se da Saloma, bo svojim intencijama deluje kao neka vrsta prologa ovom daleko Vrednijem
i zanimljivijem ostvarenju.
Međutim, i ovđe se kao i kod Salome isprečio gotovo iđentičan ·pfroblem. Da li se osećanje ironije, uk6liko ga glumac ne nalazi u sebi, rrdže na neki drugi, MBtliJi način PibdB Me
iti? Verujem đa ie to nemo ućno je bob zale najviši oblik ljudskog boimanja, a to znači i posebnu ihtelektualnu snagu, oštrinu gledanja, lucidnost i briljantnu DOO OE iskričavn
ncija salonskog BOVora mora u chi da krije određenu dozu gorčihe. Jer, istina je jedno i u ovom šlučajti afirmaftivna spoznaja, a stav prema nioj nešto drugo što Štiti, njenu Pblotinju pa se tako postiže žasićenje seene do porazne tavhođušnosti. TFO nija Žigona je na ivici te istine i tds talne pasivnosti prema njehom žnaB= čenju, Iz toga niie teško žaključiti da je ono donkihotsko u njemu kao ideal samo forma, kostim sa starih slika, podsećanje na literaturu Čiji junak nije nikad bio u staniu đa vidi tealnost svog firenutka. Žigonov DOH Ta hot mana da je njegova tragikoričriošt salonska i on svoju gorčinu i gađenje iskazuie kroz duhovitost ViŠEE stepćna. Može se tvrđiti da je igra oVOP vanrednog glumca retko uživanje idealan primer dosledno sprovedene piščeve ideje i rediteliske koncepcije.
MWrsni Zoran Ristanović kao Piero, sagdan od lakoće i iskrene laži (ikBda je tekva laž oruđe kojim Treba osvojiti ženu), morao je, fako da "biiđe manje gorak u svom ličnom odnošti nfema samom sebi nego u duetu sa Kolombinom čijem se ljubavnom tremoJu rafinirano podsmeva kao da ie u pitaniu loše napravljiem, koktel. Uoravo zbog toga Belović nameće Dafi Čalenić jednu notu naivhe istinitosti, naivne i sasvim ženske sefitirnenfalno«ti i suzenia, Doživeti bilo šta što je u vezi sa ljubavlju, doživeti l1ipbav kBO nedogtižni ideal, kao apstrakinu vtlini _— emisao je ove Molombine, ĐB je fahva Čnlenićeva delovala Mao Žželienn ironija u odnosu na ostale wnčesnike OvOE karnevala. Ovakva irnnlinm uklopljena je u nienu frku za idnalnim i ona, nasuprot Salomi, Don Kibolu i Pierou nikako je ne uočavn. Sledeći takvo ređiteljisko rpaspoloženie Dara Čalenić je poseđovala taj puni emoiivni fremolo:; nenosrednn i vređam u svojoj iskrenosti i odsustvu spoline artifieijelnosti. Galonski liuoka. osoenčenm izvesnom primesom iuge. KoJombina se vanredno dopunjavala u skladnu celinu sa igrom svojih partnera.
Petay VOLE
LAZARA. VOZAREVIĆA:
VINJETA.
NOĆI SE PARE kao žiotimje
UZALUD NAS MORE moćas blagosilja Kod toliko sećanja kako odabtati put Ivicom, hesna poređala su se bilja
Srce nije srce već lelek dubok i ljut Uzalud nas more noćas blagosilja
Gle napušta me morskog vala glas
Ponad mene moć se u, kletvu gusne
Ko ne zma šta je poraz me zha šta je spas Teško dojci koju me uvdjaju usne
Gle napušta me morskog vala glds.
NIRO OD NAS nema svoga Yaja
Šuma sebe jede kad joj jesen dođe
More svoju zaleđin, talašinia vaja
Robobi su, woek bobratimi s goožšđem
Niko od hds nema šboga Yaja
Nikad ne pevamo Kad še nama hoće
Ružna fana putovanje brekida
"Treba jedmom sećdhje hazbati gorkim, 9oćem A bujhi bejzaž prestonicom ida
Niko od has nema šboga raja.
RAPAVI ŠUM čuju safno živi
Sumvak iz očiju mikdako da izdimi
Bol se thošnom, sci ikad, fve bĐrOtivi
Tio ga porađa se i u bešnikovoj riffii Rapavi šum, Čuju, sdmo žibi
U prejakom Sf, sjaj še leta MYumi Oči zatvori pred komfuzhim, švetofh
Nema lepše muzike mo kad se moe joguhi Ruka je odavno prijatelj sa ćbetom
U ptrejakom srcu sjaj se leta krumi.
PROZORI SE STIDE kad se moć ugasi U mojoj diši bejzaži su sami
O čudna, mesanico hećeš da me spasiš Ovaj Je bol boslodavac tami
Prozori se stide kad se moć ugasi Jedam me predeo krišom recituje Ruka mi služi umesto dirki klavira Ja haos svoj odveć evo čujem, Ljubavi gruba kuda emigrifaš
Jeđan, me predeo krišom recituje.
MOJE SU REČI svijene u spiralu Glasobite noći kojoj nema kraja
Noć presvlači bolom i morsku obalu U snu, se semeni zYmevam srkut Yaja Moje %u Teči svijene u spiralu
Noć ima miris sažfele bamame
Idko je pakosno mazipaju lemjiocem Naizust zhamo 59e mjeme gromobrame
Odnekud, dohitale da mam zavarniče živce
Noć ima miris sazrele bamame.,
o NOĆ NAS ZAPLJUSKUJB zvukom tamna glasa
Zuezđahi pir mema svog isdamka ; Noć se ulogorila sred, kosmičkog klasja Pa ne #momo šta je duh a šta varka
_O moć mas žapljuskuje pvu,kom tamna glasa Nad, morem, galeb čita povest leta ;
Sutuđoj glavi me trebaju vesla
Noć tada na zemlju ko na ruku brezletna Sa čovekom umire i mjegova pesma
Nad morem galeb čita povest leva;
Mudra se nemost u stvari uvukla
Ko beba toga moć me proklinje
Ko peva tome je pesmopevna i ruka
Noći se pare kao životinje
Nađ nama moći gorke moći crme
Mo ma iz čijih su to plemena
o pođe da ih traži s puta me sma da se bYTme Mo ih mađe me ostaje bez imena
Mad nama moći gorke noći crme.
SVOM HAOSU biću prava mea
Neka misao beskrajem, odjekuje
Bolje je biti šuma mo zgažem iberak
Jer kad šuma pada ja je zamemnjujem, Svom, haosu biću prava mera
Zalud, se sbijamo oko svoga doma
Ludaci YTazgrću vatru da se mjom otople U beočugu svesti mjiše se vulkan ogromam Ptica je izmislila i strelu i koplje
Zalud, se svijamo oko svoga doma.
O NOĆI NAD NAMA o noći u nama Tvoje crmo mleko pijemo bez mere
O sišli smo već u predeo tvog rama Pa nas zalud jutro svojim zrakom, pete O noći nad mama o noći u mama Tobom se i reč i more produžava Bez podsetnika još samo»lete laste
Gle biografiju. našu ispisuje trava
Dok napamet Yaste
Tobom se i reč i more produžava.
KNJIŽEVNE NOVINE