Књижевне новине

Radomir RAJKOVIĆ .

Metafore

Mirisi, sveta vatra čula. Mirisi, voće koje dodivujem jezikom. Mirisi, kasno sunce nad zemljom.

Prevara, tek učinjena, | nemilosrdno vreme u mojoj glavi. To što znam, ja branim.

Poslušni prsti ruke ) koja se vraća svom korenju,

Ni prvi, hi poslednji put,

Poredak zavedeh po zakonu. Sa tobom, zvezdo, sa tobom, zvezdo, Propast svoju odlažem.

Tako, iz pobede u pobedu, fako, iz poraza u poraz: pa ko duže izdrži,

Ni živ, hi mrtav. Još uvek u groznici svoje samoće, još uvek u buhilu svoga zanosa,

Te usne, zlatne zmije, moje kosti podatno. ljube. Ljubavi, ljubavi: jesam li srećan?

Ta trava pored mojih ušiju

jedan jedini cilj ima:

na kolenima noć da sačeka.

Ta kiša, odvojena od prirode, svedena ma godišnja doba moje kože; ta kiša izvan vazduha, izvan sveta!

Već uhvaćen u zamke koje mi ti postavijaš, krvi: ništa ne preduzimam, očekujem.

Tu sam gost, leš koji se raspada. |

Moja izvesnost

tuđe greške dobrovoljno prizhaje.

Taj rizik mi se neće isplatiti. Taj rizik mi suze u oči baca:

krvi, da li smo to zaslužili?

Tragači i usamljenici

Nastavak sa 3. strane

Junaci romana »Podne« su sve samo neče Ono što bi se jezikom statistike moglo nazvati idealnom reprezentativnom skupinom. Omi su neuobičajeni, bizarni, ali ne do neukusne šokamInosti, a od precizno ocrtanog: područja i vremena u kome se nalaze odudaraju time što čitalac ima utisak da ih posmatra kroz finu izmavlicu irealnog, iako su njihovo postojanje i postupci mogućni i izvan mašte, Ovakav efekat pisac je posiigao na taj način što je kod njih eksponirao upravo meprosečne osobine i osobenosti bilo na planu fizičkog bilo na planu ka"aktera i uma. Nesumnjiv uspeh ovakvog, hokus-pokusa istovremeno je i njegovo opravdanje; Major ga je izvco na veoma visokom umetničkom nivou, i ukazavši na svoje, prevashodno, noetske intencije unapred odbacio sve prigovore koji bi mu se mogli uputiti sa stanovišta sirogog realizma. Uspešno vodeći svoje junake granicom stvarmog i nestvamog, normalnog i nenormalnog, Major je prebrodio sve ogromne opasnosti ovakvog postupka i stvorio galeriju neodoljivo privlačnih, sasvim atipičnih, no, ipak, uverljivih toplih ljudskih likova, čiji bi se sivaralac, da se nije pokazao kao istimski umeinik, mogao optužiti za šarlatanstvo, pokuša; zasenjivanja itd. J

Doista, u veomx poetskom, izvanredno i sa puno duha oslikanom mediteranskom ambijjentu ostrva sa njegovim starim kućama i kulama, suncem obasjanim stenama i poljima Jlavandule, tajanstvenim mračnim pećinama Ppo· znatim samo lutalicama, žive junaci ove čudmovate povesti — osobenjaci, pesnici, naučnici, sanjari ı fantasti: mladić neobične snage koji podiže promade, i uvlači se u nepristupačne bpećine u beznadežnom pokušaju da nađe vodu koja bi spasla njegov grad, no, napokon, shvata da želi da nađe sebe a ne da oživi umirući grad: nastrani pustinjak koji živi u staroj kuli kao neka vrsta turističke znamenitosti, provodi dane u pisanju i spaljivanju onoga što je napisao; Tata, povralnik iz Amerike koji je tamo ostavio milione, nastanio se na ostrvu, u napušićnom selu, da bi tražio zlato, naffu ili uranijum, za koga sc priča da mu »turistkinje peru noge«; Mandina, kći nekada najbogatijeg čoveka u gradu koja je otišla u opatice Jet joj otac nije dozvolio da sc uda za mladića koji ju je prežirao, čije Je dete rodila, iz prkosa, u manastiru; Aupust, kolerični kepec i njegovi sinovi divov. skog, rasta. Zaista, poetska lepota tih ljudi, odbacuje svaku pomisao da je pisac hičo da izvede cazibiciju, da se radi o paradoksu radi paradoksa. Svako od njih predstavlja epizodu u ovom, po obimu, nevelikom delu, i čini se da bi priča o grobaru koja se kao fabula provlači kroz celu knjigu, u svojoj ulozi mogla biti za. menjena bilo kojom od njih. J

Na kraju, možc se reći da je ova, formalno votovo besprekorna knjiga, puna duha i svežine, prc lepa i poelična nego veoma duboka, i da, u svakom slučaju, ukazuje na jedan neobican talenat. · e }

Prevod Judite Šalgo je u toi meri dobar da se Čila!ac teško oslobađa utiska da delo čita u originalu.

Vlastimir Petković

Migel de Unamuno

Tragično ose. eanje Života

»Kultura«, Beograd 1967; prevela Olga Košutić

WLOKVENTAN španski kKnjievnik Migel de Unamuno (1864—1937) i filosof neobične eruđicije bio je prognan 1923. godine iz svoje domovine u vreme diktature Prima, de Rivere, Strahote karlističkih i građanskih ratova navođe ga, radi spasa otadžbine, da od 1895. godine grozničavo piše mnogobrojne eseje, romane, pripovetke, drame i pesme. Mnoga od njegovih istaknutih dela su 1957. godine u Vatikanu stavljena na indeks,

Darovit mislilac, počasni doktor Univerziteta u Oksfor« du, koji tako rado i često navođi Spinozu i Kirkegarda, istovremeno. je najizrazitiji predstavnik savremenog španskog nihilizma ogrnutog plaštom religioznog misticizma. On je našao polaznu tačku filosofije u pitanju: kuda idem? »Odakle dolazi i kuda ide moja okolina? Ja želim da ne umrem sasvim, i želim da znam da li ml je suđeno da sasvim umrem ili ne, I ako ne umrem, šta će biti sa mnom? A ako urmrem, onda jo sve besmisleno, Postoje tri rešenja: a) ili da znam da sasvim umirem, i onda neizlečivo očajanje, ili b) da znam' da ne umjrem sasvim, i onda — mirenje sa sudbinom, ili c) da ne mogu da znam ni jedno ni drugo, i tada — mirenje sa sudbinom. u očajanju, ili očajanje u mirenju sa sudbinom, bezna« dežna, rezignacija, ili rezignirano očajanje, i borba« (str. 31),

Savremenik jednog burnog vremena, protkanog društvenim protivrečnostima i ekonomskim Yrepresijama, Umna« muno gasi žeđ za besmrtnošću poniranjem u problem sve» sti i smrti, u Šekspirovo biti ili ne biti. »Ne težim da utomem wu veliko Sve, u beskonačnost i večnost Materije ili Snage, ili u Boga; ne želim da budem opsednut Bogom, već da om bude moj, da postanem Bogom ne prestavši da budem ja onaj koji vam sađa ovo govorim, Ničemu nam ne služe obmane monizma; hoćemo stvarnu suštinu O besmrnosti, a ne varku« (str, 43).

Unamuno je na užasnoj, usplahirenoj viziji bespuća, u kojoi čovek žudi za ličnom besmrtnošću a razum je OSDO" Tava, i zasnovao »Tragično osećanje Žživotać. Preobraćeno u prastaru ideju caritas generi humani, u revolucionarnu misao o slobodi i težnju ka republici, Unamunovo delo proširuje »izvesne prevaziđene ideološke okvire, zalažući se za takve vrednosti koje danas ni u kom slučaju ne možemo zaobići, Unamuno je jedan od prvih religioznih mislilaca koji su s velikim smislom za vrednosti aktivizma i humanizma i velikom intelektualnon4 snagom usfali protiv aksiološke uskosti srednjovekovne tradicije. Njegov pionirski poduhvat postao je kasnije ono Što nazivamo znakom vremena«, (str. XLIX) po rečima iz predgovora Nikojc Miloševića.

Slobodan PETROVIĆ

Oto Tolnai · Gserilske pesme

Tribina mladih, Novi Sad 1967; prevela Judita Šalgo

OTO TOLNAI ne piše poeziju koja se lako prima, koja traje u nama i budi šire asocijacije, ali njegovoj poeziji se ne može odreći svaka vrednost, Ona ima svoju odrgeđe-

___ IDUOC KNJMIA

nu težinu, svoj ton, svoj umetnički volumen. Koliki je taj volumen i koliki je radijus mjcgovog prostiranja — to je stvar o kojoi se može i treba govoriti,

Imla knjiga pesama koje nam od prve »legnu«, koje lako i bezbolno nalaze put do naš i postaju naša svojina, ili, naprosto, pokrenu nešto u nama, inspirišu nas; to sve, naravno, ne znači da takve knjige, da takva poezija uvek ima i veću Kreativnu moć. Ali jedno je sigurno: takvoj poeziji je lakši pristup, ona je čitljiva, njene poruke su jasnije i, što je najvažnije, ona nas ne zamara. S druge strane, postoji poezija koja nas, na izvestan način, odbija i koja se, svesno ili nesvesno služi takvim postupkom, takvim načinom mišljenja i sagledavanja sveta, da u njemu aufentičnost nismo uvek sigurni. No, bilo bi krajnjćč naivno tvrditi da takva poezija nema umetničku opravdamost i težinu; naprotiv, ona veoma često dostiže zavidam nivo vrednosti uprkos tome što se lako ne asimiliše, što joj poruke nisu jasno uočljive, Savremeni vojvođanski pesnik mađarske nacionalnosti Oto Tolnai pripada ovoj drugoj grupi pesnika i, kako smo već vekli, njemu se ne mipgu osporiti izvesne vrednosti; samo, čini mam se, One nisu dovoljno izražene, da bi mogle odgovoriti zahtevima meke istinske, prave poetske reči. On nam sc predstavlja ·kao pesnik koji želi da bude daleko od svake urbane sredine, u svetu čistih, elementarnih osećanja. I »Gerilske ·pesme« su, u celini, pohod ka takvom jednom svetu. Ali na tom putu. Ota Tolnaia mi ne susrećemo istinske, životme sokove tog sveta, već samo izvesne simbolć koji imaju isuviše papirnati prizvuk. To je veštvo pravljena poezija; “u njoj ima dopadljivih slika i srećnih zvučno-ritmičkih rešenja, a poseduje i izvesnu zgusnufost atmosfere nabijene dinamikom. Pored toga, ova lirika je sažeta u izrazu i tO joj, ponekad, daje veću prodomost i ona dublje prpodire u nas; ali, posmatrano u celinj, ona je prilično neuverlji-

a i iči wa va i dosta liči na pozu Vladimir V. PREDIĆ

Žan Pol Kleber Cigami »Stvarnost«, Zagreb 1967;

prevela Višnja Škrtić

U OVOM NAŠEM VREMENU etnologija dobija sve veći značaj. Njoj, kao pomoćnoj naučnoj disciplini, pribegavaju filosofi, psiholozi, lingvisti, teoretičari Književnosti, ekonomisti — da ne nabrajam više — sve humanitarne nauke u cčtnologiji traže dokaze i oslonce svojim ?eorijama. Ciganologija je interesantna disciplina, ali ona od ciganologa zahteva samopregoran rad, tražilaštvo i stvaralaštvo (čini se da ciganologiji na taj način prilazi naš Ublik); a istraživanju tradicije koja nema pisanih spo menika i živi u ljudima koji su ili u pokretu ili su nepoverljivi mora se prilaziti sa puno ljubavi i strpljenja (tako joj prilazi B. V. Radičević),

Pomalo je tužno što etnologija postaje i pomodna nauka, a fo je odvodi sa puta nauke u prepričavanje, feljtonisanje, razvodnjavanje, meistinu — pa čak je i uništava,

Knjiga Ž. P. Klebera, na žalost me odlikuje se mijecb mom od gore nabrojanih vrlina. U irenucima kad je tre• balo istraživati i stvarati Ž. P, Kleber priča kao u feljtonu suboinjih novina, a kad je problemu irebalo prilaziti sa ljubavlju i strpljenjem on ili felitoniše ili postavlia nesigurne teorije zasnovane na literarnom kazivanju,

Očekivalo se da' je Kleberova knjiga nešto kao uvod” u ciganologiju, ali ona je po podacima vrlo oskudna, po+ nekad čak i nesigurna, pa se pre može posmatrati kao

NEPRIEVEDJENJE KNJIOJE

Bernard Malamud

The EFFixer

Farrar, Straus and Giroux, New Vork 1966.

KAD JE UJESEN 1966. objavljen »The Fixer« MBernarda Malamuda, američki kritičari su se gotovo bez razlike složili da je io jedan od maiboljih romana koji su se pojavili u Sjedinjenim Američkim Državama posle drugog svetskog rata; njihovo mišljenje je, mešto docnije, potvrđeno ina drugi način: Malamud je za svoje delo dobio dya majveća američka Književna priznanja — Nacionalnu i Pulicerovu nagradu.

Malamjud, koji je u svoja ranija dela često unosjio elemente mitskog i fantastičnog, napisao je svoj najnoviji Woman u čistom realističkom maniru; međutim, ova knjiga za pisca jpak ima izvestan »mitološki kvalitet, pošto Malamud smatra da je mit »priča koja nema kraja«: »Tbe Fixere je knjiga o nepravdi, a nepravda je beskrajna, Taj mitski Kvalitet mepravde, univerzalan već sam Po sebi, narativno je transponovan u povesi o Jakovu Boku, simbtom NKiievskom Jevrejinu koji je, u predvečerje prvog svetskog rata, bio nepravedno optužen zbog »ritualnoz ulistva« jednog dečaka, Jakov (»fixer« — čovek koji ie vičan vaznim. zanatima i vrši najrazličitije opravke) je do"ao u Kijev iz obliznjeg jevrejskog seoceta nakon što ga le napustila žena. lako mcobrazovan, on je bistar i Ipftclekiualno vadozmao; iražeći odgovore ma pitanja koja m postavlja njegov mesrećni i besmisleni Život, om svoj intelektualnu žeđ gasi napajajući se vaznim humanističkim idejama i Spinozinom sudbinom i filozofijom, Jako ogorćen i gordo samosvestan, on ipak ne gubi plemenitost, Kad jednog dana spase od smrti jednog pilanog Rusa, ćOveka za kojeg zna da je osvedočeni neprijateli Jevreja, on stupa na stazu sopstvene propastj. Da bi ga nagradio, Rus, koji ne zna da je njegov spasilac Jevrejin, daje mu posao i stan u svojoj ciglani, koja se nalazi kraju gde Jevrejima nije dozvoljeno stanovanje. Svestan da je prekršiu zakon Hok, nakon nekog vremena, bude uhapšen. Na svoi užas, međutim, otkriva da je osumnjičen za jedan momstruozan zločin koji nije počinio. Ovi događaji opisani su ma prvih sedamdesetak stranica romana. Ostalih dvesta pedeset sirana posvećeno je Bokovom boravku u zatvoru koji traje više od dve godine, Roman se završava njegovim odvođenjem ma suđenje. »Ono što se dogodilo Jakovi i kako se on menia — To je priča«, kaže Malamud u jednom jntervjuu. »Ali šta se desilo Jakovu pošto sam ga napustio, ja ne znam«. Roman o nepravdi završava se slabom iskrom nade da Jakov može da dokaže svoju nevinost: »Slobodđa postoji u pukotinama države. Čak i u Ruiji Se može naći malo pravde.«

Jakovljev boravak u zatvoru ispunjen je uzaludnim dokazivanjem sopstvene nevinosli pred jslednicima punim wwržnje i predrasuda, borbom protiv hladnoće, gladi'i bolesti, mukama na koje ga stavljaju surovi stražari i 5Uusretima. sa lažnim svedocima i članovima sopstvene porodice Koji pokušavaju «da ga privole da potpiše priznanje. U samoći, gde, je vlastila misao jedini prijatelj, kad je samoispitivanje jedini oblik sagovorništva, Jakov dolazi

do saznanja da je nekadašnji pakao iz kojeg je želeo da pobegne pravi raj u poređenju sa onim što doživijava između četiri tamnička zida. I onda kada je doveden ma prag: samoubistva, Jakov Bok uspeva da povrati hrabrost, pošto zna da bi njegova smit značila pobedu mepravde i da bi na laj način doneo move nedaće svojim sunarodnicima. Kroz patničko, usamljeničko snatrenie Jakov dolazi do saznanja da je svaki čovek deo istorije i da je svako, hieo to ili ne hteo, »politički čovek«. Njegova komačna saznanja plod su dubokih samoispitivanja: »Nc možeš mjrno sedeti i gletlati kako te uništavaju... M bolesnoj zemlji svaki korak prema zdravlju je uvreda za one koji živc od njene bolesti. . Nešto u meni se promenilo. Nisam više isti čovek, Manje se plašim a više )arzim.«ć

Fišući ovaj roman, Malamud je pošao od istinitog do. gađaja. Osnove svoga romana našao je u aleri Mendcjia Bejlisa koji je 1911. uhapšen u Kijevu i mnmakon više od dve godine boravka u zatvoru, na suđenju oslobođen. Malamud, međutimj, ističe da je u priču o Jakovu Boku unev i izvesne elemente iz Draitusove afere, iz slučaja Sakoa i Vancetija, a pre svega iz savremene američke scene, iz nepravdi kojima su izloženi Crnci. Problemi savremene Amerjke odveli su ga u predrevolucionarnu Rusiju, a izvesne jstorijske činjenice i stvarni događaji u traganje za p»imaginativnim. faktom« koji je, prema mjemu, cili kojem pisac teži pošto ic to jedini put da se stvari učine stvar· mjjim nego što jesu, bar prividno,

Za Malamudđove junake je rečeno da su to ljudi koji imaju duše a me psihe. Otkrivajući dušu Jakova Boka pisac jc svoj vomam lišio patetike i sentimentalnosti i realizovao ga fascinantnim narativnim ritmom kojem Gcminica. majteža i majdublja mudrost — rWwudrost jednostavnosti. Ladislav, NINKOVIĆ

Brana CRNČEVIĆ

da žive bolje.

kuca tuđe srce.

aa a ee a a ava ae aje a aje ei a a e ae ae aa aaa e aa a e a ee se ea a

IPJIŠJI

Nesreća je kad na kraju jednog

sa simpatijom pisan feljton — Ieđu uvtnoluzi.na-amdılorina najwiodevnije je izučavanje egzotičnih naroda, a' Cigani se mogu prikazati kao takvi — nego kao delo pisano sa naučnim pretenzijama.

Ž. P. Kleber se opširno pozabavio problemom po. rekla Cigana, ali nije dovoljno tragao za uzrocima prve seobe (mogao je to otkriti proučavanjem legendi, a ne njihovim prepričavanjem) kao ni za uzrocima današnjih seoba (možda su oni u nacionalno ekonomskim nepri}. 'kama Cigana).

Dublji osvrt na moral i filosofiju Cigana mogao bi objasniti uzroke njihovog nomadskog života, a dao'bi i psihološka objašnjenja njihove nemogućnosti da se šmire, ili bi možda ukazao na ekonomske i nacionalne uzroke stalnog putovanja (uostalom Cigani se smiruju u zemlja. ma u kojima imaju osnovne uslove za bavljenje poslovima kojima se bave i stalno nastanjeni).

Uveren sam da je naš izdavač u francuskoi etnološkoj literaturi mogao naći i prikladniji tekst od ovog, a o Ciganima smo mogli dobiti i vrednije delo iz pera domaćeg autora (setimo se da je pre rata u Beogradu izdavan list CIGANSKE NOVINE, da je 1947. godine Rade Uhlik izdao rečnik ciganskog jezika ROMANO ALAVE, a film A. Petrovića SKUPLJAĆI PERJA — ili kako je nazvan u Francuskoi VIDEO SAM ] SREĆNE CIGANE u Evropi mani. je obezbedio pohvale na Yvačun našeg požnavanja ciganske sredine) od ovog koje nam je obezbedilo NIP »Stvarnost« u solidnom prevodu Višnje Škrtić (možda jeu čitavom poduhvatu jedino prevod solidan).

Aleksandar BADNJAREVIĆ

Valentin Benošić

odavde do smrti

»Matica hrvatska«, Slavonski Brođ 1967.

ONO ŠTO ODAVNO nismo imali prilike da nmažovemo pe. simizmom javlja se u stihovima mladog pesnika Valentima Benošića u jasmoj i bizarnoj formulaciji. Pesnik kao da priželjkuje smut Želeći da ukloni što brže i sigurnije prepreku koja ga deli od nje: dane. To nije filozofija života, već jedan emotivan i literaran sudđ dovolian samome sebi. Vidna je papirnata inspiracija ovog Benošićevog, metaforičnog paradoksa, Tek smrću došli smo do pobede, a naša osvajanja samo su osvajanja nje — smrti. Ova prilično jednostavna i ne manje banalna misao troši &e Unuiar jedne pesme u sopstvenim trzajima — spregovima, Nieno produžavanje u drugim pesmama govori da pesnik radi kontinuirano (ciklično) i da me iscrpljuje svoj misaoni — jednosmerni — emotivni naboj jednom celinom kcju bismo mogli nazvati i sentencom, Isti paradoks nalazimo u drugoj pesmi pod nazivom, koji inicira njen sadržaj: »Idem, dakle padam, To da je »pad smjer izmeču po» četka i krajac i da je pesnik onaj koji uvek polazi šanja» reći Kao leptir, cvet, sunce, proleće da bi se najzad zaustavio nad suzom »vlastite biti« kazuje jednu uočljivu i pomiljivu sliku o predodređenmosti sudbine i čovekovog životnog puta, Pesnik se obraća radosti tražeći od nić da svojim svetlostima obasja njegovo čelo i da ga povede u »svetkovinu čula«, ali gde bi, isto tako, bio on sam, sebi dovoljan, sa svojim suzama i jadikovanjem. »Žuđena i be. skrajna radost ireba da u pesnikovo srce zarije »britki bodež svoje vjere«. TI onda dolaze saznanja koja ga Vvraćaju na početnu tačku puta; ovaj Život ie samo tamnica a smrt bi bila samo oslobođenje, krajnji cilj.

Tanka knjižica Benošićevih stihova ne pati od neke na glosti, neumerenosii i neveštine početništva, ali ı tomc ı leži izvesna opasnost. Ona je sva odmerena, stihovi se koče od neke šimićevske harmoničnosti, Jaganog, hladnog

i odmerenog ritma, lakih i kao zaljuljanih lepih poeiskih veči, Sada prepoznajemo ili me prepoznajemo

uzore, ali svakako prepoznajemo pesnikov trud da ono što

misli,

ima da saopšti izražava jednom skladnošću koja uvek i nije opravdana. Bez grča »spoznaje«, uzbudljivih i snažnih stihova, ona jzražava potismnut gnev, uzdržano očajanje, prigušen plamen. Sve ovde dogoreva plamičcima koji se Sasc, nejakim vatricama, Sstarmalim mludrovanjima, Pretpostavljam da ije u pitanju književna pismenost koja e stiče. Stihovi Valentina Benošića su lepi, ali nemaju daha i podsećaju na onu slabunjavu loše hranienu decu koja na ovaj Svet gledaju praznim ispijenini beživotnim očima. Sve je za njih teško: i kašićica mleka i komadić čokolade predstavljaju izrok prikrivenih paklenih muka jer iziskuju neki (makar i nezmalan) napor i pokret, Njihova je mesto na groblju, u malim belim sandučićima, sa venčiđeni veštačkog cveća ma pozlaćenom krstu,

Nešto od originalnosti i jednog. izuzetnijeg iskustva (koje nije samo iskustvo pročitanih Knjiga) nalazi se u dvema pesmama ove zbirke: »Mati koja čeka« i »Jutarnja blagost=, Tu je Benošićeva potreba za sklađom i mirmjm duževnim enterijerima našla odveđeniju temu. Nagoveštaj ie malo anegdotskog karaktera, ali naracija me smeta, ona

Je Ovde, prirodna i broistiće iz pesnikove intime.

Aleksendar RISTOVIĆ

ZOUJINJIE

puta čoveka ne čeka drugi put. ia |

Pazite, uspon je zajednički, aii pada svako za sebe. A KAg

Nema tog životnog puta koji dobar pešak neće prepešačiti.

Nisu samo napredni ljudi za bolji život. I reakcionari bi hteli

: Osećam, u meni bez ikakvog hirurškog zahvata već godinama | ;

: eeej aa aa aj aaf ae aaa eee daaa a, \m,\w * w ~ ~ — '* ~ w » w

KNJIŽEVNE NOVINE.