Књижевне новине
A
esejistika ·
\
y
Pavle ZORIĆ
Liubomir Nedić kao preieča
- •ubomir Neđić pripada onoj grupi
', pisaca koji se cene prvenstveno zbog njihovog književno-istorijskog značaja, U njemu se najčešće vidi prvi srpski moderni kritičar koji* je utro put Bogdanu Popoviću i Jovanu
Skenliću i time omogućio procvat naše .
kritike, Pri pomenu njegovog imena odmah jskrsava u sećanju Zmaj i ne-
· izbežno pitanje: šta je.,veliki pesnik?...
Postoji, međutim, jedan dublji, značaj niji i danas aktuelni Nedić, čiji je lik iskrivljen mnoštvom ~ inte»preftacija i školskih definicija koje su uglavnom donošene pod uticajem netrpeljive Skerlićeve ocene. Konvencionalna bredštava o zluradom, mračnom Rkritičaru koji voli da poriče, o jednom suvom logičaru nespcmobnom da se oduševi umetničkom lepotom, provlači se već neko!jko decenija. Nilto se nije usuđi-
vao eve do najskorijeg vremena da
Neđića osvetli iz novog ugla, da uzme u prelres Skerlićevu argumentaciju koja je bila u osnovi presudna za dalju sudbinu Ned'ćevog dela, Uz sva priznanja, često veoma teatralno izrečena, Nedić. je bio smešten u istoriju i odstranjen iz svih književnih raspravljania, u našem vremenu. Slobodan Jovanović je osporio nee elemente legende o ĐWNediću, ali nije sproveo svoju nameru do kraja, tako da niegov ogled, i pored mnoštva prodđorn'h zapažanja, znači samo pnkušaj revizije opšteprihvaćenog i, uglavnom, pogrešnog mišljensa o Nediću., Dragan M. Jeremić je svakmko među prvima odlučno doveo u pitanie tačnost rasprostronjenog suda po kome je Nedić tražio u književnim delima samo racionnlne elemente. „Nedić nije zasnivao svoje kritičarske ocene na logičkim principima, nego na jednom estetičkom slanovištu koje je izrazito emocionalističko“ — piše, s punim pravom, Jeremšić,
Kad pažljivo pročitamo Neđićeve testove i polrudimo se da ih shvatimo bez pomoći mnogobrojnih ranijih tumačenja, najčešće preuskih ili pogrešnih, uvidećemo Koliko je on bio uveren da je književno delo plod nadahnuća, osećanja, mašte i đa u njemu treba videti pre svega akt kreacije; od pisaca je tražio stvaralačku spontanost i neposrednost. Delo pravog umetnika „mora izgledati kao da ga. je on stvorio, a. ne pravio“; . Nedić
'jevodbacivao „sve ono što je udešeno
i namešteno“, ostvarenja ' koja pređstavljaju „đobar posao, a ne umetničko delo“, Otuda i potiču njegove antiteze umetnik-virtuoz, pesnik-stihotvorac. On je cenio čiste logičke operacije samo utoliko ukoliko one usme=ravaju i uobličavaju snažne iracionalne jmpulse. Nedićevo' najdublje uverenje bilo je da se jedno delo rađa u oblasti mnogo prostpanijoj, sadržajnijoj i autentičnjijoj od intelektualnog sloja ljudskog bića. Osuda Zmaja jedino se može razumeti ako se uzme u obzir Nedđićeva antiracionalistička koncepcija, On čuvenog pesnika nije voleo zato što je u njegovim stihovima mnašao suviše duhovitosti, trezvenomti, smisla za efektne poente, a premalo dubokog poetskog elana . Kod Đure Jakšića je cenio „čarobnu moć rečić kojom je romantičarski korifej izražavao · neizreciva tanja. duže. Analizipmajući Ponoć pokazao je veliku meru intuicije, koja karakteriše samo. istin= ske MWritičare; on je, naime, isticao vrednost prvog dela pesme, gde se'oseća „tihi, nečuini, tajanstveni hod vre-
mena“, dok je pokazivao izvesnu UZ-
držanost prema drugom delu pesme u kome ojađeni pesnik ispoveda izrazito racionalnim jezikom svoj pesimizam,
SLAVOLJUB BOGOJEVIĆ: VINJETA
6 \
Nedić je bio jedan od prvih kitičara kod nas, a možda i prvi, koji je pisao o asocijativniom značenju reli u pesmi i na taj način već nagovestio, iako samo ovlašno, buduće preokupacije kritičara problemom polivaleninog karajktera stiha. On je imao izuzetno razvijeno osećanje za prave vrednosti u najvećem broju slučajeva. Istina, ponekad je iz prevelike netrpeljivosti ·cepidlačio i, uz veliku dozu zluradosti, tražio od pesnika da budu svi logičari (negaelja Milete Jakšića, na primer); ali tada je protivrečio i suštini *poetskog fenomena, i svojoj koncepciji koje se držao kad je pisao o Zmoaju, Jakšiću i Vojislavu Iliću. :
Ali, Ljubomir Neđić je blizak današnjim estetičkim shvatanjima me samo syojim tvrđenjem da je književno delo plod kreatiynog bića pisca, Njegova koncepolja književne kritike još je zamimljivija sa današnje fačke gledišta. Prosto iznenađujiu prodornost i tačnost njegovih zapažanja formulisamih pre više od 60 godina nešto starinskim vrečnikom, „al i vrlo jasno, ubedljivo i lepo. U nedovršenom Pokušaju o lifterarnom ukusu Nedić je istakao u pr= vi plan formu kao „žiyotvorni princip”; on nije formu, međutim, shvatio jednostrano ili površino i zato je ne izieđnačava. sa metnikom ili muzikom stiha, kako sam izričito tvrdi, već je identifi kuje sa samom rečju, sa jezikom, Obeležje svake dobre poezije je „vešt i umetnički složaj reči“. Ovakva polazna misao vodila je direktno u estetičku analizu literarnog teksta kao takvog, Njena konkretna primena najbolje se vidi u studijama posvećenim Vojislavu i Jakšiću. Za prvoga je Nedić konstatovao elegični ton Kao, dominantno
osećomje i sliku kao osnovni elemenat .
pesnjikovog postupka; za drugoga, isto tako tačno, romantičarsku bujnost temperamenta, koja se manifestuje u specifičnoj formi (Jakšićevi epiteti, česta upotreba drugog pađeža, ponavljanje glasa Tr, itđ.).
Briljantni esej O. književomoj Kknritici, u Skerlićevoj stuđiji žestoko napadnut, nepravedno je zaboravljen. On za-
"pozorište:
DOSAĐIVANJE U ZABLUDAM
ZA IZVOĐENJE komedije Bez kri-
„vice Krivi Aleksandra Ostrovskog po
stojalo je znatno interesovanje. U osnovi ono se iscrpljivalo u želji da upoz namo rediteljski rad poznatog sovjetskog pedagoga Irine Anisimove-Vulf i da vidimo u kojoj meri je mlađi ansambl Narodnog pozorišta sazreo za ovakve glumačke poduhvate.
Formalno — reditelj se opredelio za jednu subjektivnu varijantu impre= sjionizma kome je draže opisivanje plemenitosti osećanja i čežnje za ČislOtom duše nego samo raščlanjivanje melodramskih motiva ovog komada. Dosledno fome Anisimova je obećavala atmosferu &tarinskog provincijskog ruskog pozorišta u kome tinja humanistička poruka pisca. U deklarativnim nagoveštajima mjene ambidje su se potpumo dscrple, pa je brzo utonula u honvencionalnost kakvu danas više scena ni kurtoazno ne može da podnese, Čini mi se da nas je iskustvo definitivno uverilo da je za jedno savremeno i suštingko tumačenje Ostrovskog (pogotovu ovalvog) neophodno potrebno ne samo izv?Tšiti skraćenje teksta nego i načiniti inyentivnu adaptaciju kako bi se još više istakle elementarne strukitture ove komične drame — jer samo uz njihova suptilna i rafinirana pulsiranja mogućno je doći do onog unutrašnjeg što izaziva ovako duboka osećanja. Prema tome didaktična opisivanja nabujalih emocija uopšte nas ne zanimaju, ali iz tog ne bi valjalo izvlačiti zaključak da Ostroyski nema šarmd za modernu scenu, Naprofiy.
Otud je privrženost pisca istini i plemenitosti iskazivana krož monologe direktno docirane publici. Zato se ne treba čuditi što je i ova oveštala i paiyvna forma angažovanosti narušavala
ritmičku celinu predstave.
Da su unapred odagnane ove zablude možda bj predstava bila lišena i onog „romamfičarskog“ mnačima interpretacije i dobila oblik preobražavanja scenskog tkiva u neposrednu i željenu atmosferu prirodnog i realističkog. A sve to upućuje na uverenje da Ostrovski ni u ovom slučaju ne mora biti demodiran pisac i ne nalazim da je to nepertioarski promašaj Narodnog Ppozorišta. Teško pada saznanje da Anisimovu nije interesovalo stvaralačko ogećanje scene; ona ga se čak i unapred od-
rekla, jer je nepotrebno, s obzirom na
njeno shvatanje modernog u pozorišnoj umetnosti, koje se, ako je guditi po ovoj] predstavi, iscrpljuje više u apriornom stavu nego u racionalnom prečišćavanju stvaralačkih saznanja, Tako se na sceni a i U gledalištu nije dogodilo ništa što bi bilo novo i nepoznato. Istina, svi ovi nedostaci režije ne
služuje, svežinom i akiuelnošću ideja, koje sadrži, da se ponovo uzme u raz= matranje. Šta u njemu kaže autor? On polazi od pretpostavke da književnu kritiku i istoriju treba posmatrati odvojeno, jer su njihovi metodi i ciljevi razl'čiti. „Predmet istorije književnosti su književni proizvodi kao pojavi, u vezi jedan s drugim, i inače, u vezi & drugim, srodnim pojavama; predmet kritike je, gotovo književno delo kao lakvo, samo ža se, i nezavisno od svega „drugoga“ — piše Nedić. Kritičareva dužnost je „da se drži samo knjige, nuj samo da proučava, da uđe u nju i shvati je..“ On ispituje unutrašnji sklop dela i sklad elemenata od kojih je ono načinjeno U odbranu svoje teorije o autonommoi estetskoj vred-
· nosti dela Nedić se oštrim rečima oba-~
ra na utilitarnu | soeiološku Hritiku. Najvrednije je ipak njegovo negiranje biografske metode koju je jnsufmirisao Sent-Bev. Nedić je smatrao, sasvim jspravno, da poznavanie intimme strane života nekog pisca ne može biti ođlučujuće za književnu amnml'zu onoda Što je on napisao. Za Nedića” pisac i čovek (to jest stvaralačka i privatna ličnost) nisu idenf'šni. U delu se po kazuie pisac i on isključivo interesuje krit'čara. Ako. se setimo Neđiićeve opšte koncepcije o književnosti kao izrazu ljudskih osećanja, strasti ı mašte, koji razumu i svakodnevnim konvencijama ne podležu, onda će nam postati jagsmo ovo razlikovanje dva vida egzistencije jednog pisca u svakodnevnom smislu reči. Otprilike u istom razdob'ju u kome je Nedić formulisao svoju dalelkovidu i fundamentalnu „misao, toliko modđemu po smislu, Prust je &ličnim argumentima oBporio tačnost Sent Bevove biografske metodđe. Taj Prustov stav je danas široko poznat i u esejistici mnogo i strasmo amnaliziran. Skerlić je u ime pozitivističkih načela izrekao omako oštar i opor sud o Nediću u svojoj studiji. Tačku po tačku pobijao: je slavni. kritičar Nedićevu estetičku teoriju, videći u njoj plod nemačke metafizike i apriorne dogmatske estetike, i gotovo ništa više, Govoreći
bi bili uočljivi, bar ne toliko, da se Anigimova susrela sa jednom” boljom podelom i snažnijom glumačkom ekipom,. Malo ko iz ansambla da je bio dorastao ulozi koja mu je namenjena. Često, tokom predstave, obuzimala su me i nehotice setna prisećanja na ve-
' like i nezaboravne kreacije koje su ne-
kad članovi ove kuče pravili upravo tumačeći likove Ostrovskog. Ovako, sve je bilo nekako polovično — niti dobra realistička gluma, niti kreativna stilizacija, a sve opet bez duha i žara da se u zajedničkoj sintezi i stilu igre dođe do upečatljive stvaralačke individualnosti. Pojedinačno — najteže je bilo Kseniji Jovanović, koja je tumačila lik Kručinine, poznate provincijske glumice. Ona je bila prisiljena da se snalazi u jednoj ulozi koja je u suprotnosti sa njenim temperamentom i načinom izražavanja. A kad neko mora da se snalazi a ne da kreira — zna se šta možemo očekivati. Njena Kručinina bila je samo na momente uverljiva i to u scenama gde se pojavljuje kao otmena i ponosna žena —) ali se zato u scenama gde je trebalo da prikaže izvorišta svoje tuge i tragične superiornosti spoticala veštački stvarajući toplinu i blage tonove ljudske iskre nosti.
Miloš Žufić, kao Grigorije Neznamov, ma koliko se {rudio, nije ipak ni približno onakav kakvog ga pisac svojim tiekstom dočarava, Premalo poetičan, a suviše prenaglašene snage i gneva, on bi pre ličio na jednog današnjeg bitnika nego na jumaka ove melodrame. Pa ipak, i takav je bio daleko iznad Payla Minčića koji je u ulozi Šmage, starog provincijskog glumca, u celosti neprihvatljiv; on KC sve vreme vazbaciyao svojim „proliz-
woljnostima koje su u nekim detaljima
ižje do neulkusa — i može se tvrditi đa je to veliki pad za OVOg ambicioznog mlađog čoveka.
U ovoj maloj grupi pozonišnih liko-
Tadija POPOPIĆ
N
o je sporažum, krvi i zlata T o kome 8 poštovanjem gobo?Ye mali skerletni ljudi kao o velikom događaju sna
Pokušamo li ga dopumiti nekom fluidmom, linijom, poremetićemo samo sklonosti njegovih, neprocenjenih mirisa,
SLAVOLJUB BOGOJEVIĆ: VINJETA
o eseju O književnoj kritici, zaključio je da je Nedićevo izlaganje nedoyolino, površno i zastarelo. Naročito mu je smetalo Nedićevo pobijanje biografske metode, koja se Skerliću činila gavremenom i plodnom, Ali Skerlić se prevario kad je Nedđićeve ideje proglasio za anahronične, Razume se, deplasirano bi bilo kad bi se sada Skerlić „negirao“ pomoću Nedića. Reč je samo o tome da se zdravom jezgru Nedićeve kritičke metode oda dužno priznanie. Iz perspektive savremene nauke o književnosti ono zrači svetlošću istine davno naslučene. Nedićevo osnovno zžaznanjie — đa je književnost pre svega umetnost reči koja traži estetski bristup svojoj autonomnoj wbrukluri“ rasprostranjeno je u raznim varijaninma u celoj mođernoi kvitici. Istina, polemička isključivost učinila je da je on prevideo ostale | mefode analize, mada je priznavao, u retkim slučaievima, i njihov drugostepeni značaj. No bez obzira na izvesnu ogrpmičemost ili, još tačnjje rečeno, nedovoljnu Pprodubljenost metođe, kao i na same promašaje u ocenama pojedinih pisaca, Ljubomir Neđić je živa i snažna figura. On je jedan od preteča savremene
kritike, Oea epailBtenomy aby
va isticala se Vuka Dunđerović, tumačeći "Ninu · Pavlovnu 'Korinkinu, jedino je ona imala ulogu koja joj odgovara i tu mogućnost je iskoristila do kraja, đajući jasan oblik, sa punom glu mačkom sigurnošću u gesfu, emociji i mimici; sve fo se skladno dopunjavalo i činilo je veoma inđividualnom u sredini kojom se kreće,
Tajsu, drugaricu Kručininu iz mladosti, isvala je Slavka Jerinić bez osećanja za meru u korišćenju Kkarikaturnih efekata. Vasa Pantelić u liku Grigorija Murova nije se ni truđio da stvori nešto što bi ga izbacilo iz nje= gove poznate ravnodušnosti i odsutnosti, dok je naprotiv Predrag Tasovac kao Dudukin pokazivao mnogo volje za ulogu jednog starca, samo što je opet imao previše temperamenta i šarma, što mu se uostalom ne može zameriti — jer, na kraju, starost se ne može mladošću odglumiti.
A sve to — kada se sabere, ipak je.
premalo za jedan ovako pompezni poduhvat, < * *
DUGO REKLAMIRANA operetska revija Slatka Irma A. Brefora i M. Mano predstavlja reperioarski i izvo» đački neuspeh Savremenog pozorišta.
Isticanje činjenice da je ovaj tekst doživeo nekoliko nacionalnih adaptacija i da se sa uspehom prikazuje na poznatim scenama u svetu uz sudelovanje još poznatijih umetnika — ne znači za naše prilike mnogo, Kod nas nema tradicije za tako nešto — a i ono malo što je bilo, čini mi se, da je upravo ugašeno na ovoj istoj sceni, Zbog toga za scensku i muzičku adaptaciju Soje Jovanović ne može da se
nađe ni jedna pohvalna reč — bez profinjenijeg duha i mašte, težila je upyrošćavanju ionako šturog teksta, 8 tim što ga je, ne znam opet za čiji ukus, „literarno“ obojila sa nekoliko trivijalnih reči iz uličnog žargona,
EBO
Ako ni to ne učinimo onda više mema govora o zelenom, buđenju mora te male galerije sveta.
Najbolje je ipak misliti
o nečem, što se Wwudi kao senka kao keramika leta i vode
pod mebom bromze'i lepote.
„bio je Dušan Jakšži
Dimitrije NIKOLAJEPIG
LJUBEĆI JE
L „ubeći je zemlju žudim, kad i 9 J i kađa kao čovekov dlan ispuca, Sad u mjoj jedmo Tot om Math 3 O a ića ra a ethjigg 'usta ROBOM! PPPOE. ir albohol:
jubeći zvezdu budim što se u meLjubeći je ooo i
ij epogodu da mi lice iznnre i juyim, pod mepog Ls Za) U ludosti čudesnmoj talasu se
žrtva prostora pod, grlo survavam, neka me zatrpaju nadošle plime
koje mi iz kostiju
čupaju zvukove #a zuONd.
Ljubeći je život gubim kod je blistuv
i kada kao vodonnd vrušeći se poenuža.
Sad, u mjoj jedmo dublje sumce tra?jem od kona se slepi,
polvam se rastinjem, i pepelom
i školjke presušemih reka u sGavniiu
eta bacam, kao da bacam daljine sebi u pusto oko.
SA PRAGA
a praga gde sedim i među zubima S dožim, opao list, gleđam meode u, dn večeri, I mislim, ma, tebe, 20e#do0, što kao uličaykm, prodnieš moj mir slično rYazbijemim. dobošima. I dok zamesem dalekim sjajem ćutim neku malu sreću, u, WYt ispred koga cvetaju tremuci za pravi život, dolazi starac sa ofhmehom 'u kome užasno wiru, zalasci, On kida oyme Yuže kojima se baca ma moj sam. On šapuće lude vetroe pred kojima u strahu zatvaram, oči. Tako presteiem, da mislim ma tebe, zvezdo, što wynled, prosipaš svoj srebrYni prah na ionako već srebrnu, kosu starca.
Premijere „BEZ KRIVICE KRIVI“ Ostrovskog i „SLATKA IRMA“
Brefor-Mono
·Međutim, još više pada u,oči muzičko uprošćavanje, tako da cela predstava ima daleko manju vrednost nego mnoge inkriminisane stare operete, Nisam ljubitelj operete — ali kada bi irebalo da biram između jednog Lehara ili Štrausa i Margaret Mono ne bi bilo dvoumljenja, jer ona ni po” čemu nije muzički na njihovom nivou, ni modđe?a. Kompozitorka se brzo uscrpljuje u prvom delu i zatim beži u jedan rusko~horski štimung, da bi se odmah zatim „domogla ofenbahovške barkarole, pa necitativa čuvenih cpe9rskih majstora, dok se potpuno ne za” petlja i izgubi glavu. Zbog toga je i nejasno gde požčinje a gde se završava muzička adaptacija Soje Jovanov.ć ili, bolje rečeno, aranžman Borivoja imića, Na stranu što Soja Jovanović uopšte nema jasne predstave o žanru čiji bi protagonista želela da bude u ovoj našoj skromnoj sredini, Sve adaptacije, a naročito režije, posebno velikos reditelja Pitera Bruka, išle su. za tim da ovu tananu i neodređenu csnovu Obogate svoiom maštom i da stvore spoktakl u kome će omi i glumci-pevači biti daleko iznad libretiste i Rhom?pozitora, Zato svaka Brukova scena i Obiluje sa bezbroj detalja, asocijacija i uopšlavanja, koja i u ovoj formi dobijaju svoje pune vrednosti,
Reditelj — od svega toga na sceni Savremenog pozorišta nije ništa pokazao, Zadovoljio se tim što će korektno izrežirati scenu ispred Kulov-bara i u sudnici, tako da je prvi deo još ne"ako i bio podnošliv — ali u nstavku je sve presahnulo. Scena na kažnieničkom otoku je štura do nemogućmn”ti, a finalni deo bukvalno i triyija"no svaćen.
Branka Mitić u naslovnoj partiji zbog svega toga ostah je po strani, prilično zapostavliena od reditelja koji joj je nametnuo samo jednu boju kako u pevačkim numersmn teko i u Sovornom tekstu. Tamo gde je izbiiala. iskrenost, Branka Mitić koo da je ponovo nalazila sebe. Tako je u ovasMvoj adaptaciji slatka Irma postala gotovo epizodan lik, Daleko veću pažm'u Soja Jovanović je posvetila Đuzi Sioiiikoviću, kojem dopušta pa»*"flažu i had je ona na mestu i kad mile, i uo'nje se da ga na atraktiven način mplesira u Bodalište. Takvi postupci nekad mogu da urođe plodom.— ali ovai ut io se nije dogodilo, jer je Štojiliku"'ć čestio dolazio u sukob sa svoi'm inmče sxrom= nim glasovnim mosućnostima,
Najstabilniji · muzički i glpmački Pipterohd, Go OD. koji je sa Jalkoćom
Ono što o. j stavi SVBledo | :_ silo n ovoj rpreddiskretna ruka S1BuTrna, prefiniepna i Paskutinija. CIrigenia | Krežimira
/ Petar VOLK