Књижевне новине
Svetiljka u magli
Nastavak sa 5. strane
i umetnosti, između etike i estetike. Reklo bi se da naš esejist nalazi traženo rešenje u kategoriji istine, shvaćenoj kao nad-vrednosti koja u sebi jedini intelektualne i moralne vrednosti. U Jurkovićevoj lakonskoi formulaciji, ova kategorija dobija notu čeličnog uverenja: »Istina će se kad-tad objaviti«. Iskovana od ovakvog čelika, ona liči na mač, čiji se jeđan rez useca u varljivi estetizam, a drugi U pragmatički, ništa manje varljiv utilita-
am.
Ukoliko Jurkovićevi ogledi prezentiraju neku novinu, ova je manje prisutna u njihovom predmetu nego u njihovom postupku i skloS (koji sam esejist opredeljuje kao »sim-
iozu naučnog i književnog rada«). Taj Ppostupak takođe deluje kao dvosekli nož: s jedne strane, on pogađa nadrinaučnost kritičarske »profesorštine«, a s druge strane — nadripoeziju 'kritičarskog: impresionizma i žurnalizma.
U njemu, poezija i nauka spregnute su ujedno posredstvom dijalektičke filozofije marksizma. Samo, marksistička filozofska misao u tkivu Jurkovićevih ogleda javlja se više kao opšta pretpostavka kritike negoli kao zaključak sopstvene analize. Parafrazirajući Jurkovićevu istinitu i duhovitu reč da »u staroj umjetnosti novo zlo nalazi... britku oštricu«, ovde bi se moglo reći da naš esejist nalazi nove mete za »staru« oštricu marksističke misli; on se znatno manje pašti da istoj misli da nov rez za postojeću metu.
Ozbilian znalac, duhovit i rečit pisac, akfivan i human moralist (ne moralizator), ovaj kritičar možda i nije probio mnogo novih književnih staza; za uzvrat, on je istrajno osvetljavao prave, ali zamagliene: puteve u lavirintu današnje literature. Obasjavajući te puteve, njegova svetiljka u ist: mah ozarava i čisti lik putovođe, još uvek vidljiv i prisutan među putnicima. Lik čoveka koji je sebe posvetio umetničkoj reči, pošto je svoju reč posvetio čoveku — „čovjeku nagom među vukovima“. Radojica Tautović
! PISNIA UREDNIŠTVU |
»Biberče će vam trebati za istoriju, deco!«
PLASMAN KNJIGE, a samim tim i remtabilnost poslovanja, kao Damoklov mač visi nadđ mnogim našim izdavačkim pređuzećima. Ovo „biti i ne biti“ izdavačke egzistencije i svakodnevna briga kako da se nađe kupac koji će lepu knjigu pretpostaviti apetitu savremenog čoveka za takozvanom ličnom i kućnom tehnikom, bacilo je izdavače u zagrljaj potpune komercijalizacije. Lepa knjiga se sve manje prođaje u knjižari, a sve više na „terenu“, na rđanom. mestu kupca. Prodaja je, često, uslovljena željom kupca da pored sabranih dela tog i tog nobelovca dobije i automobil ili reši stambeno pitanje...
Nemamo, naravno, ništa protiv ovakvog načina prodaje lepe (dođajmo: i potrebne) knjige; važno je — da knjiga dolazi do kupca, đa se tiraži rasturaju i da knjiga, makar i ovako, vrši svoju misiju u očovečenju „modernog divljaka“. Ali, nešto drugo u svemu tome ne valja: knjiga je postala roba od koje žive, i to ne tako loše, i oni koji nemaju nikakve (osim trgovačke) veze s njom — akviziteri...
Ova vrsta ljudi prosto obseđa preduzeća, ustanove i, što je posebno neprijatno, — škole. O tome šta ti „kulturni radnici“ sve unose 1 iznose iz naših škola vredi nešto više reći...
Dakle, ovo nezvanično i Vrlo nametljivo društvo s naglašenim trgovačkim apetitom, svakodnevno unosi u brojne škole sve i svašta — od Kklasika knjizevne umetnosti i korifeja nauke do šund — literature i pornografije! Uz to, njihova neobaveštenost o „robi“ kojom trguju upravo vređa sve nas, poslenike na polju kulture! .
Plašeći se, valjda, konkurencije oličene u školi kao ustanovi | ljuđima zaposlenim u njoj, nezvanično udruženje akvizitera uspelo je đa — potpuno điskvalifikuje školu kao posrednika između izdavača i mladih kupaca lepe knjige. Tako je, verovatno na njiThov zahtev, a još verovatnije bez ikakvih konsultacija sa ljudima koji rađe u ustanovama za obrazo-
vanje i. sigurno. ponešto i više znaju o svemu tome, beogradski SUP cirkularnim pismom zabranio nastavnicima posredovanje u prometu knjigama pod pretnjom vrlo strogih kazni, obrazlažući to pojavama štetnim po ugled nastavnika!
Svakako da obrazloženje nije dato bez razloga, ali je sigurno da pojeđinačni slučajevi nisu opšta pojava, tim pre što posrednici i nisu, u većini slučajeva, bili nastavnici, već — učeničke organizacije (đačke zadruge i sl.) i što je rabat korišćen najčešće — za kupovinu knjiga i pribora siromašnim učenicima ili za rad đačkih organizacija...
Škola je, znači, na zahtev ovih ljudi sasvim isključena kao direktni partner (na obostrano zadovoljstvo...) izdavačkih kuća, a nastavnici okvalifikovani kao ljuđi koji su ovakve poslove prihvatali isključivo iz koristoljublja! Samo, šta da kažemo za drugu stra-
· nu: za nezavršene stuđente, koji su, privučeni mo gućnošću dobre i lake zarade, studije za duže vreme podredili želji za zaradom i kolima, ili o ljudima koji, budući da su bez zanimanja, s knjigama u školu unose i svoje strahovito neznanje...
Na kraju, postavljamo izdavačima, koji, inače, blagonaklono gledaju na sve ovo, pitanje: zašto ne prouče mogućnosti plasmana knjige drugim putem — organizovano preko škole. Jer, knjiga se u školi i najviše čita i ume da ceni, pogotovo kad jm preporuči nastavnik, čovek koji to, najčešće, čini zbog njene vrednosti, a ne zbog lične pohlepe...
Miodđrag D, IGNJATOVIĆ, prof. i zemunske gimnazije — ZEMUN
ara ranac O eee rraepa ar ararer aaa rOrO a O a i ae | Nedeljko' Fabrio Partite za prozu
„Otokar Keršovani“, Rijeka 1966.
PROZE koje su ušle u ovu knjigu ne samo da nemaju nikakvu fabulu nego, izuzimajući možđa „Satira“, nemaju gotovo mikavu materijalnu ili idejnu okosni cu koja bi bila usmernica pripovedanja, njegov krajnji cilj. One ne počinju i ne završavaju se. Ne barem na uobičajeni način. Krajnji utisak koji čitaocu ostane posle čitanja knjige je, otprilike, onaj koji ima kad gleda reku negde u srednjem toku ako, pri tom, isključi činjenicu da ona negde izvire i negde uvire. („Oronulosti“, na primer, počinju bež „WOVOg reda“ i bez velikog slova čak). U·„Satiru“ je satir glavna ličnost samo utoliko što se pojavljuje svuda gde je odbačen (odbačen je svuda). Ali ono (ili oni) što ga je odbacilo, jer to je nešto neodređeno, nije, ni podređeno ni nadređeno, ni sporedno ni glavno, ni dobro ni loše. U „Arhanđelima mođre gore“ teško je reći o čemu je zapravo reč. Da se pogrešno ne shvati: čitaocu je neprestano jasno šta se zbiva. Ali on se, najčešće, mora samo time zađovoljiti. Uzroci i posledice su veoma teško uhvatljivi. Fabrio ne Dpostavlja nikakva pitanja, ne traži nikakve odgovore. On jednostavno rečju otelovljuje svoje impresije. NO, čitalac ni tu ne može da bude posve siguran: jesu 1i to baš njegove impresije. Jer njegovo je pričanje oslobođeno bilo kakve emocionalne. lične boje i bečata. Stil, muzika, ritmika ove proze, to je upravo ono što je u njoj dominantno, što predstavlja njenu podlogu, njeno opravdanje. Nije Fabrio prvi književnik koji oslobađa prozu raznih strukturalnih, jezičkih, gramatičkih i kompozicionih zakonitosti, pedagoških, socijalnih, filosofskih i drugih usmerenja. BIIo je, konačno, književnika koji su prozni medijum podvrgavali isključivo muzičkim zakonitostima, kao Što čini on. Nije, na kraju, ni on postigao besprekornu ujednačenost zvučanja, nije se uvek uzdržao ili nije, možđa, mogao da izbegne artificijelnost. Ponekad je čak i preterao u oslobađanju umetničke reči od svake funkcionalnosti. („Oronulosti“, na primer, sadrže preko 4 hiljađe grafičkih znakova a da, istovremeno, nema nijednog znaka interpunkcije. Ovo nije nikakvo cepidlačenje. Ovaj podatak dovoljno jasno govori da je estetički zakon o prihvatljivim dimenzijama umetničkog dela ozbiljno narušen). Ali je zato ostvario svojevrsnu harmoničnost brojnih detalja ođ kojih je, kao mozaik, sastavljena njegova proza i pokazao samostalnost i zrelost ne zaklanjajući se iza bilo kakvih formi i formula. Za jednog mladog pisca, koji je napisao samo jednu ovakvu knjigu, to mnogo znači, I kao ostvarenje i kao obećanje.
Stanojlo BOGDANOVIĆ
Abdi! Vehab El-Bejati Pesme u izgmnznmnstvui
„Bagdala“, Kruševac 1966; preveo Rade Božović
IRAČKI PESNIK Abdul Vehab el-Bejati pripada grupo progresivnih arapskih pesnika. Njegova poezija se
cionarnu borbu i preporođ arapskih zemalja, Bejati je kao najjače oružje izabrao pesmu. Ovaj izbor nije bezrazložan —o pesničke sklonosti Arapa poznate su još od davnina i malo koji drugi narod toliko ceni lepo kazanu reč i pesnički oblikovan govor. Ali upravo taj dvosekli mač omogućio je Bejatijevoj poeziji s jedne strane široku popularnost, dok je 8 druge strane: znatno ograničio trajnost i domete ovih sti-
NEPR EDJENIE 'KNJIOJE
Ettore Lo Gatto
Histoire de la litterature russe des origines a nos jours
„DescIiće de Brouwer“, Bruges 1965.
„STORIA DELLA LETTERATURA RUSSA“, čiji je autor poznati italijanski slavista Ettore LO Gatto, doživela je na italijanskom jeziku pet izdanja. Sa svakim izdanjem rasli su obim i vrednost, knjige; jer njem autor je u međuvremenu neumorno nastavljao svoja naučna istraživanja, širio i usavršavao svoja znanja, zalazio sve dđublje u probleme.
Belgijski izdavač Desciće đe Brouwer objavio dje prevod petog, proširenog italijanskog izdanja. Ali je neumorni profesor Ettore Lo Gatto francuskom izđanju dodao i nove nijanse, tako da se ono može smatrati konačnom i najboljom verzijom OoVvVOB 2Z8mašnog dela koje je jedno od najboljih, ako ne i
' najbolje delo u svojoj vrsti dosađ napisano na Za-
padu. To je cela istorija ruske književnosti: od početaka do naših dana. Sovjetska književnost dobila je u njoj 160 strana na kojima su skicirane karakteristike periođa i pokreta, pisaca i đela, Ali autor se nije zađovoljio time što je neosetno prešao iz XIX stoleća u XX, iz starog sveta u novi: njegova je ambicija bila da napiše istoriju književnosti ruskog jezika, pa je obuhvatio i književne pojave u glavnim sredđištima ruske emigracije.
Druga potvrđa njene kompletnosti jeste broj pišsaca koje predstavlja. Ovde je određeno mesto ne samo velikim i srednjim piscima nego i mnoštvu malih, danas zaboravljenih, ali u svoje doba istaknutih, Oni su pokadšto bili preteče velikih. Ali BEttore Lo Gatto je uvek vodio računa o proporcijama; uspeo je da obuzda svoje intimne sklonosti i razgranata znanja u oblastima za koja je specijalist đa bi đao delo
| harmoničnih i do krajnosti smišljenih i funkcionalnih
proporcija.
Treća vrlina i jedna od dragocenosti ove knjige jeste bibliografija: kako ona posle svakog poglavlja, tako i opšta bibliografija na kraju knjige. Ređovno su navođena najbolja izdanja piščevih dela, najvažnija literatura o epohama, o pokretima i školama, o pojedinim pesnicima i delima, literatura kako na ruskom tako i na drugim velikim jezicima: francuskom, italijanskom, nemačkom, engleskom, Bibliografske jedinice sežu sve do 1965.
Tittore Lo Gatto je pristupio svom predmetu izučavanja sa strašću ali bez predubeđenja i predrasuda.
gotovo u potpunosti povinuje zahtevima vremena U. „kome pesnik Žživi„iw„deluje; opređelivši se za revolu
_ 10806 KNJIĆA
VINJETEB U OVOM BROJU: LAZAR VUJAKLIJA
hova. Ne smemo zaboraviti da arapska književnost još uvek doživljava preobražaj tokom koga je često dolazila u dodir s Žžurnalistikom; tako je izvestan žurnalistički manir prisutan i u stihovima Bejatija, i to utoliko više ukoliko slabi tonus pesničkog kazivanja. Bejati je Zbog SsVOB revolucionarnog rađa morao da napusti svoju domovinu (Irak) i njegovo stranstvovanje još traje. To nas podseća na drugog zžnačajnog pesnika s Orijenta, takođe reformatora poezije i revolucionara, turskog pesnika Nazima Hikmeta. Analogija nije bezrazložna, jer Bejati piše pesničke poslanice Hikmetu, a prevodi i njegove stihove na arapski jezik, te tako manje ili više namerno ulazi u sferu njegovog uticaja. A taj uticaj, konačno oblikovan, toliki je da bi se za neke pesme, kadđa bismo ih čitali ne znajući pisca, teško moglo reći jesu li Hikmetove ili Bejatijeve. Nije reč, razume se, o nećposrednom ugleđanju, već o korišćenju istih poetskih rekvizita, što dovodi do slične intonacije i veoma sličnih lirskih situacija. .
U boljim pesmama Bejati uspešno prepliće niti starinske legenđe i svog zavičajnog bagđadskog miljea s aktuelnim temama i sve to sjeđinjuje senzibilitetom svog bogatog i izrazitog talenta. Takve pesme prevazilaze uticaje i u njima je pBejati istinski predstavnik arapske poezije, blizak, ma koliko to čudno zvučalo, ne samo najvećim predstavnicima novoarapske lirike već i klasicima arapskog pesništva. Takav ton karakterističan je za pesme „Molitva za Onog koje se neće vratiti“ i „Princeza i slavuj“. a možda najviše dolazi do izražaja u pesmi „Boginja u izbeglištvu“, u Kojoj pesnik odlazi najdalje tražeći istovremeno svrhu svog lutanja i svog pevanja:
„Ti si tužna,
žvaćeš sneg i lišće u noći grada, proklinješ smrt javno a voliš je tajno, ližeš krv iz mog srca
zatim šta?“
S obzirom da je pojava knjige jednog arapskog pesnika na šrpskohrvatskom jeziku zaista izuze:an događaj u našem literarnom životu, treba istaći smelost prevodioca da se prihvati književnog prevođenja i da prevaziđe filološke okvire i šablone karakteristične za dosadašnje (retke) prevode s arapskog na naš jezik, Jedino bismo zamerili đa transkripcija po jedinih arapskih imena nije najpreciznija, a ima i netačnog pisanja pojeđinih imena u predgovoru. Stavili bismo, možda, zamerku i samom izboru — zbirka stihova nekog od klasičnih arapskih pesnika bio bi nesumnjivo značajniji prilog našoj prevodnoj književnosti. To je, međutim, pitanje subjektivnih sklonosti prevodioca i objektivnih izdavačkih mogućnosti. A prevodilac i izdavač pružili su nam već dovoljno — do danas najbolji prevod arapske lirike s originala na naš jezik. Ivan SOP
Nikađ neutralan, on se ftruđi da bude nepristrasan i objektivan, Nikad nagao, on posle razmišljanja o činjenicama, nijansiranja i Rkomplikovanja problema donosi jasne i odlučne sudove, zasnovane na razlozima i osećanju vrednosti. On je smelim potezima znalca i pouzdanim ukusom estete umeo da razluči pojemičko odđ ščšuštinskog, prolazno od večnog, istorijski ograničene pojave ođ trajnih umetničkih vrednosti. "Tako su mnogi pisci, o kojima je na osnovu nekih sovjetskih istorija dosta teško izgrađiti književni sud, dobili svoje pravo mesto. *
Po sebi se razume dđa u jeđnom pregleđu koji obuhvata sve periođe i u kom defiluju stotine pisaca, od najstarijih do naših đana, ne može biti đubokih prodora. Ali Bttore Lo Gatto je uspeo da stvori celovitu knjigu. Ako ne rešava probleme, autor ih uvek postavlja i nabraja, ukazujući na mogućna rešenja, na postojeće teze i hipoteze, a sve to na svestrem i savremen način.
Prelazi između suprotnih pojava nikad nisu oštri. Na primer, Njekrasov i krug socijalno angažovanih pesnika, s jedne strane, i larpurlartisti, s druge, nisu suprotstavljeni kao dva nepomirljiva tabora između kojih je provalija, nego su odđnosi toliko isprepletani i nijansirani da grube, taboraške predstave same padaju, mađa autor nije upotrebio ni jednu polemičku reč. Ni kad govori o dogmatskim besmislicama staljinskog periođa — MNıttore Lo Gatto ne izneverava svoji odmereni, obazrivi, smireni „aka demski ton i naučnu objektivnost.
Dosta često je Ettore Lo Gatto povezivao rusku književnost sa evropskom, ukazujući na srodnosti i razlike. U odveć diskutabilna pitanja on nije hteo da se upušta. Čuvao se esejističke lakorekosti, truđeČi se đa uvek bude na čvrstom tlu činjenica. To, me-
Hans Helmut Kirst Tvornica oficira
„Naprijed“, Zagreb 1966; prevela Leika Linić-Šeferov
ROMAN „TVORNICA OFICIRA“, — (četrnaesto m, ređu i „najbolje, najsnažnije i najcelovitije“ kako navođi Kritika Kirstovo delo, prevedeno samo od 1950. gođine na 24 jezika i štampano u četiri miliona primeraka), — U kontekstu zgusnute životne drame ne samo da osuđuje rnoralnu plitkost nacizma već na konkretan način otvara silovit front protiv nehu. mane nacističke prakse. .
Radnja romana odvija se u Rkondenzovanom vremen skom tesnacu od 10. januara do 30. marta 1944. godine u jednoj ratnoj oficirskoj školi između grupe ani. nacistički nastrojenih oficira (poručnika Krafta, ge. nerala Modersona i kapetana Pedersa) i Ostalog na. elstičkog nastavnog osoblja. Povođ sukoba je tnjanstvena smrt poručnika Barkova koji je poginuo iz. vođeći praktičnu nastavu miniranja terena, a po svoj prilici da su ga „digli u vazduh“ njegovi nacistički orijentisani slušaoci koji ga nisu trpeli jer u Svojim predavanjima nikad nije spominjao „Našeg PFirera", Pri takvom polaritetu snaga Kirst uspeva da stvori tragičan roman u kome žrtve ipak do kraja tri. jumfuju. |
Glavna ličnost dela je poručnik Kraft, čije samo Ime već simbolično pređodređuje njegovu junačku ulogu (die Kraft — snaga, sila). Koliko je za pisca fraft važan Vidi se po njegovoj izjavi u ?prologu romana da je celo delo „povest poručnika 'rafta“, On je mlad, odlučan, neustrašiv i inteligentan poruč. nik koji se neočekivano obreo u nacističkom osinjaku ratne oficirske škole sa zadatkom da priprema mlađe oficire za front. U ratnoj školi, u kojoj vojna birokratija, poltronstvo i nacistička monstruozna perfidija stvaraju posebne izopačene odnose među ljudima, slobodoumni patriota Kraft unapređ je upućen na sukob. On smatra đa u ime pravde | čovekovog prava đa živi treba objektivno saznati kako ie nastradao nesrećni Barkov, a cela nacistička mažši. nerija pokušava da stvar zataška i prikaže Kao hesrećan slučaj. U takvoj situaciji Kraft postaje pobunjenik na čijoj je strani pravđa, ali koji svoj bunt mora da plati vlastitim životom. |
Druga ličnost romana, takođe antifašista, je sam upravnik škole — gemeral Moderson. on je vojnik „starog kova“. Za njega čovek je vojnik od rođenja, „Vojnik se ne može postati — netko je vojnik ili nlje. vojnik“. Sve za čim je WModđerson u životu tragao je „smisao vojničkog bivstvovanja“. Za razliku od Krafta koji nacizam negira u ime humanizma, Moderson se sa njim sukobljava upravo zbog svojih uskih vojničkih shvatanja. Ipak tokom đela ličnost generala Mođersona imponuje kao izuzetno dovršena | kompletna.
Cela grupa Kraft — Moderson — Teders je duboko razočarana u svoj poziv, jer vojništvo nije ono što je bilo u đoba Pruske „ili bolje reći: nije ono Što je trebalo da bude“. Vojnik kao garant čistoće j reda je besmislica. „Danas moramo biti nacisti — ili protiv nacista“ — veli Kraft u jednoj raspravi sa Modersonom. Upravo to saznanje je zajednički Imeniteli i Kraftove napredne i Modersonove konzervativne pobune. MC o poce _
Tako hronika o herojstvu i brtvi jedne bl čnosti kakva'je Kraft, roman „Tvornica ofic 8" | jektuje se kao tragedija nacije. U zadnjem poglavlju knjige, u kome se razrešava radnja dela, skoro nijedno od važnijih lica ne ostaje u životu. Kraft i general Modđerson su ubijeni. Kapetan PFeders Je O• bešen, Nastradali su i brojni poznanici i prijatelji.
Tako je tragedija potpuna. Ali poruka suprotstavljanja nacizmu do kraja romana pobedonosšno trijumfuje, Ostoja ĐURIĆ
au eee u ae aw eeej aj ae eee aje ese ae eee ej aj ea eee ere a esej ajsa eee ee aje ej eeej ae ee a a eee a aaa eee ao
đutim, nipošto ne znači đa je on dao dćio u pozitivističkom stilu. Naprotiv, on je diskretno angažovan i u naučnom smislu , u slavističkim relacijama avangarđan. Zanimljivo je njegovo gledište da veliki umetnici, geniji, ne mogu biti imitirani ier su neponovljivi. Puškin, Gogolj, Ljermontov, Dostojevski, Tolstoj, Čehov — to su za ovog književnog istoričara vrhovi. neizbežno usamljeni samim tim što su vrhovi. Ali, to nć znači da veliki pisci nisu bujni izvori celih tokova i slivova. Pišući o Puškinu, prilično suho možda zato što je na kratkom prostoru morao đa ukaže na pt snikove brojne zasluge, Ettore Lo Gatto ga je prikazao kao kovača novog stila i tvorca novih žanrova U ruskoj književnosti. Govoreći o neponovljivom individualitetu Gogolja upozorio je na gogoljevske podsti caje i inicijative bez kojih ne bi bilo nekih potonjih pojava. S
Sa razumljivih razloga najviše prostora su dobili Dostojevski i Lav Tolstoj, naročito 'olstoj. — Rekli smo da za autora „Istorije“ ne bismo smeli kazati da je pozitivišta jer njega iznad svega zanima umetnički fenomen, poetika i stvaralački postupak. U Svakom piscu on traži ono plodno protivrečje iz koga sc rađa njegova posebnost. Tako je za Tolstoja rečeno da je romantične junake i romantične sadržine oblikova0 na realistički način, Tumačeći prosede pisaca, Bttort Lo Gatto nije mogao da ostane u granicama klasične istorije koja se ne uđaljava mnogo od suhih pođatakš. Njegova istorija se prožima s teorijom; u njenim te. meljima i njenim ziđovima je malter jedne mođernć književne estetike. Naglašavamo reč knji ževne jer su ovom naučniku tuđa apstraktna u movanja o umetnosti i propovedanje principa'
Dr Dragoljub NEDELJKOVIĆ
Brana | CRNČEVIĆ
društvu.
sporazuma.
\
SNSNSNSNSNSSCS SNS SNS SNSNSNA,J O SNN AJ SNSNTA NANA TNJN SNS NSNN SNSNNTNINIJ JI NZ
PIŠIROĆUTIŠ
Od očajanja do očajanja samo je jedan korak. aV
Bio sam na sahrani; pokojnik je bio najživlji u tom Žrtvama nesporazuma nije ništa lakše nego žrtvama
Ne slažem se da mi i pošta bude otvorena.
Nigde nisam pročitao da pas traži gospodara.
KNJIŽEVNE NOVINE