Књижевне новине

“

KRAJ „KRALJA LIRA“, sa smrću Kordelijinom i Lirovom, težak je i tužan, kao što kaže Kent: „Sve je neveselo i mračno, samrtničko“. Pošto su francusku vojsku, koja je pokušala da vrati na vlast Lira, porazili Britanci, predvođeni Edmundom, nezakonitim sinom Glosterovim, ovaj potajno maređi đa Kondeliju, sada francusku kraljicu, i Lira, zarobljene u ratu, odveđu u famnicu, i da Kordeliju tamo obese. TUbivši kapetana koji je Kordeliju obesio, Lir umire nad mjenim odrom.

Čuveni Književnik i leksikograf dr Semjuel Džonson (Johnson) toliko je bio poražen tim krajem da tragediju nije mogao ponovo pročitati dok na to nije bio primoran, kao redaktor izdanja Šekspirovih dela koje je izišlo 1765, a tađa je Džomsonu bilo 56 godina. Da je takav završetak bio mepodnošljiv i za gledaoce 5 kraja XVII pa sve do XIX veka dokaz je to što je prerada Nejhama 'Tejta (Nahum 'Tate) sa hepienđom polisnula originalnu verziju i održala se u pozorištu preko sto i pedeset godina, od 16901. do 1838. Koliko je tadašnja pozorišna publika tu verziju pretpostavljala Šekspimovoj vidi se po fome što je slavni Edmund Kin (Kean),

. koji je 1815. igrao „Kralja Lira“ s originalnim završetkom, posle svega iri takve predstave bio primoran da se vrati ma Tejtovu preradu s hepiendom.

Danas je i u otadžbini Šekspirovoj i drugde, i kod mas, stekla velik broj pristalica jedna koncepcija „Kralja Lira“ koja potiče od poljskog profesora književnosti i pozorišnog Kkritičara Jana Kota, a čijoj je popularnosti mnogo doprineo čuveni engleski reditelj Piter Bruk (Peter Brook). Po toj koncepoiji tema tragedije je „raspadanje i propast sveta“. Već ekspozicija pokazuje svet koji će podleći unjištenju; a na kraju, „oni što su preživeli; Edgar,

. vojvoda od Olbenija i Kent, kao i Lir, samo su ruinjrani ostaci prirode“.

Da li je kraj te tragedije zaista tako crn i beznađan, kraj jednog moraliteta u kojem će biti uništeni svi i pravedni i nepravedni, i kraj koji predstavlja konačno podleganje čoveka u neravnoj borbi s5 apsurdnim apsolutom? Da proverimo. S mrtvom Kordelijom na rukama, Lir poziva „ljude od kamena“ da urlaju — jer se

izečima-~ne, može. iskazati užas Kordeliine smrti

„-Mjen bi Zbog nje ipebalo tako kriknuti da se od

toga krika razvali svod nebeski, Uviđevši od„mah koliko je luda bila nada probuđema Dpokretom pera na njenim usnama, on optužuje sve prisutne: Prokleti bili, svi ste izdajice, Ubice! Mogao sam, je spasti; sad je Zanavek. otišla. Kenta, kad naiđe, Lir ne pozna: seća ga se kao kroz maglu. Olbeni namerava da ustupi mesto Liru: a kad ovaj umre, nudi vlast Edgaru i Kentu. Kent odbija, jer mu se bez Lira ne živi, našto Olbeni završava komad rečima: The weight of this sad time we must obe, Speak what we feel, not what we ought to sau. The oldest hath borne most. We that are yowng Shall never see so much, mor live so long. Oko fe završne replike, koja bi se približno mogla prevesti ovako: ) U ovom času tuge mi me znamo Reći što treba, već što osećamo. Najstavijem je bilo majteže. Od nas koji smo mladi meće miko Ni videti ni živeti toliko, bilo je mnogo objašnjavanja i nesporazuma. Pre svega, ne zna se pouzdano ko to govori; kvartoizdanja fu vepliku pripisuju Olbeniju, folioizdanja Fdgaru. Po jednim „tumačima kaže je Olbeni, kao najviši po rangu, blago koreći Kenta koji neće da se stavi u službu državi, Po drugima, to je Fdgarov odgovor na Olbenijev poziv, Edgarovo izvinjavanje da, obrvan ličnim iadom, ne može misliti na opšte dobro, Treći ·dele tu repliku na dva dela, pa prvu rečenicu (prva dva stiha originala) đaju TEdgamu, a dve poslednje Olbeniju. Ali važnije nego ko te stihove govore je · pitanje šta se njima kazuje A nio tome mižljenja nisu jedinstvena. Kad sam svoj gore navedeni prevod nazvao približnim, to nije bilo izigravanje skromnosti. Do koje mere . se shvatanja razlikuju najbolje će pokazati porcdenje raznih prevoda. Po Simiću i Panduroviću Olbeni kaže; S teretom, zlog doba govorimo samo Ne što smo svikli, no što osećamo; Stari su patili, a mlad neće miko Ni wideti niti živeti toliko. Ovđe je postignuta maksimalna sažetost: isti broj stihova kao i u originalu. Time nije · shvaćeno kao čas, nego šire: kao „doba“. Prvi stih originala kaže da nešto moramo, prevod konstatuje da nešto činimo. „Samo“ na kraju tog stiha dođato je verovatno radi rime. Ought

*) „Ruinirani ostaci prirođe“ očigledno treba da su one iste reči koje slepi Gloster (u IV 6) kaže za ludoM Lira. Me znam da li je to mesto, citirano ovđe po prevodu P. Vujičića (J. Kot, Bekspir naš savremenik, u izdanju Srpske Mnjiž, zadruge), potpuno verno ori-

ginalu; ako jeste. onda se time potvrđuje da i Por.

snavaoci Šekspira, kakav je Kot, u svoje čitanje i prevođenje tuđeg teksta unose svoju, drukčiju, koncepciju: jer, po opšte prihvaćenom tumačenju, piece u Glosterovom „O ruim'd piece of nature“ ne znači „ostaci“, nego, naprotiv, izvanredno delo, remek»delo,

WNJIŽBVNE NOVINE

u drugom stihu nije prevedeno sa „ireba“, nego sa „svikli“. U trećem prevod govori o „starima“, usvajajući verziju kvarto-izdanja, koja govore o „najstarijima“, u množini i uopšteno; i njibova patnja je neodređena, jer je izostao njem stepen (superlativ most), i starima su protivstavljeni mladi uopšte, dok se po originalu do-

· duše ne može isključiti, ali još manje potvrditi

da je meč o čitavom naraštaju, a ne samo o prisutnim članovima mlade generacije.

Prevod dr Milana Bogdanovića se vidno razlikuje od dosad navedemih već time šlo je dvaput obimniji od originala.

Učiniti smo samo ono sada dužmi,

Što teški čas mam, nameće i tužni. · O čuovstvima tek svojim ćemo zbori, A ne, što sad bi trebalo govo?tit.

Ti starci maši mnogo brebpatiše,

4 od mas mladih mitko meće više

Toliko ma tom svijetu ugledati,

Ni tako duga ljeta dočekati.

Kao što su Simić i Pandurović plaćali danak željenoj sažetosti jzostavljajući meke ne sasvim beznačajne atribute, tako M. Bogdanović svoj prostrani okvir od 8 stihova Dopunjuje rečima koje kazuju nešto određenije ili drugojačije nego original. Takva je reč u mjegovom prvom stihu „samo“, donekle i „sađda“, u irećem „tek“, u petom „naši“, a u sedmom i OBmom «stoje čitave lokucije („na tom svijetu ugledati“ i „duga ljeta đočekati“) mešto jednostavnih infinitiva videti i Živeti. Tako i Bogdanovć, mada inače tačnije prenosi misao originala, u svoja druga dva stiha protivreči prvim dvama: najpre je rečeno da smo sada „dužni“ učiniti „samo“ što nameće čas, a Zatim da mećemo govoriti ono što bi „sad trebalo“.. Po originalu, videli smo, jedna jača sila nas nagoni da činimo i govorimo mešto što ne bismo smeli, što nismo dužni i što ne bi trebalo, ni sađ ni uopšte.

Mislim da prva rečenica Olbenijeva ističe, pored dužnoslii koju trojica preživelih (Olbeni, Bdgar i Kent) imaju prema državi, ako ne pravo onda bar primoranost da u takvom trenuftku kažu nešto što s tom dužnošću nije u sklađu. Već u toj rečenici je, poređ razumevanja za bol ožalošćenih, sadržano i podsećamje na opšti interes, a tome sledi druga rečenica: o Liru, koji je najviše podneo (po: kvarto-izdanjima i drugim: prevodima o „starcima“, što Bogdanović precizira: „Lear i Glostey, a možda i Kent“), Poslednju rečenicu mnogi smatraju nerazumljivom, pogrešno zapisanom, besmislenom, Zašto se sad najstarijem protivstavliaju mladi i zašto oni ne bi mogli i videti i Živeti koliko i Lin?

U „Kralju Liru“ se često govori i o vidu i o življenju. Tako Lir, u 6. pojavi IV čina kaže Glosteru:

Moraš imati

Stypljenja: plačući smo došli amo; Kad pYyvi put omirišemo vazduh, Zaovilimo.

Pa nastavlja:

Kada se vodimo, mi plačemo

Što smo ma veliku tu pozornicu,

Ludaka došli, 'A ođani Kent ne dopušta da onesveBćenog Kra> lja vraćaju u život, jer

Mrzi ga svako ko bi hteo da ga

Na mučilištu, sveta suyovog

Još duže vaspinje, Život može, izuzetno, biti uživanje, ali je bretežno painja i plakanje.

A wid nije prosto gledanje očima. Oslepljeni Gloster se pita: „Našto će mi oči? Kraj očiju sam posrtao“. A rastrojeni Lir mu veli: „Čovek može videti kako je u svetu i bez očiju. Gledaj svojim ušima.“ Videti tu znači razu-

meti, shvatiti suštinu. Prema tome bi se posled- ~

nji stih mogao i ovako parafrazirati: (mi mladi nečemo) mi shvatiti ni patiti toliko.

Da bi mogao shvatiti, čovek mora najpre učiti, učiti se dok je živ, pa bi se takođe moglo reći: mi mećemo morati +oliko mi da učimo ni da se mučimo. Zašto? Zato što smo nešto već naučili, Od koga? Od starih, od najstarijeg. od Lira. Šta? Pre svega to da ne težimo za vlašću. .

OSKAR KOKOŠKA: KRALJ LIR,

OSKAR ROKOŠKA: KORDELIJA

Olbeni me čeka osamdesetu da bi adbicitac,

on to čini odmah, najpre u korist Lira, a zatim

i Kenta, iako Kentu zamera što hoće da se pridruži pokojnom kralju mesto da „vida. državu“, Ali ako Olbeni nije bez osećanja duŽmosti, ako mu medostaje, samo vlastoljublje, zašto: onđa traži da mesto njega vladaju Kent i novi erl Gloster: zar su oni: dostojniji od njega? . Kađ objavljuje da će učiniti sve što bi moglo da bude neka uteha za Lira, čini li Olbemi to samo iz saosećanja s jadnikom. ili jer oseća da je i sam kriv za ono što je Lira ojađilo?

Rekao bih da takva” pretpostavka nije bez osnova. Setimo se da Lir, od trenutka kad se pojavio s telom svoje mezimice u naručju, optužuje.

O, vi ste ljudi od kamena. Ja

Da imam vaše jezike i oči,

Razvalio bih mjima svod mebesa.

Zanavek otišla je ona.

Pa još neposrednije i oštrije:

Prokleti bili, svi ste izdajnici,

Ubice! Mogao sam je spasti! sađ je

Otišla zamnavek. -

Upućena svima, ta optužba ipak najviše pogađa Olbenija. Edgar ima opravdanje koje mije beznačajno: tek što je izgubio nesrećnog, oca, koga je s toliko ljubavi negovao zato mu se mora oprostiti ako je, zabavljen sopstvenom mevoljom, smetnuo s uma tuđu, i opštu. Kemtu se pogotovu ne može prigovoriti da je zanemario svoje dužnosti prema Liru: prognani erl je, kako kaže Edgar, prerušen

Svog dušmamina Kralja bratio

I usluge mu, međostojne oba,

Činio. n T Lir se seća tog sluge u koga se Kent bio prerušio i hvali ga:

Valjan, je momak to, mogu vam Yeći;

Taj bije, i žestoko.

Da, Kent bije, dok drugi dele viteške megdane, i on misli na svoga gospodara, on, sam na kraju snage, radi toga i dolazi da bi,njemu „još jednom rekao laku noć“. Upravo to Kentovo {traženje Lira podseti Olbenija da su „veliku stvar zaboravili“, da su ratujući i rešavajući ko je prav a ko kriv, izgubili iz vida čoveka, one oko kojih su se pokrvili, Lira i Kordeliju. Kad su ih se opet setili, Kordelija je već bila obešena. |

Kordelijina smrt nije samo delo Edmundovog kapetama, ili samog Eidmunda kao pokretača i maredbodavca, ili Gonerile koja je to odobrila, za taj zločin krivicu smose svi koji su ga dopustili, i Olbeni, koji je naučio da se me sme odviše pouzdati u svoju kraljesku ličnost i kraljevsku vlast, koji pored toga ne zaboravlja svoju dužnost prema državi, ali je „veliku stvar zaboravio“: čoveka u meolji — i on je Kriv, pa i sam Lir. Da, i sam Mraljevski, još uvek suviše kraljevski, Lir, koji je „mogao da je spase“, a nije to učinio jer je bio kratkovido i neodgovorno uveren da se spletke i smicalice meljudi mogu mirno „nadživeti“, da će ih on i Kordđelija nadživeti bez ičije pomoći, među četiri zida tamnice, pevajući kao btice u kavezu. Kordelija nije morala, nije smela umzefti. Umrla je jer su ljudi, i oni dobri, bili slabi i nehajni. A u takvom svetu, na takvoj bozornici ludaka, jedna Kordelija me može, a jeđan Lir, raspinjan na takvom mučilišbu, više neće da Živi, a

U „Kralju Liru“ je Šekspir prikazao. ljude,

· Život i svet me wublažujući njihove grozote —

ali me kao njihovo raspadamje i konačnu propast. Ljuđi wu tu svakojaki, jedan svet sastavljen od starih i mladih, od Lira i Gonerila, Regana i Kordelija, Glostera i Kornvala, Kenta i Olbemija, slugu i kapetan&a, od ljudi koje nevolja, i sopstvena i tuđa, nagoni, iako ne uvek, da postupaju „uprkos svojoj prirodi“, da i sebičnjaci kao Pdmund, učine dobro delo, da mladi i neopređeljeni, kao Gloster, bezimeni sluga, Olbeni, vrše herojske podvige.

Poslednji stihovi tragedije sadrže odbijanje Kentove malodušne usmeremosti na zagrobni svet, van ovozemaljskog. Ono što bi „trebalo reći“, a što ti ucveljeni ljudi u tom tremutku ne mogu da kažu, to. je: da se mora prionuti ma lečenje rana, na izgrađivanje novog života, osmišljenijeg i savršenijeg. Ni buđućnost nije idealizovana, ni život onih koji su mladi neće biti naprosto „srećan i dugovečan“, biće samo manje bolan i stradalački nego Lirov. A ni to neće ostvariti pojedinac, kralj, nego ljudi kojima su potrebni drugi ljudi: samo oni mogu i moraju — i time što će meljude obezoružati aktivno i ma vreme — stvoriti svet u kojem će i buduće Kordelije moći i budući Liri hteti da žive.

"m ICSRA SLIKE ! ISKUSTVA...

sitnosopstvenički san, Tada on izneverava svoje sitnosopstveništvo, pokazuje se beskrajno dobronameran i pravedan da bi na kraju ovako položio račun hercogu koji ga je naimenovao za gubernatora: „go sam otišao na guberniju i go izlazim iz nje, i zato mogu kazati sa mirnom savešću, a io nije malo: go sam se rodio, 80 sam ostao, niti što gubim nili dobijam", I na kraju i Don Kihot potvrđuje te Sančince 0O80bine i priželjkuje na samyti da mu zavešta više nego što može: „hako sam, dok sam bio lud, želeo da mu dam gubernatorstvo nad jednim ostrvom, sad, kad sam pri sebi, da mogu, dao bih mu u upravu kraljevinu, jer to zaslužuje sa svojega iskrenoga srca i verne duže“, Ukratko, kao što Don Kihot prevazilazi društvena određenja viteštva svojom lJluđošću plemenitošću, tako iz Sančine sitnosopstveni čke koristoljubivosti izrasta lik koji je na sVnačin isto iako smešan i veliki: čovek ko voli ne samo svoga Sivca nego i ljude, ko prevazilazi uskoću svoje psihologije odanoš. istinskim, vrednotama života i ostvaruje 1” nutke u kojima jedno obično ljudsko biće Dr kazuje neslućenu, herojsku i istingku veličini koja se krije u malom čoveku. U tim trenuci ma ono što nam se u početku činilo kao šal na Sančov račun — njegovo uverenje da ć; postati gubernator, odnosno, kako on to kaže da će njegov gospodar znati da mu da „ono što je za njega i što će moći poneti“ — postaje istinski dvosmisleno: ne samo ironična ocena Sančine siMmosopstveničke psihologije nego i ironična ocena čitaočevog brzopletog posmatranja psihologije „malog čoveka“.

Kakav je, najzad, smisao ove višesmislenosti likova i situacija u delu? Ona je, pre svega, izraz renesansne misaone slobode i bogatstva, humanjstičke ofvorenosti prema raznolikim značenjima života, U tom svetu oslobođenog ljudskog duha nijedno značenje nije konačno i apsolutno određeno: večna sumnja i preispitivanje vrednosti su neminovna cena nove slobođe duha. Kraj geocentričnog posmatranja sveta, kraj teološkog određenja čovekovog mesta u lancu. postojanja, kraj gledanja na monarha kao na božansko ishodište vlasti i zakona, kraj vere u jedno opšte prihvaćeno tumačenje božjih zapovesti kao jeđini moral sve je ovo otvorilo beskrajna područja traženja smisla i besmisla u zakonitostima svemira i ljudskog postojanja, u strukturama društvenog uređenja, u moyalnim. idealima čovečanstva. Upravo u ovom smislu Servantesovi paradoksi i ?arodije su izraz renesansnog doživljaja sveta, ı višesmislena struktura njegovog romana, kao imetničko uobličenje potencijalnih sadržaja \jegovog života i vremena, izražava suštinsko 'beležje nove humanističke i renesansne kulurć, raznolikost perspektiva. A to znači, kao 'to kaže Žan Kasu, da čovekov „oslobođeni duh nosmatra i proživljuje pojave“, da ih „sređuje o vrstama, prema merilima razuma i plodo/ima iskustva“, A kako je „razum pojedina'an a iskustvo ograničeno ... odjednom izlazi da je ta bolje upoznata stvarnost, po nekom čudnom protivdejstvu, manje pouzdana. ... Čovek je otkrio prirodu ali je otkrio i svoj duh. A bog, koji je postavljao stalnu vezu između njega i nje, povukao se iz igre. Duh pogleda,

dakle, na iu prirodu pod raznim uglovima. Slobođa suda otvara, prema različitim umovima, beskrajno raznovrsne perspektive,“ 1I upravo u ovom smislu Servantesovo delo otkriva bogatu raznoznačnost sveta — umetnošću koja je možda slična nekim pofhvatima renesansnog slikara i filozofa Pitera Brojgela. Karakteristična je u ovom pogledu Brojgelova slika „Zemlja Dembelija“ — na njoj se svaka pojava vidi u drugoj perspektivi: „Svaki sto, svaka ravan naginje se za različne prohteve. A spavači, ispruženi duž, svaki u svojoj sopstvenoj dimenziji i prostoru, sanjaju svaki svoj odvojeni san.“ e

Ali slika nije samo prosti zbir tih odvojenosti; Servantesova vizija nije samo zbir raznolikih isečaka života' koji u njoj sanjaju svoje snove. Ona je i izraz jedne dijalektičke vitalnosti stvaralačke svesti koja je sva ta protivvečja sagledala i iskazala — ona je, bezmalo, cela istina: U ovom smislu Servantesov značaj u stvaranju romana kao "jednog od osnovnih post-renesansnih vidova svesti o životu može se možda naslutiti iz jedne zabeleške o romanu koju je Stendal zapisao na svom ličnom primeru „Crvenog i crnog“ 1834. godine: „Izgleda da je goilovo nemoguće dokučiti istmu o velikim kao i o malim stvarima, bar u bilo kakvim pojedinostima.,. više se ne može dokučiti istina (ona više ne postoji) izuzev u romanu.“ Svetozar Koljević

?%) Žan Kasu \) Isto, str, 52,

Bervanios, str, 51.