Књижевне новине
Veliko PETROVIĆ
STIGAVŠI U SARAJEVO, 1009. godine, sredinom jzuzetno vedrog, sunčanog leta smestiše me drugovi u fadašnju tihu, skrovitu TOHĆE ulicu, u starinsku, takozvano tursku kuću Ž ja se sa zadnje strane dizala na strmom obronku. Ulica uska; od stepenica, (iz Ćemaluše, čini mi se) do moga stana nijednog fronta, nijedne fasade, nijedne badže; pusti slepi nemi zidovi, iza kojih, kažu, ima đulistana ima živa sveta, — 1, verovatno, devojaka, 1, 'tek kada otvorim, gurnem, usađenu, okovanu kapiju tešku kao od balvana, kad prečem čiste krupne šljunke po podu zakrovljenog araluka i OtVOyim masivna Svozdena vrata od svoje sobe (noću se utfisne reza široka kao dlan u zid zapravo u stenu od krečnjJaka) — fek tu mi odane želja Za prostorom. Povelika odaja, s najnužnijim nameštajem samo, čini se još veća; dva demirli prozora, — ali, kroz njih pogled leti kao spustom niz čaršiju, a svetlost kulja na te otvore i otiskuje zidove unazad. Svakiput neodoljivo, odmah s praga priličem oknim:ai, da ih, zimi-Jeti ma i na jedan časak samo raskrilim, na što se pred samim prozorom javi šiljak s prstenom malog drvenog munara, čija se sirotinjska džamijica i ne vidi u nizini. Vršak i balkonče od šindre stane tu mablizu kao dimnjak našega „potkrovlja, familijarno kao slika u okvir. Odatle, bar jednom dnevno slušam starog muezina koji promuklo i verno okuiše, takoreći meni samo, iako me nikad ne uzima na um. Smatram ga kukuljavim starcem, iako, možda, njiie ni pedeselu prešao; jer, one tipične istočniačke bore tako mu duboko svlače obraze, kao prazne mešine, da potpuno liči na devedesetogodišnjake koji čuče pred imaretom „negde u Brusi ili u Samarkandu. S njega upadljivo uzdiše siromaština — to su oni kojima bakali dozvoliavaju da pred njihovim radnjama pabirče i kopkaju po ispražnjehim kačicama travnićkoga sira, — ali, pravi tugu bede odaje baš ono žutilo na izveštaloj belini čalme, koje treba da predstavlja zlatni vez i svešteni čim. |
%* Ni ono drugo, u istoj islamskoj sredini viđeno, žutilo, svečano, na dragocenoj tkanini, jarko kao suncokretove ripide, azijska anterija, neka vrsta plašta od kineske figuralno vezene svile, na ramenima šeika iz Jemena, koga su vernici, ulema, muftije i hafisi s učenim reisom Šarcem-efendijom dozvali da im uveliča ramazan, — ni ono nije delovalo manje potresno kad je, moglo bi se reći, kriknulo među Ornim i tamno modrini kaftanima kod šediv / LC] .
SniČenj 4. štunjav, sa sitnom, potpuno crnom glayom.a s pravilnim crtama; ispod, kao jed zelenog saruka, s opuštenim krajem uz obraz, iznad zlathoz. odsinia te njesove odežde, plamtele su ogromne, upaljene oči. Kraj sve samosvesne gordosti bilo je u njima i prkosa i jogunluka.
LA to su stavovi odbojni a ne i pobedni.
_I kad mu je s visine tanani. oštri glas Kastrata, odjeknuo, ciknuo kao da je čador od Svilenog platna mad sobom procepao, oglašavajući popodnevnu molitvu, pored okupljene 'ćufljive mase i zastali prolaznici-lacmani plaho “digoše glave. No, ta žuta pega, šeikov lepršavi plašt u večernjem odblesku, sada deluje samo kao turistički kuriozitet, samo podseća na nekadašnji siloviti poziv pravovernicima: da pronesu, još nepokorenim svetom, tugove s polumesecima Prorokovih ordija. Ta lelujava sunčasta mrlja tamo gore sada, više nego nevešeJo, podrugliivo opominje: da se svi ti britk* krikovi, kao hropci, tupo i bez odjeka gube u SM tilem mebu, stalno posuknulom od fabričkih dimnjaka, viših, prodorniiih od mi sirskih obeliska i od belih, troinih ,munara slavne, Selimove bogomolje u JTedrenu.
~.
Kako blesak dragocene kovine može biti tugaljiv, mračno izazivah! Nedaleko od muslimanskog središta, na sredokraći do Baščaršije, ukopana je kao polukatakomba, davno, čim su Turci osvojili Vrhbornu, Stara srpska sarajevska crkva. Ona je čuvena u našem narodu svojim starinamn iz vremena robovanja,čak jei jedna ikonografska škola, Tujkovićeva, vezana za nju. U niu je narod silazio u praznične dane ne udarajući zvučno kondurama o kaldrmu, nc odevajući se ni tada upadljivo, ženskinje čak zakukuljeno, pa i na tim retkim skupovima nije se suviše glasno obaveštavalo i objašnjavalo, jedino u hramu, u toj kripti, koju je šapat voštanica i kandila jedva oživljavao, pojalo sc slobodno i velike se reči izgovarale.
Ušao sam u nju na »carski dan, o Preobraženju, avgusta meseca, na oficijelnu svečanu službu o rođendanu Franje Josifa: — baš da vidim, ko će je obavljati i pred kim? Jer glavna zvanična svečanost odigraće se u Štadlerovoj. Katedrali, u Sabornoj Crkvi i u Hu Srev-bogovoj džamiji, onamo će celebrirati sam Štadler, u pravoslavnome hramu mitropoli!
tica, a u džamiji će čitati dovu sam Reis-u) •ulema, a svi pred istin vrhovima vlasti i predstavnicima društvenih organizacija, po tadašnjim četvorima verskim kurijama. A da li će biti nekoga iz naroda?
U ostalim bogomoljama opsluživaće blago darenja i prizivaće sv. duha na Krunisanu gla Vu, sveštenici nižega ranga, pa, prema tome će i državne i vojne vlasti, pa i razne privatne profesije i esnafe tu zastupati manje ugledni muževi iz predsedništva, sekretarijata i odbora. Takav me aranžman čeka, verovatno, ı u
Staroj Crkvi. i M : Međutim, po svemu što su mi isti dan pri-
čali o paradnim misama i liturgijama glavara po prostranim, sjajno osvetljenim templima,
KNJIŽEVNE NOVINE_
čiji su visoki svodovi odjekivali od orgulja, mcšovitih horova, od zveketa sabalja i mamuza pri ulazu i izlazu toržestvenih, blistavih delegacija, — ovde, u ovoj skromnoj, posvećenoj ze: municı-pešteri, iako je sve pripremljeno i učinjeno da obred bude pompezan, trijumfalan, carski veseo, sve je bilo sumračno, prigušeno, sumrtvo. Raspoloženje je bilo nekako mnasilu brazničko, tmurno; ne zbog toga samo što od Srba nije bilo tu nikoga ko nije bio funkcionalno i društveno zadužen da prisustvuje, što niJe pojao hor »Sloge« već crkvenjaci, klisare, promukli pojci i razdešeni skup prestarelih činodejstvujućih popova, ma čelu s glavatimi nutropolitiskim savetnikom, nemuzikalnim knešpoljcem Simeonom, na čijem je obimnom temenu, kao zamenjena, nesigurno lebdela omanja arhimandritska. mitra bez krsta. Ne samo zbog toga, nego i zato, i to ut lavnom zalo što je toliki vizantijski sjaj iznesen pod ovakvom niskom, crnom tavanicom rajetinskoga skrovišta; što se te teške zlatne odežde nalaze na plećima oronulih, neveselih, po izrazu očiju i lica, siromašnih ljudi. Nije reč o kontrastu i neskladu između tolikog nagomilanog blaga i krajnje, hotimično i nehotično iskazivane, uboštine uokolo, niti o suprotnosti između tih divnih, bogatih rukotvorina izrađivanih dugogodišnjim trudom i vekovima nasleđivanim ukusom i veštinom, i, između istočnjačkop rahat-plandovanja svih tih hrišćanskih, kršćanskih i islamskih pastvi — već je reč o iluziji potisnutih, opljiačkanih i poniženih: da negde,
skrovito, u polutami, odeveni u suro sukno, u kostret i u kudelju, iznesu preostale dragokupe sasude i odjejanija, od zlata, srebra, bisera i alomova, da naslade suzne oči svojim drevnim, izgubljenim gospods«tvom ...
~
Isto tako mi se pod grlom grčilo kad su me uveli, 1948. godine, posle Hitlerovog pokolja i otimačine, 'u staru prašku Sinagogu i u jevrejski muzej pri njoj, U toj, u Evropi najstarijoj sinagozi, kažu, da je iz XIII veka, i sad
se na ziđovima crne tragovi jevrejske krvi, ko-
ja je i do tri metra prskala u visinu, nekoliko puta, kad god bi napujdana srednjovekovna masa nagrnula ovamo, na zbeg Mojsijevih Vernika, zbijen, u tu svoju bogomolju, oko svoje Tore. Kao u Glini; samo pavelićevci su glinsku crkvu i razrušili, a Hitler je sinagogu sačuvao kao istorijski spomenik — pošto je mislio da je njene sinove i kćeri potpuno istrebio. Šta više, netaknutim je ostavio i bogati hebrejski muzej. A tu je prikupljeno neizmerno bopgatstvo skupocenog materijala, i ukrasne veštine i umešnosti. To su prostorije za prostorijama, manje i veće sale za salama, sve ispunjene tipičnim jevrejskim obrednim predmetima i nameštajem prisnog, toplog jevrejskog, domaćeg, porodičnog i opštinskog života, Teški, zaista fantastično umetnički kovani i vajani svećnjaci, sedmo — i osmokraki, srebrni i zlatni poslužavnici, tanjiri, pehari, kondiri i ibrici, raznobojne, još uvek blistavo gleđosane majolike i Kristali i, na kraju, svud-svud usukani ili delom razvijeni pergamenti svetlih, starozavetnih tekstova s dekorativno ispisanim aramejskim, judejskim, koptskim i arapskim slovima, stotine Tora s Pentateusima, a svc obavijene oko držalja od najređeg i najdrobnije izrezbarenog drveta i uvijene u omotače od čiste zlatne žice s ispupčenim vezovima ı spletovima oko mudrih izreka iz Talmuda i Hagada, a oko, još jednako sveže bleštavih, sedmokrilih serafa i heruba. | ·
To obilje žežcnog, žutog zlata, koje već samim sjajem gotovo zaslepljuje nas, pepeljasti priplod mođernih gradova, a golemom kupovnom vrednošću nagonski uzbuđuje građanske dušice, — u isti Čas navodi posmatrača na mračne misli, na ogorčeni i nemoćni bes:
— Nalazimo se, usred ravnoga trga, na znatnoj humci zarasloj starim drvećem. A u tom gustom zabranu ne možeš a da ne nagaziš na grobove, boljereći, jedva se uspeš da se provučeš između bezbrojnih nadgrobnih kame-
ova; većinom po nekoliko njih Jedno za dru-
gim, i tako redom jedno do drugog načičkani uzani grobovi. Jer taj mali prostor oko sinagoge bio je, vekovima, jedino dozvoljeno mesto
u Pragu za sahranjivanje jevrejskoga geta. "Tako su morali da svoje mrtve ukopavaju jedno ispod drugoga, ali su zbog natrpavanja u podzemlju, morali groblje i da nasipaju zemljom, i da i tu mrtvace slažu na spratove. A sve su ić izuzetne dozvole bile otkupljivane kesama ćesarskih zlatnika. Među tim grobovima pokazaše mi i grob one jevrejske lepotice, milosnice zatucanoga katolika, ćesara Ferdinapda, kome je Kepler svake zvezdane noći horoskope ispisivao. Zahvalni što se Žrtvovala za njih —- Taj car je bio ne samo manijak već i užasna grdoba — Jevreji su joj digli železnu ogradicu i pored jevrejskog natpisa i goticorn su joj urezali ime. A, onda ı taj slučaj: zaustavivši se za časak primetio sam da je meko, nedavno, ostavio belu ružu na Kkržljavi lišaj njene ploće. ·
~
Ipak je to čudno! Prolazeći toliko puta našim ravnicama, vojvođanskom i slavonskom, stalno sam se oduševljavao čestim, gustim nasadima rascvetalih suncokreta i, obično, dugim wjivama, platnima, žutih repica. Tako te usput obuzme kadgod nevoljno raspoloženje hiljade bezazlenih, zadivljenih, žutih „suncokretovih očiju i ono prizemno, ušuškano paperje ustalasanc Tefsce, razgalićete kao da je baš izistine sunčev odsjaj.
A, u Dečanima, kad 'smo, — radoznali putnici, ljubitelji umetnosti, pomalo i nacionalni romant:ci — ulazili kroz portal frata-Vite dok se svi okupiše pred freskom Nemanjića stabla s prigušenom lepotom srednjovekovnoga goblena, ja sam zastao pred ulazom iz priprate u hram; zadržao me omaleni, kružni limpanon iznad dovratka, sa slikom Dečaka u jetko žutoj odori, koji preozbilino, gotovo naintšteno dočekuje pridošlice, blagosilja ih i strogo, netrepetnim okom prodire u njih. Ni dotada ni otada, nikada nisam sreo mi u životu ni u umetnosti, takav dečji lik, ne starmlad već ubedljivo zreo, muževan, ljudski, na čijem neviđeno ispupčenom čelu sedi predodređena smrt a ukočena desna ruka sa tvrdo izvajanim dlanom i preteći isturenim trima prstima kao da zapoveda: da se živi i podnosi. A ta, u svakom drugom slučaju, neverovatna, neprirodna herojska fragičnost još nejakog, nedoraslog stvora, naglašena i prisma je postala time: što je celo prikazanje izvedeno u izazivnoj, rekao bih, nešto ljutoj — između jagorčevine, maslačka i limuna — žutoj boji. Ne bih umeo vastumačiti kako, ali nalazim, da je taj kolortit ono što gledaoca uzruja na prvi pogled, da bi jauknuo; i da bi bez te boje žuči ovaj starmali mudrac i sudija mogao biti svrstan u red svetiteljske dece kako su ih slikali srednjovekovni majstori do pune renesanse, u red beba s neprirodno vremešnim, visprenim fiziopnomijama. ~%
Čovek se većinom seća samo ljudi, predmeta i događaja. Raspoloženja, u uspokojenoj prirodi pred sobom i u sebi, svog neizvesnog duševnog i duhovnog stanja, čovek se teško ı retko seti; to jest, retko mu uspe da u sebj uspostavi, sveža kao nekada, poodavno Pproživljena osećanja i raspoloženja. I za to mu ie potrebno da mu se uobrazilja uhvati za ne što opipljivo u sredini, nešto što je poslužilo za odisaj, koji je i neosetno delovao na naše volje i orijentacije. . i
Sedeli smo udvoje, inženjer Lučić i već ja, sami, kud pogledaš nikoga ni da vidiš ni da čuješ, pred jednom Kkrčmicom, sa svega dva stočića, u Bukoviku, na samom drumu Topola
| — Kragujevac, Inženjer, nekadašnji lepotan,
stasit, okat, rečit, sad veoma je sklerotičan, američko bombardovanje Beograda koje nas ie i doteralo ovamo, kao da ga je dotuklo, korača kao po staklu, očajno a uprazno bulji svojim lepim očima, nikad ne znaš da li je shvatio što kažeš a on sam mučno izgovara reči; sriče na slogove. I ja se osećam suviše nevoljan i trom. Kroz nekoliko dana pašću od žutice. Satima ćutimo, pred nama poluispražnjeni čokanji. Između Bukulje — čiju su lepu šumu sasekli Bugari i drvo uputili u Trakiju volovskom zapregom jadnih naših seljaka i između puta, na kako-tako zasejanoj, prošaranoj njivi od stotinak metara do brda, nečujno se talasa skoro zrelo, žuto-zeleno, klasje, Pot puna, čisto nenaravna tišina, jako osunčanog, ranog leta, — zaustavljen dah postojanja! Ako se i pričuje neko lepršavo krilo, neko pražnjenje posuđe u obližnjem dvorištu, to kao da je izvan ove tišine, ne pripada ovom našem Pr tešnjenom ivotu.
I Nemci, tu preko u Starom i Novom zdanju, — koji su se doskora resko i grlato otresali i između sebe, — upitomiše se nekako:
·oslobodimo sete. koja i leže i ustaje s-
. +. propuštaju i crnu berzu, nabrana čela šapući udvoje; a svaki dan zorom i svečeri u suton prolaze, bez kaplarskog izdiranja, samo uz potmulo groktanje zastalih motora, nebrojem&a borna kola, oklopni kamioni s vojnicima t ratnoj spremi. Odmiču na mahove, svet ih We smatra, kroz navučene prozore, kroz prošće grmlje: koo, Čisti, u apsolutnom vojničkom poretku kao na manevru nepomično seđe jeđno uz drugoga, stežu puške između nogu, strogo gledaju pred sebe ispod šlemova, nađ 'ejima nevino podrhtavaju tanane zelene gran čice naših zabrana i lugova. (Naši momci te kovima kite kapije, prozore i krovove, rođitel}: ske i svojih jaranica, prilikom prolećnih. svetkovina.) Svet gleda to, razume se, sa zadovoljstvom, s velikim olakšanjem. Kađ omo čujmo' zatreperi vazduh nad Šumadijom, pa se grnljavina nevidljive ratne nemani, kao odasvud a ne samo s izvesne visine, počne približavati,
a Nemci ne uzleću, nijedan avion ne puštajo
u susret, u izvidnicu, već samo po jedam 'voO{nik okilazi svoje kasarne, smestišta i logore, i čegrće nekakvom povećom igračkom-zvečkomi. — i pred tim upadljivim prizorima nemoći'i predznakom kapitulacije, dok rojevi od stotina i stotina anglo-američkih »liberetora: pr zrivo kreskaju nad njima i neuznemiravano se razdvajaju: za ssver i za istok — naši se-ljuđ: smešeći se zgledaju. Ali, i taj osmeh, kao' što su i obrazi, bled je; — suviše se izgubilo kr, suviše se jednoudilo, suviše se cvokotalo od ljute studeni, da bi se moglo predanije i glesuije radovati. a TI nas dvojica, tako, mirno seđimo, ćutke se uživljavamo u blaženo osećanje postepenog oslobođenja od najtegobnijeg duševnog stanja, od stalne w?izvesnosti, ali ne možemo da e ama. Za sebe znam a za sadruga samo slutim: šta
-se u njemu događa? No, manje-više, jalovo 1
matanić po svojoj i tuđoj unutrašnjosti, sre ćom, prekida stari sused Petronije, problemistični — u dobrom smislu — paradni seljak, uredan, takoreći uglajisan, pismen, s ošišanom, potpuno belom, ušiljenom bradom i s MWreswnim brkovima živa slika nekađašnjeg ugleđdnog seljačkog poslanika-tribuna u Srbiji. — Izdržite, komšije, izdržite još malo!...
ovima je ruda već uprla u kapiju... još mišlo'
samo... A teško je, verujem, daleko od švog posla ... mi ratari još nekako, i kad robujemo zemlju preturamo, al vi?... nije da nije teško... ali... samo još malo, pa ćemo opet biti ono što smo bili... _ Taman da ga ponudimo trećom stolicom:s i on se naglo osvrte: — na neke neobične >= sove iz daljine, iza njegovih širokih leđa. stao je onako porebarke a i meni zastađoše'i pogled i reč. DV Kroz pšenicu bila je, valjda, progažena stav, do razrovanog puta za Garaše, p3š3 su se njome provlačila deca; u prvi mah samo su im gle vice lebdele, tonule pa lebdele iznad klasja, vajući svojim tanuckim, kidljivim glasićirme koje je još i popodnevna planinska struja 6 Bukulje razvejavala kao maglicu. Nisu se vrne» gle razabrati odavde ni melodija ni reči. Bilo ih je oko četrđesetoro a vodila ih od i po svemu suđeći, jedna starija žena. aa cela povorka izbip na put i kad ih je pogrb ljena nastavnica sredila da za ruku dvoje voje pođu prema nama pa u varoš, nee jica smo se više no iznenađili i začudili. su deca i muška i ženska — a raznoga urrusta, od 4—5 do 10—12 godina — bila odevene u podjednakoga kroja, skoro i podjednake veličine, jednoštavne košulje — od prostog, žutog pamučnog platna, Ta veoma otvorena, oštra žuta boja, možda zbog množine njenih prime raka i zbog nežnih slabačkih telešca oko 'kojih se nije dala meko obaviti, činila mam se' u ovom slučaju surova i uvredljiva. Krenuvši'i približujući nam se deca su ponovo počela đa pevucaju svoju naučenu, nerazumljivu pesmu. Kad su prolazila mimo nas, zapazili smo:da' muškarčići i sasvim male curice ošišani do glave, da po neka devojčica maše cvetom u slobodnoj ruci, da su im svimavev like, okrugle, divne oči, i da se. poneko na• smeši sretnuvši se s našim starim, setnim & čima, . ME Petronije nam se odjednom obrati, kao dg. tumači i Srbiju: · H ; KN — Bosanski siročići..., prebačeno tajno preko Drine... ne zna se većinom ni čije je... smestilo ih u baba-Anđinu kuću, ova im ?benX*onerka kao majka... a u čitavoj čaršiji ne nađoše drugog beza ni lica, osim ove žute trube,.. šta ćeš samo kad ih sačuvasmo! ... — pn'opet naglo okrete glavu od nas... ONA Na: A i nas dvojica jedno od drugoga. ~
w VOA, “|
· { (Dok sam ovo pisao sasvim slučajno sam. doznao: da se u Beogradu izlažu slike nesrećnog Van Goga, čije žute boje — u koje 19. zaljubljen Rio — sušte jarko sunce — ı one su više kobne no vesele), NAKON
poljskim ·
rani svoju iskrvavljenu, porobljenu