Књижевне новине

. svim jezicima wvefa), Jugoslavija

· Stratforda (danas

DELO DIVLJENJA DOSTOJNO

Prvo jugoslovensko izdanje celokupnih dela Viljema Šekspira; „Kultura“, Beograd, 1963.

ŽELJA DA DOBIJEMO celokupna Šekspirova dela, kod nas se pojavila istovremeno sa prvim prevedenim odlomkom. To je bilo još 1859, kada je osamnaestogodišnji pesnik Laza Kostić objavio u „Letopisu | Matice srpske“ prepev čuvene scene „pod balkonom“ iz Romea + Đulijete (II,2). —·. „Osobito nam je milo što možemo već jedanput i mi Sekspira, koji je po rečima Dima „posle Boga najviše stvorjo“, u ovako lepom prevodu srpskom svebu na ugled staviti“ — pisao je ondašnji urednik „Letopisa“ dr Jovan Đorđević, Ali kroj te kratke i znamenite beleške, koja je u stvari uvod Šekspira u našu književnost, ovoga puta za nas je još značajnija. „Ne bi li se našao kalBav prijatelj naše književnosti, kao u najnovije doba Anastasije Tomori u Madara, koji bi se izdavanjem ovih de la počeo i. u nas udomaćivati tog dosad od nikoga nenadmašenog pisca“. Kao što se vidi urednik je tražio mecenu za izdavanje Šekspirovih dela, iako je na stolu imao samo nekoliko stranica prvog i jedinog prevodđenog

odlomka iz Šekspirovog opusa. U pod-

tekstu vremena i tadašnjih novosadskih „prilika, taj jedinstveni poziv u stvari znači: naši susedi, Mađari, pretekli su nas. Oni već imaju celokupna Šekspirova dela ma svom jeziku. Zar se i kod nas ne bi moglo udđružiti nekoliko mladih ljudi, kao što su kod Mađara „učinili Petefi, Aranj i Sas, pa da i mi, na svom jeziku, dobijemo Šekspirova dela. Ali ova divna zamisao tada se nije mogla realizovati, Ona nije ostvarena ni do jubilarne 1864, što je bila Đorđevićeva želja, a ni mnogo kasnije. Ona je ostvarena tek uoči jubilarne 1964, godine.

Sudeći, po svoj prilici, prema nepotpunim: podacima Šekspirove Spomen biblioteke u Birmingemu kraj E : za šekspirologiju najveće i najkom:pletnijje biblioteke u svetu, koja, prema poslednjem popisu od marta ove godine, ima iz ove oblasti ravno 37.360 knjiga gotovo ma je po ređu 28. zemlja u svetu, koja poseduje sva Šekspirova dela na svom ili, bolje reći, na jednom od svojih jezika, Posedovanjem ovih dragocemih dela postajemo neizmerno bogatiji, a naša kultura u celini otvara novo poglavlje Svog uspona. Napor devetorice naših. najpoznatijih prevodilaca i požrtvovanost izdavača, podvig je bez presedđana u mašoj novijoj kulturno-izdavačkoj ' delatnosti. Oduživši se svojim

7 icima:-prevodioci su, istovre-

meno zaista i'nas mnogo zadužili jer”

Šekspirova dela su basnoslovno blago. Šekspir u svom, po obimu ne tako velikom , „opusu od ukupno 40 svezaka, kao da čuva iskustvo, sve tajne i boli sveta a, istovremeno, po rečima Getea izgleda kao da on za sve ovo ima i rešenja i lek.

Za najnovije biografe Šekspirov ŽžiVot nije više tajna, jer o njemu se zna daleko više nego što se obično misli. Tajna za njih je, izgleda, jedino famozna Crna dama iz soneta i, nargvho, samo Sekspirovo delo. Izgleda da se suština tih dela sastoji u spajanju nespojivih krajnosti: epske širine i dramske konciznosti, tragičnog i komičnog, ozbiljnog i ironičmog. Uz to sveobuhvatnost tih dela sadrži u sebi elemente svih literarnih pravaca od romantizma, realizma, simbolizma do nadrealizma., a možda i onih buđućih, pa je otuda Šekspir uzor pobornika svih tih stilova. Ali, prniznajmo, fe odlike su ipak samo formalne. Misaona dubina, humanističke ideje, veliko poznavamie tajni prinpode, svestramo poznavanje Života i, pre svega, tajni ljudskog srca.donekle su suštimske odlike tih dela. Ali najveća njihova odlika je pesnički genije, koji život sagledava očima Tođenog dramatičara, mislilac koji u svakodnevnom sagleda meslućenu du-

· binu i kod koga obični detalji u uz-

Yočnoj vezi daju daleko više od običnog zbira. A kao kruma svega, pesnik

Sve izražava moćnim stihovima „od zlata kovanim“. Kako izraciti „#Šamnoliju | mjegovih

stihova zvucima novog jezika, a sačuVafi njihovu suštimu i muetaforičnost, Smisao i skrivenu alumziju, veliku asocijativnu moć, muzikalnost, atmosfeTu i boje, a uz to održati lakoću i ležemost govornog, pozorišnog, jezika? Jer, valja znati, kad je reč o ŠekspjTovim stihovima, da tu nisu samo u Ditanju slogovi, i stope. Ponirući u najDProzaičnije scene pesničkim nadahmućem on je, kao pravi čarobnjak reči, gotovo u svakoj replici, izgrađio čitavu Orkestraciju, koristeći ne samo cezuru, Titam i rimu “Već i najraznovrsnije Pesničke figure i čitavo bogatstvo jeZičkih finesa, a sve to Skomo uvek u Vezi sa likom, njegovim osećanjem, atmosferom ili dramskom situacijom. Otuda je prevođenje Šekspira najteži deo. ionako teškog i odgovornog, preVodilačkog posla.

revod nec

Konstatujmo, stoga, da prev“ može ia da bude ravan Ori: Dodajmo, da ovom prilikom ne POSEz mo da ispitujemo i utvrđujemo i bld i veličinu pojedimih, slučajnih j Na nudnih ali uglavnom malih, ra OON i naših prevoda, — Što će uostalom

KNJIŽEVNE NOVINE

predmet jednog šireg, prostorom neograničenog, napisa. Zadovoljimo se, za sada, da je misaona sadržina u celini tačno transkribovana i da su duh i atmosfera naših prevoda bliski Šekspiru, a to je velika zasluga i, u isto vreme, veliki uspeh naših prevodilaca.

Od 37 Šekspirovih drama, samo. dva prevoda iz ovog izdanja nastala su i objavljena pre nata (Hamlet i Kako vam drago). Sva ostala dela prevedena su posle oslobođenja, a osam drama spe-

cijalno za ovo, jubilarno izdanje (Hen-

Tt V, trilogiju Henri VI, Henri VIII, Sve je dobro što se dobro svrši, Zabume i Dva viteza iz Verone). Samo „tandem“ lingvist Živojin Simić-pesnik Sima Pan durović preveo je 18 dela, daje gotovo pola Šekspirovog dramskog opusa. Njihove prevode odlikuje čistota misli, preciznost izraza i često izvanredni stihovi. Jedino im se mora zameriti česta upotreba nerimovanog aleksandrinca, koji Je bio tako blizak Simi PandiuroViiću, ali pomalo stran Šekspiru i trom Za njegovu dikciju. Simićeva saradnja sa Trifunom Đukićem (Dva witeza iz Verone i Henri V), dala je jedan mov i interesantam rezultat. Đulić potpuno vlada jamibsikkim stihom, pa kako ovde, primera radi, ne možemo da navedemo neke pasaže OVOgZ prevoda (na primer sjajni epilog Hemrija V), zapamtimo da nam ovaj pesnik od sad duguje prevod Šekspirovih soneta. Bilo bi za pohvalu da on to uradi tokom iduće jubilarne godine, a ta dopuna bi sadašnje, celokupno izdanje, učinila jezički „potpuno ujednačenim,. Đukić nam to duguje, jer ima „više od 30 godima kako je on priznati majstor .soneta.

Drugi „tandem”, šekspirolog Borivoje Nedić – pesnik Velimir. Živojinović, imao je sve uslove da se potpuno približi Šekspirovom misaonom i poetskom svetu; ali su, na žalost, posle pet veoma uspešno prevedenih dela, prekinuli dalju.sarnadmju i mastavili da prevode samostalno. Tako je V. Živojinović (koji je do sada preveo nekoliko stotina hiljada stihova sa emgleskog, nemačkog, francuskog, italijanskog i ruskog jezika), preveo sedam Šekspimovih komedija, što će reći da je u priređivamju ovog jubilarnog izdamja njegov samostalni udeo najveći. Uz to on je jedini prevodilac koji je za OVO izdamje pregledao i popravljao sve svoje ranije objavljene prevode. Uspeh je potpun i ujednačen, pa ipak nam se čini da je mjegov mnajuspeliji prevod komedija Nenagrađemni ljubavni trud, to

svalkaikko, sem soneta, za prevodioca malj-

teže Šekspirovo delo. Kako je protuma– čio brojne enigme, damas mejasne i · Šelkspirovim sunarodnicima i sa kakvom je lakoćom ispevao brojne pesme i lirske pasaže kojima ovo delo obiluje, to je često dostojno divljemja!

Svoje pravo osećanje i doživljaj Šekspira profesor Borivoje Neđić dao.je u svom uspelom prevodu komedije Vesele žene vindzorske, gde je pored Ostalog našao čitav miz do sada ı našim prevodima ·nekorišćenih šekspirovskih reči. Gotovo sve ovo važi i za njegov novi prevod istomijske drame Henri VIII, s tim što se dsi kompliimeniti ne mogu u potpunosti uputiti i delovima prevedenim u stihu. ·

Prevod komedije Mnogo buke mi oko čega dr Huga Klajna odlikuje lapidarnost. i jezgrovitost izraza. Reči sažimanjem suočene ovde daju jedan nov kvalitet tako blizak ŠelRspiru. Uz to ovo je valjda: jedini naš prevod gde je broj stihova isti. kao u originalu.

„Tandem” mladih, Aleksandar Petrović – Branimir Živojinović, uspešno je preveo Selkspinovog prvemca trilogijaı Henri VI. Stihovi mladog Živojinovića nose u sebi nešto od zvomkosti Laze Kostića, tog genija koji se od svih naših prevodilaca u prošlosti, mestimično najviše približio Šekspiru.

O prevodu celokupnog Šekspirovog poetskog opusa (soneti, poeme i ostalo, ukupno oko šest hiljada stihova), iz pera pesnika Danka Anđelinovića, MKritika je rekla svoje uglavnom povoljno mišljenje pre desetak godina. On je zaista imao najteži prevodilački zadatak i mora se priznati da ga je uglavnom rešio zadovoljavajuće. Pa ipak, ne mali deo njegovih stihova je prozaličam, zategnut, nejasam, imom.

Ovaj prevod celokupnih Šekspinovih dela bez sumnje će doživeti i nova izdamja, upoftpunjema, redigovana, možda popravljana i sa neograničenim pnostorom za šekspirološke komentare i napomeme, ali je teško poverovati da će imaiti i bolji i koncizniji predgovor od OVOZ, koji je znalački mapisao prof. Borivoje Neđić. U tehničkom pogleđu ovo izdanje je veoma mikusno, lepo, reprezemitajtivno, Ali, počev od prvog folio izdanja celokupnih Šekspirovih dela na originalu (1628), svi priređivači su se pridržavali hronološkog reda objavljivanja istorija, počinjući sa Kraljem Džomom, a završavajući sa Henrijem, VIII. Stoga je posve nejasno zašto su naši urednici (Miroslav Vitorović i Laza LaziiĆ) stavili Ričarda III ispred, kad OVO delo „hronološki dolazi iza trilogije Henri VI.

Konačno, jako se ne može reći da su baš sve Šekspirove misli idealno Tazrešene i da neki stihovi nisu mogli biti gipklji, muzikalniji, pooetičniji prvo jugoslovensko izdanje celokuipnih Šekspirovih dela predstavlja. veliki uspeh naših prevodilaca, pa oni u celimij. zaslužuju našu zahvalnost i divljenje, kao i majveđe mpohvale, mpriznamja i nagrađe.

Dušan MIHAILOVIĆ

mimtitit Ma godišnjicu Oktobra THHHHHWWNHRINRTKHHRRNRMIEHRRRIMIMREMRNNNNNNHHKNIMMNNIHNIHMINHINH.

Blažo | ŠČEPANOPIĆ

|_PREDELI NOVOG · ROĐENJA

) · esme se dovikuju: ! P jeđam je u sluhu Wegovao pticu, drugi pripitomio u jagodici sumce» a Svi projektovali ogromno SsYce sveta. Njihov jaki plod, leči umorme reke, iz mesamice priziva materiju i spira polje jeze. Crvi i crveni cvet : sipaju jedam drugom otrov U boju. Crna misao “ ispija svoj poslednji lek, crveni cvet i na svoje prašnike okuplja, zvezđe kao pčele. "Ta, su cvetale reči i plamem izvajao smisao budućmosfi. .

lamena, plamena sa 5bih. strama sveta

P iz veči koje liče na, čoveka. Odzvanja mjihoo metali hod sahranjen, u sluhu ptica.

Plamena iz medara tim, momcima, koji su voleli ceo svet ·

kao svoj zavičaj. | Emitujte njihovu pesmu iz cveća

koje ljubomorno čuva mjihovu šsmrt,

iz cbeća koje donosi A EOSDIU svečanost nebu kao mjihovi juriši vazduhom, gorom, i tvođom,. Ispwnite te večito rašireme vuke,

upalite sve 2vezde, i neka zvone svi klomci jer govorim

njihove reči i njihovu, krv koja je oplodila vreme.

5 zemlji zvone metali U dok. mytvi momci drže zapaljena srca na dlanu. Velika. smrtna suša i malo pooačenje! I dok Dunavom, plovi misao Sveta kolona u vidu svetlećih smova pozdrawlja, bistre izuore i oplemenjuje bilje. Tu je prividno uspavama povorka wiladosti dok. su vetro»i dugo Kkružili. oke ovog hora, gde se čuje zvuk, a pevača nem. . Niču smrtne biljke! Vreme i ovde napravilo svoje gnezdo i izleglo bezbroj snova.

9 azreva dam, sazreva, vek, proleće ih budi istim, pupoljcima, dok zri rumeni plod. U zajedmičkoj prestonici vremena 'žačeo se jedam glas • koji će oglašavati vekove. Prepoznaju se dva zraka što traže boju Svoga sma i nebo večnosti. Prepoznale ih, pčele dok su sakupljale slast i ptice dok su učile let, Prepoznala ih dubina oka gde se slavi mi. Sjedimile ih, njihove oktobarske i naše julske vatre.

prvi poredak mašte

dok jutro 8am, zabeli!

Brišite te crne maske ispod, svakog cveta. Slutim: požar se u, nama, veseli, ugljenisaćemo crna, syca u kojima ludo vreme decu pali, Svetlost wu crno farba i mebo kao pepelište žudi. TI lamci tvoji mek budu drugome vešala! Nema, lepšeg ritma od vremena u kome sam Sebe žel. Ono može da usmirti meposlušne zvezde, da uobliči mebo po svojoj merTi i premese telo u beskonačnost buduć-

mosti.

O njihova je krv tekla · u pređele movoga rYođenja..,

IHIIIIIIIHIIIIHILRIINIHIHHIRHIIiINIINIIHIHIMHI!ININIMIIHIHIHHIIHIIIIIHIIIIINIIIHIIIUININIIIMIIHIIININI

U svetu otudenog

MADA JE iz knjige pripovedaka najčešće teško izvući jednu „osnovnu, središnu liniju, i izbeći pritom nasilno svođenje raznovrsnih narativnih atmos–Tera na taj zajednički imenitelj, ipak ima pisaca kod kojih to nije tako teško učiniti i pored bogate raznovrsnosti kojom ostvaruju svoje osnovne stvaralačke zamisli. Konstatujući da je Branko. Belan jeđan od tih pisaca ne namera– vamo da umanjimo vrednost njegovih očiglednih novelističkih ostvarenja, nego upravo da podvučemo istrajnu preda nost analiziranju jedne egzistencijalne

atmosfere mnogostruko osvetljene :

raskošnim spektrom raznovrsnih sit'tuacija otuđemog, sebičnog presamodđovoljnog, ftragičnog ili grotesknog čoveka, uhvaćenog u zamku savremenog sveta. Junaci novela Branka Belana ili su poraženi razornim promenama nametnutim nemilosrdnom surovošću neumitnog vremena, ili su osuđeni na beznačajno, poremećeno trajanje izvan okvira zdrave realnosti.

Belan je svoju knjigu novela Lica otputovala, lica umrla podelio u šest precizno određenih ciklusa. U žiži njegove knjige, žarko obasjan analitičkim studijama psihe ili mnoštvom „vešto probranih egzistencijalnih odnosa, nalazi se čovek izuzetan po svojoj neizuzetnosti, ogoljen u svojoj tragičnoj nemoći, jađan u svom sitnom samozadovoljstvu, beđan u svojoj gramzljivosti, nemilosrdan u svojoj sebičnosti, nemoćan pređ hladnoćom koja ili izvire iz njega ili koju drugi na njega zrače, zbunjen pred nesporazumima koje život nemilosrdno nameće, tek retko kad ozračen toplim saučestvovanjem ili blagom dobrodušnošću.

Sledeće dve rečenice, istrgnute iz novele Soršetak metra, jasno otkrivaju, ponekad više a ponekad manje skriveno, Belanovo osnovno pripovedačko polazište: „Tada su mi ljudi koje sam susretao na ulici izgledali monstrouzno uvećani, a istovremeno sasvim besmisleni po tome što im nije bila svrha da ikoga uveseljavaju ili raznježuju. Štaviše, činilo se da svojom proračunljivošću i opakom misaonošću postoje samo zato da bližnjima napakoste, đa ih

ispune strahom.“ U istoj pripoveci je-

dna ličnost kazuje sledeću „prečenicu: „Zar se još uvijek može naći netkc tko se može veseliti kao dijete?* A u noveli ·Prijatelj štakora poenta se beleži rečima „da je čovjek najopasnija zvijer među svim životinjama“. Zapisujući ove rečenice, kao osnovna odredišta sveta u kome se kreću Belanovi iunaci, ne želimo da kažemo da je om, jednostrano, ceo svoj stvaralački pogled na život odredio ovim sumornim, sivim bojama beznadežne dehumanizacije. On samo pretežno posmatra svet na taj način i pod tim uglom, ali je svestan da sve nije i ne može biti tako, Nekolike „pripovetke (Utapljanje 1načića, Antropomorjni mačak, a pre svega Djevojka sa žutom, trakom) narušavaju imurno sivilo koje senči atmosferu Belanove knjige. Međutim, mora se podvući, i ti bljesci toplih ljudskih vrednosti dati su u sklopu šire, bilno neljudske, hladnoćom i smrću pritisnute atmosfere, i baš zbog toga, mada retki i više sugerisani nego jasno naglašeni, oni uspevaju donekle da us-

| postave ravnotežu, narušavajući turob-

nu usmerenost Belanovih iđeja. Lišen ambicije đa budđe sociolog ili istorićar toga sveta. Belan se zađovoljava time da buđe slikar njegovih „unutrašnjih izopačenosti i tumač njegove bolne pro= mašenosti,

Izvesne Belanove novele nagoveštavaju da su satirični potencijali ovoga pisca još uvek ostali neđovoljno razvijeni. Belan je svoju sklonost satiri potvrdio u novelama Netrpeljivost pločnika, Ana i marginalisti, Svršetak metra, Ljetovanje s Jamicom, Mopovo sazrijepanje, a waročito u pripoveci Poslije mekrologa. Ta satira, ili nagoveštaji satire, ne nagone na smeh, već izazivaju grč gađenja i teške rezignacije. U njoj su izvrsno uočene i ponegde isto tako dobro razvijene izvesne pojave koje prate naš savremeni ivot (sebičnost, MWarijerizam, licemerstvo, poltronstvo, moralna degrađacija, egzistencijalna dezorijentisanost), pojave čiji su tumači u na-

·Šoj savremenoj literaturi još uvek ve-

oma retki. Mađa Belan ponekad pribegava 'arikiranju, ipak je nesumnjivo da se obrasci iakvih ličnosti susreću, i da su uzeti iz stvarnosti.

Belanove novele prožete su i Uuz-

Branko Belan: „LICA: OTPUDTOVALA, LICA UMRLA“, „Zora“, Zagreb, 1963. i

čoveka

grednim gorkim, turobnim primeđbama, koje naročito. pri završetku prvog · Kazivanja Damjama Mažurana, žčimovnika, sjedinjenim sredstvima. humame karikature, crnohumorne. vizije i tragične satire podižu temperafuru Belanovog pripovedanja do belog usijanja jezive groteske. · „„Rešavajući“.., tajnu nestanka Nikice Svrake, tragičkog nesrećnika, beznačajnog i u svojoj tragičnoj ljudskoj žrtvi, Damjan Mažuran kazuje: „Bacio se u smeće!,.. Doslovce, uvukao se u jednu od onih kanti i dao da ga usiše ona naprava za usisivanje kamiona gradske čistoće... Ljudi, kladim se da ćemo ga pronaći na komunalnom smetlištu, ukoliko ga već nisu pronašli skupljači otpadaka, jer njima — kao ni gavranima — ništa ne izbjegne. Oni od odjeće prave ponjave, a od kosti-

Miloš Ćirić: PUTOKAZ

ju sapun. Što se tiče mesa, toga nije bilo kod Nikice Svrake!..““

Belanove pripovetke imaju „jednu vrlinu ikoja sve više, ponovo, mpočinje da se ceni: one su izrazito jednostavne i čitke. Ne upuštajući se u. avanturu verbalnog egzibicionizma ili stilskog paraderstva, poštujući reč u njenoj osnovnoj funkciji — da bude sredstvo sporazumevanja — Belan je svoje novele učinio prijatnom, dobrom i dopadljivom lektirom, a ne samo zanimljivim literarnim fretmanom psihički poremećenih atmosfera i sumornih egzistencijanih ideja. |

On u ovoj knjizi s uspehom primenjuje postupak živog filmskog kadriranja i nenametljivo osvaja čitočevu pažnju; svojim jezikom on uspeva da oštro i precizno vizualizuje ono što opisuje, tako da čitalac jalno vidi ono o čemu pisac piše. Dijaloški živo oblikovane Belanove novele samo ponekad, i to više u detaljima nego u celini, podsećaju na konstrukcije. Bilo da posmatra svet detinjstva pometen ratom (u ciklusu Danse macabre), nemire odraslih poraženih životom (ciklusi Nesporazumi, Izigravanje vremena, Mediteranske movele) ili životinje i ljude u uzajamnom odnosu kroz koji se čovek pokazuje ogoljen u svojoj neljudskosti (ciklus O ljudima i životinjama), Belam nastoji da novele razreši poentom u kojoj će se usredsrediti sve ono što sc nagomilalo tokom pripovedanja, psihološki opravdđano i uverljivo. Belanove poente nisu neočekivani, o'henrijevski obrti, već rešenja koja nije teško naslutiti kad se bar donekle poznaje osnovna boja njegovih priča.

Boja ove knjige je siva, bliska crnoj, i ličnosti o kojima pisac govori neizuzetne su u svojoj običnosti; ali Belan je daleko od toga da bude siv pisac i njegova zbirka novela Lica otputovala, lica. umrla, nikako nije neizuzetna knjiga. Mađa sve pripovetke u njoj, razumljivo, nisu jednako dobre, Belan njom potvrđuje da i po svojim čisto literarnim vrednostima i po usmerenosti svojih stvaralačkih preokupacija, poseduje jednu još nedovoljno cenjenu žyrelost. Njegova prva knjiga novela „uverava nas da on po svojim potvrđenim (i potencijalnim) vrednostima u našoj savremenoj literaturi zaslužuje daleko više mesto nego što mu je do danas na nekim, istina nezvaničnim, ali opštevažećim, lestvicama pripadalo.

Dušan PUVAČIĆ

ENIS