Књижевне новине
DANTE
Svetozar BRKIĆ
KO UĐE u Dahteov grad, a prethodno je okusio bar delić onog što mu je Dante pružio u „Novom životu“ kao svoj duhovni doživljaj, taj odmah oseti dejstvo mesta u koje je stupio. Kao pred ozarenom zanesenošću Beatriče, tako i pred njim, sami ođ sebe, „beže gorđost i gnev“, i brižnost. On oseti da je to mesto na koje se bila spustila milost, granice mu time omeđila, i da one izrastaju snagom koju oikrovenje ima da uključi — sa svim onim ljudskim, razloženim, opisnim fokom danteovskog ofelotvorenog susreta, i patnje i smrti, i viđenja i sagledanja dalekog. Zaborav svega što je čoveka zbunjivalo, svega zbog čega je zastranjivao, i tronufost — ona na prvom mestu — tu je priprema. — Od Fiezola, i pitomih glavica iznad njega, do brežuljaka nad San Minijatiom s druge strane srebrnog, u dolini, vijugavog gajtana Arna, uključujući tu palate u prozirnim izmaglicama koje mrke čuvaju, od uzgrednosti samo, svoj treptavi život misli i sjaja, uključujući i spletove ulica, i zžzvonike — čiste uskličnike oslobođenosti i uspravljene fežnje — pa naviše, naviše pravo do onog firentinskog: neba osutog zvezdama —- tu je mesto. .
(Tu su, dole u građu, i senke dobile boju ko je bio, zna: đuboko-tamno su zelene i purpurme!). Tu je, zato, posle Dantea, i Beato Anđeliko, među ziđovima sv. Marka, mogao sve da prečisti od painje i smrti, đa patnju i smrt ostavi samo đa bi freperenje blaženstva bilo stalno i jedino prisutno. — Tu je, s druge strane, Mikelanđelo, docnije, kad se sam bližio kraju, mogao, u smrknutom Kkrivonosom liku.Josifa iz ,Arimateje, lica izbrazđdana borama sukobai patnje, i samilosti prema liudskim strađanjima. da izrazi bol kao deo puta dok u rukama drži izmučeno opušteno felo, ono koje je opipljiva slutnia večnosti njemu smrtniku, dodir s nezamišljivom obečanom trajnošću života koji je za njega starca pred grobom samo kontinuirana duhovnai fizička jeza. To im je mrtvi Dante, iz daljine, priveo i stavio ruke ma te tajne izvore svetlosti. On je emanirao ta doživljajna bezgraničja, te snopove osvetljenja; i to ne foliko Dante tvorac krugova koji se izvijaju iz tamnih provalija „Pakla“ i penju do čiste svetlosti reči, koliko Dante pisac male knjige „Novi živof“ — te najđuhovnije pesničke ispovesti koja je.ikad mapisama — knjižice koja sadrži intimnu, tihu, ljudsku povest jedne patnje koja je primljena kao dar i zato odvela ka otkrovenju. Fizička, karnalna, ubedljiva patnja, i uključenost u patnju, u vremenu, sa svim „svojim postepenostima i posebnostima, prihvaćena i zafo pokorena, otkriva postepene i posebne svetlosti od kojih će iedna Danteu, pretvorema u uzđah na kraju knjige, dospeti do izvan pokretnih sfera, do nepokretnog pokretača, prožimaželja svega, do sume Ljubavi. Znamo da je fu Dante zastao da bi se osposobio da dostojno u „Božanstvenoj komediji“ opeva onu čija smrt ga je đovela do tog da opkorači granicu ljudskog viđenja, đa gleđa s one strane, đa opeva preminulu „blagoslovenu MBeatriču koja u slavi posmatra onog qui est per omnia secula beneđictus“, Ođanđe gde je Dante stigao smrt
esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej
Hugo KLAJN
PREVOD JE DOBAR kađ je autorova misao prenesena vemo; ne doslovce, ni reč po reč, ali šako đa se ne kaže ni više ni manje, ni nešto drugo, nego upravo ono što kaže original, po mogućstvu i na isti način, u istom stilu, pomoću šsfih a&lika, s jednakim bojama, muzikom, ritmom, mada ipak sve drukčije, onako kako je TO MM prirođa i đuh jezika na koji se pre-
i,
Prevođ pre svega mora biti tačan, kažu jedni, i u pravu su. Jer čitalac hoće đa upozna delo koje je pyeveđeno, da dobije što tačniju predđstavu i o autoru i njegovoj umetnosti, a prevodilac je uglavnom posrednik koji to omogućuje. Prevod ne može biti tačan, kažu drugi i oni su takođe u pravu. Jer, ukoliko je autor literarnog dela veći umetnik, utoliko je manje mogućno to delo prevesti, i ukoliko je prevod tačniji, utoliko je, često, manje ađekvatan origimalu. Kad Hamlet, iđući u sobu svoje majke, kaže: T will speak đaggers to her, but use none, onda bi fačan prevod morao glasiti otprilik•Govoriću joj noževe, ali ih neču upotrebiti. Da li je dr Milan Bogdđanmović (Emin Šrabec) hteo da izbegne fo, na našem jeziku nezgrapne, govorenje noževa mne znam, ali je svojim dvaput dužim prevođom:
Govorit ću o bođežima wjoj, al ne mislim, se njima, služiti,
svakako izopačio i sliku i smisao, jer po Šekspiru Hamlet ne namerava da govori o bedđežima (ili noževima), nego da ono što će reći budu bodeži, samo ne stvarni, materijalni, nego bestelesni, spiritualni. Ni prevod Simić-Pandurovića nije sažetiji, ali je verniji Šekspirovoj figuri: Iz mojih usta moževi će ići, 'Ali w mojoj ruci mek ne budu. . Prevod Borisa Pastemika je takođe iste dužine: SW el CRaxRy Ge3 7RaJOCT}M BCIO Trrpasny CnopBaMM4, DaHHIIMMM, Kak KHHKaJ.,
KNIIŽBVNE NOVINE
IUHOVJVIATI VP) YH
[83(O]}[1
eseji esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej esej e
je dole izgleđala mala, jedva primetna granica; postala je samo prečišćenje i beskrajno proširenje slike kojoj, ako se zatekneš onda, na nju, smrt, možeš i da zaboraviš, kao što ju je zaboravio Dante i fra Anđeliko, ili đa je ne zaboraviš kao što je nije zaboravio opet Dante i Mikelanđelo.
Ali Dante u tom građu nije prisutan. Njegove kosti su u Raveni. Svi oni razlozi koji su u svoje vreme Firenci izgledali opravdani da Dante zauvek bude prognan, ha koji su njemu, Danteu-čoveku, bili neshvatljivi, neprihvatljivi, protiv Kojih je ustajao i zbog kojih je patio, mogu izgledati samo kao heka zabuna, meki danas shvatljivi nesporazum koji se vršio i nad gradom i nađ Danteom-čovekom. Kao što se nekađ dešavalo u mitovima sa najvećim delom velikih, tako se i ovđe u životu desilo: — da · obični zemni ostaci ne bi, u buduće, sobom odvraćali pažnju od one poruke koju ima niihovo delo ili podvig koji su izvršeni u času kad je smrinik bio i izuzetnik, smrinik je udaljen od mesta u kome ono što je stvorio Čisto ostaje id ima stalnu i životvornu snagu. I kome treba polazište, neka ide u Ravenu.
Docnije ovom inicijatu možda one fajne srednjovekovne sekte „feđeli d'Amore“, „vernika Ljubavi“, bila je osporavana i firentinska zavičajnost i firentimsko poreklo, a on, da to opovrgne. & pohosom sredniovekovmos čovmka gorđog na svoj rad, dvojici licemera u „Paklu“, ne bez tuge, kaže: „... Rođih se i odrastoh nađ lepom rekom Arnom u Građu Velikom“. Prognanik je u životu bio i poftukač. i pred kapijama gradskim molitelj utočišta željan, i do groba duše bolne za mestom svog rođenia, kosti je najzad ostavio u izgnanstvu, u Raveni, zemlji tada fuđoj, i blagonaklonoj da pepeo mu zemni skriva i sačuva. I grad se omaj njega koji je rođio nezahvalnim nazvao zbog gorčine koja se pesniku u srcu hakapala pred gluvom i zauvek zamandaljenom kapijom njegovom. Ali u Građu Velikom, nađ Arnom, desio se najčudniji susret i najnosivije viđenje koje je smrtnik ikada iskusio. Tu je Dante viđeo Beatriču, a kako nema jezika koji samu Ljubav može da kaže, on će opevati posredstvo l,jubavi, otelotvoreno u mestu i vremenu, onaj doživljaj koji je isključiv i usmeren ·daljinama. Prvi već sonet, tad još moeshvaćenog značenja,- pun strepnji,. nejasnih i čudnih, počeće da briše granice snu i javi. životu i sm-prti, do te mere da duh uzdrhti od „prostora viđenih kroz procepe svakodnevnosti i da telo pri tom strasno ustrajava, opijeno dalilnama, da se vezuje za uzmicljivu i opredmećenu Ljubav, da pati patnjom koja je znana čoveku i da se kreće putem kojim je jedino došlo do saznanja i viđenia. Tako je put razumljiv i prihvatljiv čoveku uz Dantea vodio do sfera iznad samih zvezđa, u prostore do kojih samo čisti um može da stigne.
Ali pre toga, baš pre poslednjeg 1 možđa najintelektualnijeg i najvizionarskijeg soneta, nalazi se jeđan sonet sav u Kkomkreinosti, sav u običmosti, i psihologiji i neizuzetnog čoveka, sonet koji, inače, unutar celine, ima.i posebno mesfo. Ima i posebnu draž, jer made pesnik-
IR] AVMILE|{
PRKTH
PREVODILAC KAO TUMAČ
(Reći ću joj bež sažaljenja svu istinu, rečima koje ranjavaju kao bodež). No to je već pre tumačenje nego prevođ. Reći bez sažaljenja svu istinu rečima koje ranjavaju — to nije preneseno iz Šekspirovog teksta, nego uneseno iz podteksta, i to Pasternakovog.
U tome i jeste čvor. Dok original govoni o protivnosti između reči i dela, izraza i osećanja, o licemerstvu kako jezika (koji će govoriti reči oštre i ubojite), tako i duše (koja će Kkriti da se s njima ne slaže, a krišom braniti duši da reči pretvori u delo), dotle Pasternakov prepev govori o nemilosrdnom kazivanju cele istine. Takvim odsbupanjem od originala jedan veliki pesnik, čuven i kao prevođilac, više ne kazuje isto drugim, ruskim načinom izražavanja, nego, slično Bogdanoviću, preinačava Šekspirovu sliku i tumači njegovu misao.
Smpskohrvatski bi se to možđa moglo reći i ovako:
Nek reči moje seku, vuka me.
Znam da ni iu nije prevedeno ni speak govoriti, ni daggers — noževi (bodeži), ni to her — njoj, ni use — upotrebiti, da izraza koji bi odgovarali onom „reči moje seku, ruka“ Ju originalu nema. Ipak bih rekao da ovaj „Slobodni“ prevod Hamletovu misao ne menja mnogo više nego onaj najpre navedeni, gotovo ropski, bukvalni, Čini mi se đa fa sloboda ovđe ne pogađa duh, nego slovo, da se odnosi na reči, ruho, oblik onoga što se kazuje, a ne na sadržaj, telo, smisao. |
/
vizionar zna gde je mesto u rajskoj hijerarhiji umrle žene koju je voleo i koja mu je otkrila tajnu postojanja, pesnik=čovek ne može da se jzmiri sa činjenicom da nje više nema i izgleda mu neshvatljivo da drugi mogu mimo prolaziti pored njega i ne znati za njegov bol. Evo kako sam Dante opisuje taj trenutak:
„Posle ove nevolje, desilo se, u vreme kada mnogo sveta ide da vidi onu blagoslovenu sliku koju nam je Isus Hristos zaveštao kao svoj prelepi lik, a koji u slavi posmatra moja gospa, da je nekoliko poklonika prolazilo jednom ulicom koja ide skoro sredinom građa gde se rYo= dila i gde je živela i umrla moja najplemenitija gospa. Ovi poklonici su išli, kako mi je izgledalo, mnogo zamišljeni; i tada ja, misleći o njima, rekoh u sebi: „Ovi poklonici čini mi se da su iz đalekog nekog kraja, i ne verujem da su i Čuli da se što o ovoj gospi govori, i mi ne znaju za nju, i njihove misli su obuzete drugima a ne njome, i oni možda misle na svoje prijatelje u daljini koje mi i ne poznajemo“. 1 onda nastavih opet u sebi: „Znam, đa bi, da su iz obližnjeg kraja, izgledali nekako uznemireni dok prolaze sredinom ovog tužnog građa“. I onda opet produžih u sebi: „Kad bih samo malo mogao da porazgovaram sa njima, siguran sam da bih ih naveo na plač pre nego što iziđu iz ovog grada, jer reči koje bih im kazao rasplakale bi svakoga ko ih čuje“. Otud, kad su mi iščezli iz pogleda, reših se u sebi da sačinim jcdan sonet, u kome bih otkrio ono što sam sam sa sobom razgovarao; i da bi to bilo što tužnije, reših da to kažem kao da sam im se bio obratio: i rekoh to ovim sonetom koji počinje: Ejž, poklonici što s mišlju kročite. I upofrebih „poklonici“ u širokom značenju koje ta reč ima, jer se „poklonici“ može shvatiti na dva načina, na širi i uži; u širem značenju svak je pOaa koji:je izvan. svoje zemlje (na poltlonjenji e nje vraća. A treba znati da imaju fri odgova~– rajuča značenja za ljude koji se poduhvataju puta u slavu božju: nazivaju se palmistimahadžijama u koliko iđu u prekomorsku 2zemlju tamo od kuđa mnogo puta donose balmove grančice; nazivaju se poklonicima u koliko iđu do Kuće u Galiciji, zato što je grobnica sv. Jakova od njihove domovine udaljenija nego (grobnica) bilo kojeg drugog abostola; nazivaju se romarima u koliko iđu u Rim, tamo kuđa su išli ovi koje (ovde) nazivam poklionicima.“
Ovaj sonet ne delim; zašto — t6 njegova sadržina već dovoljho pokazuje:
Ej, poklonici što s mišlju Kkročite možda na ome koji ovde nisu,
VILJEM ŠERSPIR
Međutim, kako oblik umefničkog dela nije nezavisan od sadržaja, i fakva' licenhtia translatoris je potpuno opravđana samo ako je nalaže drukčije izražavanje autorove misli na jeziku prevoda. Inače mesto Vernog prevoda dobijamo samo jednu osiromašenu VaYijantu, samo nepotpunu interpretaciju, neproveren komentar. Pretvarnje prevođa u takav komentar biva lako i neprimetno a dešava se i najboljim prevodiocima. Evo za to još jednog primera,
: 4 užem „poklonik“ je .
samo onaj koji iđe do Kuće sv. Jakova ili se od ~
DANTE ALIGIJERI
esej esej esej esej esej esej esej ese;
jeste U iz stranh koje misu blizu. što licem, svojim, ko da sveđočite
kada bez plača tako prolazite sredinom, samom, ovog tužnog grada. kao stranci to me možete sada taj bol mu, teški mi da naslutite?
A zastanete UP đa čujete priču, vi tad, bez suza, to mi srce kaže, iz građa ovog produžili ne bi,
Grad. je izgubio svoju Beatriču; i reči što ih, o njoj čovek kaže moć imaju da rasplakale sve bi.” (Prevod S. B.)
Ovi pešaci, putnici, poklonici, zamoreni, no= gom pred nogu koji, stupajući do dalekog svetilišta u povorkama, prolaze kroz grad, nesvesni onog što se u njemu desilo za vreme od {ad pa dok postoji, ko su oni? Dante nam kaže da su to prolaznici poklonici koji zamišljeni putuju iz daleka da bi videli onaj lik koji je sama Ljubav legenđarnoj, samilosnoj Veroniki na pruženom ubrusu, obrisavši znoj predsamriničke muke i stradanja, za spomen ostavila. A taj isti lik, živ, tamo, prisutan i večam, bosmatra u slavi sad zauvek Beatriča.. :
Baš tim ljudima, poklonicima, vemicima u čistu Ljubav Dante hoće da saopšti svoj bol u trenu slabosti zajedničke svim bićima .—~ u času tuge. Ali i ovde je to samo firenutak, jer bol koji bi izazvao opšti plač sadržavao bi milost koja bi im, tu zaustavljenim na ulici, raspršila ljusku časka i prosjala ih saučestvovanjem. Tako i u tom najličnijem sonetu Danteov bol poleti odmah u bezgraničje.
I baš jednog od takvih vernika, našeg sunarodnjaka, doomije je Dante stavio u najviše sfere svoje kosmogonije. U XKXI pevanju „Raja“ gde kaže:
„Mo čovjek možđa iz Hrvatske stati što ma, kad vidi Verohiku, pa je se s glađa me zna nmagledati
veleć tw sebi đokle motri sliku:
„Isuse Hriste, Bože istimiti, to li si ti u 'sbom, pravom liku?“ LO (Preveo Olinko DĐelorko)
A i u ovom sonetu, i proznom delu ispred njega, videli smo đa Dante za te prolaznike kaže da su to ljudi koji iđu da viđe Pravu Sliku {vera icon) i upotrebljava u oba slučaja — u „Raju“ i u sonetu — reč „možda i kaže da nisu iz obližnjeg kraja, tako da se može pretposlaviti da su fi poklonici koji su prolazili kroz Tirencu i odlazili u Rim baš ljudi iz naših strama. !|
Ako je jednom, docnije, smestio našeg su narodnika u sfere najbliže blaženoj Bentriči, onda bismo mogli pretpostaviti, đa ga je ovde, u ovom sonetu, počeo tamo uvoditi i to u času kad je osetio ljudsku potrebu da nekome saopšti svoj intimni bol.
esej eseji esej eseji esej esej esej esi
U sceni u kojoj Ofeliju šalje u manastir, Hamlet, proklinjući žensku pretvornost i raz» vratnost, kaže, po prevodu M. Bogđanovića;
Idi, Gosta je — ođ toga sam poludio. Ne ćemo, velim, više da znamo za ženidbu. Oni. koji su već oženjeni, neka žipe — svi osim, jednoga. — a drugi neka ostamu kako jesu. — U 5a1ostan — idi!
U originalu pretposlednja rečenica citiranog mesta glasi: those that are marrieđ already, all but one, shall live...
Na prvi pogled prevod fe rečenice je ne samo veran nego i doslovno tačan. Simić i Pandđurović doduše ne kažu „oni koji su već oženjeni“, mego „oni koji su se uzeli“; ali čitalac će pres biti sklon da to smatra njihovom preteranom peđaninošću nego Bogdanovićevu verziju nekim ozbiljnim „lapsusom. On je, istina, smetnuo s uma da englesko marrieđ ne znači samo „oženjen“ nego i „udata“ „i, uopšte, „venčan(a)“, „u braku“ i &l., kao što se i francusko mayrie?” ili nemačko heiraten odnosi na oba pola, ne samo na muški. Ali u đrugom delu te iste rečenice i Simić i Panđurović prevode „a11 but one“ sa „sem jednoga“, mađa i englesko one znači kako „jednoga“ tako i „jeđnu“. Uostalom, i drugi prevođi koje sam imao prilikc da vidim, isto su fako shvatili to one, i nemački A. V. Šlegela (alle ausser einen) i ruski B. Pastemaka (Bce, KpoMe OoOWO?D). Svi oni očigledno polaze od pretpostavke da Hamlet tim rečima preti svom stricu, koji, skriven s Polonijem iza zavese, osluškuje Hamletov razgovor s Ofelijom. Prema tome je Bogdđanović to shvatanje samo sproveo, doslednije od ostalih, u celoj rečenici. ·
A o shvatanje se zacelo može pravdati, I istaknuti šekspirolog Dover Vilson tvrđi da je sve što Hamlet u toj sceni kaže Ofeliji namenjeno ušima njenog oca i njegovog: strica, i to ono do prvog pominjanja manastira PPoloniju, a sve ostalo kralju Klaudiju. Prevodioci su očevidno istog mišljenja, i to je razlog zašto neki m a-– rried prevođe sa „oženjen“ a gotovo svi one sa „jedan“,
.
lj
Nastavak na 4, strani.