Књижевне новине

PROŠLE Su decenije. U rukama, mi je bonovo 'Hamstinova „Glad“, | CO RO

Sunce je nekako brzo gapalo, palo iza. Bangalora, iza crvenih brežuljaka tek raskopane zemlje i plavih džungli u daljini, čim smo stigli, 'skoro u poslednjem trenutku, na aerodrom. Ne'strpljivo očekujem da avion krene, nestrpljivo 'se opraštam od mojih pralilaca — garlanda. ša 'dočeka u Bangaloru, od latica belih i crvenih ruŽe, ostala je na čiviluku u mojoj samotnoj Sobi i za tri dana posivela i sparušila, se — ne=

' strpljivo koračam, poslednjih nekoliko trenutaka , pred ukrcavanje, u avion, da bih naštavio da”

"OBtani, S ak, 7 Bajali. i | To nije moja srebrena, „dakota“, VE To je neki prastari četvoromotorac, neki -08~

romni vazdušni „tramvaj, neka „dvojka“,. neka. . vremenom izmučena korablja koja mora da je ·

već progurala ne samo bezbroj monsuna, nego čak možda i nekoliko tajfuna. , - u Tlajali, |

Moja srebrna „dakota“ wobšte više ne po

stoji. Nestala je. davno, Možda. baš mnađ. tim dalekim plavim džunglama na horizontu. Možda nad gustim belim testom ovih oblaka' nad kojima sam toliko puta leteo nazirući, kroz stra= hotne procepe u dubini, Indiju. žufi pesak. hin= dustanske ravni sa razlivenim beškonačnim vodama koje treba da budu reke, sa: grupicama kućeraka u mršavom retkom zelenilu, utonulim duboko u-prašinu sa večitim snegovima Himalaja. Možda je nestala nad tim mojim deceniJama koje su prošle.

Tlajali. , | Da li je uopšte postojala moja bela srebrma „dakota“?

Tyetimo.,

Kroz prozor se vidi samo još, polovinom za= padnog neba, tamo na, dnu, tamno ali sve bleđe crvenilo zaostalo od sunca. Za trenutak sam, sklopio knijgu. Sađa.se kroz okno četvoromotorca vidi samo: mrak. I na istoku i na zapadu. Sa švih strana mrak. Nijednoi zvezdi, ne letimo ususret. Sedam hiljada stopa. Dole negde iza mene u beskrainom mraku, i 'samolinoi sobi usređ Ban> galora ostala je o. čiviluku, o prostom žutom mesinganom čiviluku, nečija garlanda, od latica belih i crvenih ruža. I u toj sobi je mrak. Gar=

landa je u mraku, sfopila se s gustim mrakom.

Sama.

TIščilela u decenijama, u jednoj samotbmoj samotničkoi samoći. | .

Jesu li to bile decenije, ili trenuci — bezbroj frenutaka od kojih se sastavljaju decenije ako se uopšte sastavljaju. Postojala je trenutak, sedam frenutak — fa garlanda. Latica na laticu. 'Prenutnh na frenutak. Deceniia kao latica bele Tuže. Trenutak kao decenija: Decenija kao tre-

| i,

BAN RLJ # SANI eto S 57 O 13Mi {Lela Niiednoj žvVeždi ova Kkorablja ne plovi ususret. ; GHR)

|, Polako, odsutno, otvaram knjigu, gledajući kroz okruglo okno. Čije je to lice u oknu? Je li ta bela, srebrna „dakota“ bila moja, „đakota“ tog lica, što me gleda iz mraka — korablja kao da ie zastala — seđam hiljada stopa visoko, nad prostorom, nad vremenom:— nađ ftrenucimn-đdecenijama, nad osahnćenim i oslepelim ružama, nad ovom Tndđiiom. Indijom ijednog dečaštva bez zvezde, samo sa jednom hnšigom u ruci, sa knji-

gom koja mosi neslov — „Glađ“.

'"T'renuci-decenije otkiđaju se sa fe korablie i padaju u beskonačnu crnu đubinu — ili šu to imožđa bili oni šareni pbaobirmati zmajevi što lebđe visoko, visoko nad Marinom, u Madrasu — još jednom građu moga dečaštva, u nedeljno popodne. Jebde u bro?irmom plavetnilu kome nema početka, i nema kraja, i nema Marine, i

lerabadski

u zlatastom sariju — ponovo sam pogledao u crnu dubinu — leteli smo već dosta nisko, nad . bezbrojnim ·reaobpjnim svetlostima koje su. treptale, zelene, žute, crvene, bele, i pretabale mebo, mračna ova mebesa bez zvezdaviž smo se nad tim. svetlostima pojavili "ostavivši za sobom ko zna koliko | zna koliko života, ko zna. koliko usamljeničkih koraka u jednoj sada mračnoj sobi —. od zida do zida, od prozora do vrata, od već sparušene | 'garlanđe ružinih latica, do spremnog putničkog priljaga — otići, otići, dalje, dalje. | i

- se jedna u drugu, i kao đa su dozivale —— Xe e i

iznenadno,

NOS OS OMR ot · Knjiga:mi je ostala otvorena, svetlosti Haj. / Srl OR or:

/ x }

IŠČĆILELA U DECENIJAMA U JEDNOJ SAMOTNICKOJ SAMOUL

nema decenija-trenutaka, i nema ruža, i nema dečaka sa knjigom u ruci koja nosi naslov „Glad“, i snom o dalekoj nepoznatoj zemlji Indiji, kiplingovskoj ili prosto jednoj Indiji, jednoj dečačkoj viziji, jednoj nedokučivoj čežnji, o dalekim nepoznatim gradovima Hajderabadu, Madrasu, Kalkuti, Bombaju. Delhiju, Otići. Otići, |

Tlajali.

Trenuci-decenije nestaju u crmoj dubini bez

dna. : Devojka se nasmešila u prolazu, stjuardesa

derabađa su tireptale i dozivale. Razlikovaie su se sve lakše, bile su sve bliže — "usplahirene, nežne, bpodatne u svojoj ljupkosti kao devojka u zlatastom sariju koja se, ko zna zašto, prolazećči sredinom ove naše izdržljive prastare vazdušne korablje· nasmešila — knjiga mi je ostala olvorena još u dečaštvu, pre nekoliko decenija, i sada, nad tim nežnim, varljivim svetlostini Hajderabada, uprkos svemu, ne mogu da je

zatvorim, ne mogu. Ilajali. : 'Uveđen sam u palatu...

decenija, ko.

Rastvorio sam veliku dvokratnu zavesu —/ pred očima mi se pružio, osvetljen, ogroman

· park, u palmama, u ružama, u orhidejama.

Tlajali, > ·

Podigao sam pogled — ugledao sam ogrom” no jezero; već je izašao mesec i to ogromno Jezero pred palatom kao da je bilo od nekog tamrog srebra — ali se u sobi osećao njegov sveži, noćni đah, i razdvojena krila zavese lelujala šu se. .

Neću nikad zaboraviti gostoprimstvo mojih. domaćina — na Dekanskoj visoravni, na Hindustanskoj ravni, u Svetom Gradu Delhiju, u 'Pendžabu, u Bengalu. u Kerali — od Rta Komorina do čudesnog Čandigara tamo u podnožju Himalaia od koga sam ovde, u Hojderabadu, ove noći, ovog trenutka. lako daleko. Nije mi Lilo prvi put da vidim takve prizore, ni u drugim svetovima, ni u Indiji. Ali ću ovo veče, srebyo ovog jezera zapamtiti -— možda zato Što

smo dugo leteli kroz mrak, možda zato što še fa · devojka tako nekako neprofesionalno nasm>šiia | u tom mraku, možda zato šio sam opet ı Hai-

derabadu sam, kao pre osam godina, možda z8uu što su bezbrojne raznobojne svetlosti grada pod:a mnom fako uporno doživele, nežne. tako nemoc-

ime pod crnim noćnim nebesima 1Indiie, pod 1iec-

lesinom čudovišne četvoromotorne ptličurine koja se spustila na njih. Na stolu je moja knjiga. Rastvorila se sama

· {amo gde sam prekinuo čjtanje.

Palata, bark ša palmama, ružama i orhide: jama, ježero od srebra — probali su odjednom

Zu bezdanu trenutaka+>decenija.

Seo sam za sto i nastavio da čitam, Ali onda su došli ljudi i belom, 5B pbozžlstoDi, ..DĐ. da. večetaću u sobi". Onda su ponovo došli. ti isti ili možda neki drugi, ne znam da li su bili u belom i da li je to belo bilo opšiveno pozlatom, i počeli su da donose pribor zn ielo —– feško ma sivmen srebro, tanjire i zdele zlaino-plave, kristal.

Tiajnli.

Kretali su se polako oko mene, skoro nečujno, ali bi pribor za jelo, oko moje knjige, u neodoljivoj težnji da zauzme svoje yitun]}no mesto na momente zazvečao, kao da je hieo da podseti na sebe, na svoju veličonstvenu hijerar=hičnost fu, na tom velikom stolu za kojim sam, nagnut, sedeo, izgubljen wu decenijam3, preobražen u, toj knjizi mog dečaštva, odsutam,

· odšutan... | | |

Zdele sti se sada pušite — dignuti su Žlathoplavi poklopci, ljudi u belom oko mene su čekali -- zatvorio sam 'knjigu,

.I zagledao sam se u nju —- ljudi u belom oko wene su čekali — kao da je prvi put vidim. U nlivari, zagledao sam se u njen naslov, {L iu atrahotnu eč, koji. je sve višc Yvasla, avetinj=ki še nmadnosila nad ovai raskošno postavljeni slo, nad ovo moje hajdđerabadsko veče, nad celu

Indiiu, na moja daleka predgrađa, nad sve kontinente ovce noći. „Glad“.

Reč je pocrnela, pa' se obojila, naglo, crveno. Đa Opel pocrnela otrovnim crnjlom.

Tlajali.

Tjudi Tndije, ljudi svih kontinenata, zavr-

_ {eli su se u tom Sstravičnom Mrugu, od i do i,

'Pjlajali, čas napred. čas natrag, ilajali, ilaiali, ilajali, i posrtali su, i padali, i opet se vrteli u tom krugu, 8. prolazili su trenuci, decenije, _vekovi.

TI ja sam, zagleđan u tu strahotnu već ma knjizi mog dečaštva sapetoj lim masivnim srebron,, 'i zlašno-plavim porculanom, i kristalom, koji su lise pušili, u magnoveniu: shvatio" da ću zaista

zapamtiti i zašto Ću zapamtiti, za” uvek, ovo

"moje hajderabadsko veče.

Haiderabad ie sav u konirasiima. Mnogi su od niih brižljivo zabeleženi u priručnim jevtinim brošurama, pored ostalih opisa — da ožive sivu melanholiju beđekera.

Beležim ovaj kontrast koji sam ja doživeo — za tebe:

Beležim ga i za Indiju, za slavu onih koji grade Nagardžunoesagar. od vibovnosm proiekianta do najgladnijeg kulija sa majgladniiom decom, Nagardžunasagar — čudo veće od Tadž „Mahala, i za slavu onih koji grade sve Nagar'džunasagare, na svim kontinentima.

Beležim ga kasno u noć dok ovu palatu kraj srebrenog jezera, kao i pranitne, bpuste. bezliud'ne beđeme ponosne Golkonde, koju je posetio Marko Polo diveći se administrativnoj domišliatosti njenih vlađalaca, samo seđam. milja daleko — obleću slepi miševi svojim crnim krilima.

Maktuelnosi .

· | ? 3 .. 40:

Pe (Nastavak. sa 2, strane) - ·

e #8, koji.je osnovni kritički smišao

„ili princip za koji se zalaže. MM, te

„koji Tedakcija „Izraza“ podržava“. | __M. DAMNJANOVIĆ

tl GN.43

1 „Upućeno „Izrazu“ bez rezultata! Molim, redakciju „KMwjiževnih movina“ do objavi ovaj tekst, pošto se moja kritika, knjige Z. Gluščevića, pojavila a, Vašem, listu. OSA oi

m bo t „o.

punu primenu. Kako to u praksi

izgleda dokazuje predgovor za „An-

tologiju jugoslovenske poezije XX

veka“ „koju su za flamanski jezik

pripremili Muharem Pervić i Milosav Mirković“ i Uu martovskom

broju | „Dela“ prezentirali našim

čitaocima. ~ RO,

Najbolji komentar praznoslovija

je ı samo praznoslovlje: „Pošto su . jugoslovenski narodi posle dugovć-

kovne i neravnopravne borbe Dro-

tiv zavojevača sa istoka i zapada,

'severa i juga, zvanično dostigli svo-

ie državotvorno sjedinjenje tek

posle prvog svetskog rata, 1918. go dine, zajednička kulturma 1 knji-

ževna slika projektovana je na bo-

gatstvima i iskustvima nacionalnih.

KMJIŽBVNE NOMINE

SM ad" M: NE j „ŽIV ML TODOR...“ . : KAD PRAZNOSLAVILJM dospe do

usijahja onda naša narddna „Živ | mi Todor da se drži govor“ dobija ”

napisao pregršt pesama 10j. - svečanoj tičini koja liči na Oviđija u izbeglištvu,

'struko. borbenoj ' drugi su ušli u kn, | ma koje su obnavljale novim moralnim, humanim,

· dosti i „nemirom veka“,

nerođenih“...

Rultura, da bi, tek posle drugog

svetskog rata i revolucije bila pro žeta socijalističkim . duhom i svim

transformacijama i nemirima koji

inače ne parališu nacionalno kul'+urno biće' nijednog naroda i nijed-=

nog pesnika“... „Najstariji živi, ju-

. goslovenski „pesnici, apostoli njenog .

čovečnog sliha, ujedno su Njeni i najbolji pisci: | Miroslav Krleža i Ivo. Andrić. Na pragu O

eka i) kada je tvrđoglavi romantizam, a :30 o

mognut simbolizmom U” neko

: varijanti Već ustupao meta dvoE mlađosti i jedan i injiževnost poema ” | mapor 70. ~

sočijalnim i metafizičkim lepotama reči“... „Tako je samo krenuo, samo

ftovabo boetskom reči Ivo Andrić je u bolnoj i

a koja, | opervažena mudrom boljkom mla | žeže bod-

A i

star-

ta tišinav” '

retko su pretile opštem radničkom

elanu i internacionalnom. osećanju jugoslovenskih poeta“... „Dvadeseti vek ~ jugoslovenskih pesnika pod neumoljivim peščanim satom vremena i trajanja izmenio je roman= tičarsku panoramu sveta i probuđio velike poetske tajne, misterije, snoviđenja, đelirije, ozarenja i priviđe~

“" nja: :jedna uzbudljiva i često divlja

reka kakve.su one u Bosni i Sloveniji, i oaza voća i grožđa sa eksplozijama boeme i radosti kakve su

| one u Šumadiji ili Zagorju...“

„SAVREMENIK“

| POSVBĆEN

| SLOVENAČKOJ · | LITERATURI

FREBRUARSKI, nešto zakasneli,

broj časopisa „Savremenik“ u celi-

ni je posvećen savremenoj slove~

_ načkoj literaturi. Na uvodnim sira

Voju slovenačke poezije, i proze“ predstavlja panoramu

jednako i'kao pogled svih izbeglica

sveta,i kao samostalan poglod još „Sıpska i hrvalska

lirika, stvaralački neprestano rame

“uz rame, takođe imaju i sVOiu po' fstorijsku situaciju, dilome: .

sebnu

i drame svog kulturnog bića. Pa

ipak jedna šnažna i senzibilna počine jugoslo-

Todica, kakvu danas \enski Wesnici, nije bila nikako

_ skorojevićsška i nije veštačka. Poje-

dinačne “radicionalne rampe Vrlo

nicama časopisa romansijerka Mira ~

Mihelič tekstom „Neke misli o raz~

savremenih slovenačkih pisaca želeći da infor-

| miše čitaoce o današnjem stanju u

|| naš

slovenačkom Književnom stvaralaš-

vu. Njena panorama obuhvata Dpis-

ce od Jurčića, autora prvog slovekog romana, i Prešerna đo najmlađih predstavnika slovenačke rože, Rozmana, i poezije, Franceta Forstneriča i Valentina Čundrića. Prozne rađove u ovom broju

„Savremenika“ objavljuju | Pavlc

Pavla Zidata i Smiljana

}

Zidar (priča „Očeva smrt“, Bratko Tcreft (odlomak „Susret s Lenjinom“ iz romana „Čovek među mrtvačkim lobanjama“ koji je 1929. zbog cenzure štampan bež. OVOg poglavlja), Smiljan Rozman (priču „Sklonište“) i Vladimir Kralj („Esej o dramaftičnom“). Stihovima se predstavljaju, razume se ne prvi put, Cene Vipoinik, Ivan WMinati, Tone Pavček, Janez Menart, Gregor

Strniša, Dane Zajc, Veno aute,

Marijan Kramberger, Kajetan Ko vič i Ciril Zlobec,

Ovaj potez redakcije „Savremenika“ primer je korisne inicijative na planu međurepubličke saradnje književnika, međusobnog upoznava= nja i napora da se krug interesovanja čitalaca proširi na literaturu drugog jezičkog područja. .

IGRENA SREĆU ILI IGRANJE SREĆOM

„NE PRBOSTAJE nam ništa drugo nego da se ironično osmehnemo. kad se setimo onih dana (a oni nišu bili fako davno!) kad se diskutovalo na“široko o tome: izeba li uvoditi stalni sistem klađenja, u viđu „lotoa“ i

„Sportske prognoze“, s obzirom na

mogućni negativni vaspitni Hticaj

· ovih institucija na mlađe?

Gledani iz današnje perspektive,

„loto“ i „sportska prognoza“ sasvim su naivne: institucije: one su svojevremeno, možđa, odigrale. ulogu „trojanskog konja“, afirmišući na

- najšiem društvenom planu

sistem igara ma sreću, koji se u pošlednje vreme toliko razvio i razgranao, đa su najnovija „otkrića“ maštom i inventivnošću daleko „prevazišla“ svoje uzore. Ali danas, u vreme.kad, gotovo svaki dnevni list nudi svojim čitaocima mogućnost

'Jake zarade, gotovo da i „sport-

ska prognoza“ deluje kao naporan fizički rad! (...)

Nameće se nedvosmislen zaključak: sistem „igara na sreću“, „loto'manje“,. kockarnice, lutrije i mna> 'Bradni konkursi (možda vas u kesici supe, takođe, očekuje glavni zgođi-

· tak?), javna klađenja na stadionima

itd. ntd. — sve su to posledice bauka komercijalizacije, koji se u ovom današnjem trenutku nadneo nad našom kulturom umetnošću, sportom... (...)

Svoj prilog ovim igrama „dala je i televizija. Njeni kvizovi kao da su sumirali mnoga iskustva koja su im prethodila, Posle svega nameće se pitanje koje je izrekao televizijski kritičar NIN-a: „Da li smo, zaišta, kockarska nacija?“. Ne treba požuYili s odgovorom. Prethodno dobro promisliti. A trenutak za razmišlja- nje je došao...“

(„Mladosi“, 17. III 1965)