Књижевне новине

Premijere: KRALJ IBI“ Alfreda Žarija i „NENAGRAĐENI LJUBAVNI TRUD“

Viljema Šekspira

i BEZ POMPEZNE REKLAME i bučnih ambicija, gotovo preko noći, premijera remek-dela Alfreda Žarija „Kralj Ibi“ u Ateljeu 212. postala je događaj ne samo ovog pozorišnog tre=

·nutka već i čitave sezone. Ali, taj fe-

nomen je lako objašnjiv: mladi entuzijasti učinili su upravo ono što se od njih očekivalo — otvorenog srca, razigrane mašte i kultivisanim osećanjem za moderno sledili su ovaj veliki duh i njegovu snagu u pomeranju granica mogućeg na konvencionalnoj sceni.

Otud predstava sa svim svojim eclementima nosi još uvek pečat teatarske avangarde: da bi se to u potpunosti shvatilo treba samo zamisliti kako bi ovaj čudesni tekst izgledao u rediteljskoj interpertaciji nekog od onih upar–loženih mudraca i bukvalnim glumačkim tumnčenjima!? .

Kod Žarija nijedna reč u svome pra vom misaonom i emofivnom značenju nije u saglasnosti sa navikama u rasuđ:vanju na ustaljenoj sceni i van nje. 'U tom suprotstavlinnju realnosti čak i reči protivreče jedna drugoj — pa se na izvanredno suptilan i efektan način dolazi do apsurda koji kao da je u ovom redosledu jedino pravi i logični fumač svega prirodnog što se kriie u čoveku i svetu. U tome i jeste Žarijeva genijalnosti — sa neverovatnom lakoćom on se diže iznad | bamalnih prohteva pomodarstva i kao Vidovnjak pravi poemu o ljudskom smislu i besmislu na toliko jednostavan način da prosto zaprepašćuje njegova ležernost u najsloženijim situacijama. U stvari cela ova drama o pariskom klošaru koji postaje kralj, čitav njegov svet apsurda, zasnovani su na oslobođenoj misli, izvornosti reči i shvatanju scene kao beskrajnog ritmičkog kretanja života. Na taj način, Žarijev teatar, bez obzira na uslovnu klasifikaciju, postaje damas i te kako moderan po svome načinu miš ljenja i mehanizmu -simbola koji sigumo u ovoj formi imaju daleko jače i preciznije dejstvo nego obične pesničke metafore.

U ovom teatru ništa ne izgleda ne= logično — jer on ne narušava po svaku cenu norme ufvrđenog. Naprotiv, danas, šest decenija posle svog sablasnog nastanka, Žarijevo delo ima daleko 2hiačajniji smisao: on je uvideo da savršeni poredak na: sceni vodi u tupu bezizražajnost koji je hteo po svaku cenu da izbegne. Zbog toga je najcelishodnije rešenje bilo — ne da se ruši teatar ili na scenu baca kamenje već u tome da se njena snaga rastevreti oveštalih šablona i dovede u stanje da sama svojim delovanjem prevazilazi suprotnosti i zalazi stalno u nove sfere ljudskog postojanja. U tom pogledu ovakav teatar ne zna za kompromise, površnost i orgraničene ciljeve; kod njega je sve moguće! Ali, Žari se time ne zadovoljava niti to zloupotrebljava jer, da je tako, onda bi „Kralj Ibi“ bio samo bizarno-groteskna egzibicija. Ovako pesnik tu mneograničenost mogućnosti pozorišnog izraza Veoma precizno koristi sa željom da se iz-* digne iznad začaranog kruga apsurda života i scenu tako očisti od svih onih primesa koje su u nienom srcu VTemenom stvarale provaliju očaja i tako vraćenu njenom pripodnom značenju iskor'sti za prikazivanje onog nemogućeg što je prirodno i jednostavno u čoveku. Prema tome — nema bojazni da ovako moderno koncipirana scena DOstane svratište bolesnih i nekontrolisanih duhova. Žari'joi je tačno odredio značenje — da služi čoveku za Ssuočavanie sa svojom suštinom.

Međutim, odmah valja istaći da to suočavanje ne mora da znači i idenftifikaciju sam, suštinom. Pre bi se moglo reći da je reč o rađanju suprotnosti u kojima se razotkrivaju mogućnosti čoveka i sveta u svim svojim ograničenjima. U tom slučaiu pozornica postaje apsurd života u čiiim dubinama čove'kova spoljna obeležja nemaju nikakvog značaja i uvek mog da nestanu. Ali, Žari ne želi da uništi čoveka i zato pokušava da ga digne iznad toga Dbonora, da ga premese u svet elementarne mašte i robusnih iluzija kako se do kraja ne bi izgubio u n'štavilu svoje banalne egzistencije.

Otud na licu Zorana Redmilovića, kao tumača uloge Ibia, toliko zadovoljstva i zamaha. U toj povišenoi skali ovaj daroviti mladi umetnik nalazi ritm čki iznenađujuće nijanse koje celoj njegovoj ličnosti daju izuzetno mesto u ovom komadu. Nije to nikakvo izražavanje standavdm ih emocija već čovekove elementarnosti, ali na neobičan način. Radmilović je nesumnjivo dosegao do visina moderne glumačke interpretacije i može se sa sigurnošću tvrditi da je to jedna od najvećih kreacija koje smo ove sezone imali prilike da vidimo. Ć

Pa ipak, ma kako bio dominantan, Ibi nije sam na hbozornici. Reditelj Ljunwomir Draškić nastojao je da svaka pojava na sceni, pa i najsitniji glumački gest, ima sasvim precizan smisao, što ie sasvim logično, 5 obzirom (a je upravo na njihovoj izražajnosti isprep=

plitana ova mreža suprotnosti. Zato niz

epizoda deluje svojom celovitošću: to se posebno može reći za Nikolu Milića (kralj Venceslas i car Aleksej), Milutina Butkovića i Taška Načića. Od ženskih likova najimpresivnija je bila Tatjana Beljakova u čijoj kraljici Rozamundi ima veoma mnogo jednostavne izražajne simbolike. U pitanju je komika blagih i ubojitih crta, kojoj je dovoljan samo jedan pokret lica pa da se preobrazi u nešto sasvim novo i još čudnije, ali u punoj meri privlačno i vredno; to je jedna od najboljih uloga ove umetnice.

Na taj način reditelj Draškić, bez obzira na izvesne zamerke tehmičke prirode, uspeo je u „svojoj zamisli potpumo: pred nama je bogata predsta va: ma kako pojedina rešenja bila čudnovata, ona nisu neprihvatljiva, jer su proizvod razuma i mašte koja se izvanredno snalazi u tokovima savremenog scenskog izraza. Draškić je umeo da od svega što se nađe ma sceni uobliči pojmove — pa, ipak, nijeđan od njih ne ostavlja da samostalno deluje već ih pretvara u Žive lavirinte beskrajne akcije koja ne dozvoljava da čoveka jednostrano definišemo. Upravo zbog toga ovakvu scenu u njenoj potpunoj eks-

Jačarani apsurili /AVKUH!

nizma u kojem svaki deo ima tačne proporcije i oblike, ali ipak ne funkcioniše jer mu nedostaje žar života. Retko kad je jedna predstava u tolikoj meri bila doveđena do formalne perfektonosti koja gledalište ostavlja apsolutno ravnođušnim. Ako se tome još oda nevešta podela uloga i oslanjanje na slabašne moći većine glumaca i neprijatno insistiranje ma Rkonvencionalnim efektima — biće jasno zašto ova komedija pre liči na sve drugo nego na vedru komičnu igru. Zato me je predstava i podsetila na nedavni Težijski poduhvat „Duška „Mihailovića Šekspirovom komedijom „Sve je dobro što se dobro svrši“ u kragujevačkom pozorištu. Koliko razlike u prilaženju ovom velikanu scene: Mihailović je stvarno, kao pravi umetnik, uspeo da se domogne zavidnih rezultata, a Jovanović se oprezno i akademski približavao delu čije su skrivene vrednosti za njega ostale potpuno nepoznate.

Možda bi zbog drugih ostvarenja Ovog reditelja predstavu trebalo jednostavno prećutati, fr

Petar VOLEK

JEDNOSTAVNA POEMA O LJUDSKOM SMISLU 1 BESMISLU

presiji i ne možemo da odvojimo od života, pa duhovitost u poretku stvari nije nikakva reprodukcija već pravi stvaralački poduhvat.

* * *

POSLE „KRALJA IBIA“ — svečana premijera komedije „Nenagrađeni ljubavni trud“ Viljema Šekspira u Narodnom pozorištu predstavlja pravo razočaranje. Naime, kada se jedno krhko, uz to sasvim retko izvođeno, đelo postalja, u ove jubilarne dane, onda se može pretpostaviti da za to postoje izuzetni razlozi — genijalna rediteljska vizija (kao što je Brukov „Titus Andronikus“) ili

mogućnost da neki drugi umetnik iz,

ansambla dođe do punog izražaja; pošto, sasvim sigurmo; ova komedija ne kazuje ništa novo O geniju kojeg po njegovim zrelijim delima toliko dobro poznajemo.

'U predstavi koju smo videli nemoguće je naći ijedan valjan razlog za izvođenje osim površne želje da se Šekspirova godišnjica obeleži nečim neuobičajenim.

Rediteli · Arsa. Jovanović uložio je veoma mnogo truda, ali to nije napor koji bi trebalo u umetnosti *teniti: ovaj put lišen svakog senzibiliteta za poeziju života, kao: da je nastojao da iz nekog taštog prkosa izvrši rekomstrukciju potpuno ogolelih formi, ili je, možda, precenio svoju upornost i znanie pa hteo da ubedi pledalište kako se od Šeksp'ra može doći i sporednim putem. Tek, njegova predstava kao celina ostavlja uflisak hladnog meha-

Ljubomir SIMOVIĆ

OLUJA

·Olujo,

Olujo, tvoj talas sumbpo?Y&, Olujo, odbijam

T u, cayimskom statutu, za vreme bune,

Kad dojdoh ma Mišljah da sam-.. slučajno ili sa Yazlogom,

(Videti i Hristićevu pesmu „Kleonik“)

KRAŠKA POLJA

JI sav život da žipiš ma mjipi manjoj od gYoba. I suzu ne puštaš: da, mrvu, zemlje ne odnese.

I sve da ti bude borba i teskoba.

I kisme zid, tvoj koštac i zagrljaj s vetrom, Za» posle toliko muke i snage dođe najmanji posao:

bez akademskih opterećenja,

lujo, u tebi nema mičega ljudskog!

Olujo u kojoj učestvuju sve šume! gde su sad moja poverenja pred tvojom velikom, smagom?

velika olujo, ti dopireš vam, meba, i tebi služi ovaj čisti okeam koji me je ponizio!

spira stenu do mjenog skeleta od tvoja kiša pada ma moju vatu u pesku.

da učestvujem, u, tebi

kao busem stare trave ma masipu od šljake i đubreta!

JEDNOG LETA U DUBROVNIKU*

likovna. umetnost

KROZ !

BEOGRADSKE

GALERIJE

Grafika beogradskog kruga

Galerija, Grafičkog kolektiva, i

GOTOVO BRZ TRADICIJE na polju umetničke grafike Beograd je na putu da je stekne. Danas grafiku vrlo seriozno neguju gotovo svi likovni stvarao> ci Beograda. Bez kompleksa prošlosti,

idejno sveža, tehnički na visini, grafika kakva danas egzistira u Beogradu &Va je u znaku „otkrovenja novih izražajnih sredstava, novih “formalnih mogučnosti. Njen intemzivan Život odmah se začeo negde u jezgru savremenih likovnih zbivanja, otuda je grafika sada kod nas, ravnopravno sa slikarstvom, nosl1lac, pokretač i utemeljivač savremenih likovnih tendencija. Štaviše, čini se da u njenim redovima, u njenoj” idejno= estetičkoj strukturi nema osetnih oscila cija, nema Wuočljivih kvalitetnih padova. Tu se, zaista, može govoriti o različitim ~ stilističkim komponentama, o raznovrsnosti izraza, o shvatanju grafike kao izričito crno-bele umetnosti ili suprotno; o unošenju izvesnih elemenata koji je na neki način približavaju slikarstvu — kolorit, visoka faktura danas. nisu nepoznati grafici i mnogo se koriste, ali putem grafičkog postupka. Naravno, ova konstatacija može ići samo u prilog dinamičnije polemike, odnosno proširivanja izražajnog Yreglstra grafičke umetnosti.

Izložba grafike beogradskog kruga nedvosmisleno potvrđuje izneto stanovište; ono je, doduše, dobrim delom i proizišlo i čvršće se formiralo baš, zahvaljujući ovoj manifestaciji, koja je zaista. obasjana plodnim kretanjima, mmnogostrukim fraženjima. Ono čime naročito imponujie ova izložba, a što stoji kao njem opšti kvalifikativ, to je ujednačenost rezultata, čiji je prosek dostojan mnoge pohvale. M M.

U okviru ove ujednačene grupe ističu se Amkica Oprešnik izvanrednim zvukom grafičke materije i sažetim izznazom; Marko Krsmanović snažnom ekspresijom portreta i oporom fakturom, on je i dobitnik ovogodišnjeg Velikog pečata Grafičkog kolektiva; Ha1il Tikveša maštovitošću oblika, a naročito postignutim štimungom;, Miođrag Nagorni kosmičkom “vizijom | valerskom gradacijom, Vukosava Mijatović taktilnim vrednostima i duhovitom kompozicijom — svi su oni zastupljeni grafikama u boji. Među predstavnicima wu crno-beloj tehnici ističu se Božidar' Džmerković 'monumentalnim izrazom; Milan Rakić diskretnim svetlosnim efektima i vibrantnom materijom, Branislav Miljuš osobitim osećanjem za minuciozno oblikovanje. Stojan Ćelić i Mladen Srbinović na visini su ranijeg renomea.

Boris Anastasijević Galerija čitaonice Rulturmog centra

IZLOŽBA SKULPTURE Borisa Anastasijevića ima u stvari retrospelktivan karakter i prikazuje desetogodišnji razvoj ovog vajara (od 1953—1963), inače učenika velikog majstora naše epohe Os'pa Zadkina,

Ako se prvo zaustavimo na onim hronološki najstarijim eksponatima opazićemo da je Anastasijević tematski zainteresovan za ljudsku figuru, a što se tiče plastičnih problema oni su Vezami za tradiciju Mhubizma — „Srbija“, „Akt“ i “Bosanka“. U ovim. skulpturama autor pokazuje jedno suvereno vla=danje Rkompakinom, geometrijski stilizovanom formom, ali prilično uokvi-

ı renom. Međutim, povremeno se Ana-

stasijević sve više i slobodnije otisku-

PESME SA PUTOVANJA

o je zapisao Žonko Kalić, šustiči?Y,

jednog leta, u Dubrovniku, u, lavežu vetya + talasa: Sada sam ostavljen sdrid, morske pučine valovju moćno bjem. Daž dojde s visine. kopno, mnih. da sam...“ mišljah da sam... Zastao \ da mišta više ne kaže. A)

kratka žetva ma mjipi manjoj od groba?

Kad wpštate: ko je zaboravio da ugasi lampu u bašti? Kad se tragovi točkova, jame kreča, cveće i stara burad ponovo napune kišom.

CRTBŽZ SLOBODANA MARKOVIĆA i Ke -

je od ovakve plastične percepcije, sve je manje ograničen jednom formulom, njegov dijapazon interesovanja postaje bogatiji i savremeniji. Naime, postaje očigledno da se Anastasijevićevo shvatanje skulpture transformiše, ona za njega postaje prvenstveno plastičan fenomen prostora, no, u tom slučaju, ne podrazumevajući samo njenu namenu prostoru, već tretirajući prostor kao sastavni deo skulpture, dakle, kao jednu od njenih egzistencijalnih dimenžjja. U tom cilju Anastasijević nastoji da kroz što neposredniji zahvat prosto= ra pronađe onu nit koja bi, s jedne strane, sačuvala što plastičniji, „reklo bi se, samostalniji život skulptitue, s druge, afirmisala prostor, učinila ga vidljivim u njegovoj funkcionalnosti, Takvo Rkoncepcijsko opredeljenje otkrilo je Anastasijeviću jednu širu plat. formu za nesputano izražavanje, otuda se, on, s obzirom da ne poseže za voluminoznom masom, usredsređuje n dinamična, duhovita rešenja odnosa f{or= me i prostora, sa veoma smelim statič. kim izvođenjem. Oštri uglovi se, kat. kad, provlače, ali je forma postala otvorena, tretirana najčešće kao Površina čija se elegancija skladmo sliva sa osnovnom strukturom dela. Anastasijevićeva osnovna inspiracija ostaje i da= lje viđen vet; objekti, figure, ali upo= ređujući ih sa prvim radovima, taj svet je sada ftransponovan do asocijativnih simbola maštovite i sugestivne skulpture. To se može majbolje videti u skulpturama „Labud“, „Veliki vitez, „Katedrala“ i „Velika ptica“. O Stojan Trumić

ULUS-ova galerija ma Terazijama,

Bučna, sirova boja, širok namaz, p&stuozna faktura — Tovistički odjeci i umerena ekspresionistička vizija bili bi sažeti atributi slikarstva Stojana Trumića. Naime, reč je ovde o jednoj orijentaciji, koja se kreće u granicama već oveštalih slikarskih shvatanja, Ali, i ako bi se prenebregla ova nesumnjiva činjenica, a naša opservacija Uusme” rila samo na pikturalne vrednosti Trumićevih pejzaža i portreta, prezultanta tih vrednosti bila bi prilično neubedljiva, naročito kad su u pitanju pejzaži, koji baš u zanatskom pogledu izazivaju izvestan skepticizam. Dva portreta, međutim, „Medvedović na crve» noj „pozadini“ i „Senćanski ocvećar", znatno odskaču od ostalih radova jedra, pigmentom natopljena faktura sa lepo izdiferenciranim potezima i dobro odmerena koloristička skala, karakterišu njihovu solidnost.

U svakom slučaju — malo da bi se poneo dobar utisak sa ove izložbe.

Vladimir ROZIĆ

SAMI

ad unesete poljske stolice pred pyvim pljuskovima, kad zatvorite uvyata i spustite ruke ma sto. (Iz precvetalih, lipa dolazi vazduh, koji miriše ma lipov

čaj.)

Laku moć, laku moć, laku moć. Prošlo je i ono'leto ma Ada Huji, Prohujalo. Laku moć, laku. noć, laku noć, I stari kišobran, jedini krov nad glavom.

VINJETA ĐORĐA ISAKOVA

KNJIŽBVNE,NOVINS