Књижевне новине

„Matica srpska“, Novi

DVA PITANJA: pitanje o odnosu boezije i filozofije i pitanje tradicije u srpskoj poeziji, ili, šire, pitanje o poetskoj tradiciji uopšte, postavljaju se, raspravljaju i podstiču na razmatranje u veoma inteligentno i ozbiljno bisanoj knjizi Jovama Hristića „Poezija i filozofija“. Razmatranju xDbrvog problema Hristić je pristupio amalitički i sintetički, zasnivajući i izgrađujući opšti teoretski stav, određujući svoju tačku gledanja, svoj ugao Dosmaifranja poezije, a Hristićevi stavovi

.o drugom problemu, koji su dati više

usputno, bez analitičkog ispitivanja i dokazivanja, proizlaze i izviru iz Opšteg teoretskog stava, mogu se shvatiti kao njegova primena. Hristić ne definiše i ne raspravlja na teoretskom plamu o. pitanju tradicije u poeziji, smatrajući, verovatno, da se posle Eliota o tom pitanju ništa novo ne može reći, ali zauzima stav prema tradiciji u srpskoj poeziji. Pristupajući poeziji samo triju pesnika, od kojih su dvojica, Sterija Popović i Laza Kostić, pesnici iz poetske prošlosti (prošlosti u uslovnom, eliotovskom smislu), Hristić ukazuje na tačke i određuje stubove s kojih bi se otiskivao i na koje bi se oslanjao luk tradicije t srpskoj poeziji.

Iz Hrisftićevih razmišljanja i sudova o odnosima poezije i filozofije, o dome-

·'nima poezije, njenim ciljevima i sred-

stvima, iz ukazivamja na razlike između poetičnog i poezije, iz formulacija o Dreciznoj misli i preciznoj emuociji, filozofskom mivou razmatramja problema i pesničkim formulacijama, standardima poetskog pisanja, može se izvesti i dobiti jasma slika o Hristićevom~shvatanju prirode i femomena poezije. „Lepota tek zatim wolazić nawiv je jednog veoma karakterističnog Hristićevog Teksta, u kojem pojedini stavovi, misli i sudovi imaju težimu i vrednost definicija. Preciznost i i sistematičnost Hristićevog pisanja na veoma je zavidnom nivou, a već iz samog naslova čita se osnovna maksima njegove poetike. Lepota, fenomen estetskog, u drugom je planu ne samo Hristićevog pristupa realnosti poezije, već je i u drugom planu u vrednovanja. Hristić poeziju ne posmatra ni kao isključivi, ni kao prevashodni „estetski poduhvat“. „Đa

ipak, ono što je važno jeste problem;

· nosti poezije i

. sicistički obrazac Dpoe

i sve ostalo, čini mi se, dolazi samo da taj problem pred nas postavi“, To što Hristić naziva sve ostalo za njega je pretežno tehničko pitanje, a meni se čini da su za Hristića „i poezija, i drama. i roman, i dnevnik, i esej, „filozofija“, to sve čime je on nazvao Matićevu knjigu „Laža i parnlaža noći“, samo konvencije, samo tehnički mazivi. Ga Ispitujući uzajamne odnose poezije i filozofije, kao i poeziju i filozofiju posebno, Hristić je došao do zaključka da ni poeziju ni filozofiju ne odlikuje određeni niz tema ni problema. Odlika filozofije je u nivcu i nacinu raspravljanja pojedinih problema, a taj isti na– čin i nivo, koji su odlika filozofije, odlika su i poezije. Razlika između Dpoezije i filozofije nije ni u emocionalmisaonosti filozofije („svaka precizna emocija teži intelektualnoj formulaciji, kao što i svaka precizna misao teži pesničkoj formulaciji“) već u stepenu opštosti konteksta u kojem se istina (i filozofska i naučna) iskazuje. Kontekst poezije širi je od konteksta filozofije, tako da istina, u'bom širem poetsikom kontekstu, zvuči kao univerzalna istina. | Hristić uočava distinkciju između intelektualne i Tesničke formulacije. Pesnički impuls ili pesnička formulacija logičkih istina za Hristića je Dprevashodno u metafori, koja se postavlja između logike i „onog što se JOŠ uvek nalazi izvan logike“. Metafora, prema tome, proširivala bi oblast logički dostupnog na oblast logički nedostupnog., Standard pisanja, poetska forma, Po etski jezik, jezička i poetska melo: :u ja, o kojima Hristić takođe piše, vrednuju se, mada Hristić to ne formu liše eksplicitno, po preciznosti, DOS taksičkoj i Teksičkoj jaGDDSCOM AO o po nepoetičnosti. Ali taj sistem vre _ novanja neodržiV 15 i sa abe, Tina" ici ij ris o UO OMR Na. tske forme nesvodiv je na prevashodno logičku RO strukciju. Kada se upušta u. Taa ftanje tehničkih pitanja Oe zije, čak i kada PEPEO Vi o Dro mima formulacije uopšte, i i BODBie, kada se poziva na POS kategorije, kao što je metafora. S: stić se očigledno ne snalazi. Njeg a zapažanja o poetskom jeziku iy Maz ku uopštena, površna, a njegove o: kreću se između nedđokazane negac je bezrazložnog divljenja. U poetskom 19 iku Hristić vidi cilj, ali ne vidi sredstva, ne uočava ono po čemu se poetski jezik razlikuje od komunikativnog, poetska jezička materija od je-

zičkog materijala. PO)

WNJIŽBVNE NOVINE

FILOZOFIJA. TEK ZATIM DOLAZI

J. Hristić: „POEZIJA I FILOZOFIJA“ Sad 1964.

sistemu .

intelektualne ~

JOVAN HRISTIĆ '*

To, uostalom, uočava i sam Hy'stić kadđa ukazuje da insistiranje na klasičnoj metrici znači potvrđivanje dostojamstva poezije kao pisane literature, kada govori o formalnim standardima, o ostvarivanju jedne određene literarne forme. Nije reč o klasičnoj metrici, niti o metrici uopšte, već o zakonitostima poezije, o formalnim zakonitostima, koji su i metrika, i klasična metrika, i sve drugo, kompozicija, ritam, melodija, intonacija, simlboličnost, konkretnost, zakonitosti koji se ne svode na leksičke i wintaksičke zakonitogti, a izvan kojih poezije nema, a ima i pro=blema i ciljeva. Hristić je, s te tačke gledanja, ali ne i svoje tačke gledanja, potpuno u pravu kada smatra da ima pesama koje su velika poezija ali rđava filozofija. der poezije ima izvan filozofije i izvan logike, izvan intelektualnih stavova i izvan naučne istine. Ali Hristić nije u pravu kada smatra, ni sa svog gledišta, da ima bpesama koje su velika filozofija ali rđava poezija. Ako je sve u problemu, onda su takve pesme velika poezija. Jer ako se nešto u poetskoj formi osetilo kao velika filozofija, onda je ta poetska forma morala biti veoma izražajna.

Stav prema poetskoj tradiciji zasniva se na vrednovanju tradicije, na određivamju i usvajanju onog što je u tradiciji delotvormo i što se oseća kao prisutno. Ulkazao sam na ozbiljne i principijelne nedostatke „Hristićevog vrednovanja Doezije, koja vrednuje probleme poezije kao nešto po sebi, izvam i nezavismo od poezije, tako da ne mora da bude čudno što i primena tog vrednovanja ima ozbiljnih nedostataka. Čudim se, ipak, što Hristić predviđa i takve pesnike kod kojih se može s bunim pravom govoriti o filosofskim problemima, i to prvenstveno muetafizičkim, kao što za to pruža mogućnost poezija Momčila „Nastasijevića. | Nesumnjivo je da i Njegoševa 'poezija pruža punu mogućnost za jednu stvarnu i realnu filosofsku rasbravu, za uočavanje i interpretaciju mnogih egzisteninih problema, ne manjih od onih koje je Hristić našao kod Matića.

Ali u slučaju kada je bila reč o Dpesnicima Lazi Kostiću i Steriji Popoviču, Hristić je inteligentno i nadahnuto, s pravim osećanjem, prođirao u njihov misaoni svet, ispisujući izvrsne stranice. Hristić vaspravlja, meditira i interpretira na onom nivou koji je on sam postavio kao uslov i za poeziju i za filozofiju. Ali u svoja mueditiranja i maspravljanja o poeziji pojedinih pesnika on često unosi isuviše ličnog, tako đa svojom inferpretacijom znaimo uzdiže pesnika. U briljantno pisanom dijalogu između Matića i Paskala, Matić je uzđignut do filosofskih i poetskih zvezdanih visoravni. U tom dijalogu pojeđine Matićeve Teči gore nesravmjivo izrazitijom' vatrom nego u njegovoj poeziji, a pojedini „njegovi stihovi, izdvojeni iz Rkomteksta pesme, uzeti sami za sebe, blistaju istinskom lepotom. Ali, sama činjenica da stihovi ovako izdvojeni, isečeni iz Ppesme, mogu da postoje i da ioš dobiju u vrednosti, loša je usluga učinjena Matićevoi poeziji. Tim dijalogom Hristić je dobio, jer je stvorio izvanredam tekst, ali je Matićeva poezija izgubila, jer se ukazalo na izvesne njene neđostatke: celina često ı pesmamn ugušuie pojedine delove. A i Hristićevo divlienje toj činjemici izgleda preterano, što još jedmom potvrđuie ogranmičenosti njegovog vrednovanja poezije.

“Aleksandar PETROV

wu —Z„__A_|–A–A< eu č, M | | L_LL——>re a koje je u šipražju zayobila horda Yazvigoya omamljenih pesmom ljubičica.

Dobrica ERIĆ

Prolećni koncert

Gruži ut?YO8 RE: moj um diriguje lišću, i klicama. ; Lepi južni svatovi prelaze granicu.

Mladoženja sunca kiti zlatnim, iglicama

nevesti zemlji zelenu venčanicu. Moje srce diriguje cveću i pticama.

plug + dam

i polje

nasuprot mog lika.

Polje koje otvaram kao knjigu čitku.

Ličim, na poludivljeg slovenskog vatnika što, posle boljke, gleda svet, lep i gord pred bitku.

Ja, traktor i dam, vrh, klika kao harmonika.

Moj plug reže kumsak,

kao sablja đorda.

Moj plug pupi ko dojke plavih devojčica •

- različite

IZNAD REPORTERSKE | PROLAZNOSTI

Vasa Popović: „NEĆU DA SE ŠIŠAM“, „Matica srpska“, Novi Sad 1964.

HUMOR više no i jedna literarna disciplina odražava nesaglasje između doživljenog i umetinički oblikovanog; ono što je, po svim kriterijumima, u životu smešno i izvitopereno, kada se pretoči u oblike i dimenzije humoreske, odjednom. izgubi svoju prvobitni čar i ostane samo bleda. senka i neuverljiv kliše prethodnog „doživljaja: S druge strane, mnoge slobode i pieteranosti, koje sežu sve do karikature i groteske, u literarnom humoru izgle" daju nam posve verovatne i uverlj.ve, paradoksalno životnije od samog života. Ne bih, u vezi Sa ovim, tvrdio da je Vasa Popović ptonašao univerzalan vecept za odmeravanje ovih dveju vejičina i za pretvaranje komičnih situacija u humorističke obrta i efekte, ali se mora konstatovati da njegove hu=

"moreske u velikoj meri poseduju vre-

dnosti vezane upravo za ovaj paradokar one nisu vema Kopija života : pojeđinih događaja, njihovo tkivo če sto biva razoreno autorovim potenciranijem i Kkarikiranjem, ali zahvaljujući tome u većini tekstova postiže se ona prividna uverljivost literature, bez koje bi proza ove vrste ostala na nivou žurnalizma. |

Popović ovom knjigom ne d9nos. veće promene u odnosu na Svoje ranije stvaralaštvo, ostajući i dalje u ·određenom Rhkrugu tema, Orijentišsan prema jednoj sredini i jednom vrem? nu. On uporno traga za novim „nijansu ma u svom humorističkom spektru i dograđuje svoje shvatanje života Kroz svakovrsne i svojevrSne prelive ı varijante, istovremeno ga i proširujuči i produbljujući. Sav okrenut Dprolaznom kretanju i zbivanju, on ga šagleda sa karakterističnom proniclj'voš ću hroničara, izdižući sve Što je vredno pomena iznad „uobičajene reporterske radoznalosti, potencirajući »O-

·. jedine razdore i konflikte, neđoumice

i nesnalaženja, opredeljujući se uvek za aktivniji odnos prema životu i iiud skom bivstvu. Ako pri tome često odustaje od konvencionalnih gledišta, sko njegov ugao posmatranja bude na prvi

i bilo

pogled naopak i izokrenut (Već u naslovnoj priči „Neću da se šišam“), to samo ide u prilog ovoj prozi, da bi se sagleđala jedna dublja istina, realnost iza realnosti, i đa bi se uputila još jed na humanistička i humoristička poruka.

Za Vasu „Popovića, kao i za većinu značajnijih humorista, ne Dostoje pregrade između humora i satire. Oba ova izraza se u njegovim pričama prepliću, dopunjuju i smenjuju, bi veoma teško određivati dokle se pro teže humor ša svojim specifičnim zvukom, sme hom i jaukom istovremeno, a odakle počinje satira, dinamična, naoštrena, upoma i lUsmerena na određene . probleme, sa nedvosmislenim pretenzijama na društvenu kritiku. Popović, međutim, prevazilazi ukalupljenost, evidentnu za neke naše satiričare, ograničene na Wdirektorsko-automobilsku tematiku. Ovde se satira ustremljuje ne na pojedine nosioce izvitoperenih shvaianja, već na sama ta shvatanja izražena Kroz svoje nošloce (u širokom intervalu. od malograđanskih predrasuda do pompezne skorojevićke pretencioznosti i buržoaskih re cidiva). Priče kao što su „Krivci i primitivci“, „Kad sam ja Ciganin“, „Nešto je tužno u pionirskom gražu“, „Priča sa Dunava“ i još neke znažajan su prilog našoj savremenoj Satiri. Čini se, ipak, da nije suvišno napomenuti da se utisak često kvari nepofrebnim insistiranjem na nekim temama koje, nesumnjivo, imaju privlačnost za jedan deo čitalaca (cene i skupoća, pošto jaje i slično).

VASA POPOVIĆ

Karakteristična osobina Popovićevog stvaralaštva je njegov lirizam, prisutan uvek kada se risac obrat" svojim omiljenim temama i junac:ma. Klošari i ljudi van koloseka, deca i starci, to su junaci o kojima on piše sa neskrivenim sim patijama, i na takvim mestima donosi tonove nove ,.za čitavu našu prozu. Izdvojio bih OovVde mekoliko mnjegovih nepretencioznih tekstova o starcima i penzionerima, sagledanim iz neuobičajene perspektive. Umesto kliširanih viceva o reumaftizmu i starač koj senilnosti Vasa Popović, sledeći svoju osnovnu liniju, postavlja u prvi plan problem ljudskog aktiviteta, Nje

· u bezazlenim, na izgled besmislenim i naivnim „zabavama, ali te ih zabave održavaju u koloseku života, uveravaju ih da su i oni članovi zajednice, da nešto delaju, kreću se.

Humoreske Vase Popovića ruše štroge književne klasifikacije; nastale kao reportaže, feljtoni i kozerije, one su već odavno našle svoje mesto u žurnalističkoj produkciji. Sakupljene u knjigu one ' deluju bitno drukčije ovde dolazi više do izražaja njihov književni potencijal. Ali svaku sistematizaciju treba shvatiti samo Uusiovno, jer se Popovićeva proza preliva iz jedne u drugu literamu disciplnu, povinujući se samo autorovim ću“dima ji intencijama. Njen pomalo razparušen (nepotšišan!) stil, jezik koji nosi primetne tragove i odjeke žargona, kompozicija nastala kroz samo ptičanje, nervoma i nemirna, sve sšu'fo neodvojivi i neopBodni elementi Jjednog opusa koji u Svom (humorističhom) domenu zauzima istaknuto rnesto. Ivan, SOP

aaa na IRI i ai ENI: mr "0

Spisaleliska tragi-komedila

; Zvonimir Maidak: „BOLES “, „Zora“, Zagreb 1964.

IZVESNO. je: onoliko Koliko je umetnost način i sredstvo spoznaje, toliko je kritika organizacija tog načina i sredstva, onoliko koliko je umetnost mogućnost humanih preobražaja čoveka, toliko je Kritika pojačavanje i usavršavanje te mogućnosti. Ovom pri likom imam u vidu jedinstvo, sarad= ništvo umetnosti i kritike, isti posao a funkcije. Podrazumevam izvesni uslov bez kojeg se ne može: iskren i istinit odnos prema svetu. Ali šta biva tamo gđe se javi neistina i laž? Delo samo sebe diskvalifikuje, saradništvo je isključeno. Kritika preuzima najnezahvalniju i za sebe najma-– nje prihvatljivu ulogu — ulogu sudije: ne da kazni, već da onemogući, ne da prokaže, već da s gnevom ukaže. Da ukaže na nedostojanstvo i nehumanost., Lažan odnos prema čoveku, njegovoj istoriji i njegovoj sudbini, podrazumevajući izneveravanje najsvetijih principa umetnosti, podrazumeva, istovremeno, i odstupanje od osnovnih normi morala. Šepuri se tada obmana, truje, uništava nadu, obespokojava, diskredituje napor stvaralaca i značaj onih kojima je stvaralaštvo upućeno:

Prvi roman pesnika Zvonimira Majdaka nije napisan, već izmišljen. Od početka do kraja. To je proizvoljna, laički izvitoperena istorija jedne bolesti i jedne žene koja se s njom nosi. Bvo junakinje: „Žena je bila mladolika...“ „Ženino tijelo bilo je jako i puno, ali ne i otporno.“ „Ženino tijelo nastalo je od tijela djevojke.“ „Prije

Crtač seče vene žila kao đorda.

Odključaj zemljo

hram svog carstva Tezu mog pluga da mežne vojske sma i klica siđu i izmesu ma žarku trpezu,

va.[...] Bila je opširna,

tijela' djevojke"to!'je bilo tijelo" dijevojčice.“ „Prije svega toga žena je bila dobro obmotan i zaštićen „embrio...“ A posle svega ovoga ženu je pohodila bolest: „Došao je tako dan pune bolesti. Bila je savršena i svršena.[..] Sva je bila neodređena i neuhvatljineistrošiva.“ I to je sve. Na preko 170 strana pisac obrće i okveće, gužva i gnjavi jedne te iste (ove) fraze, kazane na prve dve strane, naročito zaljubljen u jedmu „... Mada je osjećala težinu u fijelu, žena nije osjećala bolove.“ Valja, zbog toga, \zamisliti dosadu i užas Onoga koji mora do kraja da probavi nad tekstom, samo zato što mu to profesionalna savest nalaže. On se suočava s frapantnim nelogičnostima i spekulacijama. Ne posedujući osećanje celovitog izražavanja, najčešće nemajući šta da kaže (zato mu je i prozna rečenica štura ji nespretna) — pisac pribegava poznatom triku skokovitog, tobož visprenog povezivanja neočekivanih asocijacija. On bi hteo da uveri u ispravne spisateljske namere i kako iza njegove reči stoji doživljena transformacija opservacije u ekspresiju, ali, na svoju nesreću, uverava u totalnu „misaonu i emocionalnu pustoš. Nemotivisanosti su prisuine na svakom koraku. Osnovni uzusi pismenog, korektnog pripovedanja njsu ispu njeni. Negde je postupljeno upravo analfabetski. Niko nikad na primer, neće saznati zašto su ukućani imali stalno muke sa ženom i zašto su je

mrzeli i kinjili. Običan seoski svinja?

„promovisan“ je: u „višu silu“ Kkadfu da uništi imetak i ugled bogataša!! Na jednom mestu se kaže: „Okolna naselja bila su pred propašću i osiromašenjem. Svi su pokušavali da se spase. I sve je bilo uzalud, jer utjecajni ljudi nisu bili zainteresirani“. Treba gledati u bob pa odgonetnuti — zašto pred propašću i ko su {i uticajni ljudi. Zaista, ništa lakše nego izmisliti ili pozajmiti kakvu kvazi-sentencu („Bolest je neprestano oko nas“...) — pa je, uz obilje suvišnog i praznog vremena, proširiti u „roman“. Ali ono što se tada dobije parade duhovnog siromaštva i kopiranja. Majdak je zaželeo da bude prustovac. Ispao je, međutim, neuspeli i izvitopereni prustovac: problem bolesti je preobratio u škakljivu temu ka-

fanskih razgovora, a pripovest o njoj ·

— u cinično osmehivanje i podsmehivanje. Zaželeo je možda grotesku, a dao je lakrdiju.

Uopšte, Majdakova želia da bude originalan ogromna je. Da bi to bio, on je svoju prozu, ovako infantilnu, garmirao mnogim bizannim markidesadovskim. specijalitetima, apsurdističkim poslasticama. Na primer: „Bacali su žabe kroz prozor i gledali i slušali što se događa u sobi kad koja od njih skoči na babinu postelju, na vuku joj ili se popiša na lice.“ Ili: „...Član porodice bio je sam samcit. Hranio se uginulim kokošima. Jedna starica, 8#

· kojom je trebalo da se oženi kao mla-

Nastavak na prvom stupcu 4, strane

Dragoljub S. IGNJATOVIĆ

ta a a o _— | IR —SI:Ig ——

Nek se s popkom, u, travi

cvet pod, pupkom javi. O izgrevi porođaja u, pšeničnom, Yılma! Ko mjibe zaseje a žemu ostavi . • jalopu — ne video dreš ma, svome guvbnu!

move blagodeti iz prastarih, riznica,

Moj zpuk diriguje snu, vodi i kruhu.

Svu moć sam ljubio bled zvezdu Damicu. A sad, smišljam dičan u žeženom Yuhu belu pesmu, gazeći crnu, oYanmicW....

Odključaj o zemljo · hram, srca mom, TYezu.

Neka trubač sto hiljada babina majavi! ||

Ljubav zida žakone, k. Ljuba» menja boje ·

zastava... Sad sprava seje žnje i melje.

· Sveti preci žipljahu u, pećinama roje a mi bez sveca i kralja ı, snegu paspalja, Orite Gružami bolja i postelje!

Moja pesma diriguje

zemlji + vazduhu.

morem ?azgovarYa„

Bubyre sočni rubinmi

budućih to»vara.

. Razvigor mi za kvuanisanje oblači luciju. Pijana od, kiša zemlja nagovara \ korenje i semenke ma evoluciju,

Rečm izvor s jadyamskim,

Rađajte Gružanke zvezde i heoje! Za to nema praznika mi svete medelje.

Moje Srce diriguje

cveću i klicama. Lepi južni svatovi pređoše granicu, Mladoženja sunca Kiti zlatnim lisčicama ž mevesti zemlji Yaskošnu venmčamicu.

Jutros moj um diriguje \

bilju i pticama. . |

obično ima ukus nevesele.

govi starci nalaze sebe .