Књижевне новине

Preveo Tvriko KULENOYVIĆ

eksperimentalizam

on više zahteva napor svesti nego silovitost vatre. To ie jedan postupak strpljenja okrenut ka traženju novih. e lističkih smesa, posao koji se obavlja u laboratoriju a njegov uspeh zavisi od „organizacije“ laboratorija, što će reći ođ sposobnosti raspolaganja intelektualnim ZA tOKi jelima, koji se dovode, potpuno slobodno, iz najrazličitijih i najudaeljenijih kulkumih tradicija. Nije slučajno što je dijagram kulturnih repechages, koje su vršjli veliki eksperimentatori, vrlo izlomljen i neuredan; dodiruje Dantea, Homera, Rablea, stare kineske tekstovo ernačke maske itd, U vezi s tim jož je jedna razlika između eksperimentatora i avangardista. Pokušajmo PS zamislimo kalo se Džojs odnosio \brema klasicima. U njima naravno ne nalazi eksprešovne imdikacije koje može neposredno koristiti. Shvata da njihov jezik (njihov način govorenja o svetu) nije i njegov jezik. Ali on ne okreće leđa prošlosti, on smatra da će njegovi napori i uspesi u otkrivanju sveta biti, između ostalog, i spasava= nje vrednosti prošlosti, Drukčijeg je mišljenja avangardni pisac. On prezire takozvamu tradieiju i gleda na nju sa retoričkim pomosom: on će učiniti one Što njegovi pbret= hodnici, trađicija, nisu uspeli, Ne pađa mu ni napamet da je problem bio isti za Danftea i Balzaka, koji je i za njega (sa malim razlikama u nivou): halo stupiti u jedam | odnos stvarne romunikacije sa Yealnošću?

Uz to se dve grupe razlikuju i po drukčijoj ocemi situacije u kojoj stvaraju i po načinu ma koji postavlja= ju probleme kulturne politike. Novi eksperimentateri nisu ikonoklasti. I1s sonmt dđes magiciens, I po» što su došli do zaključka da žive u vremenu koje ne za=

j- branjuje njihov način rada, koje ne kažnjava magiju, pašto bi opet započinjali besmislen lov na veštice? Ma> ravmo, i oni mailaze na prepreke u svome rađu, ali to nisu krupne, principijelne prepreke, to nije jedan aprior= no negativan stav društva koji ih unapred onemogućuje več sitne prepreke s kojima svaki umetnik mora umeti da se bori. Čak im delimično zahvaljujući „snobizmu, kultuma industrija brva pomaže, ohrabruje svaki smeo pokušaj, često čak i ne postavljajući pitanje kvalileta, Danas Prust ne bi čekao deset godina da objavi, na vla= stiti trošak, prvu svesku Tyagamja, Pokneru ne bi bio vraćen rukopis BukRke i besa bropraćen negativnim mišljenjem izdavača. Tako akcija novog eksperimentatora nije vezana za krstaški rat, za organizovani mapađd, nije sračunata na udarsc, toliko drag piscima | „avangarde. Njegova je akcija nadindividualna, mamenjena imteresu čitave svefske kulture i spađa u kategoriju moralnih obaveza. Upravo zbog žoga počinju eksperimemtalisti u poslednje vreme javno da oglašavaju razlike koje ih odvajaju od pisaca. avngarđe, tie walja napomenufi da u

| __avangardizma u negativnom smislu o kome smo upravo _ govorili. Opasnosti takve vrste mnogo se češće mogu naći u svetu figurativnih umetnosti, No, ipak, ne smemo zaboraviti opomene koje smo isnmeli: istorijska avamgar= da, avangarda manifesta i parada je jeđan amahroničan pokret čiji su instrumenti nepodesni i neupotrebljivi, Sve dobro, koje je ona mogla učiniti, već je učinjeno. Na= ravno, možemo i drukčije tumačiti pojam avangarde, kao sinonim pomenutom eksperimenfalizmu: problemi koje ona'postavlja i rešenja koja predviđa toliko su teška i dramatična da navikavanje na njih zahteva jedan napo” svesti za kakav su retki sposobni. Ali za većinu avangar~– da ostaje mogućnost da se u jednom jedinom skoku i bez odgovornosti pređe ogromna distanca do spoznaje sveta, Avangarda u tom smislu služi onima koji hoće da svoju primitivnu odeću sakriju pod mođernim i iajansivemim oderama. Oni se zavssavaju da će tako obučeni laMo stupiti u konmtakf sa idejama i realnostima ođ kojih SU fiziološki odvojeni. Neka pitaju velike protagoniste našeg | yremena, zvali se oni Beket, Gorki, Polok ili Uve Janson,

Sigurno neće dobiti nikakav odgovo!, .

1) Eksperimentalizam je ime uWoje se u savremenoj italijanskoj injiževnosti daje delovanju jednog niza pisaca koji imaju slična shvatanja eo literaturi i slične odlike stvaralaštva, ali se ne izjašnjavaju kao grupa i pokret. Među njih se obično ubrajaju Gađa, Kalvino, denekle Arbazino i TLeoneti, među mlađim „Novissimi“

i drugi.

Istorija jugoslovenske književnosli na ma(darskom | jeziku

je nedavno izišla iz štampe obimna Kmjiga poznatog književnika i prevodioca jugoslovenskih pisaca, zZoltana Čuke, pođ naslovom „Istorija književnosti jugoslovenskih maređa“, u izdanju Izdavačkog preduzeća „Gondolar“ (Misao). U oyom reprezentatiynom delu od ravno. 550 strana. Čuka daje kompletan pregled stpske, hrvatske, slovenačke i makeđonske

književnosti od samih početaka pismenosti kod slovenskih narođa, pa sve đo naših dana, uključujući i narodnu njiževnoBi, Ovo je pryi slučaj, dm se mađarskom čitaoeu pruža prilika, da se u detalje upozna 58 istorijskim razvitkom i tokovima celokupne jugoslovenskeć književnosti, i to baš iz pera Zoltona Cuke, koji se već decenijama posvetio takoreći isključivo prevođenju jugoslovenske literature Da mađarski jezik, Btručni Jektori knjige su Laslo Hadrović, dopjsni član Mađarske akađemije nauka 1 profesor. univerziteta, i Stojan D. Vujičić, književnik.

MBnjigu upotpunjuje biografija đela jugoslovenskih književnika, prevedenih na mađarski, kao i 35 strana ilustracija. U đelo je priključen i iscrpan registar, Wwnjiga je vanredno lepD opremljena, & izdana 10 m firažu od 2000 primeraka« _. uBaUMaN

U Buđimpešti

KNJIŽEVNE NOMNINS

savremenoj italijanskoj RknjiževhoBti i ne postoji psihoza

ČEDO VUKOVIĆ

Halo nebo

„GRAPIČRI ZAVOD“,

wu OVOM ROMANU, namenjenom „mlađim žčitaocima, Čeđo Vuković je posligao neobičan spoj sna i njegovih čarolija, s jeđne, i savremene naučne fantastike, s drage strane, ostvarivši celinu bogatu uzletima i izletima mašte, ali istovremeno i neppreeivo upućenu ka rešavanju mekih bitnih pitanja mašeg života, eivilizacije i konyencija, posmatranih is perspektive jedne udaljene planete, Tako ovakav postupak, u suštini, nije nov, on u ovom slušaju donosi na” Boj dečjoj literaturi aHkeente movine, što doprinosi piemenitoj svrsihodnosti Vukovievog esbvarenja,

dunak romana, Željko, s” pee je jedne noći da se meo> pašeno uvuče u raketu proefeBora Biskreuma i da se digne sa uzletišta u Mašingrađu, Ne ndgovorivši na posive da se wrafti, en nastavlja leb sve đok nepoznata, sila me privuče letilicu prema neobičnoj planeti Mkruškastog oblika, Na njoj Željko mpoznsje stanovnike = Mruškarima, ih naziva — i njihov čugnovat našin čivotfa, Ya bića ne znaju za ljudska, osećanja, njihova mehanička logika wnočiva ma pbosve druBom principa nege maša, Bve te Željka stavija pbĐređ teške probleme i navođi ga da ispitaje korene svojih shvata” mja, RBezultab ovog razmišljanja jeste — Eto je u ovom Blučaju i bilo jeđino mogućno neđvosmislena „pehvala ljuđBkosti, stvaraličkim naporima, pohvala čoveku sa svim nje“ govim „wrlinama, i manama, Željko se pod „dramatičnim okoinostima „spasava Ba ove planete i = buđi se, Jer, sve je ovo bio sam,

Putem prema škol „Željko hailazi na prođavea Krušakan, na prođavca novina koji izviMuje maslove o eksplozijama u obliku Wkruške, priča sa drugovima o golmanu koji bvata lopte kao kruške, pralazi poređ bašte u Rkojol up» pravo sazrevaju kruške. Mje= gov sam o svemiru i đalekoj planeti dobija tako svoj pan-

. dan i mogućni izvor U OYoOv. | zemaljskim oblicima i dimen=" x

ĐARKOMO LEDOPARDI

TITOGRAĐ 196,

zijama, a neobično ponašanje stanovnika planete moglo bi še protumačiti, isto tako, zemaljskim „disharmonijama, i naličjima.

Čedo Vukević ume da priča gzanimijivo i tu svoju veštinu koristi na stranama ove Kknjige do maksimuma, On u fa»yulu ukijučuje i hroniku jednog sna, i elemente naučno lantastičnog pripovedanja, čaj

—”.

i elemente bajke (episeda sa zmajem), ali sve io funkecio" nalno se uklapa u delo, Mjegovo pričanje nije oslobođeno na lirskih primesa, deđan od najlepših odlamaka je „opis sahrane poginulog stanovnika MWruškoljke planete, ispričam majstorski, „oslobođen sveg. nepotrebnog a ipak bagat đetaljima, pun svečane almosfe» re kojom se u najširem pla» nu, u Mvezđanoj inscenaciji svemirskih prostranstava, pot= vrđuje sva lepota življenja, iskazana Rroz „ikontrast smrt i ispraćaj, O ovom, inače wedro intoniranom, roma” nu smrti nije odlazak u mrak i ničtavile, već u svetlost, Ponegđe je, međutim, bujna i bogata Vukovićeva fraza, satkana, od svežih i jakih ali Izrazito zemaljskih niti, bila, prejaka za krhkhu fabulu, od” vyođeći čitaoca drugom cilju,

u smeru istančanih „jezičkih eksperimenata i spregova re> či. Iz ovih spletova izbijao je humor romana „Halo nebo“; na ovoj jezičkoj i ze” maljskoj osnovi zasnovan je čitav spektar humornih tonova. MWeoz humor je povest e željkovoj {samjanoi) avanturi dobila, u stvari, jedmu dimen= Hju više (IL 8). ( "av fe

hAVAM- U 7

Lirika

PRIVATNO IZDANJE;

NAJBOLJA ZBIRKA Đakoma Leoparđija, jednog od najvećih lirika ifalijanskog i eVropskog romantizma, jesu „Canti“, četrđeset pjesama u kojima iđile predstavljaju naj veći dome lirske ispovjesti, OU toj zhirci susrećemo Kkvalitete misaonosti i mueditativmosti, satiMe i himničmosti, tiriku kragične stvarnosti, idijične i filosofske ođe. ispravno je to Konstatovao Ton Smerđel, vwrijedđni „zagrebački leoparđist, koji je uspio ući m blistavu jednostavnost Leo parđijevog lirskog svijeta „koji ima ma sebi pečat zBnosa, a MW Sebi čar meke bajke“. . Tom SmerđeI pravlino je shvatio 5 jedne sfrane osebujnu ritmičku ji muetričku o” gansku povezanost fakozvane slobodne sirofe NKeopardijevih

pjesama, 8 5 đruge „strane pjesnikovu sublimnu mueđifa» intelektua-

tivnost, Kkoriziyni lizam. SmerđeiL je gođinama proučavao Leopardijev lirski riječnik, literaturu o njegovom opasu, Tako knjiga koja se malazi pred nama predstavIja plođ đugogodđišnjeg „rađa jednog prevodioca koji je, prwi kod mas, upoznao ljubitelje italijanske poezije s najvrijeđnijim ostvarenjima pjesnika, iz razdoblja romantizma. Smerđe! nije prvi prevodilac koji je kođ nas prevodio Leoparđija, Majpre sa je Drevor dio MDubrovčanin Međo Pucić (u „MDanici Ilirskojć, 1849), Mragmentarno su ga preveli Ante resić-Pavičić, Sibe Mjiličić i Frano A)firević, „Bam Smerđel yeć je preveo Leoparđijeve „Dijaloge i eseje“. On je na ihalijanskom napisao, prošle gođine, niz eseja o oyome pjesniku, A sađa nam pruža prijevođ najbolje Leopardijeve zbirke u vlastitoj naklađi. |

Smerđelova „Lirika“ sadrži, poreg triđeset stranica mnapomena, i komentara, tridesekb i pet najboljih pjesamin ” mes” rećnog „SlavMja iz Mekamal-

PREVEO TON „SMERĐEL,

dete na putu,

1968

ja“. To su, u stvari, sve pjesme iz zbirke „I canti“ prema kritičkim izđanjima ihalijan= skih leopardista Marija · „Fubinija, Frančeska Flore, AlFreda Strakalija i Đ. Feretija, koje su izišle od 1937. do dapas u Ifaliji,

Leoparđijev ciklus „KI cantimastao je između 1816. i 1836. gođine. Leopardđijev otac bio

neprevedene kn

JOHM BRAIN

PRE nekoliko godina Književna pDpublicistika u Velikoj Britaniji, a preko nje i u celom Hhnjiževnom svetu, zabeležila je pojavu grupe mladih pisaca koji 5u ZDOB SVOS OBOTčenja postojećim društvenim odnosima i svojih knjiga i por zorišnih komada, u kojima se obaraju na postojeće stanje u društvu, dobili naziv „Mladi gneyni ljudi“, Jeđam od članova ove „grupe, pored Džona Ozborna možđa majtalentovaniji, jeste i Džon Brejn (John Brain), Za svoju slavu pre syega ima da zahvali HSpebu SVOE pryog romana „Mesto u Yisokom društyu“ (Room Bte tihe Top) objavlienom 1957. gođine, koji je do mas dopreo najpre u filmovanom obliku, sa mezaboravnim Lorensom Harvijem i Simonom Binjore u glavnim ulogama. Sada se ova Knjiga prevodi za djedđnu „našu izdavačku kuću,

Junak ovog romana, DŽO Lempton, mlad je proleter koji mrzi svoje rađdničko poreklo te je rešen da se ma neki način dokopa lepih strana Života“. Džo to postiže na faj način što nateruje kćer bogatog fabrikanfa da sc u njega zaljubi i, pošto je sa njom se venča. On {o čini na način koji ga dđaje u jednom teškom sveklu, jer u syome mnastojanju da sebi izbori mesto u wisokom, društvu om ne pre-

= -==zZZZzZzZnđŽđzz= __ IZLOG KNJIGA >Zzč==ZzZZGS=IZS=Z--z<cOGcCC e =m- < ——c—— _ e ano COO == e e III II III Io III––:II—— g— IJ TI IS — t

je čovjek reakcionarnih ideja, majka mu je bila "'bigot=" kinja, Oboje. su bili plemići,. MRodno mjeste, Rekanalti, pripađalo je papinskoj državi; u njemu je živjeio oko itriđeset plemićkih porođica, a Đakomo Leopardi, fizički unakažen i intelektualno genijalan, bio je buntovnik, protivnik itragicije i provincijalne učmalosti, bio je, sa etičko» iđejne sirane, uz borce za novo preliv reakcionara svih oblika. Takav je i sadržaj njegovih pjesama: misao o potrebi jedinstva maeije i OSslobođenja ođ tuđeg jarma; bunt pretiv staljenih mišljenja u društvu; smisao za an-' tičku liriku i za novo iumačenje antike; „saosjećajnost, nježnost, beskrajnost prostora i vremena, konkretne slike iz "ivota — to su teme Leoeparlijeve lirike.

Prijevod Tona Smerđela je izvrstan. Formalno i sadržajno, u „Lirici“ živi MLeopardi. Za prevođenje evwih stihova Smerđe! je uložio maksimum trađa. On ne samo da je preučio literaturu i lirski rječnik attora, mego je boravio i u Leoparđijevom radnom kraju, Oni koji znaja Meliko je bogat i, katkat, težak Leoparđijev lirski „rječnik (to su iskusilH pre svega italijanski leoparđisti),, mogu se uvjeriti ga je priievod „Tona Bmerdela pravi podvig,

(Đ. 5,),

_—

BORIS PABTERHNAK

KOSTA „DIMITRIJEVIC

_ Pesnik Mačve

„BAGDALA“ KRUŠEVAC, 1962.

DIMITRIJEVIĆ nije imao nameru da valorizuje Kknjiževne vwrednosti pesnika „bogatih sirotana”, „rajskih duša” i a„zalenih vajata” u ovom Vremenu. da osvetli njegovu Knji ževnu ličnost iz nekog ugla koji bi bio mnoy, da ukaže na ono što je u Veselinovićevom, delu danas živo ili mrtyo, Pisac male „monografije krenuo je jednim drugim pputem Rhoji je bio manje naporan i manje opasan. Budući đa je pisao monografiju, nije ni imao potrebe za udubljivanjem .,u Veselinovićevo njiževno delo i njegova sonda iđe samom površinom, tek tu i tamo zađržavajući se na momentima piščevog života, viđlenog kroz anegđote, pisma, sveđočenja savremenika. NjeD sadržaj čini, đakle, Veselinowićev živok, od rođenja do smrfi, Tako knjiga, kao veći ma monografija, počinje opisom malog porođičnog veselja: veselje je u kući popa Miloša (gankovog oca) Rome se tog dana (1. maja 1862, godine) ro» dio drugi sin, ođ devetoro dece, koga „u knjizi krštenih Upisaše pođ. imenom Janko.

Modđdelirajući piščevu ličnost daljim jizlaganjem „detinjstva, drugevanjia Muz ovce i pastir-

Povest jednog leta

„PROGRES“ NOVI SAD, 1963.

OVAJ IZBOM, proze Borisa Pasternaka upotpunjuje pDostoječe prevode „Zaštitne po» velje? i „Doktora Živaga“. Ovim izborom preveđena je na srpskohrvatski jezik čitava sačuvana proza, Preveđene pripovesti, priče i odlomci na izvestan „način „predstavljaju svedočanstvo o #umetničkoj predjstoriji romana „Doktor Zivago“,

Proza pesnika biva drukčija od proze „rasnih“ ili „profesionalnih” prozaika. Suptilnost Pasternakovog proznog Dpisanja je supftilnost Mnjige koju je pisao liričar, za koga Je

proga Skoro ' Samo” slčajha ~

spoljašna forma. Jedna druga. suptilnost nego što su to najrafiniranije epizođe npr. Prusta. Takvi liričari, kao Bogler i Valeri, uopšte sebe ne mogi đa zamisle u ulozi beletriste, jer su operisali najintelektualnijom „književnom Vrstom. Kad'se čita Pasternakoya proza, nemogućno je posumnjati da to nije proza. pesnika, Već početak „Povest jednog leta“ iznosi poetski svet i stil Pasfernakovog stiha. Junak Koji se tu pojavljuje često ide, bez cilja, putevima Kkoji nikud ne vođe. Prenesem u stih postaje glavna ličnost filoso{fske dra-

LIFE AT THE TOP

za ođ napuštanja devojke koju zaista voli, ali koja mnu.ne može pružiti život kome on teži. Na kraju romana „Mesto u visokom društvu“ čitaocu se, jednog trenutka, čini da je Džo KLempton postigao svoj cilj — ženiđbu ćerkom bogataša i položaj u firmi devojčinog oca.

Drugi roman Džona Brejna, „Život u visokom društvu“ (Life at the Top), nastavlia započetu prjpovest iz prefhodnog romana, samo ne u khontinuiranom toku već po proteku od „devet „gođima. Džo je m ovom romanu ličnost koja je stekla novac, dva deteta i dyoja Mola, zapravo položaj u okviru kiase koju je nekada toliko prezirao, ali kojoj je savideo,

TI pored ovih spoljnih znakova dobrobiti, pa samom pp četku ovog najnovijeg Brejnovog romana, Džo je na pragu jedne „ozbiljne životne krize, U njegovom bračnom životu dolazi do zategnutosti i gorkih časova; njegov položaj u klasi bogatih je signaran, aline mnogo uđaljen od stupnja ma kome je bio na samom početku, a njegoy sim je dečak koji sa svojim ocem, tako reći, nema nikakve emofiyne veze. Samo njegova četvorogodđišnja kćer, koja uzgređ rečeno nije njegova, izgleđa đa ublažuje mnmeprijatne „trenutke

„koje on preživljava. Još jeđnom MDžon počinje svoju bor-

me. GO njemu se priča, u pri-

či khoia u jednoj celini fantastičnim događajima. đaje svakodnevne razmere, kao u

lirici. Taj početni fragment, koji se provlači kroz ostali deo knjige, isto je tako ekstrakt Pasternakove stilistike. Iz jezičkih igara, iz uvođenja re" či u takve odnose da među izrazima nastaje specifična napetost, koja himerično menja značenje svakoj od njih.

Slilsko „shvatanje, „neobično često u lirici Pasternaka, iz” ražava mekakav samo njemu

svojstven dramakizam, u kome 'su ravnopravni partneri kon'Hikta čovek i prirođa., Ron“ vwenciomalnu fantastiku Pasternak prepbražava u aktuelnu, fretirajući je kao način kontakta jeđimke sa SsVvVetom. Liričar Boris Pasternak, koji je lebđeo između „ponora svoje enigme i enigme sveta koji ga okružuje, tražio je stilski refren koji bi, istovremeno, bio i refren epohe Mu kojoj je živeo, ali ga je danas teško dešifrovati. Pasternak, pesnik iz porodice „nefofogeničnih“ pesnika avangardnog porekla, svoje delo jeđino sam može tumačiti. (B,H,)

bu za osvajanje žena i move društvene snage, On se nalazi pred raskidom sa svojim đotađašnjim „porođičnim životom. Ovom problemu bračnih odnosa najyiše doprinosi svest samoga junaka da je u životu promašio, đa je izabrao Krivi put, na kome je imao samo da se pokorava višim zakonima društva u kome se obreo, kao i željama moćnoga tasta,

Miada konačno dolazi do sloma, Džo MKempton nije njegov direktni protagonista. U čitavom jeđnom nizu iznenadnih i ironičnih obrta celokupan njegov sigurni svet je skrban a sam on polisnut ma najniži stupanj do koga je ikad u životu dospeo. Lemp-

· ton susreće jednu toplu i priv

lačnu đevojku, koja izgleda predstavlja rešenje njegovog problema, ali čak ni ona nije više u stanju da gsa izvuče iz očajanja u koje je zapao. Ipak, nužnost da se suoči sa samoobmanama svog proteklog života u poslednjih deset godina đaju mu snage da ponovo započne Život.

„Zivot na vrhu", za pne koji prate savremenu englesku književnost, ima dvostruki značaj. Rap roman karaktera, on ma najčistiji način obra» đuje: emotivne suproknosti } košmara u Rkojima se može naći čovek koji na preskok šeli „da promenj klasu i društveni položaj (Džo Kemp{ion); nepomirljivog industrijalca

sku frulu po pitomim livađama i hrastovim prostranim šumama Mačve, mladosti, učitcljovanja, prvih knjižeynih napora i razočaranja, političke Veselinovićeve aangažovanosri, progona i premeštaja u doba „Vlađanovštine”, književne slave, radosti, boemstva i bo lesti, Dimitrijević se potrudio da nam Veselinovića da na pr naj način na koji smo nayihli da vidimo i osećamo vrline i slabosti autora „Hajduk Stanka”, „Seljanke” i „Rumove Kiciye”, |

Dimitrijević, koji se koristio za sastavljanje svoje monografije različitim izsvorima, Moji najčešće imaju jedinstven stav, nije odstupio od utvrđenih 15tina o Janku Veselinović, Kako ga prirođa posla nije obavezivala na sintetiizovanje, zaključake i isticanje stava, malopređašnje tvrđenje zasniva se na onom utisku koji se stiče Rkhađa se njegova knjiga pro čita. Taj i takav Janko Weselinović je Janko iz svoga dela, svojih „Pisama sa sela“ i danko dodanašnje „krišičke reči.

Pridržavajući se činjenica, đatuma, podataka traženih i već više puta Kkorišćenh, jednom „mrečju-istine, Dimitrijević nije dozvoljavao sebi odstupanje, romantiziranje koje bi išlo na „uštrb „verođostojnosti, ali je znao da svoju maiu monografiju „donekle „ispuni đahom koji struji Veselinovićevim delom, dahom „polja, vajata, zelenih šuma, đahom čiste prozračne ođeće u Moju je Weselinović oblačio svagda svoje junake. Tu i tamo menjajući svoj stil, doterujući ga prema onome što je njegov trenutni „predmet, koristeći po koju narodnu reč, Dimitrijević je uspeo da svome tonu di potrebnu „sugeBiivmosi i nužnu „adekvatnost, bez čega bi on bio samo pusta nenametljiva faktografija.

Knjiga „Pesnik Mačve” iyđala je Kkruševačka „Bagdala* povodom stogođišnjiee rođenja Janka Wesgelinovića, Ona možđa dolazi i kao mala opomena

sastavljačima Bkolskih plamo- ·

wa i programa, koji su Veselinovića „wkloniii iz „(đačkih lektira i udžbenika rukovođeni svojom hroničnom „jedno“ stranošću 1 prazninom, (A.H.}

EYRE & SPOTTISWOODE,

LONDON, 1962,

koji ni posle toliko godina ne može da svari Svog zeta pri došlicu, home pokušava da ođuzme i samu decu (otao Lemptonove supruge Buzane) tip mlade žene iz visokog dru tva kojoj su jeding preokupza cija „preljuba i lak živoš (Lemptonova supruga); i, ko» načno, đeeu iz jednog ovakvom veštačkog braka, koja postaju žrtva neslaganja rođitelja (Lemptonova ćerka i sin).

Za mas bi još interesaninija bila dokumentarna strana ovoOR romana, jer nam on pokazuje đa zbrka životnih „wvrednosii, za koju postoji izvesna težnja đa se shvati kao tipična za američko društvo razvijenog kapitalizma, postoji i u MKmgleskoj u ništa manje magla» Bšenoj meri. Zaista, Pivot Vvisokih KWrugova i sve suprotno” sti vezane za njih, 8 obe sirane Atlantika, tj, u obema Vavrijantama anglo-saskog sveta, pokazuju karakteristike Moje se Jako mogu sumirati kro jeđan „jedimstven „gajednički · imenitelij.

Ove dve „osobine „romana „Zivot u Yisokom društyu“, pored vrlo zabavne | gzanim>» ljivo vođene fabule, govorile bi u prilog prevođenja ovoOE romana i kod nas, (A. 5,,

a ————— PIŠU: IVAN ŠOP, ĐAKOMO

SKOTI, BISHRKA. RAJČIĆ, · ALEKSANDAR RISTOVIĆ TI”. ALBKSANDAR V, STEPANO-

VIĆ.

aj i

||| *|