Књижевне новине

POVODOM 400-GODIŠNJICE SMRTI

Nastavak iz prošlog broja

N E ZNAM da li je Albanka ušpela — ili njen muž, — da izmeni na: rav mog učitelja talijanskog jezika, ali je gospođica della Cloett: idućeg časa, pristala, aa čitamo Mikel" anđela. Možda joj je o savetovaoimie otac, profesor della Cloetta, čuveni . > heolog, koji je, uskoro, naš dijalđi- 0 Mikelanđelu pcetvoriv, a trijatoz Bilo kako bilo tek od idućeg časa čitali sn Mikelanđela, na terasi Valadier. o | Moj učitelj kaže: čitaćemo ono što je Mikelanđelo napisao o ženi koja je bila njegova velika ljubav. Najveća Najčistija. Vittoria. Colonna, markizana da Pescara. |

Ja ne smatram da je, ona jveći ljubav Mikelanđela. Najveća je O. ju je Mikelanđelo nazvao ženom bez

milosti, -- la donna crudele, a čije ime ne znamo. Njen otac misli, — kaže moj učitelj,

e da su Vittoria, i ta žena, jedno isto ice.

Može biti, — da pređemo preko toga.

Da li mi je familija Colonna 18 ta? Otac te žene? Fabrizio? POO

Znam ga. Colonne su prva familija. Tabrizio je čuven general. Branio je i Balkan od Turaka. Baš onda, kad je moja zemlja propala. Taj condotijer je moja simpatija. Vittoria je, — kaže moj učitelj, kad joj je bilo 7? goaina, verena, a kad joj je bilo 17, udata.

Znam, — kažem, — za čoveka koji se zvao Ferdinando Francesco d' Avalos, markiz od Pescare, a koji je bio pretenđent, želeo da bude potkralj Neapolja, učestvovao u zaverama, a završio vrlo mlad, posle bitke kod Pavie, 1 umro u Milanu od rana. Bio je lep mlad čovek i Vittoria ga je svakako, zavolela. On nju nije. Otišao je od nje brzo. Ona je ostala sarma, a dece nije imala.

Gospođica della Cloetta bila je bo crvenela, kao da je o njoj reč.

Ja sam tog dana očekivao da više neče imati ništa protiv Mikelanđelovih soneta, ba ni protiv Vittorie, ili Mikelanđela, pa se čudim kaa ona uzvikuje, da je i ta žena morala biti nemoralna, kao sve te žene tog vremena. Čudi se da me to zanima. Italija više nije takva. Ta vremena #šU, zauvek, prošla. ..

Ja kažem, -— začuđen, — da še zna, da je Vittoria, kad je čula za smrt svog muža, učinila zavet i vezala se za njegovu lešinu. Otišla je da živi po manastirima, a ostala udova do kraja života.

Moj učitelj kaže đa to, u ono vreme, ne #riači ništa. Nemoral je bio velik, u to vreme, i po manastirima. To je MORALA biti nemoralna žena, I dar nas, kad je moral strog u Rimu, ima takvih žena. Nemoralna je i ta njena veza sa Mikelanđelom.

Meni je io smešno, ba še smejem, — a kažem, da je poznanstvo Mikelanđela i Vittorie „Colonna počelo, kad joj je moglo biti 46 ili 48 godina. A Mikelanđelu 60 ili 62.

Moj učitelj, kaže, zajapuren, da su te godine godine nemoralnih žena. Diaona.

Ja kažem da je to koješta.

Vittoria nije samo vek provela po manastirima, nego je htela i da se zamonaši. Papa je lično odvraća od toga.

Moj učitelj kaže da je Mikelanđelo, tada, bio jeđan od najslavnijih ljudi Ttalije, ba se ona, zato, sa njim i upoznala. Ima i sad u Bimu takvih markiza. .

OJ UČITELJ ponavlja okrečući M od mene glavu, prevlačeći ru-

kom po travi, koja je iza klupa izrasla, da je život, tada, bio nemoralan, u Rimu, i po manastirima, Manastiri su za te žene, renesansa, koje su bile markize, bili ono, šio su, 28. njih, sada, luksuzni hoteli po planinama Italije. Sastajališta skijaša. Gnezda ljubavna. To je, kažem, Sciocchezze. Imamo sve nog stranca, Portugalca, društvu. On je, po sećanju, OP! sastanke Mikelanđela i Vittorie, po manastirima. Bili su uvek u društvu. Sa prijateljima. Predmet njihovog ra“ zgovora uvek: religija. Opisani su kako sede, kao ostarele žene 1 oostareli ljudi, u vrtu manastira San Silvestre.

Sede na kamenitoj klupi u bašti, naal obrastao pbršljanom.

baš koješta. Daveto. dočanstvo jedslikara, o tom nju, Opisao te

slonjeni na zid . Predmet njihovoE TOO Ko BB a : itanj 7 života a S pitanje zagrobnoE Rodni bio vrlo

i Iz tog vrta je O ep izgled. na Rim. ı i Ku danas ne možemo ni zamisliti predmet takvih razgovora, & UVELI sam da, čak ni ona neće moći, da 25 protumači po neke slihove Mike an .lovih soneta, iz tog doba. Reč! menjaj smisao. Prolaze. Vetar ih. odnese koo šuto lišće. Bskimi 5u bili uveren i ma svetu, osim njih, nikOE nema. Bi su začuđeni kad su se Norvežani D | vili na obalama Grecenlanđa, sa svoji ši · brodovima. Njihov govor nisu TAU e li. Doenije su i ta norveška, nase a Greenlandu, izumrla. Kad su SO OH veški brodovi opet pojavili na i 5 Greenlanda, posle dve, ir! o Na đina, kažu da su Norvežani ugleda! : OR obali, svega joednogS belog E, a je nije mogao da ih razume. O e na loedenoj nizbrdić!,

kažu, na obali, a carstvu večne zime i posmairao Pe začuđeno. Stajao je kao ganeme0, dok: ga nisu izgubili iz vida. e Što se talijanskoš jezika ic, lt VINU,

KNJIŽEVNU

KOR — jezik u soneftima te žene, pa onekle i jezik Mikelanđela, nisu se

· toliko promenili da današnji Taljjan ne

bi mogao da to čita. Talijar.ski narod čita i ono što je napisao Dante. I razume ga. Navodi ga.

Sao poslovice.

„To mi je milo, -— kažem, čitaćemo Mikelanđela. Zašto je onda bila toliko rprotivna, da čitamo tu noeziju? Uzvišena, platonska, ljubav Mikelanđela zaista nije skaredna. Zašto to jedna mlaaa devojka ne bi trebalo da čita? Zar ta ljubav, tog usamljenog, nesrećnog, velikog, čoveka, nije dirljiva? ! Nije, — kaže moj učitelj talijanskog jezika. Da su to stihovi mladog Rafaela, koji je voleo, strasno, Fornarinu, kao što je i ona njega volela, ona bi te so= nete, onda, rado, čitala. Nije dete. Međutim, to su soneti jednog ostarelog čoveka, koji to piše, jer je zaćoren (kaže: accecato) u tu udovi~u. mnogo mlađu, pa joj se gade. Odvratni su joj. Ako baš toliko želim da čitamo sonete, zašto ne čitamo Petrarcu? Nema čuvenijih, nema lepših soneta, nego što su oni, koje je napisao Petrarca.

Dosađan mi je Petrarca.. To je Abbondio u ljubavi.

Petrarca je najveći pesnik soneta, — uzvikuje moj učitelj talijanskog jezika. Mikelanđelo je, sve što zna, u sonetima naučio od njega.

IŠTA Mikelanđelo nema da zah-

vali Petraci. I ako je, — kad je po=

| čeo da piše, — pokušao da uči od njega. Sve što je Rafael znao, imao je da zahvali Mikelanđelu. Petrarca nikada nije otišao dalje od stihotvorstva. Majstorskog stihotvorstva. Mikelanđelo je pun kvrga, apostrofa, ali i sadržaja. Već je satirik, repati Berni, rekao talijanskim pesnicima, „savremenicima, šta je, u stvari, razlika, između njih i Mikelanđela: Mikelanđelo, kaže stvari,

O ONOJ KOJU J

MIKBELANĐELO: DAVID

MIKELANĐELO

a vi, reči. „Lui dice cose, voi dite parole“. Sve je naučio od Petrarce. Preuzima od njega mnogo što šta. Preuzima i od onog koji se zvao Dante. Hteo je da uči i od onog, koji,se zvao Bembo. Ništa mu to nije pomoglo. Ono što ie

· Mikelanđelo napisao u svojim rimama,

sonetima, madrigalima, to se ne može naučiti, ni od koga. Petrarca je forma. Mikelanđelo lava. Vulkani ne uče. uče Petrarce. Doktorat ljubavi. Doktorat poezije. — Mal joj ne rekoh da je Petrarca knjigovođa ljubavi. Rekoh samo, da je Laura tvorevina literature, a Vittoria, Italije.

Moj učitelj kaže: tvorevina pokvarenosti. Renesansa. Er

Kako da joj izbijem iz glave, — Ppitam, — da Vittoria Colonna hije bila, i da nije ni mogla biti, nemoralna. Jasno je čak, iz podataka o njenom životu, da je ta markiza od Pescare morala biti umna, mirna, pa čak i hladna žena. Zna li kako je zvala svog mladog muža, da joj se vrati? ,

Gospođica della Cloetta mi kaže: ne zna, a nije ni radoznala. Pisala mu Je, da se vrati i smiri. Dođite da se smirite doma. To jest, ona to kaže lepše: da se

kod mene. U stvari ona to izlepše: da se smirite sa

smirite K

ražava još, Se i

mnom. „Quietarsi meco . To pokazuje. samo,

da je lukava. ija. Serpe· Dr roi Obra koješta. Condivi, biogral Mikelanđela, koji je oboje znao, kaže, još za života Mikelanđela, i celog. njihovog društva, da je to uzvišena žena, da je to prijateljstvo, a Mikelanđelo i sam kaže, pri njenoj smrti, đa mu je umro jedan veliki prijatelj. Kaže to kao u muškom rodu. Morte mi iolse uno grande amico.

Znači da i on laže, — kaže moj uči-

tela di je zapisao, — a to su i savremenici morali znati, i čitati, — da je Mikelanđelo, bri smrti te žene, koju nije krio, kao druge, u svojim sonetima, — na mrtvačkom odru, poljubio samo njenu ruku. Condivi kaže da ie bio, danima, kao skamenjen, van sebe. A žalio je što joj, bar mrtvoj, niic poljubio čelo. Neka ne zaboravi da ie Mikelanđelu tada 19 godine. Posle 10 godina prijateljstva, sa fom umnom,

—

· kaže, da ne veruje. NE veruje, da

dobrom ženom, Mikelanđelo je znao, da je sad ostao sam, u Rimu, da korača, bez nje, prema svome grobu. To je jedan od najviših trenutaka u talijanskoj poeziji.

Moj učitelj onda kaže, srdito, da

nije potrebno đa stranci uče Talijane,

da vide, najviše trenutke u talijanskoj poeziji. To je trenutak jednog, licemernog, ostarelog, ljubavnika, želeo bi, i mrtvu, da je celiva, u trenutku kad joj je duša otišla na nebo. Mikelanđelo želi, da poverujemo, da je to bila čista ljubav i da će se njihove duše opet sresti.

Nije tačno. Tačno je, da je Mikelanđielo, pri kraju života, jako religiozan, uplašen od pakla, skrušen zbog svojih grehova, koje krije, — ali zbog kojih pati, od griže savesti, bolje reći, kajanja. Ali je, u isti mah, ne samo heretik, nego i ateist.

Moj učitelj mi se smeje.

Neka se ne smeje, — kažem, — ne govorim bez dokaza. Ja sam dugo pro= učavao te sonete. Čuđio sam se, i sam, da religioznost i ateizam mogu ići zajedno, ali sa Mikelanđelom su, sasvim sigurno, išli zajedno. U stihovima, povodom Smrti Vittorie Colonne, to se očigledno vidi. Mikelanđelo, otvoreno, naša duša odleće na nebesa, bosle smrti. Niti, — što.je još lepše, — da sećanje može .srce ljudsko oživeti.

„Norendo or senza al ciel Po alma non sale. '

Ni di lor memoria il cor ristora“. OJ učitelj onđa prelistava knjigu M koju sam joj bio tutnuo u ruke,

| a kaže da je i ona čitala, sa sVojim ocem, dan pre, te sonete, ali da ne veruje, da tako, kako ja kažem, piše.

iostalom, kaže, i to je Fetrarca.

Nije to Petrarca, kažem. Nikad Petrarca takve stihove nije znao da napiše. On je knjigovođa ljubavi. Piše suzne stihove o Lauri, ali ne ovakve. Kaže, da se u snu popeo na nebo, do Laure, pa umalo tamo, kraj Laure, nije na nebu ostao. Gluposti. Mikelanđelo, nad mrtvom Vittoriom, bunca, ali je to hbuncanje vanredno.

Moj učitelj kaže da njen otac ima dokaza, da je Mikelanđelo pisao ljubav ne stihove, 1 posle smrti Vittorijine. Buffone!

Može biti. To je drugo pitanje. Hro-> nologija Mikelanđelovih soneta, uopšte njegovih stihova, ne zna se. Ja znam samo da nema čoveka, koji je potresnije zapisao, šta čovek može osećati, kad mu ljubljena žena, uopšte neko, ko mu je drag u životu, umre. Ona, svakako, zna, sonet, koji počinje stihom: „Be” mi dove? con si felice sorte“, a u kom se Mikelanđelo vajka, što nije pobegao od te ljubavi, još za života Vittorije, to jest, kako, u frazi sVOg vremena, kaže: dok su vrhunci još bili suncem ogrejani. Sađ je sunce zašlo. Spušta se sumračje. Kako je dockan sad. A šta sad? — niko ne zna.

„Che tarđi e doppo il đanno chi consiglia“. Moj učitelj kaže da ne vidi, tu, ni-

\ kakve naročite stihove, osim. neveštine, rđave ortografije, zabune. Petrarca bi to bio mnogo lepše i jasnije rekao. Mikelanđelo, vidi se, nije škole učio. A hteo je da bude Petrarca.

| Nikad nije hteo da bude Petrarca. Celog svog života čitao je onog, koji se zvao Dante. Ona svakako zna Mikelanđelov sonet, o. Danteu. To je, prema opštem mišljenju, najlepše, u sonetu, što je o Danteu rečeno. Dante je bio

" njegov br. 2, u podsvesti. Fiorentinac.

Njega pominje. Ah, kaže, da je mogao da bude on.

„Fuss io pur Lui“.

Dok se tako, na klupi, u aleji oleandra, ispod terase Valadier, prepiremo, ili skačemo sa klupe, hodamo, pa opet sedamo, čistači vrta nas obilaze, a polivači paze, da nas ne uprskaju. Otkriva se, međutim, da moj učitelj vrlo dobro zna, šta je Mikelanđelo, u svojim sonetima, rekao. Zna bolje od mene.

Mene, međutim, ljuti, što stalno hvali Petrarcu i prekida čitanje Mikelanđela. Petrarca. je dakle onaj koga ona želi da čita? — pitam, — a Mikelanđelo joj je smešan, i ne trpi ga? Koga rado čita? Zar tog Provansalca, koji nam, trista puta, obećava, da će umreti od ljubavi, a, ne umire; Ženi se i rađa decu. A za kim kuka? Za nekom Francuskinjom, sa kojom čak ni jednu reč, izgleda, nikad progovorio nije. Koja ga, izgleda, ni jednog pogleda udostojila nije. Velika ljubav na prvi pogled, je li? I ništa više? Che noia. A zatim, kuka, da bi cela Evropa čula, kako messer Petrarca kuka. Viče: „Laura!“ — da svet čuje kako viče Petrarca. Ne znamo ko je bila ona žena, koju je Mikelanđelo, u Bolonji voleo, ne znamo ni koja je ona, koja je „nemilosrdna“. Krije ih. Krije i aruge ljubavi. Vittoriju ne krije, ali kaže samo, da je zašlo sunce. Nema, međutim, lepšeg i straš= nijeg prirodnog fenomena, nego što je zalazak sunca. Ni strašnijeg pitanja u ljudskom životu, nego kad se pita, šta sada? A odgovora niko ne zna. Pet-

Miloš CRNJANSKI

VOLEO

varcu, celog, znamo. Napisao je. Mikelanđela ne zna niko. Njegov život je run tajni. Tajna je i Tasso. Tajna je i Ibsen bio. A najveća, Tiberije. OSPOĐICA della Cloetta onda UuG staje sa klupe, pa kaže, da će najbolje biti, đa prošetamo. Ne razume, kaže, kako jedan stranac može da gubi toliko vremena, oko rogobatnih stihova Mikelanđela. Da su u pitanju njegove skulpture, još bi i mogla da razume, ali da se neko toliko oduševljava za te sonete, ne razume.

Koračajući pored nje, ja se onda se= ćam, kako je Mikelanđelo provodio, mesecima, u kamenolomu Carrara, gde je sa radnicima birao mramor, za SVOje skulpture i papipske grobnice. Jednom je proveo osam meseci, tamo u tim urvinama brda, sa kamenorescima. Co+ ndivi priča, kako je jednog dana, sav prašnjav, beo, od prašine kamenoloma, naišao na jeđno brdo i kako mu se učinilo, da bi mogao da ga pretvori u neki kolos, kao svetionik, koji bi se video sa mora, sa pučine, i sa velike daljine, kao prvi znak Italije.

Condiyvi kaže dama bi Mikelanđelo, svakako, bio i ostvario tu misao, da je imao vremena za fo, i dozvole.

A ja eto živim u Rimu, tri godine, rat je, a Mikelanđelo je mrtav i otišao za uvek iz Italije. A ova guska, kraj mene, živi. Živi, i čak neće, ni da čita ono, što je Mikelanđelo ostavio.

On je mrtav. Ona živi. Zar to nije ludi fenomen sveta u kom Živimo, smešan uopšte?

Onda, brže bolje, ponavljam Ga su guske spasle Rim.

Kao da sluti šta se u mojoj glavi vrzma, gospođica della Cloetta kaže, da bih trebalo da je razumem. Ona ne bi prezirala Mikelanđela, đa se nije napravio, u starosti, tako smešan.

Zaćorio se u mladu udovu. Didonu. Uobrazio, sa 72 godine, da je neki Jazon.

Neka ·'mi, — kažem, — ne spominje ime Jazon. To ime svi upotrebljavaju, kad brbljaju u stihu, ali za mene to ime znači brod, kojim je Nansen, sa svojim skijašima, otišao na Greendland. Nije Mikelanđelo nikad uobrazio, da je neki Jazon. A Vittoria Colonna nije bila, rekao sam joj već, mlađa. Uoči njene pedesete godine, za ženu se ne može reći da je mlađa.

To je đoba Didona. Ne poznajem uostalom markize u Rimu. Ima i sad takvih nemoralnih markiza, u Rimu. Love omatorele ljude, koji su prešli 60.

Nije lepo đa tako govori o ljudima. tih godina, kažem. Čuo sam da ie i njen otac prešao šezdesetu. Šta bi on rekao da je čuje? Kao da je zmija ujeda gospođica della Cloetta, zastaje, pa me posmatra, kao furija. Zatim seda na prvu klupu koja nailazi.

Pristaje, kaže, da obradimo, filološki, glagole, spomenutog soneta, a Dpopraviće, uz io, moje greške, koje sam učinio, dok sam govorio. Seća me Vasaria, koji je napisao, da je Mikelanđe= lo voleo da govori, tako, đa je ispadalo

Nastavak na 7. strani

sebi,

iso uoi nai doje nn ina nu Gi an Ga om Ma pi aan a iu na a ce o a adnan OG o UM O OL IE era e a eee aaaeue ruza are O ya ar = 1—00 Srna aa aaa ranci ere: aaee rana ee ae U Sa ea eee eee - eee eo rare ea tara —T+ a Are 3 ma.-Py4 (i VR PSS eiEn 6 eri ae ya AA y—ir" ya a O O | e-iaeaeeer— key ramuBiBARyT-3 'aFsPerisOViyIUB SE:Bı LUKE: ic era O maree erriee Pr B-kzar inz azra eerarezn me emaa amene n ie manama een izuma uuu, u iy amin aga raaBSiirE

pra nA VALTER

TOMAN

ALTER TOMAN je rođen 18; marta 1920. godine u Beču, gde je po odsluženju „vojnog TO ka studirao psihologiju i postao 8S1stent i docent u Psihološkom institctu. Kasnije je pozvan u Boston, Đrvuč kao docent na Harvardski univerzit=t, a zatim kao profesor,na Branđajzov univerzitet, gde pređaje kliničku psihologiju. Naučna dela: „Osnovi psihologije“ (Univerzum, Beč, 1948); „Uvod u modernu psihologiju“ (Humbolt, Beč Štutgart, 1951); brojni stručni članci u časopisima na nemačkom i engle= skom jeziku. 1953. godine dobija nagradu Bečke opštine za teorijske i eksperimentalne radove na polju dubinske psihologije. Spisateljski kamera“, pripovetke, Beč, 1951); „Buseovo svetsko pozorište“ (Biderštajn, Minhen, 1952); „Čiče koviti ljudi“, „pesme (Deš, Minhen, 1955); „Selo s aždajom“, kratki roman (Bergland, Beč, 1959); Zbirka „Nova poezija iz Austrije“.

Prevedene pesme uzete su iz Zbilr= ke „Čičkoviti ljudi“.

radovi: „„Samovoljna (Jungbrunen,

LETNJA NOC 'J' AKO se žari grad. Tako pcva ceo žar grada s hiljadama krilaca vilinskog , konjica.

Tako čeka mrak na svim brežuljcima. grada. Tako čeka kao kaša. I miruje

kao kaša od vazduha. I gnječi svaku odwažnost, dole, u svoj krevet. Uši izmudriše sebi brojke iz krilca vilinskih konjica,

iz tih, hiljada. Tako tammo peva ža?.

Ipak megde, izgubljena u gradu,

leži jedna žena. Ona već me može da hoda.

Ona mora da se porodi. Danas. Mora,

Ona 2ma.

A iz mraka celoga grada, užarenog, tad, počinju bolovi | da dolaze. I oni dolaze glasno i vrelo.

KAD JE SREĆA LOPTA

AD je sreća lopta

u jednoj igri, i kad je temi dobačena, ja je hvatam, da, <a

cali je držim 'samo duva sekunda .

u svojim rukama.

"ada je dalje bacam

u velikom, tačnom luku

do sledećeg čoveka.

Premmnogo je, naime, igrača

u O2Oj igri,

ONA HOĆE DA ODVRNE PLIN

[0] NA hoće da oduvrne. plin, dok me spava.

On wprincipijelno mema mišta protiv smrti,

Pa ipak, kad ona ustaje iz kreveta

i izlazi u kuhinju, bez papuča,

i napolju se vrzma, pa čak i vode pije jednom, tad se u mjemu rađa sumnja.

I kad ona opet leži u krevetu

kraj njega, tad se om preurće,

i stenje malo,

i čini kao da se baš budi,

i izlazi u, kuhinju, hoda tamo-a1to, baca pogled na plinske slavine, sve su zatvorene, pa čak i vođe vije,

i leže u krevet kraj nje.

I odjednom oni se hvataju za Yuke i oboje žure napolje

i oboje bacaju još jednom pogled ma plinske slavine,

i ostavljaju ih. zavrmute,

opet se vraćaju u krevet

i govore jedno drugom laku. noć

i predaju se snu.

Preveo Aleksandar POPOVIĆ