Књижевне новине
DV gI—
NL a
ij OV ||
||)
ovori Josip kulundžić
ŠOOVA „pravila za rediteije? mogu se razumeti 5samo u kontekstu sa tipom teatra kakav je on stvorio. "lo je diskusioni teatar, u kome sukcb ideja nadmaša sukob karaktera; u kome su katakteri više intelektualno nego emocionalno diferencirani; u kome karakterološke poscbnosti likova moraju nadoraditi sami glumci iz elemenata melodramatike fabule, koja je namerno izabrana da komadu pruži spoljni vid akcije. Ironična paradoksalnost Šoovog pravila da reditelji ne treba da se anima za doktrinu dela i da o njoj ne treba da govori glumcima (iako om,na– široko raspravlja o toj doktrini u predpovorima. svojih štampanih drama), Osnovana je na bojazni da bi glumac kao „glasnogovornik idejnih aksioma” potpuno zanemario dramatske komponente Žživovernih „karaktera. Uvetem da se akcioni kvaliteti njegovih scenskih likova mogu više istaći vizue!nini sredstvima prikaza (krešanjem i Dpokretima) nego sredstvima više-manje intelektualnog govora, Šo je kao Slavnu funkciju reditelja označio izrađivsnje mizanscena. Tom metodu, koji je * stvari razrađeniji mefod starih „aranžera”, pogodovala je činjenica da se u dugom Šoovom stvralačkom periodu stalno održavao u. teatru tip gluma - stara; za koje su pisci mahom i Dpisuli svoje fekstove. (Pristli je tu nedavno objavio svoje predavanje o Umetnosti dramatičara, u kome govori o značajnom udelu faktora glumačke ličnosti izvesnog čuveno” scenskom umetnil:a u piščevom stvaranju scenskog lika). Taš star se koi Šoa zove „rođeni” glumac i njiegova ie privilegija da sam, bez u-– češća reditelja. nađe svoj put za sthvaranje svoie Kreacije; za razliku od glumca „imitfatora”, sa kojim reditelj mora dna radi „rečenicu po rečenicu”. 'Zanimliivo je da su tek nemački reCitelil, kad su, sa Rainhartom na čelu, T'ostali dominantan felrtor u teatru. oočeli: u najvećoi „meri da bostavliaju svaki nov Šoov komad, eotovo redovno bre nego što je bio izveden u EnĐleskoj, i time svojom. defaljnom ana-– lizom emocioname struktuve feksta i svoiom mzštovitom nađeradnjom 'ka-–
rakteroloških 0s6Hina likova 'Tispevall
da od Šaovih „diskusionih” komada na– prave -živoverne drame bogate ne snmo izrađenim karakterima neeo i rYaskošnom skalom govomih infleksiija).
Šo smatra da se. u pogledu obučavania principa „režije, mogu naučiti samo „mehanički uslovi” režiranja, a to su, izgleda, samo principi mizanscena. Šo, dođuše, u pogledu analize leksta, postavlja takozvani princip „sudđa-
POJAVA SVAKOG NOVOG doma– ćeg teksta uvek izaziva primetno inte= resovanje: ovaj put i više od toga, jer se Vasko Ivanović igrom „Ko kuca Ootvoriće mu se” ne ograničava u svojim htenjima samo izlaskom na scenu već želi da privuče pažnju i opredeljenjem za aktuelnu sadržinu i formom njenog saopštavanja.
Inspiracija malo . neuobičajena za na.sše dramske pisce — novinska vest od pre nekoliko godina kada su se u iedđdnom gradu pojavila dva mladića i neka devojka, opljačkali robnu kuću, zatvorili se u potkrovlje i pucali na organe reda, pa i na same sebe, dok nije nastupilo ćutanje, Ivanoviću nije dovoljno službeno saopštenje i pokušava da otkrije razloge koji bi mogli da mohtivišu ovu neurotičnu tugu. Prema fome, u ovom. delu autor nastoji, polazeći od određenog stanja i. Žinjenica, da retrospektivno dođe do njenog
poetskog izraza. Ali, unutar ove veoma.
dobro poznate tehnike čini se sve kako sadržaj ne bi ostao samo u domenu Bole fizičke reprodukcije. Zbog toga je retrospekcija opet iskorišćena kao mogućnost da se uđe u tokove svesti glavnih aktera i pokuša da prati njihovo odvajanje od spoljnog sveta.
U takvoj koncepciji — Ivanović se potpuno stavlja na stranu svojih mladih junaka i nije u stanju da izgovori nijednu glasnu reč koja bi ih Gdefinitivno predstavila kao prave kriminalce. Potresno deluje scena kada poznati kriminalac Ganga, doveden iz za“vora, pokušava da nagovori ove mlađe ljude da odustanu od svog besmislenog otpora. Tađa emotivna napetost dostiže kulminaciju — i svakom postaje jasno
KNJIŽEVNE NOVINE
O JJ MTOVA OJ HJUSNNIJ
pravilima · za neditilie
ra replika” po ritmu i intonaciji; međutim, očigledno je da se tu radi o pokušaju veštačkog izazivanja sukoDba, koji bi intelektualnom ftekstu dao vid dramatike. Ako se njegove drame, Koig su mahom: idejno deklarativne, mogu ostvariti na sceni i bez određivanja „ideje dela” („doktrine”) od strane reditelja, i ako se pitanje rediteljeva određivanja „žanra” ne rostavlja zbog očigledno jasnog „Šoovog opredeljenja
'za „diskusionu” dramu ideja, vrlo slo-
žen metod diferencirane karakterizacije likova u korist veće živovernosti aktera, koji samo na osnovu svojih karakternih osobina mogu da izazovu dramski sukob, bez koga nema prave drame, mora da ostane u kompetenciji reditelja — da ne govorimo o ritmu preoastave i pojedinih scena, o saglašavanju pokreta i kretanja lica sa :azvijanjem emocionalne strukture tih lica, i drugo. U sredinama u kojima postoji ubeđenje da se bez. mnogostranog učestvovanja reditelja u ostvarenju iedne predstave ne može zamisliti scenski prikaz veće umetničke vreunosti, danas se Šo ostvaruje na sceni daleko savršenije no što bi se ostvario u teatru koji bi se striktno držao samo nžegovih uputstava za reditelje.
Zanat savremenog reditelja danas je mnogo 'Komplikovaniji nego jkad ranije. Ako se usvoji gledište da svaka vrsta drame traži svoj adekvatni izvočiački stil, onda je time izrečena samo polovina istine, Kad bi pojam „ade kvatnosti?” označavao samo fiksirani odnos predstave prema dramskom delu, već bi došlo do izražaja reditelijevo umeće da sagleda mnogostruke vidove ostvarenja na sceni stilski raznorodnih dela savremene dramske literature. Jer, prevalentno u potrazi za temom, dramska literatura je danas kao nikad ranije, vrlo raznorodna po stilu: ona traži svoju temu u svetu ideja od antike do antidrame:; ona pokušava da ostvari uzvišena uopštavanja misaonih stavova o sudbini čoveka u Ganašnjem ugroženom životu; iz „realizma meha= nizovanog sveta”, koji sve niveliše,
koji ne pogoduje stvranju heroja, ona nastoji da izdvoji čoveka u sfere „anormalnih psihoza” ili u sfere „predoi } _i rate.
da oni nisu iz Ganginog društva, da nisu krali zato što su morali ili uptavo hteli, da su njihovi motivi pobune daleko dublji jer sadrže u sebi sazna· nje o potpunoj otuđenosti oq sredine u kojoj su stasali. Pomeranje nastaje u onom trenutku lične svesti kad sve froje osete da prestaje povezanost 1zmeđu njih i ljudi, predmeta i dinamike naše realnosti. Otud se i rezignacija ne ispoljava u svom pasivnom obliku već preobražava u tragičnu težnju za nekim osloncem ili, uopšte, takvim ob-
likom lične psihičke sigurnosti koja bi
im omogućila da stvore dovoljno postojane ideale; ideale koji će stojati iznad ovog otuđenja i obezbeđivati sigurnost, spokojstvo i samopouzdanje za život!u svetu koji ne prihvataju kao svoj lični uspeh. :
Ivanović svemu ovome, naravno, dodaje “izvesna sociološka i ekonomska objašnjenja. U tom pogledu on pokušava da bude smeo, ali ne i da iđe do kraja, odnosno pada u zabludu kojoj teško odolevaju mnogi mladi pisci — naime, Ivanović smatra da se ne može ili ne treba ići do kraja. Apsurđ je tim veći što on polazi od istine kao činjenice, pa samim. tim njeno ponovno, otkrivanje ne može biti sebi za cilj nego sredstvo da se pronikne do onih potpunijih spoznaja u nama samim. Zato ije i izostao željeni rezultat
—- a i čitava igra, sa svojim mnogo-
brojnim asocijacijama, pokazala se kao neđorečena, i :
Upravo zbog foga vlastitog ograni- -
čavanja ova drama kao celina, nema tu snagu i perfektnost koja je uvodnom scenom obećana. Ostalo se na
| i
Danas
we
dređene” sudbine, da tu nađe us!:ove za psihičke sudare; ili da podlegne 5silama mehanizovanog sveta u tolikoj
nieri Ga čoveka svede na farsičnu lut- .
ku oslobođenu živopisne ljudske psihe do samog šimbola jedne sublimirane ideje.
Kao da u „malom čoveku” silne svakidašnjice ne može da nađe svoju scensku ličnost, koja će autocoritalivno da kaže poslednju reč, čovekovog opredeljenja u životu, pisac danas traga za temom u uzdignutom 'svetu antičkog heroja, koji je intelektualno kvalifixovan „da obuhvatnije izrazi filozofske aluzije na današnji svet; dramski pisac danas traga za temom u minulim epphama strasnih junaka' ljudske misli i ljudskih podviga da bi oreolom dubljeg smisla osvetlio junaka današžnjite; otud i izlet i uzlet aanašnjeg đeiamskog pisca u svet simbola poezije i alegonije bajke — u svet ironične romiantike i tragične farse.
Za svaku od ovih raznotodnih inspiracija, savremeni reditelj treba da nađe specifični adekvatni stil izvnule= nja na sceni. Određivanje tog »tila spada potpuno u kompetenciju redite!ja. U njegovoj vizionarnoj pnwnotaciji predstave mora da se izjeanače sve heterogene tendencije uznemirene mašte glumaca. Njegovim maštovitim prosedeom preobličavaju se odlike minulih stilova u izraze savremenog. sa= opštavanja sa scene. Njegova će kreativna radoznalost da pronađe nov stil, stil savremene drame sadašnjice, stil koji će više karakterisati temperamenat reditelja nego posebnost epohe.
Taj moderni reditelj ne uzrasta samo u podneblju stilski tako heterogene moderne drame. Plodna inspiracija dolazi mu gotovo još više iz remek-dela minulih epoha velikana dramske literature: prvenstvo iz dela Šekspirovih. Posle Šoovih „pravila za reditelje“ koja ioš treba da nose odlike opreznih „.azanžera” mizanscena, u Engleskoj su se afirmisali reditelji šnom maštom i stvralačkom umeiničkom. intuicijom dali lični pečat mno-
gim novim i originalnim ostvarenjima ' Sekspirovih drama na sceni; novim ne... c iji? predsta. ve, nego i a „poglediu.potpuno“ original ne karakterizacije' pojedinih standarđ- · nih likova iz opusa velikog dramatiča~- , ra, kojima su . neprikosnoveni stavovi, daval oblike saglasne sa.njhovim glu-.
somo |p0. vizuenoj koncepc
mačkim posebnostima. Zato jie razum!jivo da sve savršeniju, predstavu Šek-
spirovih dela može da. stvori. ansambl, mladih, gotovo nepoznatih i još nepti-.
znatih, elumaca, koji su strasno spremni da bez rezerve usvoje viziiu bpredstave jednog nadahnutog reditelja.
koji su rasko-.
Virnuti kroz ključaonicu u tu” | đi svet — nije li to nritaienan želja svihnas? Želja koja nas :- prati od naših prvih, koraka ' pa sve do danas kada za nje”, „no ostvarenje. koristimo ra| vličita. sredstva, počev od
štampanih ispovesti u' obliku knjiga, pa do ljubavnih scena pod be” lim čaršavima, kojima nekažnjeno pri sustvujemo čim platimo. bioskopsku ulaznicu. Ofići u zamračenu salu i gledati događaje koje na drugi način ne bi smo mogli da vidimo, to je jedna od komponenata ljubavi što ih gajmo za, film, za televiziju i radio.
Naravno, film će za svoju temu uvek birati događaje. koji su na neki način tipični i značajni za mnoštvo gledalaca. Zbog toga što mnogo košta, film ne može sebi da dozvoli luksuz aa' se bavi običnijim stvarima, koje nemaju mogućnosti da sa sobom na površinu iznesu i umetničke istine šoja filmski medijum na kraju čine umetnošću. ;
Ono što ne može film, može tejevizija. Njen program se odvija svake Ve-
· čcri, njen jezik je još uvek nepresu-
šivi jezik. žumalistike bokretnih slika. Zbog toga, televiziji je sasvim lako da odvoji jedan sat vremena za posetu domu nekoga poznatog Uunetnika estrade sa kojim će biti prijstno provesti jedno veče, Tako su nastale televizijske emisije prozvane „show“, Uzmimo engleski rečnik i pogledajmo sta znači ta reč! Tamo piše: „SHOW“ . (SOU) POKAZIVANJE, IZGLED, IZLOŽBA, PRIZOR, „PREDSTAVA, SJAJ, PARADA, SVEČANOST, — VIDI: POKAZIVATI SE, OTKRIVA'TI SE, — TO SHOW OFF, HVALISATI SE, ŠEPURITI SE.
Naša felevizija (Ljubljanski stuđio) posetila je poznatog kompozitora Boiana Adamiča u njegovoj prekrasnoj kući i sa njim i još nekim poznatim -imenima sveta naše kulturne zabave, provela sat vremena. Time je telcvizija pokušala da zadovolji veliko interesovanje koje prati živote naših zabavnih zvezda, što sveđoči o njihovoj sve većoj popularnosti. Našim građanima se, tako, pružila prilika da vide
e
U OVOM AMBIJENTU NE BI S
Vasko IVANOVIĆ: »Ko puca otvoriće mu se« u Ataljeu 2I2
PREMALO ZA HRABROST
površini, tačnije u oblasti psihijatrij-
skog ispitivanja uzroka jednog neuro=
tičnog stanja. To moramo da zamerimo mladom piscu — tim pre što je on u nekoliko scena uspeo da Sstvoti izvanrednu atmosferu. situaciju. koja je do kraja sazGaana od psihičkih komnmiponenti glavnih junaka i gde se postigslo
"u minijaturi ono što je:ftrebalo · da.
krasi čitavo. delo. +
'U dramaturškom pogledu — sadržaj ie ftransponovan kroz rudimentarne forme pučkog i modernog teatra, prilično konvencionalno, tako da u ovom domenu ne može da se ispituje piščeva originalnost. Čak se može zapaziti zna=tna nesigurnost u odabiranju forme, u ·'čemu vidim nedovoljnu obaveštenost o mogućnostima moderne scene i nepostojanje pune povezanosti materije za nametnutim izrazom,
Da sve "ove mane feksta nisu ipak tako snažn» stršale valja da zahvalimo reditelju Bođi Markoviću i njegovom sluhu za dramske prvence domaćih autora: om je uložio veliki napor dok je uspeo da bar u osnovnim. proporcijama usaglasi sadržaj i formu i celoj igri nametne sasvim određen i stvaran tempo. Ređitelj ie išao i dalje od toga, pa se oseća da je unutar svake scene izvlačio potrebni intenzitet, verovatno osećajući da bi ovakve igre mogle da traju do. .beskraja ako bi se prepustile psihologiziranju pisca ı aktera. Zanimljivo ie da se Bođa Marković nije opredelio za piščeve simpatije, pa jeod početka do kraja naglašavao svoju želju da ostane što je više mogućno nepristrasan. U tom smislu on je DpoWsvetio možda više pažnje nego što zaslužuju epizodni likovi kako bi i na taj način pomogao da se zbivanja urtavno-
teže i. ona dobiju okvire realnog: Zanimljivo je da se reditelj služio i stilizacijom, naročito u onim trenucima Kada mu je bilo: potrebno da ritmički akcentuje određene psihološke raspone. Mizanscen je dinamičan i maštovit, a izvesne scene, i pored upadljive jednostavnosti, veoma ekspresivno rešene.-. - .- : ~ ks RNA YE
U najvećoi meri kreativan je bio Slobodan Aligrudić u liku Gange. Niegova igra je odmerena, puna emocije i misaonih. refleksa, tako da zaokružena zrači smislom i ostaje kao značajan domet ovog talentovanog glumca. Igra Ratislava Jovića, Vere Čukić i Miha« ila Kostića bila je u mnogo čemu slična i zasnivala se na psihičkoj prenapregnutosti, tako Ga i pored jasne ubedljivost ipak nisu obraćali potrebnu pažnju na nijanse, čime se gleda!ištai nametnuo utisak da oni fokom ele drame izražavaju jedno određeno stanrje u njima samim a ne likove i zbjvanja,u razvoju.
Posebno su se, u ovom mladom ansamblu, isticali Dejan Dubajić (Kupletista) i Sima Janićijević (Islednik) svojim istančanim smislom za ocrtava– nje karaktera. :
Petar VOLK
VINJETA Đ. TEODOROVIĆA
E MOGAO ODIGRATI ADAMIČEV,
-MP:6 | | i } dorina, 1|||
SEPIRENJE
kako se zabavlja Bojan Adamič sa svo jim prijateljima. Ako bi ukratko hteii da ocenimo tu zabavu, bilo bi dovoljno uzeti nekoliko reči iz eigleskog reč nika koje objašnjavaju reč „SHOW“ PRIZOR, SJAJ, PARADA, POKAZIVATI SE, OTKRIVATI SE, HVALISATI SE, ŠEPURITI SB.. Ali nije mam cilj da dajemo prikaz emisije „PO seta Bojanu Adamiču“, već želimo da ukažemo na neke aspekte prob!ema čije je vratnice otvorila ova, emisija, rađena po scenariju samog domaćin večeri. Ne želim da govorim o emisiji koja je, izuzev dve tri tačke, bila ubitačno dosadna, već o izvesnoj arOmi, o izvesnom simptomu bolesti koja u felevizijskom zabavnom. životu Dpostaje sve očiglednija.
Šta smo videli „došavši, posredstvom kamera, u stan Bojana Adamiča? .
Videli smo da se kođ njega u Dposetu dolazi isključivo u crnim odelima za džentimene, u večernjim haljinama za dame. Videli smo da Bojan Adamič ima veoma otmen stan (ako to niis njegov stan, već studio, onda je i za studio suviše veliki).
Jednom rečju, televizija nam je Omogućila da čitav sat kibicujemo ovaj Iprizor raskoši i otmenog ponašanja, kroz ključaonicu ili slučajno odškvcinuto okno velepne vile. Voleo bih da sam. video lica.svih onih ljudi u zabačenim rnestima provincije, kako sa drvenih klupa domova kulture posmatraju ovu PARADU RAZMETLJIVOSTI koju je za sve gledaoce jugoslovenske felevizije priredio Bojan Adamič, pokazavši, veoma primamljivo, visoku udobnost nivoa dokone zabave. Pitamo se šta
_____ TTAE•
„SHOW“
je u toj emisiji bilo napravljeno za be zimeno mnoštvo gledalaca koji svake. večeri strpljivo gledaju parade i svečanosti malograđanskog ukusa, giam0o-, ra i šljokica koje treba da zamene vit juge mozga. Pitam se da li su se ti gle daoci mogli identifikovati, da li su so mogli prepoznati u zvanicama Bojana Adamiča? Šta je drugo ta emisija mogla da izazove kod ogromnog broja sledalaca do osećanja divljenja prema Kkonforu, ili osećanja da je televizija bila zloupotrebljena u privatn# Svrhe (kod onih koji znaju kako treba da izgleda prava vrsta zabave). Dobro je što nhš poznati kompozitor može da ima luksuzan stan. On sme aa ga
ima! Ali nije. lepo ako se time razmeće., Jer stan, to je najmanje ·va-
žna stvar, kada se radi o jednoj emisiji koja treba da nam pokloni kvalitetnu zabavu. Mnogo je važnije STA ĆE BITI REČENO, NEGO MESTO NA KOME ĆE TO BITI REČENO. Neka se „SHOW EMISIJE“ odvijaju u praznim prostorijama, neka se odvijaju u običnim kuhinjama, neka se odvijaju bilo gde, samo neka se više računa povede o umetničkoj vrednosti izvesnih tačaka, bar malo više od pažnje koja še posvećuje modelima frizura i Diorovih haljina u koje su obučene Ićbuškaste statiskinje. y
No, pristanimo da vizuelna strana ove emisije bude od sekundamog značaja i pogledajmo kakva je njena sadržina? Da li je humoristička ıiačka u kojoj pijanist pljuje zube u metalnu kantu smeh koji ima smisla? 'reba li da budemo ganuti činjenicom da se austrijska pevačica lake muzike maljutila na Bojana Adamiča zbog aplauza koji je dobila Marijana | Deržaj? Treba li da smo oduševljeni napretkom u znanju stranih jezika na kojima gledaoce pozdravlja čuveni „Kvartet M“? Nije li sve to zajedno nemač-, ka „ZUCKER-WASSER“ revija a la Marta Egert i Jan Kijepura u svoje vreme, ne vređa li ona „dostojanstva, sledalaca i — stavimo se u njihovu, zaštitu — izvođača? Kada Bojan Adamič u toku emisije mudro proriče da će'mu kritika izreći nimalo" laskave ocene, to je valiđa jedini trenufak u ovoj emisiji Kada se govori istina. Momo KAPOR