Књижевне новине
'tTReCT:C RRTTTCI, — Od desetak dana, koliko sam bio u Čehoslovačkoj februara 1965. godine, dva dana, od jutra do večeri, proveo sam u praškom hotelu „Internacional“ na simpožijumu o kritici u evropskim socijalističkim zemljama. Predđaha je bilo samo za vreme ručka, mada se i onda nevezano govorilo o problemima. kritike, a odmah posle ručka vraćali bismo se u salu, gde smo nastavljali da slušamo sistematska izlaganja o kritici, njenim zadacima, dosađašnjim us– pesima i — promašajima. Ti razgovori u predasima i ono što sam čuo na samom simpozijumu
“dali su mi dosta jasnu sliku o sadašnjem sta-.
nju kritike u čehoslovačkoj književnosti.
-_ Moj utisak je da i Česi i Slovaci imaju veliki 'broj šposobnih kritičara i da je u čehoslovačkoj kritici prošlo vreme uniformisanosti kriterija i jednostranog tumačenja i ocenjivanja 'književnosti, Ne može se reći da. je kritika bila inici'jator naglog napretka u tom. pogledu, ali je njena zasluga da je brzo reagovala na izmenjene prilike i doprinela da se one blagotvorno osete u književnosti i duhovnom životu zemlje.
Naravno, ima pisaca koji ne zaboravljaju i ne prećutkuju stare grehove kiitike, verovatno iz bojazni da bi ih kritika opet mogla progoniti zbog grešaka koje ne leže samo u oblasti Wknjiževnog izraza. Ali mislim da je takva bojazan suvjšna, pošto se kritika već pobrinula da sama ispravi neke svoje najveće greške. Tako je na jednom specijalnom simpozijumu rehabilitovala delo Franca Kafke, a ove jeseni održaće se i simpozijum o delu Karela Čapeka i može se očekivati da će njegovo delo dobiti nova priznanja, jer njegov položaj je i ranije bio· mnogo povoljniji od položaja Kafke, koji je proglašawan za dekadenta i smatran opasnim nihilistom. Kritika, dakle, nastavlja da otvoreno i sistematski razmatra probleme i dela koja je ranije zamemarivala i potcenjivala. .
Prošle godine objavljen je „Rečnik čeških pisaca“, leksikon svih istaknutijih čeških pisaca, jedno tehnički vrlo ukusno i leksikografski vrlo značajno delo. U njemu se, pored osnovnih podataka o svakom piscu, daje i kritički sud o njegovom. delu. Ovaj zlbornik mije prećutao, na primer, ni Jiržija Voskoveca, koji sada živi kao emigrant u Sjedinjenim Američkim Državama. 'Ali kritika je primetila da se u njemu, na žalost,
ne malazi ime Tomaša Garika Masarika i da se.
bivši predsednik čehoslovačke građanske republike ne može ignorisati kao pisac. Uostalom, čini mi se da njegov filozofski stav, koji je on, na zvao „konkretizam“, duboko odražava duh češkog naroda, koji voli da se drži zemlje, prakiičnih ciljeva i sitnih poslova, ali ove ciljeve i poslove obavlja s velikom marljivošću i znatnim uspehom. |
U vezi sa tendencijom savremene čehoslovačke kritike da književnu situaciju gleda otvorenih očiju i bez predrasuda, mogla su se čuti mišljenja da je došlo vreme da se utvrdi. prava vrednost poezije Halasa i Holana, dok se, s druge strane, čuo glas da ne treba negirati izuzetnu
„modna imena.*, Drugim rečima interesovanje i za dela maautora — što je poftvrđeno, uostalom, „nizom zapa ženih prošlogodišnjih pesničkih debija. O jednom od njih govorio je esejist i kritičar Zinovij Papernij; on je istakao osobenu, toplu i komunikativnu produhovljenost stihova Anatolija Peredrejeva kome je
raste
slihova ne opredeljuju samo za nje poznatih
Premijere 5
pesničku vrednost Nezvalu samo zato što je u
· doba kulta ličnosti pokleknuo i pisao po diktatu.
Kao, i u drugim socijalističkim zemljama, u Čehoslovačkoj, je kritika mnogo izgubila od svog značaja u doba kulta ličnosti, ali ona je, izgleda, izvukla iskustva iz toga i na putu je da usvoji i primenjuje samo estetske kriterije za ocenjivanje -vrednosti umetničkih dela.
U toj situaciji, kritičari, koji nikada nisu naročito omiljeni kod pisaca, izazvali su, nmaravno, mnogo nezadovoljstva ne samo među. pis-
cima nego i kod čitalačke publike. Jedan od u-. rednika doskora jedinog praškog . književnog ~
časopisa „Plamen“ obavestio me :je da je:njegov časopis među svojim čitaocima nedavno izvršio jednu još meobjavljenu anketu .o kritici i kriti~
· čarima, Jedno od. tri pitanja. u:toj anketi for-
mulisano je otprilike ovako: „Da li se u izboru
knjiga koje čitate oslanjate na kritiku i kome
kritičaru najviše verujete?“ Najveći. broj 'odgovora glasio je: „Ne oslanjam se na kritiku i ne verujem nijednom kritičaru“, Među Kkritičarima kojima su čitaoci ipak izrazili poverenje, prvo
| mesto je zauzeo Oleg Sus, kritičar iz Brna,/koji
se pretežno bavi estetičkom kritikom i teorijom, a ume da piše britkim stilom i ironičnim tomnom. I to je, svakako, jedan od pokazatelja kako se, po mišljenju široke čitalačke publike, kritika treba sada da razvija. U ovom slučaju vredi latinska poslovica: „Vox populi, vox Dei“.
'U ovoj anketi se, međutim, među imenima kritičara na koje se može os!oniti u izboru knjiga, nalazi dosta često i ime Františeka Ksavera Šalde, koji je umro još 15937. godine! Ovaj kritičar ogromne energije i kulture, profesor praškog univerziteta za: romanske književnosti, pesnik, pripovedač, romanopisac, · dramski ·pisac i prevodilac, urednik mnogih časopisa, od kojih je neke sam ispunjavao, kao, na primer, Beležnicu (od 1928. godine do sm"ti), i danas se' nadnosi nad češkom 'njiževnošću kao nenadmašni sudija. I kao što se u srpskoj književnoj kritici oseća „kompleks Skerlić“, tako se u češkoj kritici, izgleda, oseća „kompleks .Šalda“, S jedne strane, · kritičari nastoje da ga prevaziđu, a, s druge, da se ugledaju na njega. Iako i on ima neke promašaje, na primer nerazumevanje vrednosti i značaja dela Karela:Čapeka, kao što se Skerliću može zameriti njegovo neshvatanje Kostića, Pandurovića i Disa, njegovo delo predstavlja nedostižnu metu češke. kritike. Ono danas ima veliku vrednost.i zato što svedoči o tome kako se veličina jednog kritičkog dela ne može meriti samo ispravnošću metode i kako rad a ne podrška autoriteta čini temelje te veličine. :
I ja sam za svoj račun vodio anketu o najboljem savremenom češkom kritičaru. Ukusi su, naravno, irazličiti, ali najviše pisaca .i ljudi bliskih književnosti dalo je svoj- glas za Jana M. Grosmana, koji najveći đeo svojih snaga ulaže u vođenje praškog avangardnog pozorišta „Na
· ogpadić, za razliku od mnogih, naročilo mladih
POZORISTIB ——Cragika odricanja
Kraljeva jesen“ Milutina Bojića, „Tirena“ i „Novela od Stanca“ M. Držića
TPUJIRAN —-
[DAD
kritičara, koji rade u Instikutu za češku književ-
! nost pri Akademiji nauka. (Uzgred budi rečeno,
institut za našu književnost ne postoji pri Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, naime on je
postojao pa je ukinut, mada žarko želimo da što ·
pre dobijemo istoriju jugoslovenske Književnosti. A dok je mi samo želimo, stranci je — pišu. Piše,je i jedna ekipa u Pragu i, kako sam saznao,
ona taj posao treba da završi do kraja ove BOo-
dine.) Grosman se odlučno bori protiv apriorizma i utilitarizma u Mmwitici i zalaže se za analitičku kritiku. Bavi se prevođenjem dramskih
"dela: sa engleskog jezika, dramatizacijom i reži.jom, piše relativno malo, uglavnom pozorišnu 'kritiku:i ešejistiku, a u svom pozorištu postav-
lja Žayijevog „Ibija“, Beketovog „Godoa“, Jo-
| neskovu „Čelavu pevačicu“ i „Lekciju“ itd. Ali takvo: opredeljenje nije ni najmanje slučajno.
Češko pozorište je danas puno' novih težnji i u njemu ima mnogo pojava koje svedoče o zanim-
~ ljivim pokušajima da scenska umetnost dobije nove mahove.
PRAG. — GRAD POZORIŠTA. — Sa trideset pozorišnih scena Prag je mnogo više grad pozorišta nego Pariz, koji ima pet puta više stanovnika a poseduje samo dva. puta više pozorišnih scena, od kojih su pojedine gotovo u bukvalnom smislu reči „theA4tre de poche“. Naravno, Prag je, pre svega, grad muzike, grad iz koga su mnogi muzičari došli kod nas na početku našeg organizovanog muzičkog života i u kome su se školovali mnogi naši muzičari, građ u kome su stvarali me samo Smetana i Dvoržak, nego je i Mocart. iz zahvalnosti prema oduševljenim češkim poklonicima njegove muzike, stvorio svoju, možda najbolju, operu „Don Huan“ i ovde je dirigovao na. premijeri u „Staleškom pozorištu“ 1787. godine. Prag je, isto tako, čuven svojim muzičkim festivalom „Praško pro-
leće“, a svake večeri pruža na izbor tri do
četiri izvrsna koncerta. Ali, isto tako, svake večeri praški građani ispunjavaju triđeset po-
'zorišnih kuća, i to — do poslednjeg mesta. U
Parizu se skupa mesta u pozorištu gotovo uvek
'mogu nabaviti pred samu predstavu, a u Pragu, 'ponekad, ni na nekoliko dana unapred.
Ljubav Čeha prema pozorištu vidi se Sva-–
'kako'i u pompeznosti kojom su 6, februara ove 'godine' proslavili šezdesetogodišnjicu 'pozorišnog pisca i glumca Jana Veriha, koji je,
vođenja
s Voskovecom, tvorac češkog modernog kamerTog pozorišta. U Beogradu je pre dve-tri godine
„prikazana komedija Veriha i Voskoveca „Ce-
zar“. (koju su oni napisali još 1982. godine), ali ona, naravno, nije mogla ni iz daleka da prikaže ogroman značaj ove dvojice animatora sa-
(Nastavak na. 8. strani)
ftome su uspevali koliko je bilo mo-
voljnim za bilo· kakva maštovitija
nedavno objavljena prva knjiga stihova („Sudbina“). Kako u ovoj diskusiji, tako i u moskovskim časopisima posvećena je pažnja prvoj zbirci falentovane Tatjane Kuzovljeve „Volga“. Pesme obuhvaćene fom zbirkom nagoveštavaju da će Kuzovljeva uskoro ući u red istaknutih sovjetskih „pesnikinja. A to se već može reći za Novelu Matve-, jevu. Njena druga knjiga stihova, „Brodić“, podstakla je kritičara Borisa Runjina da pred čitalačkim forumom časopisa „Novij mir“ kaže da se fiakav glas, sanjarski, pun uspedsređenosti i selne duševnosti, „odavno nije čuo u našoj poeziji“. Mada je periodizacija neđavnih zbivanja u domenu književnosti i književnog života ponekad sporna, može se sa dosta razloga kazati da je 1955. š 1956. godine počeo Za SO“ vjetsku poeziju nov, dinamičniji period. U njoj su dejstvovali i pre toga mnogi značajni stvaraoci Tvardovski, Wikolaj Asejev (umro 1963.), Ana Ahmatova, Nikolaj 'Tihonov, Ilja 'Selivinski, Pavel Antokoljski, Aleksandar Prokoljev, Aleksej Surkov, kao i Maksim Riljski i Mihail Svjetlov (umrli 1964), Jaroslav Smeljakov i više drugih. Ali i za njih same i za poeziju sre-
dina i početak druge polovine proš-
le decenije značili su snažan podsticaj., To ' potvrđuju, na primer, noviji i novi stihovi Leonida Mar-. iinova, Stjepana Ščipačova, Semjona Kirsanova. Štaviše, ima se utisak da je Martinov započeo TOV eru svoje ppodzije, eru ponorniji
sadržaja, prisno ljudskih, širih. od dotadašnjih. Posle devetnaest godi-. na prinudnog „ćutanja pohovo )C progovo?io Boris Ručjov, talentovani uralski pesnik koji Je iskusio
staljinističku okrutnost i nebraved- .
. Litvanac RBduardas Moželaj- · RO Seyydicab se kao jedan od naiboljih predstavnika misaone UŠI u sovjetskom pesništVu. A posebno dubok pečat dali su tom novom do-. bu poezije mlađi i mladi. Ne Samo kao stvaraoci već i kao čitaoci./
Lav Zaharov
KNJIŽBVNBMBE NOVINE
svom očajanju, prirođan i prodire,
· kojim slučajem n | Danila je tumačio. Jovan Miliće- , vić, superiorni moderni yomantik ko
· sam sputa dozvoljavajući, samo U
'sa on ih ponovo privlači,
_ volje.
MONOLOG starog Kralja ispred dvorskog portala daje poetskom tekstu „Kraljeva jesen“ Milutina Bojića dimenzije najčistije tragedije. Pred gledaocima okupljenim oko male scene Narodnog pozorišta odjednom sa OVOB nosrećnog čoveka kao da nestaju svi znaci njegove moći i ugleda, pa pod teretom odricanja ostaje samo bol i želja da poslednje reči upućene Simonidi budu izraz nepresahle ljubavi. Raša PPlaović je svakako sugestivniji od ovog opisa. IZ njegovog pobeđenog tela svaka reč se u vrelom dahu pretvara U nevidljive slike tog našeg mračnog srednjeg veka. „Gest mu je smiren, a glas ubedljiv u
čini se, čak i u kamene · temelje. Taj monolog je izvađen iz srca. postaje jedna od dragocenosti OVOS ume{nika. }
Za to vreme nemoguće je ne Zažaliti za pesnikom koji. je u „Kraljevoj jeseni“ ostavio još dva monologa velike snage i poetskog značaja, Danila i Simonidđe. Sve ostalo je kao IMO bo ai: SOLO
7) sako u ji krasne, cvetove KP ADI jpobišabi
i lišeni svoje poetičnosti. ·
ii ima snage, glasa, prisuinosti i poirebne logičnosti da 8VOJA osećanja
kritičnim trenucima, da polete dajeko od njega; ali već sledećeg ča' okame-
njuje kao izraz intelekta i odlučne
Između njih nalazila se Simonida — .najčudesniji lik naše, dramske lilerature, sazdan od čistih ošećanja uništene mladosti. Iluzija 0 njenoj nestvarmoj lepoti i suptilnom duhu koji je još Jedino (odvaja od iragičnih ponora, poverena Je Mileni Dapčević. Ona je u njoj nastojala da pronađe toplinu | U opustošenom liku | osećala se gorčina zbog saznanja da se sve OVE čežnje nikada neće ostvariti. |
Ostali učesnici imali 5u zadatak da ostvare ailmosferu predstave. U
pućče na Sskhučenom prostoru, nocdo-
T. MILIĆEVIĆ I M. DAPČMNVIĆ U „KRALJEVOJ JESENI“
rešenja. Tako se režija Raše Plaovića uglavnom zadovoljila podsticanjem · glumaca da svoje stihove učine što lepšim i sadržajnijim.
Dušl:o Ristić ostvario je veoma uspelu scenografiju i kostime jarkih boja od teških i neprozirnih. materijala, koji bi bili daleko efektniji na velikoj pozornici.
Držićevim delima „Novela od Stanca“ i „Tirena“ „pridaje se u našoj literarnoj istoriji i kritici daleko više značaja nego što ga gledaoci stiču za vreme retkih izvo. đenja. Otud dr Marko Totez za
terazijsku scenu Savremenog pozorišta? nije ni načinio ništa što na neki način ne bi imalo svoje oprav| danje. Pastoralna „'Tirena“ stavlje-
na je u okvire realistične „Novele · od: Stanca i tako. se još više poten' cirala ' grotesknost jiedne karnevalske dubrovačke noći.
U realizaciji su ova prikladna rešenja donekle izgubila svoje brvobitne proporcije. Spektakl „Tirene“, podstaknut muzikom Krešimira Ba vanovića, snažnim horom, baletskim numerama i statistima (u bogatim
kostimima Božane Jovanović) nešto je hipertrofiran, tako da je za trenutak postao suviše dominar nm ma sceni. Teškoća je i u fome ” sm gslumci donekle potisnuti i gubili sem u pozadini ustupajući proscenijum baletu.
Pa ipak, predstava znači još jedan uspon u oživljavanju zaostavštine Marina Držića i biće verovatno rado gledana. U brojnom ansamblu dominirala je Radmila Uro-
šević kao mrekrasna 'Tirena, vrlo finog senzibiliteta, sa skladnim stilskim prelivima u izražavanju. Tsto fako uspele likove dali su Mića Tatić (originalan i nmadahnut Drapic), Milan Panić (zanimljiv i stilski Wosledan Miljenko), Dragutin Dobričanin (azigrani i dopadljivi Stanac) i Ljuba Didič.
Predstava je igrana ı skladnoi i funkcionalnoj scenografiji Miomira
Denića. Petar Volk
PAUZA.
BIOGRAFIJE LEPTIRICA Ig: da. NA .
. ja c JBSTE IJ primetili, gleđajući neku dramu ili neku reviju, one divne, plave devojke koje se smeše iz uglova kadra?
Ako je „televizija ogledalo našeg “sveta, onda se u' tom ogledalu može otkriti mnogo zabavnih'i mnogo tužnih stvari. Jedna od njih su i lica devojaka, koje svoju karijeru na malom ekranu započinju ulogama. slučajnih uličnih prolaznika, ili posetilaca kakve kafane. u koju će Glavni Junak, uvesti za ruku Glavnu Junakinju., | i
Toliko je fekstova napisano o Glavnim Junacima — hajde da jedanput napišemo' i nekoliko redaka za. one, što iz senke scenografije vire u naše sobe, želeći da do kraja iskoriste nekoliko trenutaka, koji su im poklonjeni. Svemoćni gospodin mit o uspehu na brz način još vlada. iti
„Ako me neko zapazi!“ govore te lepe oči. „Ako me neko zapazi i poveri mi glavnu ulogu...“ „Ovo je fremutak“, govore druge oči. „Sad” ili nikada“.
Ispred svega, odvija se monolog Glavnog Junaka, teče drama.
Iza toga odvija se druga jedna drama, mnogo istinskija, mnogo potresnija. Devojčice gledaju oči uspeha. Devojčice, lepe devojčice bore se za svoju šansu. Kada vam dosadi prva drama, gledate drugu. Niko nema ništa protiv želje za uspehom. Ako čovek napiše roman i bori se da mu ga štampaju, on se bori za svoje delo, zar ne? Ali ako se devojčica bori za svoie mesto na ekranu, ona se bori za svoje lice!
Poznajem mnogo devojaka koje odlaze na probna snimanja. Kao šarene leptirice privučene svetlima studija one su izgubljene za sve ostale stvari na svetu. Nisam video da išta olirovnije deluje od tih čarobnih sati u svetlu u kome pleše prašina, u kome užurbani električari provlače kablove, do mesta na kojima se prave bajke. Još nisam sreo Čoveka ili ženu, koji su bili pomireni sa mišlju da će do kraja života ostati statisti. Sva=ko od njih je bio mali Napoleon, koga je sudbina nepravedno bacila na ostrvo neuspeha. Svako je čekao svoju šansu.
Televizija se umešala u naše živote na mnogo načina,
Nekome oduzima vreme, drugo. a
Devojčicama o kojima sam pisao, oduzela je izglede da postanu obične skromne | srećne devojke.
Ne znam njihova imena, ali sam video pre neko veče njihove poglede, kada ~ su statirale u sceni jedne večernje zabave. Te oči su govorile:
„Koliko ću još morati da čekam, dok budem oikrivena?“ ei, PRO
A kađar je prošao tako, tako brzo!
nekome nešto
\X
BIOGRAFIJA U NEKOLIKO REDOVA
TAJ ČOVEK bio je stručnjak za reklamu ili nešto slično.
U televizijski svet došao je jednoga dana ftajanstveno tiho i uskoro se osećao kao kod svoje kuće. Jednog dana je otkriveno da on može biti odličan urednik. Pisci su mu donosili tekstove, on je stavljao primedbe. Pisci su ispravljali svoje tekslove, čovek se peo sve više i više na lestyicama televizijskog ugleda. Pisci su prilagođavali tekstove njegovom ukusu, jer pisci su morali da jedu, i njihove žene su morale da jedu, i njihova deca su morala da jedu. Čovek se peo sve više i više, Od dobrih pisaca postajali su sve lošiji i lošiji pisci — od čoveka o kome govorim postajala je sve značajnija i značajnija ličnost. Posle nekog vremena emisije. su postale Srozne. Toilko grozne da su to i ostali videli. Ali čovek je već bio suviše visoko. Toliko visoko da je postavljen za direktora izvesne firme koja je prodavala, recimo automobile ili nešto slično, Čovek je otišao na onaj isti tajanstveni · način iz života televizijskih pisaca, kao što je u njega ušao pre nekoliko godina. BACI NIV
Ostali su loši pisci. Ostale su loše emisiie, Ostao je smešak na licu direktora firme koja trguje automobilima ili nečim. sličnim, smešak uz koji bi obično rekao gledajući subotom uveče program: Me KS
„Znam to ime ! Bilo je manie od makovog zrna kada sam ja tamo vlađaohW. .
Jedan podatak u biografiji i ništa više.
TI nikom ništa!
ČOVEK KOJI SE NE MIRI
MOJ prijateli penzioner R. svakog dana ogorčen napiše po jedno pismo nekim novinama. Predmet njegovih napada ic televizijski program. Listovi naravno obično nc štampaju to što moj prijatelj R. napiše, i on pre nego što pošalje pismo. uvek zna da mu se ono neće štampati. Ali moj »prjjateli R. ne prestaje da piše pisma, ne prestaje da se uporno bori! A on je samo penzionisani arhiva.
Moj poznanik koji ie od penzionera _R.
' mlađi.oko trideset godina, takođe piše pro-
tiv jedne emisije. Ali on je televizijski kritičar i njemu se štampa sve što napiše. Zatim jednog dana televizijskog kritičara pozovu u goste u emisiju koju je napadao, on blaženo čavrlja, on vodi duhovite razgovore, vraća se u svoj. list i odjedanput „pronađe vrednosti u onome protiv čega je do tada pisao. P.
Od danas ne verujem televizijskom Kritičaru! Verujem u penzionere koji pišu pisma, što ih niko neće. da štampa.
Momo Kapor 7