Књижевне новине
a
KONAČNO ANTIKVARNI(E?
EĆ godinama vw Beogradu se V pokreće pitanje ponobnog 0Otvaranja antikvavnih Kkmnjiža-
' ra. Mala poluknjižara-poluantikva?Y= , mica SYpsee književne zadruge mikako ne može da zadovolji kulturne potrebe grada koliki je Beograd, a ostala izdavačka i Kknjižarska preduzeća poiazuju potpuno odsSustvo slične inicijative. Glasovi koji su podsećali na neprijatnu, činjenicu, da je u Beogradu pre rata i mneposredno posle rata bilo desetak antikvayvnica koje su sa uspehom Dposlovale, mailazili su na zid ćutamja i odsustvo svake zakvnteresovamosu,
da se nešto preduzme.
Potpuna mezainteresovamost izda wvačkih preduzeća za otvaranje amtikvavrnih, knjižara deluje utoliko neobjašnjivije kad se zna da svu mnjihovi magacini prepuni meprodatih starih izdanja koja se jednom, godišnje prodaju na wvasavrima Kkmjiga, ponekad w bescemje. Osim toga, dobro je poznato da postoji veliki broj ljudi koji me mogu. da se oslobode knjiga kojih UDv, želeli da se liše i da, zbog mnmepostojanja antikvarnih knjižara, čak i u „Otpadu“ mogu da se nađu retka i zanimljiva, izdanja. Biblioteke nmovoosnovanih, fakulteta često uzaludno pokušavaju da svoje bibliotečke fondove popune starijim i retkim knjigama, kompletima starih, časopisa i novina koji, budući da ne postoje posredmici između mrtvih gomila knjiga po privatnim, stanovima i zainterešovamih, čitalaca, trunu u prašnjavim potkrovljima ili u mračnim sanducima. Ova (prividno) meobjašnjiva mezainteresovanost izdavačkih preduzeća postaje mnogo shuvatljivija kad se ceo taj odmos posmatra iž' perspektive knjižara, koje su kod nas sve manje knjižare a sve više papirnice u kojima, se prodaje školski i komcelarijski pribor. Nedopustiva meobaveštenost i gotovo mikakva stručnost osoblja koje u knjižarama radi, njihovo često potpuno mepoznavanje Knjiga i književnosti — to je i lice + naličjie našeg knjižarstva. Najnovije inicijatibe u vezi 8Q antikvarmicama dovaze odande odqakle se nisu mogle očekivati, Umesto knjižarskih, i izdavačkih preduzeća za otvaranje amtikvaYnica zaimteYesovalo se preduzeće „Komision“. Tačnije rečemo, donesema, je odluka da se antikvarnice otvore ukoliko se nadu, dva-tri lokala u kojima bi se mogle smestiti. Inicijativu „Komisiona" ireba podržati ı omogućiti da se što pre realizuje, pošto se ona sada ukazuje kao jedimo, realno i dugo čekano rešenje. „Kad, bi se bi deto kako posao dobro ide i koliko su one korisne, onda bi i potrebe rasle, pa bi bilo više razumevanja... Vreme je da se promet starih i retkih knjiga... poveri orgamizacijama koje su sposobne da, se bave tim, poslom“, izjavili su predstavnici „Komisiona“. Ohrabrujuće deluje ova samoubverenost.
Sudeći prema publikovanim, obaveštenjima, „Komision“ ima nameTu da u Beogradu otvori me jednu, nego mekoliko amtikvarnica. Dajući svesrdnu podršku toj inicijatioi Wu– žšno je upitati se w kojoj će meri organizacija poslovanja sjediniti eko nomski i kulturni efekat. Najjedmostavnije pitanje koje se mameće glasi: ko će prodavati stare knjige, ko će procenjivati vredmost starih, izdanja, utvrđivati stepen retkosti, vršiti klasifikaciju? Svi ti boslovi zahtevaju stručnjake kojih mi u knjižarama nema mi izdaleka dovoljno. Ukoliko se ne bude raspolagalo stručnim, osobljem, moglo bi se desiti da se oamtikvaynice pretvore isključibpo w prodavnice starih knjiga, u kojima će sve biti potčinjeno zaradi, a što se mikako me bi smelo desiti. AW. bolje je ni~· šta me pbrejudicirati, već inicijativu, „Komisiona“ preporučiti pažnji onih, koji mogu da pomognu da se u Beogradu ponovo otvore dve-tri oamtikwayne knjižare koje će ljubiteljima knjige služiti na radost i korist.
omentari
vesti
aktuelnosti
+
tema dana
komentari
vesti
aktue
KO KOGA ZALUĐUJE INA ČIJI RAČUN?
AKO, „verovatno, niste hteli
člankom „Neekonomska propa-
ganmda“ da otftpočinjete polemiku, Đris:ljem sam da pokušam (ukoliko mi dozvolite) da pred vašim čitaocima naščistim neke činjenice i odnose koji su veoma slobodno interpretirani u pomenutom članku,
Pre svega, čudno je da drug Božović nije pokušao da se iz veoma bogate literature obavesti kakva je razlika između REKLAME i EKONOMSKB PROPAGANDBM. Nije se nikome učinilo „ko zna zašto“, da reč REKLAMA nije „zgodna“, već su to dva različita načina približavanja jednog proizvoda potrošaču. Da li je drug Božović ikad pročitao, čuo ili viđeo da je jedan naš proizvođač „rekao za svoj pro:zvod da je NAJBOLJI, da je isključio ostale konkurente negirajući im kvalitet? Ali, ako neko u propagandnoj poruci navodi osobine svOgB proizvoda i podatke za koje smatra da bi interesovali potrošača onda je on DRUGIM NAČINOM, putem istih MEDIJA došao do čula potrošača.
I do informacija o POJMU onoga o čemu se piše mora se doći! O reklami i o ekonomskoj propagandi, čak veoma lako, jer se u svakoj knjižari može nabaviti literatura domaćih i stranih autora!
„Čak me i ovo ne bi navelo da vam pišem, da u ostalim delovima članka pisac nije ekonomske zakone i odnose podređio verbalnom .žongliranju.
Nepravedno bi bilo govoriti da BoŽov'Ćć me zna ove zakone i odnose ali, što je joj gore: on ih ignoriše!
Robnonovčani odnosi &tvaraju u privredi, hteli mi to ili ne, zakone protiv, koih ne pomažu esejističke meditacije. Ne može se zaboravit: da u · privredi postoji jedan put: PROIZVODNJA — RASPODELA — POTROŠNJA, koji mora da se završi kako bi se stvarala reprodukcija. Roba, MORA da se proda i pomoću propagande, naravno! Jer, proizvođači ne dolaze po platu svakog prvog zviždeći bez brige o ugroženosti svog primanja, kao drug Božović ı pisac ovih redova. Ako Yoba nije prodata, to u svojim primanjima oseća proizvođač. On u pomoć priziva MEDIJE, da pnoizveđenu robu približi tržištu. I to drug Božović naziva rregativnim u savreme-
nom društvu! Bio bih veoma rađ kađa bi on svoju konstataciju pročitao radnicima i njihovim porodicama. T to onog meseca kada je prodaja podbacila! Možda bi mogao da im pomogne, savetuiući im, kako će do kraja meseca da žive od etike i 8estetike. Uzmimo samo jedan „na okho banalan primer“ kako kaže drug Božović: koncentrate supa. Iza ove supe stoji 1000 čo 2000 radnika i još tri puta „toliko članova njihovih porodica. Iza te supe stoj: nekoliko desetina stručnjaka koji su ceo svoj život posvetili PROUČAVANJU proizvodnje koncentrata supe. Kako je blizak put od napisane banalnosti do stvarnosti koja daje drugu sliku. I, ako ti radnici ODLUČBE (pazite, oni odlučuju od 1950. godine), da jedan deo sredstava ODVOJE' za propagandu SVOGA proizvođa učimil: su društveno zlo! U ime etike i estetike! Zabranimo onda sve
publikacije koje pišu o etici, estetici '
i književnosti u ime ekomomike! Kako Ovo. gvuči?! ,A ekonom:ika ima ma
BDENJE
Nastavak sa 4. strane
stalnog progresa nauke i tehnike, intimno ne ume i ne može da primi, da prihvati, da usvoji, da osećajno usvoji — kao Slučaj! Duša ljudska, atavističkom. vrpcom razvoja ljudske svesti i ljudskog mišljenja povezana, i danas, sa pradrevnim, neukim, primitivnim i davno prevaziđenim svojim „stupnjem. Duša ljudska okrenuta sapatnji, bolu, razumevanju i saosećanju — nesposobna i nevoljna da emotivno asimiluje, onda kada je njeno humanitarno jezgro aficirano, upravo ono što jeste je-
· dina objektivna istina. A. {tragična i
jedino autentična istina ovog groznog i bolnog događaja na Avali, na telu umereno izbočenog humusa kraj Beo'gYađa, jeste, totalno i isključivo, svirepo besmisleni, stihijni i necelishodni nesrećni Slučaj. | Staricama uvenulih, izboranih lica pođ crnim šamijama, tihim bubamarama naših grobalja o zadušnicama, sada je lakše, ili bar podnošljivije na duši, no obrazovanim, savremenim ljudima ove socijalne sredine, koja stremi napretku i drži korak sa provereno
KNJIŽEVNE · NOVINE
„koja je u gorućoj
S. Ignjatović,
to pre pravo, jer postoji jedna „pri> ča“ o miaterijalnoi osnovi madgradnje. „Priča” je stara, ali još uvek važeća., Ispada da radnici NEZRELO donose svoje odluke, a to im do sada niko nije rekao. Božović se, držeći se za džep, boji i pita ko fimansira tu propagandu. Pitam se, ŠTA BI BILO kada bi jedam radnik upitao KO FINANSIRA TOLIKE KNJIŽEVNE LISTOVE, REVIJE, i slično! Izgleda da je pisac zaboravio „da postoji DproizVodan i neproizvođan rad, Ali nije zaboravio da proizvođaču negira pravo da taj RAD iskoristi, da vidi od njega ekonomske efekte.
„Luksan“ i drugi proizvodi su lažni! Opet malo zaboravljanja! Svaki proizvod u SPRJ „podleže odobrenju nadležne komisije — da se podsetimo. Bio bi veoma interesantan članak u kojem bi se videlo ko je cdobrio proizvodnju štelnog i lažnog proizvoda. Ali za ovakve članke treba nešto, što naš narod zove „peflja”.
Karalteristični su i navodi da ekonomska propaganda štetno deluje na ekonomsku moć i psihu potrošača!
Gde su dokazi? Da li je u Jugoslaviji neko zaveden ekonomskom procpagandom kupio tri radio aparata, dva frižidera ili dva automob:la? Ovakve avanturiste, ako postoje, trebalo bi poslati psihijatru.
A psiha? Šta bismo tek rekli o zbivanjima u fudbalu, o .,visokosfernim“ polemikama književnika, lutr:ji, sport= skoj progmozi i o obilju drugog materijala „koji se BESPLATNO servira u prevelikim dozama čitaocu, slušaocu i gledaocu? Ili kako da tumačimo čitav „rat“ između gradova posle radio-kviz em':sija, koje finansiraju baš oni što proizvode banalne proizvode? Slučajnost je htela da je drug Božović urednik ovih emisija. I kako vidite, posle svega ovoga, propaganda je ta koja uništava psihu! A ona, jadnica, izuzimajući svetle primere, nalazi se na poslednjim. stranama, .u posebnim em'sijama prepuštena volji potrošača hoće li da je pročita ili čuje?
Opet jedno luzgredno pitanje: misli li drug Božović da bi bilo oportuno propagirati „Ssublimalnim oglasom“ jednu knjigu? Mislim da bi veću Kkorist društvu (za koje se svesrdno zalaže) učinio da je ovakav tip propagiranja predočio nekom :zdavaču. Kamo lepe sreće da oni prate ražvoj ekonomske propagande ” kao proizvođači deterdženta!
Da se podsetimo na Kkraju na još jedam vid propagamde: posrednu propagamdu. Eto, loša je usluga napravljena i ovom listu. Neki proizvođači (lično sam im nabavio list) čitali su ga prv: put. Razočarani TRETMANOM problema, verovatno su sa poslednji put čitali. A ftakva vam je publika i fe kako potrebna. Makar je vrbovali pomoću ekonomske propagande.
Zdravko MRVIĆ
pozitivnim fekovinama naučno-istraživačke ljudske misli: one, naše umorne i patrijarhalne bake, mogu da vide višu volju i svesnu a vanijudsku silu, božansku promisao ili đavolju igru pakosti u kobnim podnevnim sekundama na Avali, 19. oktobra; naukom prosvetljeni čovek misaono je obavezan na težu i veću hrabrost uma: da u tom događaju vidi „slučaj“ kao maksimalnu posledicu nekog minimalnog tehničkog (tj, ljudskog) kvara. Poluprimitivna tumačenja ovakvih udesa u stvari su udobna oslanjanja na fatalističko i apatično mislilaštvo po inerciji običajne prakse. No neotklonjiva tenzija i nerazrešiva antinomija humane i etičke svesti onih drugih, na čijoj su strani sve duhovne prednosti doba nauke, filozofije i dijalektike, upravo Je Uu tome što se moraju suočiti sa mutnim pojmom nesrećnog slučaja, sa mišlju protivrečnosti sa emotivnim i humanim ljudskim odnosom prema jedva dohvatljivoj suštini ideje slučaja. |
Već punih dvadeset godina 20. oktobar 1944. godine je veliki i slavni datum
e Direktor i odgovorni urednik: Tanasije Mlađenović, Urednik • Predrag Palavestra. mehničko-umetnička oprema: Dragomir Dimitrijević Ređakcioni odbor: Božiđar Božović, Dragoljub Š
Velimir Lukić, Slavko
Mihalić, Bogdan A. Popović (sekretar ređakcije), Pređrag
Protić, Dušan Puvačić, Izet Sarajlić, Pavle Stefanović, Dra- |
goslav Stojanović Sip, Kosta ,Timotijević 1! Petar Volk, •
Dragan Kolumdžija,
MEDIJI
I MEDITACIJE
BMAM, zaista, nameru da sa dru-
gom Mrvićem ulazim u neku oz-
biljnu polemiku. I to iz osećanja fer-pleja. Šta bi, zaista bilo kad bih po čeo da analiziram, recimo, logiku (i pismenosi) njegovog sastava? ,Ali, ipak, nešto o suštini, I to redom iz njegovog odgovora.”
Žao mi je što autor odgovora očevidno ne zna razliku između reklame i propagande (ekonomske, ako je to najbolji pridev), Ima pojava „takve propagande, ali se nešto ne sećam nijedne kod nas. Sećam se, maprotiv, propagande oko kampanje da se pije mleko u Francuskoj, u vreme Mamndes Fransa, i isto takve, tekuće, u Velikoj Britaniji. Poenta je u tome što se ne reklamira proizvođ jedne firme, već što se propagira, u ekonomskom, društvenom, i zdravstvenom interesu, mleko, koje bi, očekuje se, smanjilo
potrošnju alkohola. (Da ovde ne po-
stavljam pitamje ogromnih sredstava uloženih kod nas u reklamiranje alkoholnih pića razne vrste i proizvodnje, pa i u reklamiranje raznih vinskih „balova“, što je od nesumnjivog ekonomskog interesa za proizvođače, ali od još nesumnjivije štete po zdravlje i moral naših ljudi.)
Drug Mrvić, očigledno, ne zna kolike su godine protekle 'ođ poslednje velike kampanje da se korišćenjem direktnog superlativa (ni tada nipošto izr:čitm napadom na konkurenciju) vodi reklamna bitka, Bilo je to kada je „Sitroen“ pokušao da prodre prvi put na italijansko tržište („Citroen la piu potente machina del mondo!“). Otada su zakoni konkurencije isključili potpuno metode koje drug Mrvć, u Svojoj naivnoj koncepc:ji kapitalističkog sveta, smatra još uvek važe= ćim. Preporučujem mu da prouči razvitak reklame piva od parole „We want, Watneys“, preko „Guiness is good for you“, do nedavne „senžacionalne „anti-creklame“ brilikom lansiranja novog piva „Harp“.
Što se nas tiče, mi i dalje oglašavamo, reklamiramo, propagiramo. Ništa se nije izmenilo osim naslova. Niti je iko tvrdio da je reklama kao takva štetna ili, recimo, „amntisocijal:stička: sve zavisi od toga šta se, : kako, reklamira, i kakve su socijalne i druge posledice od toga (što je još neispi:tano). A promena naziva bez promeme suštine predstavlja jednu od ružnih hipo= krizija kakve znaju ponekad da se i kod nas pojave. Pored toga, ona me podseća na vreme kad se ijnsistiralo da se drug : drugarica (umesto muž i žema) registruju (slično automobilima i kučićima) umesto da se venčavaju, kao da reč venčanje, za pojam jednog određa, mora implicirati „religioznu, buržoasku ili ne znam kakvu suštinu tog obreda.
Da sve ovo drug Mrvić nije shva=tito pokazuje i to što se on na mene obara na dva primera (deterdženti i koncenitrati supa) na kojima sam Dokazao da, bez obzira ma reklamiranje pojedinačnih proizvoda, reklama može biti i društveno korisna jer u takvim slučajevima utiče da se mođernizuje i olakša svakodnevn: živof.
Ne znam đa li je tako i na polju kojim se drug Mrvić bavi, ali je, na terenu koji je meni bliži, prihvaćeno da su insinuiranje i denumciranje sabesednika kako je protiv društvenog
MRAMORNIH ŽENA
istorije grada Beograda. Devetinaesti oktobar godine koja teče i bliži se svom kraju ušao je crn i taman u istoriju ovog grada, oduvek gostoljubivog i izbrazdanog pamćenjem, koje je na pleća njegovih žitelja natovarilo teret
duge i mnogom krvlju zalivene prošlo=
sti. Vid Sudbine, koji se zove nesrećni i kobni Slučaj, pridodao je teretu tog pamćenja i ovogodišnji devetnaesti oktobar. Mi smo ga primili na svoja pleća, neumitno i neotklonjivo. I kada se već toliko zlo, toliko simbolično, preteće i opominjuće zlo dogođilo toga dana, na jednom ovdašnjem brdu banalne nadmorske visine, mi smo spustili svoje likujuće trobojne zastave na polovinu Kkopalja. . Majke, sestre, kćeri i žene ovih naših, u mukama istorije prekaljenih naroda, isklesane u tamno-svetlom bra= čkom mramoru. nadđahnutim „patosom Meštrovićeve ruke, gorđe i ponosite kao majka Jugovića, i dovojno jake da sve najernje ljudsko izdrže i ponesu na svojim kamenim prsima i glavama, simbolizujući sobom trajne karakterne
i moralne ljudske. vrednosti, kao ćutlji- ·
progresa, blago rečeno, neukusni. Treba l: sada da dokazujem kao optuženi da sam i ja za društvene odmose i sistem koji je i drugu Mrviću tako drag? I treba li da se i ja mazoh:stičkr šibam “erba!mim prućem što nigam direktni proizvođeč robe? To je kod ponekog još u modi; zadržavam pravo da mi se ta moda (opet: blago rečeno) ne sviđa.
Da zaista ne polemišem sa galimehtižasom iz Mrvićevog članka zadržaću se još samo na onim tažkama koje imaju neke veze sa suštinom: |
— U našoj zemlji se proizvode i predmeti koji su sasvim lošeg kvaliteta, pravi škart; onh se i prodaju i reklamiraju. I jedno i drugo je nemoralno po svim moralnim standardima., Bilo je i proizvoda direktno štetnih. ' '
— Ljudi se, pod presijom sredine i reklame prezadužuju, što ima veoma štetne posledice socijalne pr'rode.
— Neka drug Mrvić ponovo pro-
čita ono što sam napisao o subliminalnoj propagandi, da bi to i shvatio.
— Ako smem da mu dam još jednu preporuku, neka pokuša da ozbiljno uči rad organizacije koja stoji iza tanskog časopisa „Which“ i nekih sličnih u svetu. Te organizacije, rađi zaštite potrošača, daju na mezavismo maučno jspitivanie „poiedine proizvode, pa onda javno pub\lkuiu dobiiene rezultate u obliku uporednih tabela pojedinih. osobina. Potrošač tako sazna da je naiskumlji frižider na tržištu jedan ođ naigorih, a naiievtiniji među bolim, ili nešto slično (ovo je jedam od konkretnih primera kojih je bilo bezbroj). To, doduše. ne spada u oblast reklame, ali je korisno znati.
— Najzad, ako ima pojedinaca koji su prvi put'dobili u ruke „Književne novine“, bili nezadovoljni mojim člankom, propustili da pročitaju sve ostalo u hutu,-i' neće ga više nikad kupiti ostaje mi samo da izrazim drugu Mrviću saučešće na činjenici da se kreće u takvom društvu, bili to proizvođači, ili, kao ja, društveni paraziti.
Božidar BOŽOVIĆ
2
vi čuvari neizbrisive pošte Neznanom junaku na Avali, bdeće ubuduće, od predpodnevnog sata 19. oktobra ove go dine, ne samo nad nepoznatom, bezimenom žrtvom, zastupnikom “miliona žrtava ovog narođa, nego još i nad po= crnelim zgarištem istočne avalske padine, nad kobnim magnovenjem rasprska vanja jedne moćne vazduhoplovne mašine, nad nevinom pogibijom osamna= estoro slavnih i čestitin sovjetskih ljudi, sovjetskih junaka; i to nepredviđeno proširenje simbolike trajnog, danonoćnog čuvarskog bdenja mramornih žena na Avali biće odsada, po sudbinski paradoksalnom ljudskom zakonu sreće u nesreći, i simbol bratske družbe Beograđana, Srba i svih Jugoslovena sa ojađenim sinovima i kćerima naroda velikog Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika.
Ima li čega strašnijeg i užasnijeg u pripremanoj i tako ometenoj yyadosti zajedničkog jugoslovensko=-sovjetskog proslavljanja jedne skupo plaćene pobede od pre dvadeset godina, — čega lepšeg: i ljudski plemenitijeg u evripidovski sudbinskom, po koji put već nametnutom nam iskušenju bola od pre nekoliko dana. U još jednoj tragičnoj probi naše humanosti, ljubavi i prijateljstva, probi koju treba izdržati, izdržati, izdržati. Pavle STEFANOVIC
A: ere yiN Vo
List izlazi svakog đrugog petka. Pojedini broj 30 đ. Gođišnja pretplata 600 d., polugođišnja 300 d., za inostranstvo dvostruko.
List Izdaje Novinsko-izdavačko pređuzeće Beograd, Francuska 717. ređakcija Francuska 7. kući račun 101-112-1-208,
Štampa „GLAS“, Beograd, Wwilajkovićeva 8,
„Književne novine“ 'rel, 626-020. Te”