Књижевне новине

Slavko JANEVSKI

Bezbožna japanska bajka o letećoj glavi

U JEDNOM tokijskom, hramu posvećenom svecu Buđi čitao je vazdam, sam, kojekakva, čuda sveštenik Jogurto Gam.

On je samog sebe imao a mije zao, mije 2mao da wu svetu i drugih ljuđi ima.

Jedmom, je bromnzami Buda pružio najednom Yuku i kazao: —7&“5Jogurto Gam, danas za doručak tražim, lava i —

hipopotama! Ne mađeš li šta ti tražim Yeč ti dajem , pre stvamuća, glava tvoja staYa, stava tvoja glava ODLEPRŠAČE!

KMraj te bronze gladme

% tokijskom, hram, odmah, malaksao sruši se sveštenik. Jogurto Gam

i Yeče uplašen:

— Naći ću, hipopotama,

i lava Ću maći!...

I u skoku iz ugla

pođe đa ih traži...

Prošao je sve,

i tražio, tražio, tražio beskrajnim, uličnim, spletom, u zoološkom, vrtu se svađao,

AVUČHE DVE VOZNE KARTE u desni

džep pantalona i iziđe na peronm baš u

trenutku kađa obe kazaljke velikog časovnika behu na broju jedanaest. Bilo je više od jedmog časa do dolaska ponoćnog Voza. PeYron beše pust. Nigde nikoga. Opazio je jedino glave dvojice ljudi koji su seđeli do prozora u staničnom bifeu, pri samom dnu perona. Čuđam smrad je dopirao sa one strane gde se nalazila reka, a njeno korito je bilo tu blizu, odmah preko pruge, možda samo stotinu metara udaljeno od stanice. Reka beše potpuno presušila. Sada se iz njenog korita širio smrad uginulih mačaka i pasa, koje su varošani bacali, uprkos strogoj zabrani opštinskih vlasti i visokim kaznama, Odvratno, pomisli, zastavši pored niske gvozdene ograde. Ali baš me briga. Ja se u ovo mesto ionako više nikad neću vratiti. Nikad više. I njegov pogled odluta niz prugu što se gubila u gustoj pomrčini u kojoj se jedva nazirala meka slaba, nepomina svetlost, neodđređene boje. Noć beše sveža. On izvadi cigaretu, izgnječi je prstima, ali je ne zapali. Učini mu se da je suviše vlažna, Tek tada oseti da mu se ruke prekomerno znoje. A to je bio Još znak. Hitnu preko ograde cigaretu koju već beše stavio između usana, maramicom pokupi vodu sa svojih dlanova, onda izvadi iz kutije drugu cigaretu i pripali je, Mnogo je pušio poslednjih nekoliko časova. Jezik mu beše otvrdnuo i orapavio od nikotima. Začu se krik neke noćne ptičurine sa druge strane pruge. Tamo je bilo mračno i nijedam 'se predmet nije mogao viđeti odavde sa Derona. On se okrete prema ulazu. Ane još nema, pomisli, mađa je obećala da će doći ranije. Možda još njije ni krenula iz one njene 8Obice, ako se ta prostorija uopšte može tako nazvati. Tu se dve odrasle osobe teško mimoilaze, A. da bi to ipak učinile, moraju se okrenuti jedna prema drugoj i propisno očešati prsima i stomacima. Sreća je što ovde nema šta da se razbije i polomi. U sobi postoji samo jedan krevet i pored njega noćni stočić na kome stoji jedna okrnjena pepeljara i skripte iz biologije, ukoričene uprljanim zelenim koricama. Ana je imala jedan gramofon i mali radio-aparat. Gramofon je držala na jednoj drvenoj stolici u samom uglu sobice. Znao je unapred da će prvo začuti poznate akorde „Zvezdane prašine“ i ugledati skoro obnaženo telo devojke u šortsu i gomjem delu kupaćčeg kostima, oslonjene leđima uza zid, kose opuštene niz ramena lako opaljena suncem. Dugo je stajao pored vrata i gledao u nju. Divno je građena, mislio je i posmatrao, sve dok mu ona Yukama ne bi dala znak da dođe. Tada bi mu raskopčavala košulju i milovala njegova šiToka, kosmafa prsa. Osećao se oštar miris svežeg, crvenog laka, na njemim dugim noktima. Bila je uvek drugačija. Juče je zviždala i pevušila. Pravila je limunađu, a on je leškario na krevetu s rukama ispod glave i zamišljeno gledao u tavanicu. Nije ga ometala. Ostavila mu je čašu limunade na stočiću poređ kreveta i otišla da se okupa. Zadremao je. Ona je lagano uključila radio i legla poređ njega dopola Uvijena u svoj veliki šareni peškir ispod koga se naziralo njeno beloputo telo. Zatim je ispružila ruku i vadio je zasvirao jače.

Posle su dugo ćutali, A na rastanku, Amna ga čvrsto zagrli. Znala sam da se nešto događa s tobom, rekla je, jer ti se ruke jako znoje. To je rđav znak. Spolja sve u redu, a unutra bura. Ali nikada nisam verovala da ćeš i mene bovesti. Izičao je natraške iz sobe, mahnuvši jioj rukom. Dan beše sunčan. U dvorištu nije bilo nikoga. On lagano iziđe na ulicu i uputi se dole, prema malom parku, putem kojim je uvek išao i kojim se praktično zatvarao jedđam nevidljiv krug u kojem se svakodnevno kretao, To je bila poslednja, najteža etapa, U ovo kasno popodne ponavljala se ista igra i ista slika ispunjena sivilom. Stigao je do gimnazije. U dvorištu, ograđenom visokom gvozdemom ograđom, čula se dečja graja. Đaci su igrali lopte. Obema rukama uhvatio se za gvozdene šipke od ograde, zagledavši se za časak u ono

KNJIŽEVNE NOVINE

Srbo IVANOVSKI

svađao se sa celim, svetom. I — ni pravedan m krivo jadmi Joguyto Gam

ne nađe lava,

ne mađe mi hipopotama.

U mukama svojim stavim,

sap u suzama od, žalosti,

om je imao tek toliko paya

da kupi sićušnog miža.,

I tako, uzeo je miša

Jogurto Gam,

vratio se u hram: — Ne, mema lava i hipopotama! Zašto dalje da tražim —

nek moja glava ODLEPRŠA...

Možda postoje čuda.

pa čudo mačini Buda: ispod, tokijskih oblaka belih, glava sa Krilima leti,

a dole, u hramu,

bezglava, figuya šeta.

Jadmi Jogurto Gam,

mi pravedan ni Kriv, krilata je glava wu letu kao ždral jezdđi,

za jednim, hipopotamom · i za jednim, lavom,

među oblacima i zvezdama.

Postoje Hi čuđa il ne postoje čuda, ali dole je još uvek gladni Buda.

Balada

P ODIVLJALA gorka kYb u čauri maka. Put insekata je tih.

POEZIJA

POI

Tiha ludost

priveza ti oči : nerasevbetanim, sužam4a.. Svakog jutra, svakog jutra

ma tvom, putu jedna mežnost umire,

Ante POPOVSKI Makovi D

Gasi se moć i move Wbustinje Yasovetavaju.

OGOREVA lIčto u sazpučju gorkog alta. Kroz pogled, mimulog vremema šumi malo TvoTe

Onome što se u, opom tremutku rađa,

· potrebno je mofe...

Onome što u ovom ftremutku umire potrebna.

je strasna duša maka

Kao govor upaljenih boja u crvenom.

Dogorevam, u sazvučjima gorkog alta. Naokolo... sa bojom, pepela i dušom, deteta.

daleko... šumi mimo vreme

Toliko sam, mnogo zavoleo to nebo Pod kojim sam glasnije od zvuka pokolenja Osetio nešto gorko + teško.

Radovan PAVLOVSKI.

Cigani.

AŠTRKANI hao tamne kapi kiše Kroz žege

Ni crkvu za molitve Ni dyžavu ža Yatovanja nemaju Za druge su mač skovcli

Za sebe besmu, usamljeničku spevaše

Bela ptica tužna, ptica, prolete sa bredosećanjem, smrti.

A onog koji je majbolje pĐevđo među njima Za svog gospodayYa ižabryaše,

PRICA „MNJIŽEVNIH NOVINA"

što se ftamo unutra događalo, ali se» brzo odvojio i hastavio uličicom što je vodila prema

njegovoj kući. Čuvaj se psa, Tako je pisalo na kapiji. Uz taj natpis na beloj, aluminijumskoj pločici, beše naslikana glava psa načuljenih ušiju i iskeženih zuba, što mu je davalo izgled krvoloka. Mađa Kuki uopšte nije bio takav. Naprotiv. Bio je mio i pitom, Ležao je obično na podu, kraj nogu žene duboko zavaljene u staromodnoj fotelji smeštenoj u uglu sobe do prozora. Volela je psa i tu fotelju. Najčešće je ležala u fotelji, glave. prebačene preko naslonjače i okrenute sasvim Ustranu, jer joj je očigledno smetala kosa sakupljena na potiljku i sklupčana dugačkim ukosnicama. Osećao se miris njenog parfema tome je više od deset godina. Svaka stvar u koji nikada nije menjala od dana venčanja, a kući mirisala je na taj parfem. Čak je sa njim i psa mazala. Pas je mogao nešto rasturiti ili razbiti neku stvarčicu u neopisivo čistoj i pedantno uređenoj sobi, a čovek mije. Volela je stvari, uživala je da ih gleda, a on je želeo da se njima. koristi. Nastajale su svađe, sukobi. Vremenom se počeo osećati kao krivac, naročito posle veoma retkih večernjih izlazaka, koji su se završavali u predsoblju.

Onda je, pre nekoliko meseci, sreo Anu. Život počinje u četrdesetoj, rekao je, kad je prvi put bio sa njom u onoj sobici, Ana se smejala. Klimala je glavom. Od tog trenutka je sve nade vezivao za nju. I sada, dok je sedeo na ogradi perona, mislio je na susret i na sve ono što je doživeo sa tom neobičnom devojkom. Bližila se ponoć, a nje još nema. Utom opazi jedmog čovečuljka, koji prođe peronom pored njega i uđe u stanični bife. Nosio je sa naporom veliki crni kofer. On se tek tada seti da ništa nije poneo od stvari, izuzev četkice za zube i pribora za brijanje koji je krišom uzeo iz kupatila i zavukao ga u džep, Ništa više nije mogao uzeti od svojih stvari, jer bi žena odmah primetila nestanak najmanje ili najbemnačajnije stvarčice iz kuće, Večeras, kada je Dbošao, ona je spavala, ali mi tada nije mogao ništa poneti, jer se lako budila. Jedva je i sam uspeo da se izvuče iz kuće i da na brzu ruku napiše jedno pisamce koje je ubacio u poštansko sanduče. Ona će ga tek sutra naći.

Opet se začu krik one noćne ptice sa druge strane pruge. On se diže sa ograde i pođe ivicom perona, prema ulazu odakle je trebalo da se pojavi Ana, Ugleda čoveka i ženu, koji sn se ulicom približavali ulazu osvetljenom stavomodnim svetiljkama čija je svetlost bila izrazito Žute boje. Oni prođoše pored njega | zastadoše baš ma onom mestu gde je on do maločas seđeo. Odmah zatim pojavi se jedna debela žena, sa velikom, nabreklom torbom u ruci. Još samo nekoliko minuta i voz će biti ovde. Sada je već bilo desetak putnika na peronu. Ti ljudi i taj voz koji je trebalo da naiđe, izazvaše u njemu neko čudno neobjašnjivo osećanje. U prvi mah nije tačno znao šta je to, sve dok se na peronu nije pojavila Ana. On je mju opazio još dok se približavala polumra–čnom ulicom, ispresecanom. senkama obližnjeg

· drveća, mada mu se najpre učinilo da je to

neki muškarac čiji je hod sličan Aninom. Tek \

Đorđe GAJIĆ

kada se približila, kada je ušla u onaj osvetljeni polukrug ispred samog staničnog ulaza, video je da je to odista ona, Bila je u pantalonama, Beše nakrivljena u desnu stranu očigledno bođ teretom sivoš kofera u kojem je

| nešto' zveckalo' kao svežanj ključeva, Kosu be-

ye.

še pažljivo povezala maramom, tako da je njen obli vrat sada izgledao još duži nego što jeste. Spustila je kofer na pločnik. Zatim ga uhvati za ruku, dišući duboko, pri čemu je zabacivala glavu unazađ savijajući čitav gomji deo tela. Reče da je jako žurila, skoro je trčala, onako sa teškim koferom. Čim se umirila, oh uze ko> fer, a nju uhvati za ruku i povede je prema maloj gvozdenoj kapiji koju je upravo otključavao jeđan visoki čovek u železničkoj uniformi. Tu su svi pulnici morali proči da bi &e popeli u voz. A otvaranje te kapije, koju je svaki odrasli muškarac lako mogao preskočiti, značilo je da Voz upravo treba da stigne. On pogleda u stanični sat. Još samo četiri minuta. Sada se već čuje žagor pubnika okupljenih blizu kapije i peronske ograde. On i Ana su stajali okrenuti jedno prema drugome, licem u lice. Gledao je nekuđa preko njenog ramena, tamo odakle je voz trebalo da naiđe, dok mu je cigareta dogorevala u uglu usana pretva– rajući se postepeno u tanku spiralu zgusnutog pepela. Ana pimu i spirala od sagorelog đuvana se prelomi. Rasu se po reveru njegovog kaputa. Ali, sve to nije primetio. Čak nije ni pogledao nego je i dalje zurio preko njenog ramena.

Začu se tutnjava. Svi se okretoše na tu stranu, ugleđavši u daljini snažnu svetlost koja je podrhtavala. Lokomotiva projuri tako kao da se uopšte neće zaustaviti, ali odmah zmafim nastade zaglušujuća buka gvožđurije, voz naglo uspori brzinu, sada su se već jasno mogle videti ozmake vagona. .i lica putnika u osvetljenim kupeima. Najzad se sasvim zaustavi. Put= nici sa perona pohitaše, neki su već bili na papučicama vagona, Voz na ovoj stanici me stoji dugo. Ana ga čvrsto steže za mišicu i tek tada om se polako saže i uze kofer. Opet se na njegovom licu pojavi onaj neobjašnjivi osmeh, pomalo nasilan, onda još jednom pogleda oko sebe i uđe u vagon. Ana brzo pronađe dva mesta. Seđoše. Tađa oseti da mu se ruke opet strašno znoje i krišom protrlja dlanove maramicom slepljenom i mokrom od upotrebe. Nabolju su se čuli uzvici železničara, Ona lagano spusti glavu na njegovo rame, ali on nBjednom skoči i uhvati se za džepove. Zaboravio sam cigarete, reče, odgurnuvši vrata u stranu. Siđe s voza. U bifeu nije više bilo nikoga, izuZev bucmastog čoveka u beloj bluzi, koji je stajao iza šanka i olovkom mešto računao na komadiću hartije. On uze od njega dve kutije cigayeta, stavi ih u džep i iziđe napolje, zastavši iza jednog kamenog stuba na peronu.

Pogleda na onu stranu kuda je voz trebalo da pođe. Samo mrak i neizvesnost, Opet se seti žene, fotelje, psa. Odjeknu pisak lokomotive. Bio. je napadah, zaglušujući. On zadrhia. O, bože, prošapta, obgrlivši rukama hladan kameni stub iza kojeg je stajao. Sada je već movao potrčati da bi se popeo u voz koji je la> gano počeo promicati. Onda sasvim nestađe u pomrčini. Šine su još nekoliko tremutaka podrhtavale, pa su se onđa i one smirile, Peron opet beše pust. Samo je on ostao ma hjemu, priljubljen licem i telom uz oronuli kameni

stub iz čijih su rupa, pri najmanjem dodiru,

Ispadali simmi komadići cigle i maltera.

60512

Jovan KOTEVSKI

Sneg

N AOKROLO bezlično, mrtvo mote belime. Oslobođi me visina,

od blage dubine zvezda

sakyri me. O, bela ptico moći!

Ispružili smo dlanove mežne

i u duši ih grejali.

Sada, seđeći kraj prozžova čekamo.

Kao smovica, dolinama, vetar pada,

a srebyne česme koje smo mali

sađa kao slomljena krila golubice mosimo. Dodirni me prividno studemnim licem, zazvoni prividno dolinom...

Sačekaj, pa još malo, zapevaće

bela btica u moći, vejavica.

Tamo gde je ležao dodir tvoga tela

usred zelemih plastova vetra u aprilu,

sad, list, beli cvet tvoje duše.

Sa makeđonskog preveo Radivoje Pešić

ILUSTROVAO HALIL TIKVEŠA