Књижевне новине
DANA a Bea aa bd o a
Nastavak sa 1. strane
se iskoriste sve mogućnosti u plasmanu knjige i njenom širenju. Tako iskustva sa ovakvim diskuSLJBEaA. govore da su rezultati javnih razgovora mnogo manji i manje primetni no što se to, u irenucima kada se oni pokreću, očekuje, ovoj akciji »Telegrama« — možda baš zbog toga — treba dati punu podršku i, bez ikakve rezerve, učestvovati u njoj. Jer, to što se na te razgovore mnogi zainteresovani faktori uopšte ne osvrću, još jedan je razlog da se što češće pokreću. Sve do onog trenutka kada budu počeli da daju i neke praktične rezultate
KARTU VIŠE ZA NADLEŽNE
U POVREMENO visokofrekventnom razmahu razgovora o kulturnoumetničkoj, obrazovnoj ulozi filma, posebno u razgovorima o domaćem filmu, njegovim naizmeničnim usponima i padovima i stalnim problemima, izgleda da je sasvim zaboravljena »domaća situacija« u kojoj se već duže vreme nalazi film za decu. Ovih filmova, prema jednom napisu u »Politici« ima znatno više na lagerima distributerskih kuća nego na ekranu jedinog bioskopa za decu u milionskom glavnom građu SFRJ. Distributerske kuće dosledno sprovode svoju isključivo komerciSan politiku: bioskopu za decu, ao platežno slabom kupcu nema, računa da se daju TODOSI reprizni i premijerni filmovi. Koliko e, međutim, ova distributerska poitika komercijalna i uspešna pokazuje i ovaj primer: ,
Posle nekoliko dana prikazivanja red praznom salom »Kosmaja«, jednog od najneuglednijih beogradskih bioskopa, u koji, kao po pravilu, dospevaju — da ovako završe — mnogi odlični filmovi za decu, Diznijev dokumentarac »Bela divljina« skinut je sa repertoara »zbog slabog interesovanja publike«. NaKknadno, na uporno traženje onih koji rukovode bioskopom za decu, ovaj film prikazan je u »Švrći« 36 puta. Niz ovakvih primera, po svemu sudeći, ipak nije dovoljan razlog da dečja publika, koja u svom bioskopu traži svoje filmove, na igrani film »Sedmi kontinent« od Dušana Vukotića — nestrpljivo čeka nešto manje od godinu dana, dok ovaj ne obiđe sve premijerne sale. |
U Diznijevom stripu, gotovo romantičarski koncipirani Švrća, dobroćudnošću savlađuje sve teškoće u svom pasjem životu. Ali, reklo bi se, i da pokaže zube nc bi mnogo promenio u repertoaru svog beogradskog imenjaka: naširoko bi mu bilo objašnjeno koje sve i kakve tebničke i finansijske teškoće repertoar filmova za decu čine neshvatljivo i nedopustivo skučenim,
VOLJA RADNIH LJUDI
BEOGRADSKA »MLADOST«, koja u poslednie vreme sve otvorenije i otvorenije govori o različitim vidovima izigravanja odluka meposrednih proizvođača, saopštava i ovu pojedinost iz našeg političkog, privrednog, ili, kako hoćete, sportskog života.
Četrnaest hiljada radnika željezare »Zenica« bilo je protivu toga da se fudbalskom klubu »Čelik« dodeli pomoć od trideset miliona. starih dinara. Uprkos njihovoi odluci, »neko« iz zeničke željezare i iz zeničke komune dođelio je pomoć ovom fudbalskom klubu da bi on mogao da reši svoje finansijske probleme.
U Zenici je, pre nepunu godinu dana, izbila jedna od najvećih a:· fera iz oblasti privrednog krimina la u našoj zemlji — afera Avnautović. Fudbalski klub »Čelik« nedavno je bio akter jedne od većih sportskih afera koje nisu tako retke u
oslednje vreme. Uprava kluba · po-
ušala Je da kupovinom bodova popravi plasman svoje ekipe u državnom prvensivu, To što niko nije hteo đa im prođa bođove nije zasluapi uprave »Čelika« nego onih dru· gih.
Sada je mnogo štošta jasno, Ako se proteklih godina volja neposrednih proizvođača nije poštova· la, ako se preko njihovih odluka i
rotesta prelazilo makom, onda nije nikakvo čudo što ic izbila Arnautovićeva afera, što je izbila »Čelikova« afera, ı ko zna koja sve još. Čudo je što nije bilo — više afera.
SAMOUPRAVLJAČI I BIROKRATI
KOMENTATOR „Bkonomske »olitike“ u broju ođ 17. septembra ove godine dosledno maslavlja svoju aDftikulturnu praksu i opet probleme,
Wastavak ma 19. strani
AAA IU KU AAA TA KTM ulogu a
Ž
U REDU JE, SAMO NEMOJ DA MB GURNEŠ...
76 aydo ŠTAMPE Javnost i Javnost
Božidar BOŽOVIĆ
ARO JE IŠTA proteklih dana đominiralo našom štampom, onda su fo obimni izveštaji sa sednica centralnih komiteta Saveza komunista republika i pokrajina, a i pojeđinih opštinskih i gradskih komiteta. Materija koju ova tela na svojim plenarnim skupovima razmatraju od takvog je značaja, i u toj meri interesuje našu javnost, da je dobro što je većina listova vrlo mnogo prostora i brige posvetila izveštavanju o tome. Nije svaki list, i u svakoj prilici, to učinio podjednako spretno, ali treba shvatiti i težinu zađatka izveštača koji mora da u vrlo kratkom roku sažme iz desetina hiljada reči ono što je i najznačajnije i najzanimljivije, i to do onog obima koji u taj list po njegovoj prirođi i raspoloživom prostoru može da stane. Prirodno je što u toj brzini, a ponekađ i zbog malog broja izveštača, izvodi nisu najsrećniji, pa, na primer, o nekom pitanju za koje se naknadno pokaže da je polemičkog karaktera, čitalac iz odgovora
mora da ođgoneta Koja je prvobitna tvrdnja taj”
odgovor izazvala.
U nekim slučajevima, sami forumi o kojima je reč, ili pojedinci čiji je to zađatak, odmogli su izveštačima štarnpe (i, takođe, radija i televizije). Broj izveštača ponekad nije bio dovoljan. Što je još gore, i pored sve priče o javnosti rađa, neki tekstovi, obično zaključni, ili prilozi diskusiji, javljali su se u štampi sa zakašnjenjem od dandva, kad izgube skoro sav psihološki efekat (po svoj prilici da bi bili „autorizovani“?).
U jednom slučaju došlo je i do malog presedana: sekretar Gradskog komiteta SK Beograda, Đorđe Lazić, ograđio se od.naslova, odnosno eventualnih zaključaka i implikacija, koje bi naslov i podnaslovi u listu „Politika ıkspres* o prethodnoj sednici mogli da sugeriraju, List je ono što je Lazić tom prilikom rekao preneo doslovno, bez svog komentara ili objašnjenja. Lazić je, verovatno, u pravu ako se naslovi podvrgnu oštroj proceni, i ako se shvati da ih treba uzeti odvojeno od kompletnog teksta izveštaja, ali teško da bi ih iko tako primio. Uostalom, đeo Lazićevog objašnjenja i ograđivanja i ne pobija ono što je u podnaslovu rečeno, Od svega ovoga, naravno, nema štete, jer se fime odgovornost izveštača i redakcija povećava, ”
* NASLOVNE STRANE naših listova poslednjih desetak dana podsetile su me na TV dnevnik: sama rukovanja, aerodromi, seđenje u salonu. Fotografije potpuno besmislene jer ne govore apsoluino ništa. To da Marko Nikezić sedi u nekom salonu, ili se rukuje na aerodromu u Surčinu, sa inostranim državnikom koji je došao u posetu našoj zemlji, na prvom mestu, uopšte nije vest: vest je činjenica da je neko došao, i podatak zašto je došao. Državnom sekretaru, među druge tegobe đposla, koje idu uz suštinu, spađa i ta da ljude, uz čitavu jednu malu svitu, sačekuje i ispraća. O gostu ovakve fotografije, osim toga, ne kažu baš ništa. Jedan dobar portret, koji otkriva nešio od onoga što se iza te ličnosti krije, bio bi mnogo korisniji čitaocima koji ove fotografije u štampi u opšte uzimaju ozbiljno. A na ovim protokolarnim slikama gost se često i ne vidi dobro, ili se čak vidi manje dobro od domaćina. Vrhunac svega je, najzad, kad vidimo Kuv de Mirvila i Marka Nikezića, u razgovoru koji ne može biti ništa drugo nego apsoluhno površan i konvencionalan, kako sede u automobilu, a tekst ispod fotografije nas obaveštava da je to snimak susrefa na aerodromu Beograd. Druga je stvar, svakako, kad darovit {otoreporter uhvafi karakterističan gest, osmeh, pozu, nešto što će današnjeg gosta, i današnji doček, razlikovati od jučerašnjeg.
*
ČPSTE SU i sve češće u štampi prepiske sa Tredakcijama oko toga đa li su tačne stvari napisane u odnosnom listu: oni, koji se smatraju pogođenim, protestuju (pa se i tuže i sude) tvrdeći da je saradnik. ili lokalni đopisnik lista izneo proizvoljne i netačne podaške i sudove. To je neizbežno, jer, prvo, novinari ne samo da nisu sveci, nego nisu u svakom pojedinom slučaju ni dorasli, ili u mogućnosti, da donesu ispravnu ocenu pojava, a osim toga. bune se liuđi i kad nisu u pravu i kađ je novinar sasvim dobro pogodio o čemu i šta da piše, Neminovno je očekivati da će toga biti i više
nego do sada, i stoga je najgori put koji biraju neke institucije, pojeđinci, forumi, radne organizacije. Pre nekoliko dana, bez komentara jer je zaista bio izlišan, „Borba“ je donela faksimil jednog telegrama koji je primila, a koji glasi: „Zabranjujemo štampanje članka o poljoprivređi u Ulcinju dok dopisnik Pavle ne pošalje na uvid. Ogledna stanica Instituta, upravnik Jevtić“. Ovaj drug Jevliić, očito, ne zna da u nas nema cenzure, i da bi njegov telegram bio samo komičan kađ bi njegovo mišlienje bilo usamljeno. (Siromah Kko-
· lega Pavle, uostalom). Drugi primer navođi ne-
davno u „Politici“ Ž. Živulović-Serafim, i to u tekstu koji nije kozerija, nego, očigledno, autentičan reporterski izveštaj, samo stilski obojen Serafimovim uobičajenim načinom pisanja: njega pređsednik mesne kancelarije, da bi s. njim razgovarao, pita gde mu je ovlašćenje, i zatim, kad proveri telefonom kod predsednika opštine, konstatuje da ovaj i ne zna da je Serafim „na teritoriji opštine“. Ne pišem ovo zbog tog predsednika mesne kancelarije, nego zbog onih njegovih krvnih rođaka koji su na društvenom položaju malo višem, i koji sve znaju o raznim plenumima, ali i dalje, u praksi, PSE isto.
U ŽELJI, valida, da ne zaostanu za svojim neposrednim konkurentom koji još razvlači svoje kilometarsko „javno istraživanje“ da li kalnički nadrilekar Videković, već osuđi:van za svoju nedđozvoljenu delatnost, zaista leči rak i druge bolesti pride, „Večernje novosti“ su se dohvatile kraljevačkog lekara Veskovića koji tvrdi da leči ćelavost. Ne može, naravno, niko na pamet reći kakav je rezultat lekova i postupka ovog lekara, ali čovek mora da se seća smejurije sa prošlim takvim slučajem, od pre nekoliko godina, kada su hiljade, kao poludele, kupovale „lek“ koji, kako se na kraju videlo, nije bio ništa drugo do smuti - pa - prospi vođica bez ikakvog efekta (famozni „luksan“) Stvar je ovog lekara i njegove etike kako će, na uobičajen i u mueđicini prihvaćen način, stručno proveriti i dokazati rezultat svog rađa, Mislim da, čak i kađ je reč o naivnim stvarima kao što je ćelavost, nema nikakvog smisla ljudima ulivati nadu, putem sugestivnih napisa u listu velikog tivraža, dok se ne utvrđi efikasnost leka, kao i to koje vrste ćelavosti, eventualno, leči (većina laika ne zna da ima raznih vrsta ćelavosti, pa i da po= jedine od njih, na primer alopecia areata, mogu da se jave iz nekoliko raznih uzroka). Nije mi jasno zašto u ovakvim slučajevima neodgovorne reklame i buđenia nađe kod hiljada ljudi, ne interveniše javno lekarska organizacija, ali mi je jasno da ni novinarska etika ovo poigravanje osećanjima i psihičkim stanjem ljudi ne bi smela da dozvoljava. A. ako neka redakcija želi da se bavi i čistim altruizmom, neka finansira ispitivanja, pa to naknadno objavi,
PRE NBŠTO VIŠB od tri godine, dok sam još vodio susednu rubriku u ovom listu (Onako, uzgređ), u nekoliko mahova sam pisao o izgradnji novog velikog fudbalskog stadiona, tvrđeći, među ostalim, da ima u Beogradu prečih stvar:, da će malo biti prilika kad je toliki stadion potreban pored postojećeg, i da je bar bio ređ da se odluka o tome, i o finansiranju ove vrlo zamašne investicije, donese potpuno legalno i pred očima javnosti, Bio sam napadan, i ućutkan, sa raznjh strana i raznim argumentima. a
Sada, ako sam dobro pročitao skupštinske izveštaje, ispada da ipak nije bilo sve u redu. Čak da je, navodno, u prošloj godini, za izgradnju ovog stadiona upotrebljena i jedna zamašna svofa iz fonda za poplavljene krajeve, Ako je to tačno, mislim da je u pitanju skandal jugoslovenskih razmera i da o tome radnim ljudima freba iavno položiti računa, sa svim konsekvencama koje proiziđu. Sad je i kurir Fića, iz „Borbe“, napravio ciničan vic: biće opet poplava — znači biće ponovo para za stadion.
Načelno, ostaje još i vrlo zanimljivo pitanje: kako to nešto, što u svoje vreme nije bilo istina, sada postaje istinom? Da li se i istina instituc'onj= zovala, pa nije istina sve dok je govori pojedinac, nego SE onda kad dobije „mur“ „nadležnog“ foruma?, HOV U a U U VA VA VU A VV U O A U AO U UA 2D O DD O OD Du AAN UA JL HG IIurISŠIF1__ _ O _ Tz: JJ: og: | S i
ŽIVOT OKO NAS
· (0 (fi
vrereprzrarnnerrrgun er razunezC year
Ljubiša MANOJ LOVIĆ
Prilog diskusiji o moralu
U ISTUPANJIMA. političkih rukovodilaca, i +, onih najistaknutijih, koji su na poslednje sednice republ:čkih centralnih komiteta dolazili da kažu najuticajniju reč, provlačila se jedna nit o moralu, Nisam rekao — crvena nit.
Iznošen je otprilike stav da smo u našem političkom životu suviše razglavili usta o privilegijama i mahinacijama. Kao da nam je to glavni zadatak, a ne preobražaj društva u socijalističko, Tli, pustimo privilegije, to su sitnice koje, između ostalog, nije lako ni razmrsiti; glavni zađatak je đa ekonomski oslobađamo radni:čku klasu,
Umesto dugačkog govora, dopustite kratko predavanje iz istorije.
Znate li šta je, u prošlom stoleću, najviše usporilo oslobođenje srpskog naroda od Turaka?
Privilegije! . Zašto Srbi svoju nacionalnu revoluciju, u io vreme svoj glavni zađatak, nisu brže izvršili?
Zbog privilegija!
Vojvođe, koje su kroz borbu iznikle iz seljače kog narođa, mislile su da se stvar utoliko menja što sad njima pripađaju prava koja su ranije imali Turci. Ugnezdili su se u pašinske konake, pribavili hareme. Suđije su shvatile đa su došle mesto kađija, kmetovi mesto subaša, Takve slike i prilike zamutile su srpskim seljacima viđik i na vidiku ono glavno — oslobođenje celog srpskog narođa od Turaka. i
Pređavanje iz istorije time je završeno.
Nemojte me, molim vas, pitati koje to naše đanašnje starešine misle da se stvar utoliko promenila što sad njima pripadaju prava koja su ranije prisvajali kapitalisti. Takvi sigurno ne po stoje. Ipak, kako bi se reklo, ima problema. Narod će to pričati, raspređati, pa i nađuvavati, i to će ga znatno odvlačiti od glavne stvari, sve dok za priču buđe osnova. Pitaće, gde je tu socijalistički moral. Radni narod će to pitati, to o moralu.
Međutim, istaknuto je da oko moralnih pitanja posebno vole đanas da petljaju i koriste ih za 8vOje mračne ciljeve birokrati, anarholiberalisti i politički đemagozi. aa sv sea Pid )
Od takvih upozorenja teško da će smršati privileg:je; bojim se da će se još i gojiti. Jer ovakva upozorenja, data sa tako važnih mesta, ko zna kako se mogu prelomiti u kakvoj četvrtastoj glavi. Onda, radni čoveče, i ne spominji etiku, jer ćeš dobiti etiketu. Tu su sve — birokrat, anarholiberalist, polit:čki dđemagog — pa biraj!
Senzacija
JEDNOGA ĆE DANA, nađajmo se, novinska senzacija, čudo, nešto što odudara od svih naših navika, glasiti: „Umesto da sakupljaju zadružno st no, seđeli na sednici.“
Danas u novinama, preko nekoliko stubaca, kao našu senzaciju čitamo: „Umesto da sede na sednici sakupljali zadđružno seno.“
Protiv lomače
VIDEO SAM IZ NOVINA da će stotine hiljada policijskih dosijea biti spaljeno. Šteta, bolje da %* to štampa. Čitali bismo najzađ književnost posve“ ćenu našem životu i našem čoveku, uz poštovanjt slobode umetničkog stvaranja.
Zaštićeni građani
U BURŽOASKROM DRUŠTVU trgovina je pljačkala potrošače, čega ne može da se odvikne ni socijali stička trgovina. Nadležni činioci su to uvideli. Zato u novim naseljima ne otvaraju radnje,
Va A VV
primljiene Kkmjige
OLGA STEVANOVIĆ: „S ONE STRANE“, „Bag“. đala“, Kruševac 1966. Strana 60, Zbirka lirghih pesa” ma intimne problematike ! ispovednog tona.
ALFONZ BEDNAR; „STAKLENI VRH“, „Zora“,
Zagreb 1966: prevod i pogovor Božidara Škrjteka. Strana 342, Roman jednoy od majpoznatijih slovačkih savremenih pisaca govori o ratu i okupacijl i obnovi i izgradnji posle rata. Na događajima iz rata autor zasniva čitavu pređistoriju glavnog junaka | njima tumači sve njegove postupke u posleratnom periodu. RADOMIR SMILJANIĆ: „VOJNIKOV PUTU“, „Noli“, Beograđ 1966. str, 178. Treći roman Radomira Smilja” nića | prva njegova knjiga sa ratnom tematikom. Rat je povod da se ponovo postave i rasprave neki problemi egzistencije i čovekove sudbine. MILAN ŠEGA: „DEČAK SA SVIRALOM“, „Nolit“, Beograd 1066, str. 140 preveo Ljubiša ĐIidić Zbirka priča Milana Šege koja nam omogućuje da se pobliže upo“ znamo sa jednim interesantnim slovenačkim pr!poveđačem. KNJIŽEVNE NOVINE