Књижевне новине
LIRIKA U IPPIBEV/OIDIJ
FANTIŠEK HRUBIN
FRANTIŠEK HRUBIN je jeđan od najistaknutijih živih. čeških pesnika. Rođen je 1910. gođine u Pragu. Objavio je zbirke: „Hleb sa čelika“ (1945), „pnovova noć“ (1945), „Beka hezaborava“ (1946), „Pesma grobova i sunca“ (1046), „Nemirni đivni Život” (1947), „Hirošima“ (1948), „Vreme leptira“ (1948), „Moj spev“ (1956), „Promena“ (1957), „Romansa za lovački rog" (1860), „Čas zaljubljenih“ (1963), „Hirošima“ (1064. Pored toga objavio je nekoliko proznih dela, drama i Wweći broj knjiga za deću, naročito za
vreme „kulta ličnosti“, kojima je stekao ugled „najboljeg
češkog đečjeg pisca. Hrubin je ne uvek lako čitljiv pesnik intimnih. raspoloženja i brirođe ali se ne uklanja ni od gorućih. pitanja današnjice.
ČAS ZALJUBLJENIH
savremenog
AMOTAVALA si na, prst šaša,
tamo ma prst, gde si zlatan kružić snila. Ja sam, još govorio sa, sSumcem a ti sk već bledela vu umu.
Tako naglo iza, mas je zašumela.
I boložila si
glavu iz senke
ma. thjemo lišće, Vlas po vlas ti je od mje lovio.
Samo za nju si se ti vatrema koprivo vatrenost zemlje uw travi skrivena, kao pupoljak, žayki
zakltinjala žestoko možnom, listu.
Vikmula, si
a uplašena Luna, je odskočila. Zemlja je legla, među, bd.
I polako se
okretala na bok,
malo pomalo zatrpavala mas dvoje travom, i lišćem. Izgubljemih,
kao mi one moći behu,
hiljade. Tišma, velika tišina riba
pod, ljuskama. šapata tamo je wplivala s memim ustima meseca. · ·
A činilo nam, se da sYcem, peć dodiyujemo svoje dno. Dok se ipak u mama otvarala
nova dubina.
NOĆ SA VERLBENOM
F EBRUARSKIH noći beskrajnih, zavijaće bičevonje sirena.
Dah grada sec slomio.
U radnjama su, mosile gomile puževa,
JJ, ISIČANSH ... jedno ime od t kojima smo se pozdravljali
svoje prazne Tama» samo,
at Y > "ad U mom spremljenom, kojeYu, _
kauvćice. tama,
nekoliko pesama Verlena, : Čekao si da ugašeno svetlo još ugasne. Tako se tišina, agusmla, posle. tog žavijanja
da se među
stranicama, tuzneo
beličast mesec iz jedme pesme beličast mesec, :
brat lume.
Stuđenim, sjajem, otro je čelo moje, prošao zidom, kao magle, gusta,
i koračao pustim, Stepeništem,
tek je treperenje lismatoga gaja odenmulo napuštenu, kuću .
Ovde se pojavio iz natmavenih stveha: beličast mesec. .
A njegov sjaj
razho se u šumama,
razlio se u, ama.
Grymljavina, u, daljini. Dok. su se kuće raspadale u, praha
išao je i upoznavao svod,
slavujske katedrale
beličast mesec Verlema,
2bisoko, slobodan i tih, —
Vo vjeki vjekov ma. u i.
LISIČANSK . Mera
u teskobnim zorama.
Lisičansk....
jaj zvezde treperi
na mjegovoj oštrici,
Lisičansk... Smrznuti jezik
ušice mraza.
Pod gnezdom, kose pozadš
Život ptičje mladunče ispalo je
iz užasa i iz vremena.
Danas to ime zvuči tiše.
Iskrica zime u pećima otvorenim,
Grom iz daleka još greje svoje kovamne Yulke.
Lisičansk... trošno vreme: stoleće — pahulja se topi na usijanišm, lafetima„
Tako gusto sneži vreme...
A vetko sneži
prostor:
zemlja — pahulja okovamna strašnim, mvrazom, smrti, Vreme... udisanje
i izdisanje.
TA između, udis nemirni
lepi
život.
I0
anja i izdisamja
ı |
SKUPLJAČ KRPA .. i đe
———
EDNIM okom, zažmavri. Drugim posmotra krpe. . . ; SŠarodkim, teleskopom, vidiš t0, posle svakog tako,
Gleda, nešto stvayno u krpi.
Gleda, obnažemo dmo, i )
klin, napukao i gladak, mad, njim, je Ni sve
ispijeno.
Što vidi, ne smatra ni.za Šta, Gura, svoju dvokolicu .
i svetlost ga suzama, štipa, u, očimA, Đre nego što prizna.:svet.
\ -
UVECE.
APALIŠ vatru. Dimničar će'
Z železnu, kuglu spustiti u, 'otvoY tamo odozgo u crni OLDOT. A donas im, je oboma zima ·
na, hladnoj zemlji spuštenoj' ' u, tminaı bezđamu. Bliži se veče. Zapališ vatru. Dete pored nje š jeđe krompir, mali'vreo mesec'
te kugle da?vmo ohlađenme, :
te kugle bune čađi, s kojom. stalno.
dimničar odlazi u sumrak : po februarskim, Krovovima grada.
PIŠU: PREDRAC PROTIĆ, TVRTKO KULENOVIĆ, ALEKSANDAR POPOVIĆ, STANOJLO BOGDANOVIĆ
I LJUBIŠA ĐIDIĆ
bd
SCENA
Novi časopis za pozorišnu . umetnost
„STMRIJINO POZORJH"“ pokrenulo je jugoslovenski čagopis za pozorišnu imetnost koji je već u svome prvom broju okupio lep broj sarad-
nika i doneo čitav niz značaj“
nih i interesaninih priloga. Časopis „uređuje redakcioni kolegijum a glavni urednik je Josip „Kulundžić, svakako jeđan od najznačajnijih i najzanimljivijih pozorišnih poslenika u nas. Možda samo ime ređaktora dovoljno obećava i uliva puno poverenje u vređnost časopisa.
Osnovnu draž ovoga broja pređstavlja fragmenat iz stuđije dr Branka Gavele „O psihologiji glumačkog stvaranja", Kombinujući čitav niz teorijskih znanja o pozorištu sa ogromnim praktičnim rediteljskim iskustvom Gavela je izneo čitav proces stvaranja i gradnje uloge i posebnu pažnju posvetio ostvarenju takozvanog „unutrašnjeg lika“. S jedne strane doprinos našoj, inače oskudnoj, teoretskoj literaturi o teatru, ova studija je i izvrstan podatak za umetničku biografiju jednog od najistaknutijih jugoslovenskih reditelja koji je našem, teatru posvetio nekoliko značajnih decenija svog života.
Među interesaniniM= priloge svakako treba ubrojati nabpis Pavla Stefanovića o Beketa u kome on daje nekoliko zanimljivih rasvetiljenja đela ovog avangardnog pisca. Po Stefanoviću, Beket se celim svojim delom suočava sa onim što mrzi na ovom svetu i u životu, sa svim onim što otuđuje i deformiše čoveka i »bezvređuje život kao takav. U tome je Beketova humana angažovanost. Miodrag „Pavlović govori o dramama Alek sandra Popovića i u niemu viđi jednog novog. i interesantnog „komediografa. Tri napisa vezana su za glumačke jubileje; za proslave dvojice živih i jednog mrtvog glumca? Jovan “Ćirilov. analizira Starčićevu interpretaciju glum ca u drami Maksima Gorkog. „Na dnu“, Slavko Batušić sa mnogo #opline i poštovanja govori o Ervini Dragman io njenom umetničkom putu. Raško Jovanović saopštava dosada „mhepoznatu građu O Milki Grgurovoj.
Pored ovoga, časopis donosi preglede pozorišnog života Beograda, Skoplja, Sarajeva, Titograda, Sofije i Pariza i čitav niz informacija i vesti o pozorišnom. životu u svetu i kođ nas.
(P. P-ć)
· IL, PONTE
Jezik i kultura
U POSLEDNJE vreme italijanska kulturna javnost posvetila je dosta pažnje knjizi Benvenuta Teračinija „Slobodan „jezik i lingvistička sloboda“ koja iako možđa ne sledi najnovije koncepcije u lingvističkoj nauci, poseđuje dosta svojevrsne originalnosti u tretiranju problema Jezika i njegovog odmosa prema društvu i kulturi, a svoje
- tvrđnje zasniva uglavnom na
primerima iz italijanskog, jezika i kulture. Benedeto Verteki u časopisu „Ponte“ Veo-
ma. pohvalno piše o Teračini-
zadržavajući se naročito na pitanju slobode jezika koje ova knjiga na prilično zanimljiv način tretira. U osnovi te slobode leži individualnost govornog subjekta, pa se ona dakle izjednačava sa praktičnom lingvističkom delatnošću, gOovorom. No Teračini time ni iz“ bliza ne prihvata shvatanje da je jezik instinkt, nego čak, sledeći Kasirera koji u sva-
jevoj Knjizi,
kom obliku kulture vidi as-
piraciju ka univerzalnom, drži da lingvistička aktivnost pređstavlja stalan „pokušaj individue da sebe manilfestuje kroz univerzalno, drži, dakle, da ona predstavlja jednu
_ suštinsku subjektivnu pojavu.
Pri tome, slobođa lica koje govori nalazi svoj izraz ne u iednom desosirovskom sistemu „Sstatičnom, „nego u DOiretnom, podrazumevajući tu ona shvatanja koja u istra-
živanju jezika vide jednu formu istorije, a u samom jeziku jedno neprekidno stvaranje. To priznavanje pokretljivosti sistema koje istovremeno odbacuje postavke zasnovane na principu kauzalnosti i prihvata tumačenje sistema kao ravnotežne funkcije u odnosu na individualnu aktivnost govornika, vodi jednoj istorijskoj interpretaciji lingvističkog fenomena. Po Teračiniju, jezik je slobodan „u onim elementima koji se direktno oblikuju u aktivnosti govornika“, što se najbolje može pokazati u italijanskom jeziku, delimično zahvaljujući klasičnoj tradiciji. Bogatstvo njegovih izražajnih mogućnosti, raznolikost i gipkost modalnih, đeminutivnih i metaforičkih oblika čine od jfalijanskog jezika slobodan jezik u pravom smislu re či. Način na koji je narodni toskanski govor prešao u književni jezik i na koji još uvek prelazi, zahvaljujući piscima koji sebe njime izražavaju, stalno nanovo stvarajući jedan jezik pun života ali i me re i ukusa koji je kao takav sposoban da se suprotstavi retoričkim šemama i formaliz mima, naajbolje to dokazuje. U ovakvom nacrtu žlingvističkog sistema vrlo veliki značaj đobija dijalog koji postaje pre vozno sredstvo lingvističkih fenomena, u težnji za integracijom i afirmacijom ličnosti govornika, i za penetracijom u ličnosti slušalaca. Teračini smatra razvoj istorijske lingvistike „neotuđivim delom istorije kulture jer se jezik i kultura stapaju u jedinstvu subjekta. Jezik se tako identifikuje sa duhom i postaje formalni aspekt kulture: „filtrirana kultura koja budi osećanja, slike, mueditacije, posredstvom živog iskustva subjekta“. (T. K,)
NAGYVILAG
'Osamdeseti rođendan Đerđa Lukača
KNJIŽBVNI ČASOPISI u Ma
đarskoj „jednođušno beleže osamćdleseti rođendan „Đerđa Lukača, „naglašavajući da
ovog velikog filozofa i estetičara slave širom sveta, gde god njegova dela poznaju i čitaju. Hroničar ovog mađar– skog časopisa za svetsku literaturu koristi se ovom svečanom prilikom pa u aprilskom broju skreće pažnju u prvom ređu na vrednosii i životno delo čoveka, koji je od mađarske proleterske revolucije 1919. godine, čiji je narodni poverenik za kulturu bio, ne= pokolebljivo ostao uz ideje komunizma. I pristalice Lukačeve, a i protivnici mu veli hroničar časopisa — pod= jednako odaju priznanje nje= govoj filozofskoj originalnosti, ogromnoj „obaveštenosti o svetskoj literaturi, a kao primernu ocenjuju njegovu, SpOsobnost i metod da literarne pojave želi i ume da odmeri i oceni u perspektivama filozofije. Hroničar kaže da su Lukačevi literarni pogledi i estetska istraživanja imali veliki uticaj ma mađarsku literarnu nauku i estetiku, već i zato što je u mađarskoj kritici isforije nauke o literaturi bilo da se misli na XIX vek ili na prvu polovinu XX veka — relativno malu ulogu igrala filozofska sprema, filozofski osnovan „uopštavajući, zahtev i filozofska kultura. Nasuprot različitim prome-
nama „bezfilozofijnosti“, LU-=.. jedinstven
kač je postavio
filozofsko-estetski zahtev, i
kao načelni zahtev i kao prak- ~.
su svog životnog dela.
Ističući opšte filozofsko-es-
Tetske zasluge slavljenika hroničar naročito želi da istakne njegovu ulogu u širenju svetske literature u | Mađarskoj, pa kaže da je Lukač u svojim knjigama i studijama oš-
tru svetlosk bacio na dela francuske, nemačke, ruske i sovjetske literature, čime je
doprineo da estetski doživljaji u vezi s tim delima postanu svesniji, „pomažući, istovremeno, i širenje tih dela. |
Opšte je poznato da seo Lukačevim mišljenjima raspravljalo mnogo, kako u Dprošlosti tako i u sadašnjosti. No, bilo ko i bilo kako da misli o njegovom delovanju u ovom ili onom „pogledu, izvesno je da njegova dela predstavljaju veliku snagu u
borbi protiv kulta instinktivnosti koji mami u blato. Lukaču je konačno strano protivrazumno, maglovito i ne uvek. dobronamerno stvaranje čudnovatosti, koja se razvrežuje „danas širom sveta, i to ne samo u književnoj umetnosti. Malo njih viđe kao on u goloji ređuciranosti opashosti od zloupotrebe zakonitog i razumnog zahteva „ogleda“ i „rušenja forme“. Bilo o čemu da Lukač piše, njegova antipatija prema umetničkom pĐajaniM, prema opskurnosti prema — kako on to običava reći — „pelivanstvu“, posred“ no ili neposredno, uvek provejava kroz njegove stavove.
: (A. P.)
VAPROSY LITERATURY
arap aa aaa er rena ora e era OraE CE ira raO naar
Literarne aktuelnosti u svetlu Ane Ahmatove
MIŠLJENJE o Mojedinim pitanjima iz literature koje 'zrekne jedan yrenomirani stvaralac kao što je Ana Andrejevna Ahmatova u svakom slučaju može da bude zanimljivo. Pogotovo ako se ima u viđu da ova pesnikinja u poslednje „vreme dobija krupna priznanja i kao stvaralac i kao prevodilac. Ipak, za ljubitelje literature, posebno za one koje sovjetska literatura specijalno interesuje, nije najvažnije to što je ona dobila italijansku Kknjiževnu nagrađu „Mına taormino“, niti što je izabrana za počasnog doktora univerziteta u Oksforđu ili pak što su njene pesme prevedene ma italijanski, francuski, poljski, češki, engleski, srpskohrvatski i mnoge druge jezike. Čak, možda, ni to što ona već nekoliko decenija „proučava delb Aleksandra Puškina, što završava rageđiju „Prolog, ili san u snu“ ili što će izdavačka kuća „Sovjetski pisac“ izdati izbor iz njenih pesama koji će obuhvatiti „period od 1909. do najnovijih pesama.
'Mntervju objavljen Wu. aprilskom” broju časopisa interesantan je ne samo za one koji imaju afinitet prema ovom neumornom stvaraocu, mego za sve poštovaoce novije i majnovije sovjetske literature. Podatak da se u celokupnim delima Rabindranata 'Ta gore koja izdaje „Hudežestvenaja literatura“ nalazi Veliki broj stihova u prevodu ovog renomiranog prevodioca,
đa & Anatolijem Najmanom prevodi Leopardija, da sprema prevođe staroegipatskih himni svakako može da izazove pažnju čitalačke publike.
Ali, van Svake je sumnje, pogledi jedne tako autoritativne književne figure kakva je Ana Ahmatova, imaju daleko veću draž i šire značenje. Nimalo slučaino, ona je svome sagovorniku saopštila kako je u poslednje vreme poežija Inokentija Anjenskog sve više uzbuđuje. A kad ju je ovaj upitao smatra li sebe njegovim Učenikom, odgovorila je: „Ne samo ja.“ Anjenski je, po njenom uverenju, učitelj i uzor i takvih pesnika kao što su Pasternak, „Mandelištam i Gumiljev. Ne zato što su ga podražavali nego zato što su se „već sadržali u „Anjenskom“ kao i mlađi Majakovski i „zvučna hijebnjikovska poezija“. Izvor poezije Nikolaja Gumiljeva nije, kako se misli, poezija francuskih parnasovaca nego stvaralaštvo AAnjenskoga koje je “prožeto tragizmom, iskrenošću . i
umetničkom | „mohtivisanošću“.
Govoreći o frajnosti i Dprolaznosti pesničke slave, pes-
– nikinja je evocirala svoje us· pomene iz 1917. godine, kada
ie bila mođa odlaziti na književne večeri Severjanjina a pitanje da li je on ili Blok veći pesnik bilo jedno od najaktuelnijih pitanja onoga vremena. Ali nikakav „modernizam“ i nikakvi estradni uspesi nisu garantija dđa je
u pitanju istinska poezija koja ostaje i bez toga (što potvrđuje i primer Mayrine
Cvjetajeve). Utehu za savremene „sovjetske „moderniste“ Ahmatova vidi u tome što je „u prošlosti bilo usijanih glava koje su potpuno odricale Puškina i celu klasiku, a sađa tako što već niko ne čini“. | i 0, (8. B.)
:, a. LOM
_ „IZLOG
ČASOPISA _
DIALOGI
Poezija Boža Vodušeka
POČBTAK prvog dela studije Lina Legiše o pesništvu Boža Vodušeka, koju donosi četvrti broj mariborskih „Dialoga“, uvod je u društveno olitičke probleme Slovenije između dva rata i istovremeno odraz tih društvenih stanja i njihovih uticaja na raz voj Vodušekove ličnosti: kao pesnika i kao čoveka.
„Novi rod, koji tada, posle ujedinjenja Slovenaca, sšlupa na scenu, nije mogao da se pomiri sa razočaranjima koja su doneli rat i socijalna nesuglasja. Mlada generacija je hiela nešto čisto, glas visoko podignuiog čoveka koji bi išao putevima svoje priro de i dosegao neki viši oblik života. To je bilo vreme slo venačkog. ekspresionizma koje se uglavnom poklapa sa pokretom oko „Mladine“ i sličnim, mada nešto više ka duhovnosti usmerenim „Križom na gori“ Mladi čovek koji je stojao iza ovih pokteta grčevito se bacao iz sebe, želeći da pobedi haos svo je unutrašnjosti i sveta da bi našao rešenje života. Osećaju ši oštro probleme svoga vremena, Božo Vodušek će negirati smisao svojih i svih drugih nastojanja, da bi ih ipak grčevito i strasno ponovo tražio po nagonu svoje unutrašnjosti. „Svojim drskim i prevralnim nastupom, Vodu šek je zacrtao vidnu među u razvoju slovenačke poezije, i bez obzira na mnoge neprihvatljivosti uticaće na čitav red kasnijih pesnika. Da bi se kod Vodušeka razumeo stički konflikt u hrišćanskom pbliku, kao jodna od OSnOVnih crta njegovog pesničkog lika, mora se znati da je.izrastao iz katolički usmerene gra
đanske porodice. Izrastao je
takođe u ratobornom Rkrižarskom pokretu koji je obuhva= tio veliki deo katoličke omladine, Treba reći — kaže Le :iša — da je u križarstvu kao i u omladinskim pokretima bilo još uvek dosta nejasnog i maglenog; da je sa njim prodro u slovenački svet jedan od najvećih talasa mističnog: — uga!avnom nemačkog severa, pa ipak, ako ga uzmemo sa religiozne i etičke strane bic je to više nego značajan pokret.
Vodušekove pesme iz OVOE perioda su živi svedoci samosavlađivanja. Verski svet kome se pesnik podredio da bi u sebi osetio zaštitu od zapletene unutrašnjosti, postajao je sve manje dosegljiv. Ta nemogućnost da zadovolji svoje žudnje i potrebe duha, odvući će ga lu. narcisoidnu #ndividualnost. To je bio slom živoinog smisla.
U nemogućnosti da dosegne milost idealnog božanskog savršenstva, on produbljuje očajan, bezdani jaz u traženjima izlazaka i rešenja životne formule. Taj put se odjednom otvara u erotličnoj strasti i pesnik će se baciti u zagrljaj ženi koja je trebalo da zameni njegov mistični žar za bogom. Sam bog će se izmicati unazad, „ostavljajući svoga borca samog i začarani sezizlazni krug ostaće i daije u Vodušekovom duhu. Tako na Jednoj strani stoji njegov ljudski pesimizam, dok na drugoj čisto božansko Žživljenje. Da je u Vodđušeku moglo doći do jednog fakvog unutrašnjeg rastrzanja nije čudno ako imamo pred sobom njegovu zapletenu prirodu, tadašnji siloviti zamah njegovog karaktera, oštrinu opakog duha, a ujedno i versku atmosferu koju je udisao u
"svom građanskom odgoju.
Preostali put, kao reešnje pesnikovor životnog traženja u sporazumu i kompromis 'a prirodom, ostaje u onom večitom sfmahu da čisto osećanje i čisti doživljaj ne razadru mutne i tamne sile, Na kraiu će rnorati ipak da prihvati svet takav kakav je sa svim njegovim suprotnostima i rascepima i, ne napuštajući da se bori za njegove humane vrednosti, on će svoj ovakav . stav · propagirati u OvO vreme i kroz članke o životu u iiteraturi, jeziku i društvenom kretanju. (Lj. Đ.)
KNJIŽEVNE NOVINE