Књижевне новине

Ervin r FRIC

| Svakidašnjost

VAKIDAŠNJOST wmije to da je maš život svakog dama jedmak. Svakiđašnjost je to da.je maš život svakog dana jednako beznačajan. Svakidašnjost nije to da smo mesrećmi. Svakidašnjost je to da je maša mesreća tako svakidašnja. Tako smo đavolski slični u svojoj sićušmosti; i svi tako uaučtivi, majušni, sebični, uglađeni; svi uzgajamo koze jednake pasmine, svi sadimo kupus ma jednak wačim, i maša su mam djeca već sasma malena slična,

Za strojem u tvoynici pravimo svakog dana iste kretnje,

u kamcelariji među spisima svakog dama iste kretnje,

kod žeme u kYevetu svakog dana

iste kretnje.

Drugi ljudi isklešu kakav kip, izmisle kakav filozofski sistem, povedu, kakav narod, u boj za slobodu, otkriju movu zvijezdu, izbace u, svemir novu plometu, a mi smo svi sporedma lica, kreature,

drvene figure, od svega mas hwata jeza,

od svega mas u sYcCu, zebe. Našu svijest mišta, ne podiže, mas me vežu ljudske veze, za svijet mas veže samo mseći lanac nmepotrebnosti, Moralne krize nama su mepozmate, nas se migdje me dotiče histoija, nikakvih, odluka,

mikakvih, dilema, samo praznina. Samo bo svakidašnjosti gnaziš, samo duša i sYce ti sahmu i za meko vrijeme opaziš da ti nisi više ti.

Radoslav PAJKOVIĆ

N AŠ GRAD je najtužnije mesto na svetu. Ovu glosu nismo izrekli mi, jer toliko ne umemo, već ju jc jednoga dana otDevao na propovedi otac Antonije: »Čeda moja, neka vas bog sagleda u svojoj čestitosti, neka vas anđeli čuvaju u vašim nadanjima, volite svoju veru, ali klonite se iskušenja, Vama je potrebna ljubav, a ljubavi jc danas sve manje, jakože u svetu jest mnogo bezumnika koji biše hteli da je unište. Molite sc za spas svojih duša, jer crn oblak tučonosni, kako mač Sudijin, nadvija se nađ greh ljudski. Ovaj grad je zlo zahvatilo, i u: zla će i nestati. Tužno Jc njegovo imc, još iužnije postojanje. Crno mu je pisano, velim vam sa ovog svetog muesta, u knjigama mu tako stoji. Molite sc za njega, dcco moja, padajte na kolena, pastiri čedni, prizivajte Ime Višnjeg i danju i noću... Tako otkrismo poreklo naše nesreće. Sada znamo: nema prokletijeg mesta pod ovom kapom mebeskom, za koju verujemo da je na ludu glavu nasađcna. . x Gospodc bože, kakva jc to pustara, ovaj naš grad — Ig. Leži na kraju ravnice, kao na kraju mora, ispljusnut, odbačen; bela školjka, iznutra prazna, a spolja sa svake stranc čvrsto zatvorena, Oko njega je sivoća, ı ıizmaglica, i tuga; zaboravljen, nikakav talas do njega ne dohodi, nikakav dah svežince. Tavori tako u svojoj čamotinji, kao izumrli polip koji je izišao da, se sunča, u prašini ı brlogu; pod žestokim sijanjem sunca isparava Sc ! smrdi. Iz njegovih zidina izbija bezbojna para ı u finim pramenovima se penje u nebo; zbog toga, eto, gotovo uvek izgleda kao da gori: gori, tlnja, a ne dogoreva, Prigušeni požar, nevidljiv i nerazbuktao, ali ipak proključao; kao da sec to ogromno brdo, sa šumama i kamenjem u sebi, dimi. Odozgo besni raspaljeno sumce, a odozdo bije omorinom suva zemlja, Sve je belo, i sve usijano od vreline, žege, Ulice stoje prave, izukrštane, kao groblianske parcele; neprirodnost, ubitačna simetrija. Kuće su ukočene, tvrde, oštrih ivica; blešte na suncu, sveze okrečene, i peku sc, pucaju. Sa spuštenim žaluzinama, ravnih temena, slepe, one kao da nisu skloništa gde se živi, već nasloženi mrtvački sanduci, uglačani i ncpomični. TI zaista, sve je ovde tupo i kameno, kao među krstačama; naš grad liči na zapušteno groblje. Nema vetra, pa sc ni limeni petlovi dimnjaka ne vijore iznad krovova, niti lišće treperi u platanima. Nigde kretanja, nigde žagora, Veselog cvrkuta koji bi u predvečerje mogao a se razleže; samo fišina, muk. I zebnja. Ljudi ne izlaze na ulicu, ni sa kim ne razgoYaraju, tako reći ne poznaju sc među sobom; :ao da su stranci, a ne svoji, meštani. Mesto cveća, na prozorima drže obešene vencc CrTVCnih paprika; možda je, zbilja, onaj zadah što se svuda iumaokolo širi oko našeg grada baš od tih paprika dolazio. Jer, njih ima mnogo,

nema šta, prava napast. Kažu da i avi Oni koji slučajno zalutaju u naše nebo odmah «beže od „mjhovog smrada. Jed-

nom je, pričaju, putovala u takvom avionu glavom Nj. V. Kraljica Paraskeva Blažena 1; Valjda je išla na jug, u Grčku, na letovanje, ko bi ga znao zašto. Bila je u pratnji Princeza, svojih ćerki, Gospođice Agate i Madđamce Agnje, i kada su naišle iznad našeg mesta morale su, sve tri — o, kakva sramota! — da Zapuše svoje veličanstvene noseve odekolonjiZiranim rupčićima i da dva put — čak! — ki-

u; bože blagi, kako li su to izdržale.

A mi o svemu tome, bogme, vodimo malo računa. Živimo nekako osobenjački, tvrdogla-

Vo, kao da nam se ništa ma svetu me tiče, IZ-

Sleda da postajemo čudnovat soj ljudski. Dosada nas i sunce ubijaju, čine nekako pomerenim, suludim. Raspadamo se od merada, od esmislenosti. Nema sc kud, ništa se me deava, ništa ne menja svoju boju; kao da se

KNJIŽEVNE NOVINE

Tvoj je život

već ođavno u, cm, moć botopljen. Ubijen.

Iznakažen.

7-ž

4 NEĆU da me svakidašnjost povuče

_ u strašam, vrtlog kruga, 59Og.

Na sve četiri strane hoću da budem, otuorem ko što je i kršćanski bog. U svim stvavima ovoga svijeta

ja hoću da budem prisutam, sve hoću da doživim, ; u svaku tajnu da proniknem i svakoj stvarni

da udarim

svoj pečat,

Ko onrač,

ja hoću da ostavim, iza, sebe

d svoju brazdu, takvu što se meće iza mene zasufi. Ja hoću da ostavim,

spomem i trag. Sa dma mora bezimemosti ja hoću ma svjetlo dama i da još živim, s onima, koji će gledati ma mas kao ma stava vremena. a.

A NE ZNAM za strah ·

" Nedužni bojovnici me znaju za strah,

S ljijanom, ću, poći

protip indijske gladi. Ljiljamom, ću wwništiti

američku bombu. Ljiljanom, ću otjerati

kimeskoga, zmaja. Vaša mrtva, pepelom zasute usta, ja ću izbičevati ljiljamom. Sljepoću i omu, mržnju u vašim, očima ja ću oslijepiti ljiljamom. Vašu suyovu, memilosydnu, ruku ja ću probosfi ljiljamom.

Ne učinim, li tako,

bočet će se usmyđivati vode u zemlji, jabuke meće dozrijeti,

mnoga se djeca meće Yoditi,

čunak ma, Yvazboju trgat će miti + neće tkati, čežnja će počet da gnjije u čovjeku, svijet će

818, hagu

| ud

——_

iznutra ugasnuti.

«JJ A POSIŽEM za svjetim, silama. Tražim ih, posvuda, neu?Žmorno, | sve dalje ko izgubljem pas gospoda?Ya.

Ako je istina da se u ovoj zemlji , čovječnost orgamizirala wu, političku, silu, ako.je istina da moćna pesnica ove zemlje

štiti čovječmost, otkuda onda praznina,

odakle hladnoća?

Ne predbacujte mi kruh:

kruha ima dosta. Ne predbacujte mi stvarni:

stvari ima dosta. No vecite mi: zašto me tako steže u gyYlu, zašto je moje sYce

gladmo? Recite mi kome je u ovoj zemlji botrebnw,

moja žudmja za životom, kome je potrebna

moja vjera u čovjeka, kome je potrebno,

moja klasna svijest? Recite mi · zašto smo suvi okrenuti prema sebi ko maopako.odjevem kaput, zašto mosimo zaslone ma očima kao da želimo da nas život me prYepožma, zašto sakYvivamo vuke iza leđa ko lopovi? Svi vi koji ste vjerovali recite mi

zašto u ovoj zemlji

me lete ždyalovi?

Svi vi koji ste kitili budućnost

kao netvjestu, Yecite mi

zašto je ta vaša mevjesta

ružna?

PRICA „KNJIŽEVNIH NOVINA"

| i šamo vreme zaustavilo. i otvrdokorilo. Mli-

tavi, mlaki, jedva da dobijamo želju da se bilo kuda maknemo. Ponekad odemo do bogomolje, poslušamo malo oca Antonija, pa nam i to brzo dosadi: nc razumemo se mi mnogo u njegove molitvenike. Pokušamo da se opijemo, ali i to nam se, pre nego što i osetimo njegovu slast, ogadi: rakija je bljutava, kisela; ispljuckujemo je kao da smo trnjinc jeli. Ncma ničeg novog u našem gradu, ničeg Što bi nas zabavilo: putnici nas zaobilaze, ptice izbegavaju našc prostorc, suseda nemamo, a novinc već odavno nc dobiiamo. Jedina naša

veza sa ostalim svetom bio je Jedan mali voz, ·

starudija obična, koji od rata naovamo neprckidno klopara uz reku a nikada ni jednog bputnika ne donosi: železničke vlasti su već u nckoliko mahova htele da ga ukinu, ali bi se gradski oci uvek tome usprotivili; ko zna zbog čega, valjda zato što su voleli da naš grad ima nešto čime će sc ponositi. I tako, odsec-

/| OI a a O iy

“77907 // ya

Z“A4

ZAZAAA/ 7

LS D=Lyee JAZ MP 67////

~ ~

|| SUR

7 474 UO |

"ičeni od svega, gmižemo isped sopstvene kože,

u sebi, kao ponornice. Pre bi ponekad bar cir» kus naišao, pa bi se lepo proveselili: malo komedije, malo muzike, deca sa balonima, dresiranc zveri, pečeni kikiriki; eto koliko nam je potrebno da budemo živi. A osim toga, pre smo. imalii gradske zvučnike, što je isto tako va-

· Žno: preko njih smo, nedeljom, saznavali sport-

skc rezultate, o čemu smo posle danima raspravljali po kafanama i brijačnicama. Najugledniji čovek grada u to vreme bio je Uno Temalj, Ciganin, koji je lično rukovodio tim raštimovanim zvučnicima iz kancclarije predsednika opštine.

Sada od svega toga ništa više nema. Gluvoća, kažem vam, jeziva zabit.

Idemo na reku da gledamo kako voda teče. Možda tamo može da se nađe i mešto zanimljivo: verujemo da se jedino u reci dešavaju nekakve promene i da će mas to malo razdrmati. Okupljamo sc na trgu i, nemi, krc-

| AM!

/}M |

(\,

\ /1} IJ) \WWWW.

ILUSTROVAO: HALIL TIKVEŠA

EZIJA

v I KOJI MISLITE da je dobro ako čovjek živi ljudski, pjesnik ima u Yukama teymometar i kaže vam: stupac se spušta. Vi koji me želite da padme mak: stupac se spušta. Vi koji ne želite da maša čovječnost bude jednaka ogledalu moći: stupac se spušta. Pjesnik ima wu rukama teymometar i kaže vam: stupac se spušta; tom mašem, ustajalom, od svih, svjetova najboljem, svijetu potrebam, je svježi dašak, | baš kao i starom, šugavom bDSU, hitac. 6. vV APIM hosana čovjeku, mo kome je potrebna moja Yiječ? Mojoj su majci razboji probili uši svojom, grmljavinom, i moje pjesme me čuje, za mju me postoje viječi., Mojim, je učiteljima duh, podjetinjio + me uvide da riječ je moja zrela i muška. Moje političke vođe nemaju više potrebe za, , osjećajima i memaju vremena za otkucaje sYca. Drugovi rađnici ne čifaju lizske bjesme, fko će u zoju lica svoga, još maniti za igračke duha? Kome je još potrebna moja Yiječ? Sa slovenačkog Ivom, BRAJDIĆ

ćemo gomilom ka njenim obalama: kao da ie to. procesija, ili veliko hodočašće svetoj vodi. Na čelu povorke ide otac Antonije, u dugačkoj crnoj mantili, sa skimutim šeširom, i maše velikim krstom, mrmljajući nešto što niko od nas ne čuje. Kada stignemo na reku, tada ji mi skinemo svoje kape. Voda je tamna, gusta i teška; valja se tromo, kao crno testo, i razliva po vrbacima i sprudovima, Od duga stajanja smrdi na buđ i žabokrečinu, a u dubini melje pesak i oblutke: odozdo se čuje potmulo udaranje. Nekom bi to izgledalo kao kakva pretnja, ali — začudo — mi se ne plašimo: više bismo voleli da nas reka proguta, nego da na suncu skapamo. Stojimo nad mjenim virovima, zaposedamo joj obale i netremice gledamo u tiho proticanje: jeste, iskrada se

. voda, iskrada sc vreme, prolazi”na*#i muka,

nestaje bol; kao da nam.i.krv od toga u žilama življe struji. š

Teče reka, teku dani.

Jednolično, neosetno.

I tako sc nekako održavamo. Voda ponckad donese crknutog konja, ili raščupanu vranu, ili krv otete crvenice: izgleda da omi jadnici uzvodno ostaše bez svoje baštine; žute sec tikve, crni voće i plotovi, promiču rasturena vitla seoskih vodenica. Za njih sve to znači: zbogom letino, a za nas — igru, razonodu: eto, ima na čemu da se oči zaustave.

A pre nekoliko dana prvi put smo videli na reci jednu bubu: bila je kao stršljen, ili nešto slično, i izlazila je na kamenu ploču da se sunča. Čim smo ic ugledali, odmah smo shvatili: to je ono što nam treba. I dok smo se naginjali da je bolje osmotrimo, ona Dpobeže u rupu ispod kamema: razočarani, tužnih lica, pogledasmo se. :

Sutradan smo je ponovo čekali da se poJavi. Bilo je rano jutro, sunce je tek izgrejavalo, a mi smo ipak stajali okupljeni oko njenog legla.

Eto je, izlazi — reče stari skeledžija, koji ic dobro poznavao svaki busen, i svaki grm, ovuda pored rcke.

Video sam joj pipak kako odozdo proviruje.

Verovatno ispituje da li ima opasnosti,

Opipava vazduh.

Ne sme, sirotica, da se pokaže.

Moramo je sačekati.

Otada smo svakog dana stajali nadneti nad njenu rupu: bdeli smo, kao da je ta buba jedina naša mogućnost da se izvučemo iz ove prokletinje. Ona, se, najčešće, nije pojavljivala, kao za inat, ali mi smo bili uporni. Činilo nam se da će ona da preobrazi ovu sivoću i da pokrene neki mali točkić u prirodi od kojeg će sve da poteče: i svetlost, i šumovi, i zelen!ilo, i voda, i sok u biljkama. Jedni su govorili da ona ima zlatna krilca, a drugi — ružičaste noge, treći su je upoređivali sa vilinim konjicem i pripisivali joj neverovatne moći i osobine. Ali svc je to uglavnom bila laž i samo se sa sigurnošću moglo tvrditi: njoj je pretila velika opasnost, odozgo, sa neba: sunce je moglo svakog trena da je sprži. Gospode jedini, šta bi sa nama bilo ako bi se to desilo? {0

I tek danas, neočckivano za sve mas, uspesmo da je celu, na miru, razgledamo. Zatekli smo je na spavanju, baš kada je sunce najžešće peklo, i privukli smo joj sc, puzeći na kolenima i laktovima, da nas ne bi osetila. Došli smo do nasipa i tu polegali, kao u rovu, a samo su nam glave virele: mogli smo da je našim prisustvom uznemirimo, a to bi već bilo svirepo.

Mora da nešto lepo sanja — reče Ignjat, sakupljač starih kišobrana.

Verovatno se odmara — dodade ikonopisac. . Napatila se mnogo, nesrećnica — procedi čuvar gradskog parka. j

Kako je žalim — zapišta bledi voskar.

Ali zašto drhti? — upita prodavac engleskih lula.

Kao da je neki unutrašnji bol steže — protumači visoki travar.

Tada svi podigosmo glave i videsmo: leža-

Nastavak na 12. strani