Књижевне новине

PROBLEMI

LATINSKOAMERIČKI ROMAN

„Roman je bez sumnje najvažniji literarni izraz Amerike u XX veku 1 latinskoamerički romanopišaci zauzimaju — zbog svoje snage, originalnosti i muajstorskog stila Zajedničko mesto sa majboljim svojim kolegama modernog sveta. Taj Yroman nije možda zanimljiv toliko zbog svoje unutrašnje zaesluge, koja je takođe velika, koliko je zanimljiv kao odraz kulture celog Kkontinenta“, Tako počinje zanimljiv pregled literarno-istorijskih zbivanja latinskoameričkog kontinenta od Ariuro '"ores-Riosecoa, u prevodu Joža Plešeja, koji donosi dvobroj Problema pođ naslovom „Latinskoamerički roman i gaučevska literatura“,

Veoma retko ko na strani ima pravu predstavu o literarnom stvaralaštvu latinskih republika i mnoštvu pesnika, kritičara, romanopisaca, kaše Arturo Tores-Rioseco. Ukoliko su, Yrpele razne uticaje na svim područjima intelektualnog stvaralaštva, latinskoameričke zemije su na ma\obrojnim poljima uspele da dosegnu veći nivo, To međutim, nije slučaj sa literaturom koja je svoju plodnost majmoćnije ispoljila u modemom romanu. Važnost latinskoameričkog romana se pre svega Oogleda u tome, što je ođuvek težio da prikaže život u svetu oko sebe. Tako će realistički roman zbog građe koju obrađuje postati važan i dragocen dokument života kontinenta.

Početkom ovoga veka snažan uticaj naturalizma, odnosno Zolinih romana, otvorio je jednom grubom yWperspektivom rak-rane latinskoameyYičkog života: surove eksploatacije TĐosedđnika i kapitalista, potkupljivost volitike, siromaštvo, bolesti. Pre nego što će napustjti realističku i naturalističku školu da bi se uhvatili sa širim pogledima koji bi naslikali čitavu „ljudsku komediju“, romanopisci su u mnogome već otkrili svet oko sebe. Tako ih realizam i naturalizam dovođi pravo ka američkom romanu XX T veka; majprce ka „romamu mesta“ a zatim ka „romanu zemlje“. Karakteristika „romana mesta“, koji izlazi iz naturalističkog romana prošlog veka, predstavlja građu koju

daje život grada; „roman zemlje“ je daleko sugestivnija 1 istinitija hnjiŽevna obrađa latinskoameričkog tila: divlje i mračne šume sa svim grozotama raspadanja, razmnožavanja, nasilja i smrti, poprište sukoba civilizacije i varvarstva itd. „Roman zemlje“ će uskoro naći i svoje nove izražajne oblike čiji će protagonist biti čovek, junak „en masse“. To će biti roman koji je našao svoj najbogatiji izraz u romanu o meksikanskoj revoluciji da bi time izazvao i revoluciju protiv starih umetničkih oblika i okrenuo se čoveku.

U poslednje vreme mnogi socijalni problemi, među kojima su ističu teme pokolja i istrebljivanja Indijanaca, nalaze odraze među gnevnim predstavnicima mlađih pisaca Ekvadora, čiji su literarni učitelji Dostojevski, Prust, Gorki, Džon Dos 'Pa505, Hemingvej. Veliki broj latinskoameričkih pisaca je, s druge strame, posvetio svoje stvaralaštvo raznim oblicima čisto esteske literature. Modernizam je takođe odraz gibanja latfinskoameričke kulture, kao što je na ovom kontinentu ogromnih kontrasta, očuvana i takva Vrsta literature, koja je nežno privlačna, puna fantazije. Ona je potrebna kulturi naroda južno od reke Rio Granđe, ko ja je još uvek aristokratska, odnosmo pripada uskom sloju ljudi.

I poređ procesa demokratizacije u literaturi, postoji pored te literature za aristokratski sloj i takozvani „arielizam“, namenjen „najužem krugu ljudi. Ova dela se zbog toga ne mogu gledati kao malo reprezentativna, jer su kao i poezija modernista takođe izraz latinskoameričkog stvaralačkog genija. U traženju egzotike mnogi romanopisci su bežali od stvarnosti. Težnja za egzotikom se i danas moćyo izražava u romanu sa filozofskom i psihološkom tendencijom. Treba naglasiti da psihološki i filozofski roman predstavljaju snažan odraz čovekove podsvesti, njegove ličnosti, njegovih raspoloženja i tajanstvenih sila koje čine stvarnost unutrašnjeg sveta.

U drugom delu rasprave pisac mavodi značaj gauča za narodnu lirsktu i cpsku pesmu, njegov uticaj koji će inspirisati argentinskog pisća Giiraldesa da mapiše klasično delo latinskoameričke literature, roman „Don Segundo“ — odnosno „Don Kihot“ latinskoameričke MKnjiževnosti. (LJ. Đ.)

_ Vlouat

REPREZENTANTI ILI O GRUPI 47

„PRIJEM je prošao, novine su bučale, moć i duh su se međusobno poljubili u obraz, ftronuta odđ iskazanih joj počasti i od nordijske navale prispela je kući zdrava — hrpa Grupe 47.“ Ovo je početak uvodnika čiji autor se potpisao sa P. H., u oktobarskom broju nemačkog časopisa „Mesec“ (Der Monat).

Maime, Grupa 47 je svoj ovogodišnji ređovni sastanak održala u Švedđskoj. O tom su događaju listovi opširno pisali, saopštavajući sve što je vredno da se objavi i naglašavajući da se nemačkoj literaturi odaje veliko poštovanje. A da li je baš io nemačka literalura? — pita se autor uvodnika pa, podsećajući ma nekadašnji koncept oca Vernera Rihtera, kaže da ceo ovaj sjajni metež nema mičep zajedničkog s „prijateljima koji jedni drugima čitaju svoje najnovije rađove“, Oni, dođuše, još čitaju, pa se i kritikuju ne manjom žestinom odđ one kako su to činili ranije, ali čime se oni bave pre svega to se u industri}t i u drugim privrednim područjima zove „reprezentovati“ ili „javni rad“. Oni su predstavnici jedne ugledne firme, jednog društva čiji pripadnici poma1o preteruju u svojoj čvrstoj povezanosti. Autor uvođnika veli da ovakav njegov stav ne znači pristajanje uz Hansa Habea, koji je nedavno suviše ozlojeđeno pisao protiv četrđesetseđmaša, protiv, njihove nabeđene svemoći i oholosti kojom previđaju da ima još i drugih značajnih pisaca. Nije tako — kaže P. H. — jer oni to ne previđaju, Rihterovo je pravm „da pozove onoga ko mu se sviđa ili koga mu je neko preporučio. Njegovo je pravo i to đa sa svima njima u Bebelhauzenu ili Štađelhajmu čita, čita, čita... No, prikupljeni uspeh ih je sad zaneo. Prvo je došao skoro metaknuti monopolski položaj. a zatim se javila potreba za eksportovanjem. 1I Rihter bi hteo da rađi ono što Nordhof radi sa zaradom. Naravno, počinje se u zemlji kojom vladaju. socijalisti (a kojoj na čelu stoji monarn — što bi odgovaralo „Ajzenrajhu, Yepublikanskom monarhistu, koji nije četrdđesetsedmaš}): Sve se nudi: prijemj, zanosne interpretacije, isključivosi — već je

postalo običaj skandinavskih izdava ča da agente nemačkih izdavačkih kuća, had im se ponudi „jedna 'nemačka knjiga za prevođenje, pilaju:

8

Grupe Hansa ·

„Pripađa li taj čovek Grupi 477“ „Ne“ — „Žao mi je“.

Rihter je — veli P. H. — uspeo da nadigra nemačku diplomatiju. Putuje se .u Lenjingrađ, Hruščov prima „delegacije“, kako on u govoru kaže, mada se na put nije krenulo kao grupa. Ovi što su sad u Švedskoj boravili bili su također kolektiv. Tako individue, koje mu više ili manje pripađaju, tu sklonost smeteno od sebe odbijaju izjavama: „Mi smo pojedinci, a skupljamo se oko jeđnog čoveka“. To je tako — dok se ne stoji pređ vlađama. A tad zastupa taj i taj, A Grupa, opet, zastupa celu živu nemačku literaturu. Stvar postaje javna i formalna. Autor kaže da su na prijeme bila pozvana 1 močna gospođa od štampe, da okuse trijumf i da posređuju — „bublicity“ neka bude silna da bi i poslednji evropski seljanin doznao Kako se nemačka literatura jeđnodušno sVrstava u Kkohorte,

Čitalački krug u pohabanom bpošleratnom WWaputu veli uvodničar „Monata“ promenio se u literarno telo, vođeno taktički mudro. Zar u Wemačkoj nemaju više prava da bpišu i oni koji iđu sami svojim butem? Ko ih zastupa u inostranstvu? Oni nisu akredđitovani kođ Grupe, oni memaju savetnika, poslanstva za poslove literature. Oni pišu negđe, kod seljaka, bilo gde. Zatim začuđeno čitaju u novinama da je nemačka literatura primljena u Štokholmu nedavno, a pre toga u Lenjingrađu. A kako su puni fantazije i tolerancije,

oni & puno razumevanja skiciraju U--

—

niforme Grupe: rebrasta kadifa za društvene dane u zemlji — s bronzanom, ' srebrnom 1 zlatnom 'četrđescetsedmaškom značkom;. pravi. tvid za ulicu: a šantung (sa značkom o us-

pehu na desnoj strani grudđi).za pred

sedničke ručkove,. — Sleđeći put,Varšava? Ji London? Mi smo” bezbrižni, jer reprezentanii · znaju. svoju vrednost — završava .P. H. (A. P)

HIPOTEZE O, KRITIGE

REDAKCIJA mesečnika „Slovenske pohlady U svom desetom' broju je postavila nekoliko pitanja najpoznatijim čehoslovačkim Kritičarima, učesnicima neđavno održane konferencije „Kritika Kritike“.

Na pitanje da li je današnja kritika umirujuća, Aleksandar Matuška, · poznati · čehoslovački Mritičar, odgovara da je to čisto retoričko. pitanje, pre svega zato što literarma kritika nikada nije bila uspokojavajuća, pa nije ni danas. Kritika će uvek polemisati ša izvesnim. tezama i postulatima, od kojih su najvažniji problem stvarnosti i problem čoveka. Do neđavno se neprestano BOVOrilo o pravom i nepravom „odražaVa– nju“ stvarnosti. TI naravno to ođražavanje štetilo je i stvarnosti 1 umetnosti. Jer čovek nije ulazio u literaturu psihološki. Za ove postulate naročito se zalaže talas mlade kritike i literature — ~

Jan Števček malazi da je literar+ ma kritika do nedavno bila onmemogučena poznatom imanentnom Kkrižomi literature, koja je počela pedesetih godina. 1 kada čovek čita časopise iz tog vremena, kaže Števček, odmah vidi da tamo nedostaje ono što kritiku čini kritikom. A to je MWritički stav kome je neđostajao lični ukus kritičara. Sud nije bio iz unutrašnje potrebe. i, prema tome, devaluirao je kritiku. Kako bi rekao Tibode: postojali su Kritičari, ali nije postojala kritika. . }

Stanislav Šmatlak „smatra da je najveći paradoks upravo u tome što se sve radilo u ime gotovo mistične vere u momentani ali mogući društveni učinak literature pa prema tome. 1 kritike. Tađa se verovalo ili htelo verovati da literatura može biti sinteza politike, ekonomije, prosvete. Isti takav učinak pripisivao se i literarnoj Mritici. _

Oskar Čepan dodaje đa Kritika nije hor u kome će svaki drugačiji glas pokvariti celinu. Većina ·Kkritičara je na pitanje kakvu kKritiku predlaže odgovorila: Kkritiku koja analizira tekst dela·ili kritiku za koju je đelo manje više impuls za šire razmišljanje 6 čoveku i društVu. Kritičarv sam sebe izgrađuje kao ličnost. Izgrađivanje ličnosii je izgradivanje Mritirijuma. A. Matuška, medgutim smatra da su potrebne i mnoge drukčije khoncipirane komcepcije kritike. Njemu lično bliži je tip kriijke koji iz autorovih sugestija stvara nove sugestije. U stvari, on pri

tom misli na Bodlera, koji je kritiku

formulisao kao „algebarsku“ i Kao „političku“, koja ima jedno stanovište. a Sa tog stanovišta otvara nove horizonte. (B. R.)

91}

STOGODIŠNJICA UNAMUNOVOG ROĐENJA

NOVEMBARSKI broji časopisa posvećuje nekoliko priloga jednom ju. bileju za koji se kod nas gotovo i ne zna, Reč je o stogodišnjici rođerija španskog pesnika i filozoža Miguela đe Unamuna.

Prvi mapis je prevod sa. špahskožZ, To je kratka pesnikova biografija. kratak pregled njegove 'revolucionarne, filozofske i pesničke delatnosti. Uvek u traganju za svojom Španijom, između njenih agonija i njenih borbi, između njenog nebeskog i zcmaljskog Hrista, Unamuno je, raspravljajući o odnosima između Španije i Wwrope. propoveđao hispanizaciju Evrope. Ali, nasuprot ostalim interpretatorima ove ·Unamunove ideje, pisac Ovog teksta, Manuel Tunjon de Lara, smatra da pesnik nije pođ tim podrazumevao potčinjavanje Evrope Španiji, već izvesne međusobne povraine uticaje: · Španija tre ba da prima od Mvrope, ali i da joj daje. f ia) ' Tekst koji privlači majveću bažnju jeste pređavanje poznatog: fran= cuskog hispaniste Žana .-Kasua, održano 93. aprila 1964. godine na fakultetu književnosti u Eks an Provan> su: Naziv predavanja — „Čovek Unamuno“ — objašnjen je: prvim rečemicama. Povezujući u prvoj rečenici pojam filozofije egzistencijalizma sa imenom Unamuna, i ističući ga kao preteču pomenute savremene filo> zofske misli, Kasu odmah naglašava da predmet njegovog · pređavanja nije. Unamuno filozof, već Unamuno „čovek od krvi i mesa“, čovek koj! Je težio da buđe „isti kaoii.svi drugi“. Ovu svoju nameru Kasu opravdava wodatkom da je'sam Unamuno uvek tražio čoveka pre svega, objašnjenje da njemu živi. ljudi ponekad nisu iggleđali · đovoljno ljudi“, što, je pesnikova' glavna, zamerka . čoveku 'Servantesu. dok mu likovi Don KiThota i Sanča Panse izgledaju daleko životniji. Stoga svoju studiju-o Ser-

s

vantesu i. piše kao studiju, o životu Đon Kihota i Sanča Panse.

Govoreći o nekim Unamunovim sta vovima, Kasu ga na jednom mestu poređi sa. Kjerkegorom. Dok je Danac težio da što više ostane u svetu ideja, Unamuno je u tome video otuđenje čoveka od Života, uništenje ljudske „ličnosti, nazivajući tu pojavu jideokratijom i boreći se protivu prevlasti ideja u čovekovom životu. U vezi sa ovim ·stavom o štetnosti iđeja, koje se u trenutku ovlađavanja pretvaraju u dogme, stoji i Unamunov antipeđagogizam. O tome on govori u svom romanu „Ljubav i pedagogija“. Po Kasuovom mišljenju, shvatanje da se ništa ne može od drugoga naučiti duboko je ukorenjeno kod Španaca, U potvrdđu toga stava Kasu navođi primer đa ni Don Kihot ničemu nije naučio Sanča PansU. Na poslednjim stranama pređavanja, Kasu pokušava da objasnl} izvesne Unamunove životne stavove, pokušava da ga opravda u očima Onih koji su ga. zavedeni paradoksalnim tokovima njegove misli, proglasili za mistika, za čoveka koji je stao na stranu Sspiritualnog, odbacujući sve racionalno i telesno. Na protiv. kaže Kasu, „treba zapamtiti đa se Umamuno, u stvari, jako divio nauci, đa je voleo razum, neprestano razmišljanje. 1 sam je mnogo razmišljao, bio je rezoner“. U ovome, kao i u WUnamunovom oduševljavanju starim španskim misticima koji, po njegovim sopstvenim rečima. „nisu otiš-

razum ili zato Što su bili razočarani u nauku, Već zbog bolnog kontrasta između svojih prekomernih težnji i sićušnosti stvarnosti“, Kasu vidi U-

'namunov pravi humanizam, huma-

nizam celokupne španske misli koji se ne sastoji u tome da se u životnim stavovima čovek opređeljuje za razum ili veru, već da shvati i prihvati celokupni antagonizam. života

(S. L.)

IVO

— POBZIJA ) PRIJATELJSTVO ·

PRVI PUT posle 38 godina na bugarskom jeziku se pojavio članak jednog od najznačajnijih bugarskih pesnika Kirila Hristova (1875—1944) „Poezija i razumevanje“, objavljen u listu „Proger Pres“ decembra 1928 g. Članak, koji je sada. preveden i objavljen u listu Saveza bugarskih knji ževnika „lLiteraturen front“ na istaknutom mestu, posvećen je prijateljstvu Bugara i Srba.

Izražavajući žaljenje što se dva bratska naroda Bugari i Srbi, veoma slabo poznaju, Kiril Hristov se. priseća svojih uspomena iz doba pre prvog svetskog rata. One su upravo dokumenat o iskrenom i dubokom prijateljstvu dvojice velikih umetnika Bugarina MKirila Hristova i Srbina Jovana Dučića.

„Mi smo se upoznali — kaže K. Hristov — u salonu supruge bivšes premijera, generala Rača Petrova,

gde sam pred grupom perdstavnikaintelektualaca iz Sofije čitao rukopis svoje istorijske trageđije u stihovima „Bojan Čarobnjak“. Već u prvom razgovoru mi smo se sprijateljili Zatim smo se ređovno sastajali, Obično u gradskom kasinu. Mi smo me

nim posvetam.« „ajedno smo čitall odlomke iz njećovih „Pesama“ + mo jih „Carskih soneta“.

· Jedne moći, kađa su i poslednje kafane u Sofiji već bile zatvorene, šetajući po mračnim ulicama, nastavljajući svoje beskrajne razgovore, u nama je odjednom iskrsnula ideja da napravimo jednu opštu antologiju bugarske i srpske poezije“, u kojoj bi se ređale bugarske i srpske pesme u originalu i Drevodu. Njihova Ideja je naišla na valireti odobrenje i kod poznatog Mnjiževnop kritičara, a Mhasnije i čuvenog diplomate Simeona Rađeva, i kod uglednog prijatelja poezžije L. Bojanovića, Rad. na antologiji počeli su odmah. K. Hristov je spremio dosta pesama za bugarski deo ahtologije i on i Dučić su ih čitali u kafani „Car Osvoboditel“, gde su se sastajali umetnici. Ali na žalost poslovi su prekinuli za izvesno vreme zajedđnički posao, zatim je počeo rat 1 ideja je propala; antologija jc ostala nezavršena. „Cini mi se da danas samo mekt potpuno zaslepljeni pristalica ·šovinističkih organizacija ne vidi kuda ide razvitak ı rastuća zrelost Južnih Slovena. kojima pripadaju i Bugari Samo oni koji svesno ili nesvesno služe neprijateljima mogu da odbacuju zajednički rad i čak da osporavaju da će se jednog dana završiti proces % 09Ji će ujediniti izmučene Južne ' „vene u jednu takvu organizaciju u kojoj oni više neće biti igračke u rukama ove ili one vlasti i moći će mirmo đa se posvete svoms# razvitku...

...Na osnovu tih razloga ja sc slavljam na raspolaganje srpskim, hr vatskim i slovenačkim majstorima reči. koji smatraju da se može preduzeti nešto đa bi se duše naših naroda prožele najčišćim zracimo“.

li u misticizam zato što su mrzeli

đusobno izmenjivali knjige sa srdač-

(G. 8)

Sidni HUK

KOLIKO oostoji tako nešto kao što je klimn javnog prihvatanja onoga što je objavljivo, nema sumnje da je ona u naše vreme

bila podvrgnuta dubokoj promeni. Čak i veterani borbe za slobođu govora, koji se sećaju bitaka, za dela kao što su „Jurgen“ ili „Ulis“ (koja e, gledana u retrospektivi, čine bezazlena), svedoci su, na vlastito iznenađenje, nečega što se sađ prihvafa kao savršeno prirodna stvar. Čitiaoci bez po muke dolaze do porubljenih studija o seksu Meri Makarti, njenog romana „Grupa“. WU proteklim mesecima sve veći broj nekad zabranjenih knjiga postajao je dostupan. Među njima: „Moj život i ljubavi“ Frenka Herisa i „Nagi ručak“ Vilijema Barouza. „Fani Hil“, koja se još pre nekoliko gođina prodavala jedino ispod tezge, đostupna je u džepnom izđanju javno izložena, ma policama.

Knjige koje je, policija, zabranjivala u iskvarenim kuliurnim prestonicama, Evrope — uključujući i Pariz — sada se brođaju sa profitom i nekažnieno u građovima koji nisu tako davno posmatrali Fariz kao „kaljeugu greha“. Gospe iz Tuđijane i Ajove dostigle su književnu avangar– du. Doista, nova avangarda koketuje sa smelom iđejom da mogu postojati razumna ograničenja, slobođe izražavanja.

Wvaki razgovor o ograničenjima slobode izražavanja odmah izaziva bauka cenzure. Strah od cenzure toliko je snažan u glavama r:tualjstičkih libera!a, da je sam nagoveštaj da je ona mo gućna dovoljan da potisne zdrav razum. Ćifte nisu jedini koji o cenzuri govore gluposti. Prosvelljeni duhovi koji izjavljuju da je na put izražavanja „sve dopušteno“ jednako su ludi i po svoj prilici, u stvari, ni sami sebe ne razumeju.

Ograničenja slobođe izražavanja pripadaju dvema generičkim vrstama, — artističkoj i moralnoj. Sama, priroda umetničkog stvaranja podrazumeva izvesnu disciplinu, odbacivanje nekih mogućnosti jražavanja neuskladivih su vizijom sređene Jepote koja inspiriše stvaraoca. Izbori imaju svoju sopstvenu logiku i zahteve. i bisac ili umetnik Moji svojoj imaginaciji đozvoliava da se razulari pa, svoj način je isto tako konfuzan kao mislilac koji narušava zakom kontramikciie. Najvećma ishod ovakvog slobodnog izražavanja jeste znak njegovog stanja pre nego poruka njegove namere. Svako ko je stvarno delovao Drema maksimi „Sve se može“, ako nije kandidat za luđnicu, zaslužuje sramotu pofpunog zanemarivania od strane svojih profesionalnih kolega.

Sva prava umetnička, ograničenja izražavanja sb samonametnuta. Ovo ni u hom slučaju ne potkopava ume{nikovo osećanje odgovornosti. Ako ništa drugo, ono ga ojačava. Ali kao iıimetnik on je odgovoran jedino samom sebi, delu koje nastoji da se rodi, viziji. koja sa goni napred. Neuspeh je priznati aulonomiju umetničkog stvaranja kao proces, za razliku od umetničkog objekta kao proizvoda, koji je odgovoran za srećne ali skupe neuspehe u pokušaju da, se pravi umetnici i pisci uniformišu. Gde god izgleda da je vanjska kontrola, pojačana policijskom silom, u igvesnim refkim slučajevima bilo usmerila bilo pomogla stvaranje umeiničkih dela od trajnog značaja a ne samo od propagandne vrednosti, otkriće se da ie umetnik slobodno prihvatio vrednosti i mandate kontrolisanog društva. on bi radio isto tako dobro u odsustvu otvorene kontrole ili pretnji. bar

pi «4 % + . i O AK i bez obzira na sva moralna..razmatrae nja, postoji legitiman razlog da, se žali zbog . ·neđavne pojave romana, i drugih književnih oblika u kojima se svakojako varira tema seksa. Izgleđa đa se pisci takmiče jedan s drugim ko će biti smeliji i sablažnjiviji iznoseći na javnu svetlost tajnosti i intimnosti doživljaja koji nisu stvoreni za, svetlost, nezavisno od ioga da li io traže umetnički ciljevi njihovog dela. Najpustošniji sud dat o ovom književnom žanru predstav·lja opservacija jednog književnog wrednika da . je usled toga ceo predmet seksa postao dosadan.

Izgleda: mi da Kritičari ovđe greše u prvom · ređu zato što ne održavaju jednako visoka krifička, merila famo gde je seks tema kao što nor· malno čine kad su teme drugi viđovi iskustva.

“

Većina pisaca. je osetljiva, ponekad bolno oset-/

„PREVEDENI

Pornografija

ljiva, na kritičarske reakcije. Kad se ukorevaju ne na temelju preterane čednosti nego umetničke sposobnosti, verovatnije je da će i oni. bolje udovoljavati zahtevima svog sopstvenog ranafa,

Glavni problem odnosa između umetnosti i morala ostaje. Fretpostavite da pri upražnjavanju svoje umetnosti umefnik naruši uobičajeno prihvaćene Kkriterijume morala. Kad zajednica jednom prizna suštinskn vrednosti umetnost, ima li opravdanja, što jie zauzdava? Ili da li dokfrina umetnosti rađi umeinosti treba da vlada ne samo U procesu sivaranja, nego i u rasturanju i prihvatanju umefnmičkog proizvoda?

Argumenti koji se čosto čuju protiv same mogučnosti resfrikcije umetnosti prenebregava+ ju zdravost pogleda da, wu društvenom Živofu moralni kriterijum ima prednost nad svim drugim vrednosfima, i, prema fome, može među njima legitimno da posređuje i stavlja im ograničenja. Ovo je uobičajeno u pogledu na druge vrste iskustva — ali zvuči kao neobičan paradoks onima, koji upražnjavaju čistu umvetnost. Pretwostavite da čovek od „istine radi istine“ treba da načini svoj khređo i naumi da elsperiment:še sa liudskim bićem da bi otkrio važnu i korisnu istinu u vezi sa ograničenošću izloženosti ljudsko organizma leđenoj vodi. Ukoliko ·je zdrav, strpaće ga u zatvor. Ono što je opravdano u pozsleđu na traganje za istinom nije manje opravdano u pogledu na traganje za svetlošću,

Ako se nauka i religiža moraju priklanjati moralaim razlozima, zašto bi em-ft”ost oklovala? Istinito nije nužno dobro; niti ic božabsko uvek moralno prema jedimim meriima koja možemo da poznajemo. Niti je lepo nužno istinito ili nužno dobro. Lep abažur može biti napravlien od ljudske kože, i uzbudljiva sku'Tp'u*n iz bloka stimpora, Ako uhapsimo tvorca lepog abažura i insistiramo na uklanjanju ili uništenju sumporne statue, zaF ne ograničavamo slobodu umzinosti? Razume se da ograničavamo. Ali u fahvim okolstima bili bismo moralno labavi ukoliko ne bismo prodrli w. svetište wmeinika da bismo zaštitili sistem vređnosti koji na kraju samom tmethihu pruža veću slobodu nego šfo bi je on mogao imali da svi žive prema svojim apsolutima.

Ali — i ovo je suština, stvari — ne postoji ozvaničeni zabeleženi slučaj w kojem je pokušaj da 5e cenzuriše veliko umetvičko delo na, osnovu morala bio opravđan obiektivnom očislednošć njegovog đemovrališućegz ufieaja na javno ponašnanje. Mnogo šta se tvrdilo o subverzivnim efektima muzike i plastičnih ume{nosti, od Platona do Ždanova, ali ništa nije ulvrđeno. U istoriji umešnosti i književnosti cenzori ozakonjuju svoj ukus i nameću svoje strahove i represije pre nego što brane zajednicu ođ stvarnih opasnosti. Najbolji odgovor koji im se može dati — han i delimično objašnjenje zašto oni nisu u pravi — nalazi se u Santajaninoj primedbi, „U lepoti ima, nečeg uzvišenog što oduzima dah i što poništava požuđu i praznoverje“.

+ VO je samo delimično objašnjenje, jer ono

nije potpuno istinito. Lepota poni tava. po-

žudu i praznoverje jedino kad „ypostaie predmet estetskog interesa. Ali njeni cfekti mogu biti snažni pre no što se dođe do ovog stlupnja. Najsnažnija scena zavođenja u celoj književnosti nalazi se u Tolstojevom „Vaskrsenju“ — ne u kliničkim opisima defloracije u modernim rOmanima. koji se čitaju ili kao poslavlje iz knjime o seksualnoj bigijieni ili kao mori slična imaginacija idiotskih duhova. Tolstojeva uwumešnička veština može ne poništiti efekte na sirovi senzibilitet čitaoca — oni čak mogu biti cjaćani ali to su minorne bposleđice kad se suproistave wmeftničkim vrednostima Tolstojevog stvaranja. Jasna je činjenica da je politika ograničava nja u prošlosti bila zasnivana na fanfastičnimi uveličavanjima efekafa nekonvencionainih oblika umetnosti i književnosti na lični i javni moral. Platon, pesnik, umetnik i filozof, naglašavajući tobožnji ulicaj poezije, muzike i mefafizike na

~

KNJIŽBVNNW NOVINE