Књижевне новине

Nastavak sa 8. strane

ćene tkanice, natopi ga vrelom MKyvlju i baci pred Miku“. Simeun Đak svoje izmišljene avanture pripoveda kraj kazana, pripit i razrakoljen. David Štrbac, „malen, nizak, suv kao grana, lagan kao perce“, ćopav, tobož stidljiv, nemirnih i živih očiju, pun podsmeha, ironije i prezira, lukavo se nosi s jačim protivnikom, boreći se svojim načinom, domišljanski, ali odlučno i bespoštedno. Lik Davida Strpca, ostvaren sigurnim potezom pravog portretiste, ne izdvaja se samo svojom uverljivošću od ostalih, i inače veoma plastično prikazanih likova Kočićevih, već u celokupnoj istoriji novije srpske pripovetke stoji kao jedinstven primer sjedinjenja narodnog duha i oživotvorenja nacionalne i socijalne žudnje porobljenog seljaka za pravdom i slobodom. Izjednačujući se mestimično sa magistralnom satirom Domanovićevom, Kočić je u „Jazavcu pred sudom“ neposrednije nego igde iskazao sve svoje moralne i stvaralačke osobine. Njegov Štrbac, čija se sabraća susreću u narodnim pričama, istovremeno je i buntovnik i filosof, i prorok i političar, i šeret i očajnik: on je simbol i otelovijenje kočićevskog duha i ideja, potvrda njegovog stvaralačkog opredeljenja i izraz prave prirode njegovog buntovnog realizma.

U ciklusu o Simeunu Đaku Kočićeva satira dobila je nešto drukčiji vid: ona Je veselija, vedrija, duhovitija, jer u Simeunu Pejiću, omatorelom manastirskom đaku, spadalu,. pijanici i pričalu, ima više šerelluka i lakrdije a manje Štrpčevog bola i gorčine. Njegova duhovita reč razveseljava, njegov prostonarodni humor podiže i shaži; oh okrepljuje. „Da nije šale, eglena i ove blagoslovene mučenice — veli Simeun — vjerujte mi, djeco moja, da bi pola svijeta u našem nestetnom otečestvu od gorkog jada i čemera poluđelo i s uma sišlo“, „Simeun je — pisala je Isidora Sekulić — zemlja i krv, jedan od epskih tıipova haše poezije. On je potpuni tip šaljivog epa. (..) Glumački obdaren, on oživi pred ljudima fragmente iz narodnog života, „konvert ra prošlosti u sadašnjost, ubedi ljude u neku istinitost, ispuni ih strašću, koja uvek struji iz ubedljivih trenutaka,“ Neuporedivo snažnije nego u „Sudđaniji“, koja takođe ide u red Kočićevih satiričnih dela, ali koja je po mnoštvu političkih implikacija bliža „Jazavcu pred sudom“, Kočić je sa nekoliko pripovedaka o Simeunu Đaku svome delu obezbedio jednu novu dimenziju: udarajući temelje bosanskoj satiri, on je pokazao da je narodno stvaralaštvo neiscrpna riznica kreativne snage, kojom se on, pišući svoje pripovetke i crtice, koristio obilato i višestruko. Vedrina Simeunove fantazije i njegovih duhovitih laži bila je poslednji tračak svetlosti u 'Kočićevom delu. Napušiajući satiričnu pripovetku, kojoj će se bez većeg uspeha vratiti pre nego što sasvim prestane da piše, Kočić počinje da se koleba u svom optimizmu i njegove pripovetke postaju tamnije. On i dalje zadržava spoljašne odlike svoje pripovetke: prisno osećanje prirode, poetičnost i lirizam u opisima, gipkost rečenice, čistotu jezika, neposrednost dijaloga, sposobnost građenja likova i ocriavanie karaktera, ali počinje da gubi i inače nedovoljnu moć fabuliranja. Zadržava se na slikama, kojima je.i ranije uspešno. nadolaadiyaa alat sti svoga pripovedanja i sve češće počinje” piše lirske fragmente i pesme u prozi. Ubrzo zatim, ostavljajući. svoje delo' rascepkano i, nedovršeno, on prestaje da se bavi književnim radom i posvećuje se isključivo politici i javnoj delatnosti narodnog iribuna, koju će prekinuti bolest i prerana smrt.

Književna aktivnost Petra Kočića nije irajala dugo. Strogo uzeVvši, najplodniji period njegovog pripovedačkog rada bile su nckolike godine provedene u Beću, na studijama. Za to vreme on je napisao i objavio sve fri knjige pripovedaka „S planine i ispog planine“, u kojima je okupljeno ako ne sve što je Kočić napisao ono svakako najznačajnije što je iza njega ostalo u srpskoj književnosti. Neposredno po povralku iz Beča on zanemaruje literarni rad i ulazi u političke okršaje, koji malo po malo apsorbuju njegovu ličnost. Nacionalni rad u Sarajevu ı Banja Luci, novinarstvo i publicistika, pokretanje i izdavanje listova Otadžbina i Razvitak, tamnovanje, proterivanje, seljakanje iz mesta u mesto, intenzivna politička i socijalna akcija, parlamentarna borba s autoritetima tuđinske vlasti i sa predstavnicima oportunističke čaršijske politike srpskih prvaka, postepeno udaljuju Kočića od literature, kojoj se na čas vraca u kratkom predahu između tamničke ćelije i stolice u bosanskom saboru, kada je sa Opotravka u zavičaju đoneo sumorne i gorke „Jauke sa Zmijanja“, TTemperamentan i nepokoran,. odlučan i nepomirljiv, strastan u svome nepoštedhom angažovanju za dobro naroda, on u naciOnalhom radu učestvuje čitavim bićem, odričući se ne samo književnosti nego i najosnovnijih životnih potreba. Narodni vođa, poslanik u sa-

ru, istaknuti književnik i javni radnik, on Oštru sarajevsku zimu provodi bez kaputa, nadajući se da studen neće dugo potrajati. „JzKledao je — seća ga se Jovan Dučić — vecma bosanski ustanik nego bosanski pisac: i čovek za megdana, a ne za meditacije: i jači na kuburi nego na peru. Niko nije očekivao da će jednog dana Kočić napraviti prevrat u srpskoj noVeli, nego da će pobuniti ljude u Bosanskoj Krajini, i popaliti tamo turske čardake. Cela muška Dojava. Kočićeva odavala je borca i kavgadžiju. Njegov visoki stas bio je pun neveštih pokreta, kao u čoveka koji dobro sedi u sedlu, ali nc Ume da korača po frotoaru. Niegove su ruke bile dugažke kao u zvonara, a oči široke i unezVerene, kao u lovca na lavove, a ne na zečeve ili jarebice, Imao je glas koji je više trubio nego Izgovarao ljudske reči.“ -

lako stamen i temeljan, slomio se i ugBaslO

bre vremena. Pokiđanih živaca i pomračene svesti. umro je u beogradskoj duševnoj bolnici za Vreme prvog svetskog rata, u Srbiji koju su tada. kao po ironiji sudbine, pod okupacijom drŽali oni proliv kojih se Kočić u svom životu borio, Poslednje dane proveo je u samoći, koju je podnosio kao i njegov mračajski proto, ćutjivo. pušeći, podnimljen i mrk. zatvoren u sVOme bolesnom i pomerenom svetu. Nemiran i nePoverljiv. osećao je potrebu da hoda, da se kreće; šetao je po bolničkom parku odsutan i Smrknut, sve više gubeći vid i sve češće zapadajući u bezizlazni očaj. iz koga ga je spasla smrt, Jednog toplog letnjeg praskozorja.

Predrag Palavestra

KNJIŽEVNE NOVINE

POZNATO JE da Kočićevi biografi (M. Karanović, B. Čubrilović, T. Kruševac, G. Banović i drugi) nisu ostavili potpunije i detaljnije podatke o njegovom školovanju 'u Beogradu, još manje o pripremanju za ispit zrelosti koji je polagao u Prvoj muškoj gimnaziji od 1. do 12, juna 1899, godine. Ovaj, mnogim te-

| Škoćama ispunjen, deo Kočićevog đačkog života dugo

je bio prekriven velom zaborava. Njegovom osvetljavanju najviše je doprineo Dragoljub Vlatković u svome vrlo preglednom i dovoljno dokumentovanom radu „Petar Kočić kao maturant“, objavljenom u „Prilozima za književnost, jezik, istoriju i folklor“, knj. XXV, SV. 1—2, st. 114—117, za 1959. godinu. D. Vlatković ispravno deli Kočičevo školovanje u Beogradu na dva perioda: do VI razreda, za koje vreme je koristio „blagodejanje“ i bio izrazito vrlo dobar đak, i od VI do VIII kad, izgubivši državnu pomoć, više gladuje, a manje uči. Kočić se doista mnogo mučio u ovo vreme, Kako je u martu šk, 1896/97. zbog „trojke“ iz matematike Kočić izgubio „blagodejanje“, motlao se, predstojeća tri meseca, do kraja školske godine, za hranu zadužiti kod kafedžije Janka Najdanovića koji ga je tužio „Sudu grada Beograda“, a ovaj je izdao rešenje broj 7.173,2. juna 1897. g. u kome odobrava zabranu „na svedodžbu školsku Petra Kočića đaka VI razreda gimnazije“. U Spomenici gimnazije, na 248. strani, čilamo: „Kako je Kočić popra/io sV\Oju situaciju nije poznato“, Pa ipak, jeste, U jednom memotnijalnom članku Milorada Pavlovića-Krpe, niegovog školskog druga i kasnijeg vrsnog saradnika, čiji se original čuva u Narodnoj biblioteci SRS, nalazimo da su ovaj dug kafedžiji Janku Najdanoviću izmirili beogradski trgovci Đorđe Radojlović i A. Biba. Ovi darežljivi ljudi dodali su na traženu sumu suda (40 din.) još 200 dinara da se „šŠestorazredniku nađe za duvan“, Tako' je Kočić izašao iz teške materijalne krize i konačno dobio svedočanstvo VI razreda gimnazije.

Koliko se Kočić mučio u ovo vreme najbolje se vidi iz pisma koje je 93, VIII 1896, iz manastira Jošavice, u kome je cd nevolje provod! letale Ter:je, uputio ocu Geraismu u Gomionicu. Krajnje rezigniran, pisao je: „Ubiću se, da već jednom učinim krai svima patnjama i mukama koje me od rođenja gone"... Umesto pomoći otac šalje sinu poruku da bude „čeličan i postojan kao Kočića glavica“,

Kočić se već bio opredelio za Kkmjiževnost možda je zbog nje zanemario i matematiku) koju je pri gimnaziji lepo i brižljivo godinama negovala đačka publikacija „Nada“, oko koje su se, u OVO Vreme, okupljali njeni aktivni saradnici: Petar Kočić, Jovan Skerlić, Aleksandar Belić, Stevan' Luković, Božidar Nikolajević, Kosta Kumanudi, Brana Petronijević, Velizar Janković, Panta Jurišić, Miodrag Ibrovac i drugi, kasnije manje-više znameniti ljudi. Angažovan oko oko „Nade“, lišen „blagođdejanja“ Kočić je gotvo zanemario matematiku iz koje u sedmom ima popravni, a u osmom mu kvari vrlo dobar uspeh. I pored svega Kočić se veoma savesno spremao za maturu na kojoj je istinski zablistao. Ipak, saznavši da je iz maturskih jezičkih zadataka (srpskog, latinskog i nemačkog) dobio odlične i vrlo dobre ocene, Kočić je bio više nego iznenađen „dvojkom“ iz matematike, jako je od 40 kandidata u njegovoj grupi 11 dobilo slabu ocenu iz matematičke pismene radnje. Nije, daO“ WaUE istinski pokazanog znanja, dobio „četvorku“. Na in-

ko mature Petr

0 (; esi, jahopd e e), ali je na usmehom, na osnovu.

{a} [ya ia | LOAN

PL Wili#NH i m MIP)

sistiranje prof. Petra Tipe, Kočiću je komisija, zbog pismenog, zaključila „trojku“ iz matematike, jedinu u maturskom svedočanstvu, koja je, izgleda, i izazvala neposrazume oko Kočićevog opšteg uspeha na ispitu zrelosti. U „Spomenici“ gimnazije doslovno piše: „Šta više, u VII pao je iz algebre i tek u jesen kod profesora Petra Tipe popravio uspeh 1i prešao u VIII razred. U VIII razredu Kočić je imao prosečno dobar uspeh, pa je s takvim uspehom položio i viši tečajni ispit u junu 1899. godine“. Ovo je i prof. Bogićevića navelo na pogrešan zaključak. Istina, pisac teksta „Spomenice“ (prof. Miodrag Jugović) u fusnoti se poziva, kao i prof. Bogićević, na Arhiv Prve muške gimnazije u Beogradu i Izveštaj iste škole za 1898/99. školsku godinu. Nevolja je u tome što izvori demantuju tvrdnje „profesora Jugovića i Bogićevića, jer je Jugović pogrešno interpretirao podatke iz školskih dokumenata. Dopustimo malu degresiju, vratimo se početku našega spora.

U napisu „Novi podaci o Petru Kočiću“ („Oslobođdenje“, od 16. januara ove gođine) obradio sam nekoliko najnovijih podataka o Petru Kočiću, na oshnovu izvornih dokumenata koje poseduje Muzej knji-

i-+ || žŠevnosti ujSarajevu. (osa na originalno sve· dočanmstvo 'sa ispita zrelosti P:; Kočića upozorio sam na navode prof. V. Bogićevića po kojima je „Kočić

a Močiča

sa dobrim uspehom položio maturu“ (Vojislav Bogičević: „Poznati ljudi u đačkoj dobi“), reč je bila o Skerliću, Kočiću i Principu (Oslobođenje od 31. XII 1965. g.). Pretpostavljajući da su prof. Bogićeviću bili poznati i drugi izvori o Kočićevom uspehu na maturi smatram to više omaškom ređakcije i nisam ni očekivao odgovor na moju konstataciju đa je Kočić „bo svemu suđeći“ maturirao sa vrlo dobrim Uuspehom. Međutim, prof. Bogićević je ubrzo odgovorio („Oslobođenje“ od 19. jan. 1966. g.) člankom „Ponovo o Kočiću“, (Da li je Petar Kočić položio maturu 5a

_ dobrim ili vrlo dobrim uspjehom?) primećujući da je

moja tvrdnja „proizvoljna, jer ne znamo kakav je kriterijru bio pri donošenju odluke o konačnoj skupnoj ocjeni“. Možda bi ovakva primedba prof. Bogićevića i imala mesta kada bi se odnosila samo na

| svedočanstvo, mada ·je i ono dovoljno uverljivo za

Kočićev opšti uspeh. Ali, ako izvorni arhivski dokumenti donose sasvim jasnu formulaciju Kočićeve opšte ocene na ispitu zrelosti, onda je za nas Kkriterijum ispitne komisije od krajnje periferne važnosti, upravo beznačajan. Uotsalom, originalno svedđočanstvo poslužio je kao izvor priređivaču i redđaktoru „Sabranih dela Petra Kočića“ u Prosvetinom izdanju 1961, u kojima na 411. strani piše „Ispit zrelosti K očić je položio sa vrlo dobrim uspe~_ hom“. Izvesno je da su Đuri Gaveli bili poznati i drugi izvori o maturskoj opštoj oceni Petra Kočića, ali mu oni, uz originalno svedočanstvo, nisu bili potrebni. Još ponešto o izvorima, ji

U izveštaju direktora Prve muške gimnazije ı Beogradu M. Markovića o toku i rezultatima ispita zrelosti za šk. 1898/09. g. Ministarstvu prosvete i crkvenih poslova br. 547, od 18. juna 1899. g., pod oznakom b) „vrlo dobri“ i rednim brojem 5 nalazimo Petra Kočića sa ocenom 4,2/8. U protokolu sa ispita zrelosti, uz pojedinačne ocene, nalazimo zaključem vrlo dobar uspeh, u istoimenoj rubrici. (Drž. arhiv SRS i Arhiv pomenute gimmazije). D. Vlatković u u članku: „Petar Kočić kao maturant“ („Prilozi KJIF". 1959, str. 117, zaključuje: „No i poređ toga, Kočić Je položio maturu s vrlo dobrim uspehom, sa srednjom ocenom 4,1/8“ Drž. arhiv NRS — Min. pros, sep. XVIII — 67/1899), Isti izvor koristio je i dr Golub Dobrašinović, priređivač „Izabranih dela Petra Kočića“ u izdanju beogradske Narodne Knjige 1962, u kojima na 366. str. piše: „Maturirao je s vrlo dobrim uspehom i srednjom ocenom 4,1/8. Tema .iz srpskog jezika mu je glasila „Srbinov poziv“. Zanimljivo je da se procenat Kočićeve srednje ocene na maturi kod· dr Dobrašinovića i Vlatkovića (4,1/8) ne slaže sa procentom srednje ocene u Izveštaju direktora gimnazije (4,2/8). Ostaje ipak mnajmerodavnija ocema 4,2/8 koju nalazimo u Izveštaju i Protokolu škole, iako je razlika u jednoj osmini. Za istraživača je veoma važno vrednovanje i, da tako kažem, rangovanje izvora; ne može se pođacima iz autentične arhivske gradnje pretpostaviti dokumenat koji nije izvorni. „Spomenica“ Prve beogradske gimnazije je izuzetno vredna i zanimljiva knjiga o stogođišnjem razvoju i životu jedne maše zaslužne prosvetne institucije. Sasvim je razumljivo da se u publikaciji od 487 strana može raći i po koji proizvoljno i netačno interpretiran podatak iz raznih izvora. Nerazumljivo je insistirati na onome što nije tačno, u što nismo dovoljno sigurni. Jer, ma koliko činjenice bile ono što jesu, na putu do prave naučne istine, ostaju uporno neumoljive. i nemilosrdne. PROM EFFEEPr

77 Miodrag Vulin

Podizamnjie | spomemika Gumndulićui

Hamdija HAJDARHODŽIĆ

OVE GODINE u junu mesecu navršile su se 75 godine otkako je kipar Rendić na sredini jednog malog trga u Dubrovniku postavio spomenik Gunduliću (svečanost je trajala tri dana, 25, 26. i 27. VI 1893). Otkrivanje spomenika je bila — barem po namjerama „Odbora za podignuće Gundulićeva spomenika“ — jugoslavenska, antiaustrijska, i politička i kulturna manifestacija, ali više ono prvo nego ovo drugo. Neki Peko Milošev iz Rijeke, organizator putovanja gostiju iz Vojvodine i Srema, uputio je bio pismo u Dubrovnik i molio da mu odgovore hoće li biti primljeni njegovi klijenti. Odbor mu je odgovorio da „svaki komudrago od našega naroda biće dobar došao. To pismo je potpisao predsjednik odbora, dubrovački advokat, Marinica pl. Giorgi, koji je svojevremeno bio član odbora za pomoć hercegovačkim ustanicima 1875 — 1878.

Taj odgovor nijesu bile prazne riječi; mno= štvo gostiju došlo je u mali Dubrovnik iz svih naših krajeva — od Ljubljane do Niša. Čitav niz tadašnjih znamenitih ličnosti bio je došao u masi od oko 5,000 ljudi. Među njima je bilo predstavnika kulturnih društava, političara,

Ozi A5}}3 TTa Vod JAVAN „Ja een

d Oz 77A Ć( |S

ZEC 7 Ir

publicista, književnika, historičara itd. Tih dana Dubrovnik je brujao od zdravica, poklika, političkih govora. U dubrovačkom kazalištu u kome je trebalo da gostuje i zagrebačko kazalište, ali za to nije bilo materijalnih sredstava — našla su se pjevačka društva iz raznih gradova (Sarajevo, Mostar, Split, Vis, Zagreb, Kotor itd.). Uvodnu riječ o Gunduliću pročitao je prof, Luko Zore, književni historičar i Dprofesor đubrovačke gimnazije, Bile su podijeljene i spomen-značke, stigao je veliki broj telegrama-čestitki oko 400 iz svih jugoslavenskih krajeva. Svi naši listovi pisali su o pripremama, pobticali svoje čitaoce da daju priloge (jedini izvor finansiranja spomenika) i kasnije su pratili tok svečanosti. U takvoj situaciji ni službena Austrija nije imala kud: u Dubrovnik je sa svojom pratnjom, na dva ratna broda, stigao i dalmatinski namjesnik David i položio vijenac u podnožju spomenika.

Međutim, neke značajnije meposredne Ppoliftičke koristi od te proslave nije bilo; naprotiv, bilo je čak i znakova dubljeg međusobnog razlaza među srpskim i hrvatskim političarima, Ali, kad su se gosti razišli, buka slegla i bečka štampa prokomentirala Gundulićevu SsVečanost kao neuspjelu, počele su da se osećaju posledice te manifestacije: Supilo, urednik „Crvene Hrvatske“ počinje da raskida sa frankovoima (1894), a Pero Čingrija tu deceniju XIX. vijeka ocijenjuje kao deceniju u kojoj su sazreli uslovi za jedinstvenu akviju Hrvata i Srba protiv Austrije.

Na podizanje spomenika se počelo misliti još 1872; tada je mladi kipar Rendić poklonio dubrovačkoj općini mali kip pjesnika Gundulića i zbog toga dobio neku neznatnu svotu kao uzđarje, Neko vrijeme u javnosti se to ne pominje, ali već 1878. u svom petom broju, dubrovački časopis „Slovinac“ objavljuje članak pod naslovom „Književnost“, U njemu opisuje Gunđulićeve zasluge za kulturu „sviju grana našega juga“, pa završava: „Ako je još u nama, o sugrađani, davnog ponosa, ako nam slovinska krv teče u žilama, prenimo se i skosnimo, ie nađoknađimo našu dosadašnju bestužnost obrtnijem radđom... Potvrdimo da u našim prsima ima još iskra davne žerave koja sasvijem da je pod supragom (peplom) zapretana, ipak se taji živa i može iz nje buknuti veliki oganj“, Dvadeset mjeseci kasnije izabran je ođbor „da prouči gje bi se mogo i kako u ovom građu podignuti dostojni spomenik velikome pjesniku, i kako bi se mogla nabaviti potrebita sredstva“... Taj odbor su sačinjavali Orsat (Medo) Pucić, Pero Budmani, ·dr Tvo Kaznačić, kanonik Mato Vodopić i prof. Luko Zore. To je općina odlučila, a molbu joj je poslala — „Dubrovačka omladina“, koja je,

iz starih dana

osim te molbe (latinicom i ćirilicom) štampala i ovaj letak: „U ovom starom zavičaju znanja, obrta i književnosti gdje gotovo i svaki kamičak ima svoju historičku uspomenu, nema na žalost još onoga spomenika, koji bi najbolje mogao svjedočiti i domorocu i strancu slavnu prošlost grada Dubrovnika. — a to je spomenik Ivana Franjina Gundulića. Svakome je prosvijetljenome narodu najplemenitija „zadaća sjećati se prošlosti svoje i onijeh svojijeh predaka, koji su ma ma kom polju ljuckoga znanja doprinijeli, da mu se ime prosvijetli kod potomaka. A Dubrovnik koji je za tri vijeka bio jedina svjetlost u svemu Jugoslavenstvu — koji je književnijem radom svojih dičnih sinova sastavio sjajnu epohu u našoj MKmnjiževnosti· koji je mudrim svojim 'vladanjem preko tisuću go> dina bio sijelom napretka i uljudnosti — zar da se on ne sjeća onijeh svojijeh pregja s kojih je i danas foliko ma glasu?... Dubrovačka omladina obraća se zato prije svega svojim sugrađanima pak i čitavom Jugoslavenstvu, da bi svak dobrovoljnim prinoscima doprinio, da za taj dan bude podignut (8. januara 1888) spomenik Ivanu Franjinu Gunđuliču u Dubrovniku. Uzđajući se u mprobuđeno čuvstvo mnarodnje, ona za stalno drži, da će se osobito Slavna Općina građa Dubrovnika starati, da se izvrši ova plemenita misao, kojoj će jamačno i sve Jugoslavenstvo dostojno odgovoriti...“

Austrijska policija, od ovoga letka pa do podizanja spomenika, pomno prafi svaki korak „Dubrovačke omladine“ koja održava sastanke i bez znanja vlasti, što policijski dostavljači naročito podvlače. Crkveni krugovi žele da na= glase kršćansku notu u Gundulićevom književnom djelu, pa 1888. traže, da odbor da sav sakupljeni novac za ploču u dominikanskom samostanu, gdje je navodno Gundulić sahranjen. Odbor to odbija i prilaže za ploču samo 200 fiorma, „da uzmože — kako je objasnio blagajnik odborov, dr Vlaho Matijević — poslije što više doprinijeti za Spomenik“, Uz austrijsku policiju i pretenzije crkvenih krugova pojavio se još i razdor među političarima pa je —_ (iako su novčani prilozi neprestano pritjecali, bez 'razlike na nacionalna opredijeljenja i s fim u vezi i na različita politička mišljenja, jednako i sa srpske i sa hrvatske stra=. ne) — u odboru dolazilo do ostavki i trvenja. Misao o podizanju spomenika bila je u žiži ta-. dašnjeg političkog života i baš zato je ta dvadesetogodišnja priprema foliko i zanimljiva, Jer na neki način ilustrira to stanje.

Pa ipak, tek kada je izabran onaj odbor koji ie prihvatio ideju iz letka ,nmubrovačke omladine“ i koji je mogao fu idi ostvariti, došlo je do podizenia spomenika i do okup-· ljanja oko njega tolikog broja ljudi različitih političkih koncepcija.