Књижевне новине

NA TREČOJ zagrebačkoj međuharodnoj smoiri sSsavremsn> muzike, odrzanoj od 12. do 28. maja pod Gaanas Veu sasvim uvedeunim i iniernac.:cnajno KFolvrdemini imenom Muzicki biennmale wdadgreb, postavila se i jasno ispoljila jana proplemat~ivjka koju niko cd crganizatora OVOg Uintexnacionajnog muzickog festivala nije icormujisao a nije valjda ni hteo baciti na tapet dana. '"'o je, najjeonosvavnije receno, problematika veze savremene muzike sa životom, sa stvarnošću, sa svetom i vremenom u kojem je ona naugta!a i stalno dalje nastaje, dakle problematika jskazivanja unutarnje autentičmosti i istine savem.nog čoveka pomoću zvukovnih i tonskih struktura, u krajnjoj instanmciji problematia prirodne „neusijene, takoneći Iezerne i ncima.ne mogučnosti, Ja cak i nužnosti 0810 janja j._dncz novog tipa (ili više novih tipova) muzicao-Jezićkcg Izrazavanja u svetu koji je zaista po mnogo čemu — po svojoj opštoj misaonosti, po svojoj specifičnoj emocionalnosti, po hužnoj reci svojih težnji i stremljenja 2nz.ino drugačiji no sto je bio bre dva sv.iska ıatla i tolikih revolucija i oslobodilački:h pokreta na Globusu koji nastanjujemo..

Razume se, na trideset i nekolikim muzičkim priredbama koje su sa flokom dvanaest dama,

večevi i noći ıređale i odvijale, katkad i u gustoj vremenskoj slisci — i ne uvek pred bunim dvcranama — nijs se nikom namelalio

baš to bilanje, n.go su ljudi sluašli i guedali (jer, imalo se mnogo štošta i videti uz muziku i okolo nje), doživijavali i ostajali ravnodušni, oprcdeljivali se prema svojim već formiranim ili ond., na zagrebačkcmm bijenalu tek začetim ukusima, a kad se golema izložba „zvučnih, icensiih i plesnin prizora stišala, nije svima :vedccima Wijendaisaih Zo.vanja MNreoOsvalo samo nje ili zaborav. Nekima s. po savesti, silini Wra i profesicnalnoj dužnosti tek naknadno

esletski i sociološki zahvat jednog od svedoka. Izt,cahje povezanosiL savrcniG.e inuzžike sa

životom i stvarnošću sveta u kojem ju je, u | i bolnim grčevima, rodia n.davna prošlost, umorna i iscrpljena svojom isnjom ionalmcm dugovecnošću, namebudnosti istraživača i tumača savremene zvučne lencmenologijae upravo zato što ta povezanost nikada nije bila jača i dublja nego danss8s, zato što su melodika (tematika) i harmonija prestale biti dominirajuća sredstva izražavonja ljudzkosti kroz muziku, zato što su te dve funkcionalno Korelativne donedavne #VveleSlio US:uU: ui DICd CuSjiCD.AVILĆSCU | lMuivuen ucia VU i dinarike, pred snagom boje zvuka i te zacij., Fred uzbudljivošću temipa zvučn.h strukiuava i agogike. Zato, dakle, što se muzika aana; Vvvava avdneupovima SVOBĐ Ježica U luihovom delinjski Vistom i izvornom vidu, šio še olmeće „naponima | opuštanjima“ (kako je Yyovoio Stravinski), saznavši da su mtžlodika i barmonika, u istorijskom luku od tri i po veka, "postigle veoma visoki stupanj stilizacije, Osamostaijivanja, razvoja po svojoj „sopstvenoj zakonitosti i da su upravo ftim svojim razvoOjem postale formalno apstraktne, udaljene od elem. niarnih arhetipova muzičkog jezika.

Zagrebački treći bijenale ubedljivo nam je pokazao da mnogo šta od onog što u savrenmicnoj rauzici nije OVO i moderno još uvck jeste vredno, istinski humano i duboko, ali nas je ta gvctska, inlieymacionalna smotra ljudskog mišijenja, csečanja i stremljenja u najrazličitijim slikama zvukova isto tako ubedljivo uverila da n.me:odijske (atemaiske) i neharmonske zvučne 1 ionske strukture, nastale u ovom vremenu, u ovom totalno prelaznom i prekretnom vremenu jedn> mnogovekovne i moćne civilizacije, snažno deluju i u stanju su da probude i pobude asocijacije slušaočevih predstava, mašte, pojmova, vizija i osećanja, koje su zapravo neakademskog, el.mentarno vitalnog ishodišta i porekla. Zato ću ovde i reći da punktualistićke strukture, onaj nešto suhi i karakterno neocdređeni crt.ž intervala bo serijalncm principu, žestokim emocionalnim nabojima ispunjeni primoci konkretne i elektronske muzike, sintetička zvučna ostvar:nja i ne na poslednjem mestu tipilime JTormacije nemelodijskih zvučnih meta{ora realizovanih oruđima tradicionalnog simfonijskog orkestra, oživljuju, često potresno, u našem uhu i sluhu, prototipove svakog muzičkog ježika, svakog iskazivanja pomoću zvukova, a buđ:nje tih arnetipskih kategorija vraća nas zdravim počecima muzičkog drevnog folklora, ritualnoj simbolici crnačkog tam-tama, grmljavini natuštenih oblaka, zviždanju vetra, večnom ireštanju vodopada, jaukanju i trijumfalnom klikianju čovekovom kroz vekove njegove surove istorije.

Čovek mora razumz:cti otpor akademika 1 stručnih profesora muzike prema nedogledno pročirenim vrilozima ı grotlima zvuka, možda i njihov razborito signalizirani i mobilizovaji konzervatorski stav pyrof:sionalne samoodbrane, još više njihovu ljudski opravdanu zebnju pred najezdom zvulinih pojava za koje im se čini da varvarski i buntovno podrivaju njihove mlađalačke napore mad jednom fiksiranom tehnikom koja im je obezbedila prvosvešteničke činove,: nvprikosnovenost društvenih pozicija, vladavinu nad adlerovskim kompleksima osećanja manje vrednosti nestručnih poslodavaca 1 svakojutarnje kupanje nejakog čeda muzike u školskom Rkoritašcetu propisanih nastavnih programn, mimo društvenih revolucija, mimo golemog rrcobražavanja čitavog savremenog sveta, mimo cdsjaia i cdblesaka tih korenitih perturbacija na područima svake umetnosti, kao sivari lžovekove i za čoveka,

_ mavremena muzika — kako se moglo čuti i videti na nedavnoj zagrebačkoj smotri — Verni je čuvar i nastavljač iskonskih bitnosti i artefakata muzičkog jezika, iako uležanima i zaplaženima može izgledati da ona sa ftradicijama kida i da ih obesvećuje. Pokret i mirovanje smenjuju se u njoj, kao disanje, kao puls krvotoka. kao astronomska zakonitost večite igre dana i noći. Zbivaju se izdizanja i spuštanja (ma-

, Pavle | STEFANOVIĆ

SAVREMIXNA MUZIKA — ČUVAR BITNIH ARTEFAKATA MUZIČKOG JEZIKA

kar se to i ne odigravalo u određenim, tempsriranim intervalima dijatcnskih i hromatskih lestvica), zvučni togovi su ubrzavani i usporavani (sve ako ti procesi i razgraduju klasičnu oscilaciju u ritmici tonalne wmuzik-), prisustvujemo jačanju i slabljenju zvučnih tokova (i onda kada oni daleko prevazilaze dinamičke polove tradicionalnog orkestra), strukture se rasvziljavaju do usijanja čelika i zalamnjuju do muklcg grgotanja noćne bonace mora (u okvirima koji lantastično nadmašuju auditivnu viziju muzičkog impresionizma i ekspresionizma) — sve drzvno je, dakle, dato, cčuvano, razgranato i unapređeno, a konačno ni melodika — presahla ponornica, iskopana rudnička jama, pos:čena lepa stara šuma — nije umrla za svagda, jer ona je u muzici legendarna etiopska ptica Feniks, koja se jznova rađa iz SVOE aromalljno sagorelog bića i pepz:ila. Uostalom, zamsmni ZOV NOVOBS zvuka fascinirao je najsenzibilnije i među dojučeranjim budnim str"žarima pred „rušzvnim zdanjem muzičkog jezika sa gravitacionim centrom ftonskih nizova, pa je tako zvučnu inauquracionu besedu, u času otvaranja ovog sveiskog festivala u Zagrzbu, magistralno i koncizno održao, svojim Prologom za duvačke instrumente i udaraljke, zagrebački kompozitor Natko Devčić, još na prošlom bijenalu (pre dve godin) intoleranino „demonstrativni protestant pred

gnevnim valom novog zvuka, u čijim su se dubinskim Sšloj_vima kolutale anarhojdne i nihilističke idejv. (ili očajanja), Čiji filozoiski postulati ne obavezuju srečne i punonacexiic Da saglasnost. Ne ubadajući ni naimajušniji ira p•ežorativnog altcenta u ovo lično kazivanje, pisac ovog malog feksta, naproliv, samo pozdravlja bućne sluhove i duhove, koji se hrabro uvršćuju u povorku tražilaca, na ovom našem lu, izbraz=danom istorijskim patnjama i ponosom, garaninim fondom samosvojnosti i specitičn> autlentičnosti, u ime koje upoznajemo ne podražava-– jući, a adrhetipgove somornih manifestacija duha prihvatamo, tražeći u njima sopstveni poklič i krik,

N- pravim nikakav kompromis kada kažem:

· bile su u Zagrebu, tokom bijenalskog maja, na

veci zvučncg zbivanja, dve obale za spasonosna iskrcavanja: leva, u magli, pusta zemlja, na kojoj.već sutra mogu iznići boračka naselja osvajača efemerne i fugitivne ljudske istine, u keju su se slegla iskustva epoh-, — i desna, u bakarnom sutonu vedrog neba prošlosti, iskićena gordim gradovima, punim-prepunim svetilištima „več“ nih“ vrednosti, koja su dva svetska rafa tašistički, gestom Džeksona Poloka, poprskala krvlju miliona ljudi. Ja ne agitujem, Ja sam samo sin svoje nemirne, prolivrečnostima ispunjene, do korena uzdrmane prcevratne epohe, u kojoj,

eoeeoeeooOeoooo0o00o00o0o00 ooo 0000 O

Dragan ROLUNDŽIJA

Ljubavna planina

dmah iznad ljubavnika, počinje planina Drago drveće vw koje udavaju gromovi

I list munje osvetljava Dedra.

Na brzu ruku skupljamo društvamce Sto voli ležati pod čupavim stablom.

Odmah iznad usta u poljupcu počinje leto Glava koju klati vlat jedna Sa ijubavnicima i okolinom.

Bacamo uke, odela, diplome Preko svetih, i uprijaonih njiva Stiže se zaydma.

UVEK PONEKA PTICA

U vek poneka ptica e

Iz vrta kojeg zapljuskuje more Ujutio talasom

U podwe riko?

ĐPOE Z1O0

III KK ETK= KK

Uveče ljubavnicima;

Uvek dosadna glupa kiša Kad nas. čeka važna pošeta I već kupimo cveće,

Govorim, kao prvi put Uvek muka dok se nađe Yeč Prava več

Noćna več

Devojke

Preskaču

Zaspale:· mornarc u snu.

Govorim, kao u snu

Pod njenom, glavom Uvek detelina sa četiri lista 76“.

SIROMAH

N oramak dYua Naramak. žena

Pun mesec u moći,

Owm je ma ramenu mosio.

. to zašto oblači Pocepamu, košulju.

sa našim besmrinim Josipom Slavenskim, pla« čem „na rehwama vavilonskim“, od kojih jedna vreseca ivicu bratskog grada Zagreba, danas svetskog sređišta savremene muzičke misli i osećajnosti. A. u tom. ponosnom centru Hrvatske, tokom nedavnih dvanaest majskih dana, stotine i hiljade posetilaca bijenalskih priredaba mogli su se uve iti da ljudska misao, i u muzici kao i drugde, hvata i prima uzvišenost, plemenitost, srdžbu i oporw, ironičnu tužilačku silu humanih poruka, sa kojih god obala one dolazile, te da je zato tesna povezanost savremen muzike

's5& životom i stvarnošću sveta onde eklatanino

dokazana. Savremtma muzika — videlo se to u Zagrebu — u tesnoj je povezanošti sa životom i stvarnošću upravo zato što su „naponi i opuštanja“ u njoj (bilo u neoklasicistivkoj sonati, bilo u lektronskoj zvučnoj strukturi, u svim muzičkim stilov.ma i jezicima koji danas koeg= zistiraju) drugačiji nugo ikad ranije, dakle, izazivani i nadahnjivani pulsom i grčem OVOg VBka i ovog današnjeg sveta.

Svi znamo da je veliko i trajno u muzici Bamo ono što bprevazilazi svoje doba: dubokom ideJnošću ı vihunskom punoćom jezika .pohalnog stila. Razncvrsnost programa mecunarodne zagrebacke muzičke smoire pokazala nam je da ta dva uslova irajnosti ispunjavaju sled ća dela bliske prodiosti: 1)Sest komada za orkestar (Gp. 6. 1910. god.) Antona Veperna, nenadmašnog kesnika noči, njenih strava i tišina, u magistralnom, pravo šavrš.mcom dnevnom, izvođenju Simxoni,skog orkestra radio-stanice u Kelnu, pod najnepovoljnijim mogućim okolnostima: pod kisom i u vetru, u golemoj i hladnoj hali Zagrebačkog veiesajma, 2) Stravinskijeva čuvena „Myriča o vojniku“ (1918) u izvođenju Nemalkoe 'aržavne cpere u Berlinu („istočnom“); 5) Janačekova opera „Slučaj Makropulos“ (1926) u nezaboravno rafiniranoj scenskoj interpretaciji Sadlers Vels op.re iz Londona, 4) dve. gnevne i mioraljstički dan-danas aktucIne osude drušive-

ne stvarmosti iz pera velikog i bolnog pesnika

ideje komunizma Berta Brehta, iz vremcna” njegovog plemenito buntovnog sprega sa hot,mično i svešno, arama,ski funkcC:Uualo „banalnom“ šlagarskom muzikom Kurta Vajla + „Uspon i pad rada Mahugrni" (1927) i „Sedam swnrtnih grehova malogradar na" (19833); D) „Sest horova na stihove Mikclandela Buonatotija" T.uidi Dalapikole i 6) „Muzika iugovanja“ (1936.) Paula Hindemita, jedan min'jaturni bis.r renovinarnog baroka i neoklasicizma u muzici OVOg veka. — Vi vidite, ovo je muzika iz Vremena pre prvoz i između dva svciska rala, a njen je osnovni tonus — duboli i istinski odnos prema stvarmcsti i životu cpohe u kojem je nastala,

· Šta će sv~ od savtemene, danažnje muzike ispuniti dva napred pomenuta uslova za preva~> zilaženje sopstvene epoh:, — to danas još ne možemo znati, ali ćemo ovde navosti dela koja isyuntavaju prvi uslov: da. sa lat mfncim svojom idoinošću opšteljudska, duboke, misnaono bogata ili, iz razloga ljudskog bunta, goro ironična: 1) plesna priredba grupe iz „zapadnog“ Berlina, „Motion“, igra težnje ka slobodi i prevazilaž nju zemljine ticže i njenog presolcomo;j blata: 3) „Arija“ Džona Kedža, gorka pcrsjflaža sudbinški neumitne prolaznosti svih muzičkih stilova, sredstvima same muzike i onih plasovn h manifestacija kojz su do jie izgonjene iz mu zike (isko su važda bile naše. ljudske), u vcli, čanstveno moćnoj inilerpti 'Tacii meco-"antana Keti Berberijan: 3) „Tri stećka“ Iva Malcca: 4) jednočina opera „Novi stomar" ?“"iika JOrlemena. na pustošnn vjpvraWđni teleaiz:sajoasorrie") i 5) „Grupe“ za'fri orkestra Katlhajnca Stiokhauzena, u čijem se. srednicm ocem javlja dcvikivanje limenih duvačkih instrom mata. ratim odjekivanje udaraljki i onda jedna veličansivena gradacija, u kojoj se sve slilo, sve kruži u kovitlac, kroz prostor; 6) nekoliko veoma običnih narodnih p sama, koje je „obradio“ za mali orkestar Lučiano Ber'o, a tumačila ponadmašna, već: pomenuta Keti Berbevijan tako, da bi joj sve Žžeme ovog sveta moral. biti zahvalne za odbranu njihove sivari ravncpravnosli u današnjem svetu; i najzad 7) „Francuska gcografija“ Silvama Busotiia (u izvođenju grupe „Zvulž“ no-muzičko pozorište“), jedna stravićna, scrmska vizija batrganja u beznačainim i besmislenim sitnicama onih koji su još pošteđemi, u času odblieskivanja. ludo pastelnih boja ođ požara, kada je sm.ytonosni kadril atomskog smaka. svsta razapeo svoj veliki, prekookeanski luk od zapada do istoka. — Vi vidite, ovo su sVC muzike, scene, plesovi i drugokoii pokreti bića, živih usred naš vg: vremena, a njihov je osnovmi tonus — duboki i istinski odnos prema slvarnosti i životu epohe u kojem su nastali.

6+7=13 nije ovde sujevericom žigosani kobni broj, već izbor umetničkih ostvarenja na trećem zagrebačkom bljenalu, koja su potencijalno-idejno krajnje savremena, a tek će budućnost poka=zali i przguditi, koliko su tehnički, formalno, jezi)ški i zanatski bila na vrhovima ili ispod vrhova stila i načina iskazivanja pravc istine svoje burne i prevratne epohe.

IU 0 0 VJ 0. O U O IBI

Siyomah, čovek Neće da prizna. Kako je više puta Hteo da se ubije,

Njegovo plakanje Budilo je slatke žitDotbizt U duorištu generala.

Njegovo Yame Tukli su, gromovi I zrelo snoplje U stogovi?a..

Eto zašto ima, Poceponu, košulju.

PESNIKU KOJI JE BACIU LEL

l prođe mjemu mladost ko mišta. “ Nije trebalo da peta. . Nije trebalo da pominje oluje.

Kod: fizike, kod zvezda, kod lova, Kod, seoskih devojaka u cvetu Nije trebalo da veruje u metafore.

Za divno čudo Pomoći mw, sada neće niko.

KNJIŽEVNE NOVINE