Књижевне новине
| POVODOM DVOGODIŠNJICE SMRTI ČEDOMIRA MINDEROVIĆA ~
STRANIME 57
OI 788
Hajderbad, januara 1965. NA STOLU PREDA MNOM leži knjiga i trebalo bi da se zove »Uska ulica« ali slova, još uvek tuđa, devangari pisma, nc govore mi gOtOVO ništa. Knjiga je mala, skladna, lepo opremiljena, devojka u kišnom mantilu i ulični semafor stoje na naslovnoj strani kao ilustracija, DOneku reč iz teksta u stanju sam da rastumacim i prepoznam, ali ipak mi to nimalo ne pomaze đa dozovem u sećanje onu knjižicu belih „korica, sa jednostavnom sivom bordđurom i sa isto tako jednostavno jspisanim rečima: čedomir Minderović, Uska ulica.
Bila je to skromna knjiga kao što su skromne uvek knjige koje se štampaju posle rata, aic se mogla naći ni na biblijskom papiru, ni u kožnom povezu, ni sa zaštitnim koricama, ali je bila draga. Odavno sam prestao da je čitam a još uvek mi u sećanju traju Italijan iz »Nedelje« koji je pevao »O, porko dio«, i dečak. To je u meni.i u toj »Uskoj ulici« čitav jedan svet, kompletan, dovršen, Jvičam da nema nikakvog smisla preturati po ovoj knjizi koja. u poređenju s onom, ipak izgleda isuvišć raskošno, otmeno, knjizi na tuđem jeziku, čija slova su već sama po sebi toliko zanimljiva. i lepa; ta famozna istočnjačka slova u koja su se lepota i mudrost vekovima taložili, koja snagom svojih oblika vode nekud drugde, zasenjuju taj mali svet koji pripada samo knjizi i meni.
Indija nas je upoznala. Njegova iskustva mogla su mi biti korisna i pitao sam druge šta misle mogu li mu se obratiti. Očekivao sam nastup koji će sadržavati ime, položaj, slavu. Prvi put smo se sreli u Biblioteci, »Pogledajte ovu sobu«, rekao je. »To je najbolja soba u celoj Biblioteci«. Upravo u to vreme nicali su kao pečurke fudbalski stadioni. Nije bilo mi trunke važnosti u njegovim rečima, bilo ič umora, i bilo je rešenosti da se ipak do kraja bori, s gorčinom od svesti o ograničenoi moći. Pokazivao mi je maketu buduće Biblioteke i tada su mu u očima sevale iskre nade i Yadosti, mada smo obojica znali koliko jc već star taj plan, ta buduća Biblioteka.
Dovela nas je u vezu Indija. Njemu je ona značila i utehu, tamo su ga voleli i objavljivali, tamo je bilo sunca koje je u te zimske dane trebalo njegovom duhu i bolesnom srcu, on Je nju viđeo možda i veću nego, što je u stvari bila. Rekao mi je nešto što nisam mogao tek tako' da primim, nešto s čim sam se borio, prcPitao 1! sebi, ali još nisam priveo DprepirKu kraju. Rekao mi je: »Svi vi gledate u Pariz. Ali u Ioadiji ćete videti da Pariz nije centar sveta i da je Evropa mala«. Ja sam već ponešto znao o Indiji, iz zanesenjačkih knjiga koje su slavile njenu prošlost, njeno neuhvativo duhovno bogatstvo, kao i iz pričania slučajnih, zalutalih putnika koji su sc zgražali nad njenim običajima, nad nienom prljavštinom i beđom. Znao sam iz nekih poluizvora da sa njenom današnjom kulturom, književnošću, umetnošću, stvari stoje prilično tanko. Nisam znao za onaj, doprinos kulturi koji može da da podneblie, za onu letargiju koja postoji kao fina antiteza našem rastrzanom, rastrgnutom životi. Nisam znao kolika ie vrednost u tome Što postoji jcdan svet koji je drukčiji od našeg, makar i nc bio »bolji«. On me je prvi učio kako treba taj svet da posmatram, da ne „verujem ni razočaranim turistima ni romantičnim knjigama.
Nosio sam te i druge njegove reči na svoja putovanja. Početkom januara krenuo sam ma
svet za sebe. Uviđam ·
put u grad i državu Madras, Čeda mi je bio rekao da je, Madras najlepši indijski grad. Ocenio sam Još tada da.imamo zajedničku sklonost prema jugu, da ova slika ne mora biti objektivna, preneo sam to mišljenje drugima koji su imali indijska iskustva i oni koji su mi rekli da to nije nikakav grad već jedna razvučena prljava selendra. To ipak nije pomoglo, kad sam ja došao tamo Madras je zaista bio lepi grad, sa svojom ogromnom Marinom, svojim palmama i pirinčanim poljima, svojim ljudima iz Pondišerija koji govore francuski, svojim crvenim autobusima i kondukterima koji zviždukom, ne zviždaljkom, daju znak za polazak. Zatim sam pošao dalje na jug, u zemlju hramova, a miegove reči opet su bile sa mnom: »Nemojte«, rekao mi je Jednom, »u tome gledati nikakvu arhitekturu, nisu to stanovi ni ljudi ni bogova, to su sve gigantske skulpture i slike, nešto kao Sikstinska kapela napolje okrenuta«. A kad sam se vratio u Madras zatekao sam movine s mjegovom slikom i opširnom Vešću o smrti prijatelja Indije, jugoslovenskog književnika.
Saznao sam za njegovu bolest tek prilikom poslednjeg: našeg susreta. Razgovarao je s nekim telefonom i rekao: »Znaš kako ti ja Živim, stalno s vodicama i pilulama«. Ali ni posle toga mi nije ličio na bolesnog čoveka. Na umomgog: da, ali za umora ima još mesta za toliko života. Tek sada, pošto je sve svršemo, Sećam se, vidim da je on, izgleda, više znao: »U suton su umorne i tužne oči bolesnika«. Ali nje-
im dubinama, omogućuje vam
ČEDOMIR MINDEROVIĆ
ra, jednog od značajnijih pera Indije: »U celini sam osetio kao da uloge i karakteri. u. ovim pričama misu sasvim jasni, ali ti fanmtomski oblici što se kreću u atmosferi magle zavlače se nemirom u šupljine vašeg srca i taj nemir vas tera da se sve više okrećete svojim SODpSTVCa rasteto«. Ja ne znam da li je sve to tako kako on kaže, ja sam tu knjigu odavno prestao da čitam ı ničega se više ne sećam. Ali ono malo što je ona u-meni zacrtala, to je čvrsto, i stalno. Tndija ga je lepo ispratila: dvadeset sedmog jamuara uveče održana je u Delhiju komemoracija na kojoj je čitana poezija Čedomira Minderovića i jedan odlomak iz »Bagavad Gite« koji je on voljeo i koji počinje rečima: »Kakva je, o Kešava, oznaka čoveka čije razumevanje je sigurno, i Čiji um se sažima i koncentraciji? Kako on govori? Kako sedi? Kako hoda? A
prvu tačku ovog programa sačinjavali su od-
AVA A A O O O NT NT OI Tanasije MLADENOVIĆ ZAPIS O GODIŠNJICI SMRTI
ČEDOMIRA MINDEROVIĆA
Mir pepelu tvojem. I pepelu pepela tVOg.
Pepelu naše mladosti, i pepelu nadanja bivših.
Na pragu ozvezdanog sna već davno čuči mrtvi bog. Na pragu dana, razdrti ječi pean — u slava počivših...
Neopozivo mrtav, ti si sad samo pepelno siv.
Neopozivo odsutan, ti si sad van svakog dobra i svakog zla. Na razmeđu epoha, samo je podlac prisutho živ.
Samo se Janusu klanjati treba, i u tome je mudrost sva.
Tak: mir pepelu tvojem. I pepelu pepela tvog. U nama odavno umire San, i čuči mrivi.Dog.. .
Januar, 1967.
gove oči nisu bile okremute bolesti i smrti: u novembru, pošto je po povratku s mora dopao bolnice, pisao mi je: »Ne daju mi ni da pišem, zato vam se javljam vrlo kratko: ·
»Da samo čekam sa Rijeke da mi jave kad polazi moj brod. za Bombaj a treba da pođe sredinom decembra — znači prvih dana januara biću u Bombaju... Poslednja četiri meseca sam vrlo mnogo radio, a imam nameru ovoga puta da u Indiji više sedim na jednom mestu ı da radim...«
Putovati, raditi, jesu li to namere bolesnika?
T ova slika koju su objavile indijske novine,
zar prikazuje čoveka kome je preostalo još nekoliko dana života. Ipak, sve što je sada ostalo, to su knjige, to je ova knjiga. Da ne bih
ponovo dirao u njena nerazumljiva lepa slova,.
u uspomene, uzimam prikaz Džainendre Kuma
lomci muzike sa orgulja njegovog voljenop. Baha i, »Kada u času najviše nužde« među njima. Posle njih, šta mogu ja da uradim za prija-
telja? Mogao bih da čitam, da recitujem za SćĆ-.
be u tišini, ali sećanje je slabo a knjige daleko. Iz voljene pesme nedostaje mi Jedna reč mđu prvima:u nizu: i /
»U suton se širi... kao trulež sa Grosovih slika«.
Pa svejedno, ne stidim se. Jer od dana kad sam još kao dečak prvi put video ovu pesmu, želja da saznam kakve su to Grosove slike sa kojih se širi trulež terala me da upoznam slikarstvo, da pronađem i otvorim za sebe još jedna vrata sveta. Tako pesnička reč živi u nama, kreće se i kreće nas. Smrt je za nju nepoznata imenica.
Tvrtko Kulenović
=> 0 ANTOLOGIJI =--
PESNIČKIH PREVODA
ZA JEDNU dobru antologiju prevedene poezijc već odavno čuvaju mesto naša knjiga i kultura. Takva antologija je zaista nephodna, i to iz više razloga. Nije lako reći koji su od. njih najvažniji — kulturnoistorijski, ili estetski, ili oni što proističu iz same činjenice da pesnički prevod (uprkos svim teškoćama skopčanim 1 Sa
reprodukovanjem stihova stihovima, ı sa mnogobrojnim slučajevima neadekvatnog, odnosa
prema tom poslu) postaje sve važniji, činilac književnog života, književne komunikacije, kulture u celini.
Sasvim razumljivo, pod takvim okolnostima velika pažnja i interesovanje usmeravaju SC nedavno objavljenoj knjizi »Pesnički prevodi« (izdanje Matice srpske ı Srpske književne zadruge. Biblioteka »Srpska književnost u sto knjiga«s), koja, prema rečima njenog sastavljača Ivana V. Lalića, prokušava da »izvuče jcdan antologijski profile iz »našeg: dvovekovnog pesničkog prevođenja, uzimajući estetski kritc: rijum, poetsku uspelost prevoda, kao primarni orijentire. Dovodeći čitaoca pred ovako veliki raspon pesničkih reprodukcija — počev od Gavrila Stefanovića Venclovića, Jovana Pačića i Vuka Karadžića, pa do Milovana Danojlića j ioš mlađe Milana Komnenića, suočavajući književnu javnost s ostvarenjima 72 autora prevoda, Ivan Lalić je samim tim pružio sasvim konkretan i zanimljiv povod za razgovor — O pesničkom prevodu uopšte, o fazama, uspesima i perspektivama reprodukovanja poeziie kod nas, itd Ipak, težište razgovora je svakako ma pitanju: Đopuniava ]i Lalićeva antolopiia, prva ove vrste u sveti domaće Knjige, dosadašnju prazninu, i ı kolikoj meri ic praznina poDu-
KNJIŽEVNE NOVINE !
niena? Da li se između korica knjige »Pesnički prevodi« smestilo uglavnom sve ono što treba smatrati visokim i najvišim dometima tosa vida književnosti? Drugim rečima, da li je »antologijski profil« izvučen dovoljno sigurnom rukom, i da li je uopšte uspešno, jasno izvučen?
Pesnik Ivan V. Lalić prihvatio se, očigledno, jednog posebno ·složenog antologijskog posla, koji je iziskivao, pored svega ostalog, neku, vIstu dvostrukog pristupa svakom tekstu. Valjalo je, naime, sagledati i proceniti tekst ne samo na relaciji original-—prevođ nego i kao pesnič· ko ostvarenje »uopšte«. Bilo je neophodno, tako reći, disciplinovati izvesne subjektivne afinitc: te i izvesti ih ma sijaset puteva i domena poćčvije. Tako da sastavljačev sluh bude izoštren do najveće moguće mere za vrlo različita zvućanja poetske reči — i da primi sve što je danas pesnički egzistentno... A da odstrani, u isti mah, one prevode koji, nezavisno-od velike i trajne vrednosti izvornog opusa pojedinih autora, deluju više kao svedočanstvo o opštem proseku pesničkog prevođenja u određenom vremenu nego kao pesnički adekvat. Sasvim ra: vumljivo, baš na tom terenu često se sukobljavaju Kknjiževnoistorijska i estetska merila, Što
upućuje antologičara da pronađe naicelishod-
nija, u pravom smislu savremena rešenja.
Čini se da je upravo tu jedna od slabosti antologije »Pesnički prevodi« čijem sastavljaču inače ne možemo osporjti ni izvesne uspele zahvate, ni veliki trud, ni kvalitete vrlo kulturnog književnog poslenika. i
· Nelagodno je osećanje s kojim pristupamo jednom od konkretnih antologičarskih rešemja Ivana V. Lalića. Nelagodno je zato što je reč
o Zmajevom prevodu — i što se, tako, moramo dotaći (doduše posredno) nečega trajno SsVeIlog, prisutnog i ŽivoOg kroz decenije. Ali, naposletku, ovde 1 nije reč o izvornom stvaralaštvu Jovana Jovanovića Zmaja nego o njegovom prevodu najslavnije Ljermontovljeve poeme »Demon«. Taj prevod, koji je prvi put objavljen 1863. godine, već odavno nije na stupnju omih zahteva što se postavljaju prevođemju pesničkih tekstova. Antologičar je trebalo da uoči, ipored sve veličine prevodiočeva imena, ono najbitnije: prkosni, strastveni i ponosni monolo» Demona, tj. njegova zakletva Tamari (a u Kkmjigu »Pesnički prevodi« unet je upravo taj frapment) izgubio je u prevodu svoju smisaomu ı emocionalnu moć. Duh, ton i leksika Demonove zakletve ostali su izvan „prevoda. Njemu je danas mesto u istoriji pesničkog pre vođenija, ali ne i u antologiji pesničkih prevoda. Onima koji·s pravom osećaju Zmaja kao velikog pesnika sastavljač bi svakako učinio uslu au odustankom od preštampavanja fragment: '" kojem gordi i smeli Ljermontovljev Demo! vibegava i tepanju: i
I tako mi tih očiju, · I kosice tvoje svilne... Uzletiću da ti skinem
· Zlatan venac sa Danice,
Zaliću ga, jaranice,
Polumoćnom miris — TOSOm, Da nađ tvojom blista kosom.
Ni na terenu Dučićevih vrevoda iz klasicne ruske poezije Ivan V. Lalić mije se Kretao
•
dovoljno sigumo, smatrajući, kako izgleda, d; treba što obilnije zastupiti znamenitog | i u svojstvu prevodioca — zato što je znamenit snik. A Dučić se bavio reprodukovamjem Stiova uglavnom onda kad je još bio na početnoj
etapi svog, iputa kroz poeziju. U to vremc on još nije vladao ipočtskim izrazom. ni izdaleka onako briljamtno i artistički kao docnije, o čemu svedoči i jedan mjegov mladićki prepev, koji je Lalić uneo u svoju antologiju. I to je prepev. iz Ljermontovljeva opusa (»Sužamj«), prepev doduše uspeliji od onog Zmajevog, ali ne i adekvatan u tolikoj meri da bi njegovo unmošemje u antologiju bilo opravdano. Dučić nije imao punih 25 godina kad je preveo pesmu »Sužanj«, i njemu se tada činilo da Liermontovljevom poetskom kazivanju odgovaraju, recimo, i stihovi: »Pa da ljubnem devojče — U očice tavne...« To je sasvim shvatljivo kad se posmatra iz aspekta Dučićeva razvoja, ali se mameće jedna mnogo aktuelnija opaska:
Prevodi Ljermontovljevih tekstova nastali na supskom književnom području nisu dobro predstavljeni Lalićevom knjigom. U konkretnom slučaju dva velika imena nisu obezbedila očuvanje antologijskog Kriterija.
Ivan V. Lalić nije se najbolje snašao ni u odnosu ma prepeve iz Hajneove poezije. Ona je zastupljena prevodima Laze Kostića i Alekse Šantića, a svakako zaslužuju ne manju pažnju i prevodi Velimira Živojinovića-Massuke 1 jedna uspela reprodukcija Dragoslava Ilića (»Šleski ukači«). Istina, Lalić je dobro reprezentovao Ži-
vojinovićeve prevode stihova Getea, ali ostaje
nejasno zašto antologija »Pesnički prevodi« zaobilazi i vrlo lep Živojinovićev doprinos u drugoj, takođe važnoj oblasti pesničke reprodukcije, Nema spora, za obuhvaitnu, uglavnom zao-.
kruženu prezentaciju našeg pesničkog prevođenja bio bi Reobhodiki prostor veći od 250 stranica, koliko u knjizi »Pesnički prevodi« otpada na samc stihove. Ali i na ovako skromnom »stambenom prostoru« mogao se izvršiti, u više slučajeva, srećniji, bolji raspored. Ovo se odnosi ma mivo zastupljenosti pojedinih svetskil pesnika dobrim prevodima, a još Više — ma sastavljačeve ocene samih prevodilačkih ostvarenja. A tu se neizbežne zamemnke kreću u tri smera: prvo, Lalić je obezbedio nekim »stanarima« kvadraturu veću od one na koju bi mogli reflektirati s obzirom na svoj obol pesničkom prevođenju; drtgo, neki prevodioci stihova smešteni su, naprotiv, na prekomemo malom prostoru; treće, za izvestan broj uspešnih prevodilaca (ma primer, za Milorada Pavića, Miodraga Sibinovića, Milorada Živančevića) uopšte se nije našlo mesta na stranicama Lalićeve knjige. U toj građevini nema bespravno useljenih lica, ali se,poneko odveć proširilo i, tako, oduzelo drugima dragocene prostorije, odnosno stranice. I pitamje samog prava na uscljenje valjalo je rešavati drugačije, tako da vrata ne budu širom otvorena za jedne, samo odškrinuta za druge a zatvorema za treće (pri čemu među treće spadaju i prevodioci sa značajnim radovima).
Jedan primer:
Jedanaest stranica knjige »Pesnički prevodi« zauzimaju prepevi Zorana Mišića iz francuske i engleske poezije. Međutim, Desanka Maksimović, čiji Je prevodilački opus veliki i veoma vredan, zastupljena Je u Lalićevoj antologiji samo sa 32 stiha, odnosno sa dva mala prepeva iz poezije Dore Gabe. Ukoliko bi neko neupućen sudio samo po takvoj srazmeri — nesrazmeri,
došao bi do zaključka da je Zoran Mišić mnogo uspešniji i zaslužniji prevodilac pesničkih dela". opširnije ftumačemje neodrživosti takvog zak-
nego Desanka Maksimović. Suvišno je'sva
ljučka. To ne znači da su Mišićevi prepevi slabi, ali to znači da se u danom slučaju sasvim slab pokazao sastavljačev kriterij., Amtologija Ivana Lalića ukazuje Mišićevim mladićkim prepevima tako gromke i preforsiranc počasti da su njihovom bukom nadjačani (doduše, samo u knjizi »Pesnički prevodi«) glasovi mnogo zaslužnijih, mnogo plodnijih prevodilaca, i to spada u najprimetnije minuse poduhvata o kome je reč. Po čemu i zašto Z. M. kao prevodilac treba da dobije u antologijskom izboru pet puta veći prostor nego, recimo, Sima Pandurović, a bezmalo deset puta veći od onoga koji je ustupljen odličnom prevodu »Slova o polku Igorovu« (rad Milorada Panića-Surepa)?
istina, sastavljačima antologija unapred sec priznaje pravo na ovakve poteze, ali izvesna važna. prava svakako imaju i čitaoci. Pre svega, to je pravo na potpuno ıli, naprotiv, ograničeno poverenje u sastavljačevo merilo.
Međutim, baš nepristrasnost iziskuje, naraVno, da se govori ne samo o slabostima knjige koja je pred nama. Jednostranost, neobjektivnost, »praksa« pojedinaca što zatvaraju oči pred krupnijim vrednostima da bi mogli istaći once
malene ili čak vrlo sporne — Sve se IO Vidi '
kao oltar na koji poneko prinosi obilne žrtvc, Nasuprot takvoj »praksi«, umesno je uvek polcrtati sve što zaslužuje pozitivnu ocemu i Dri-
znanje — 1 uočiti da izvesna Lalićeva antolopi-.
čarska rešenja nosece pečat poetske kulture, i da uvodni mnapis, ocenjen. kao celina, predstavlja doprinos raspravljanju o pitanjima, dometima i zamkama prevođenja stihova. Kroz taj napis Ivana V. Lalića nazire se njegovo opredeljenje za dublje zahvate iz složene problematike reprodukovanja poezije poezijom. Da mije Lalićeve sklonosti razvrstlavanju prevodilaca poczije na grupe s ctiketama »pesnik« i samo »prevodilac« (kao da posloje diplome na zvanje pesnik — j kao da autor svakog uspclog prepeva nije, samim fim, i poeta), njegov uvod u knjigu »Pesnički prevodi« mogao bi se smatrati jednim od najboljih tekstova na tomu koja konfrontira mnoga različita i zanimljiva mišljenja. U samoj knjizi dat je uspeo, bogat izbor iz prevodilačkog opusa Stanislava Vinavera, a taj opus, ı pored svega što je u njemu sporno, obiluje vituoznim.,. blistavim nalazima. Poicdini prevodioci koji pripadaju srednjoj i mladoj generaciji dobili su dostoino mesto u La·lićevoj amtologiji. ·
Ako prelistamo razne antolopije poezije obiavljene od početka dvadesetih godina, uverićemo se da pojedini pesnici-sastavljači nisu izostavili sopstvene tekstove. Međutim, Ivana Lalića, koji se i sam bavi prevođeniem stihova, vidimo u knjizi »Pesnički prevodi« isključivo kao sastavljača, i to je zacelo svojevtsno samoodricanje. _ Naposletku, Lalićeva knjiga jc prethodnica i, u isti mah, upozorenie na izvesna iskustva, delom megativna i delimice sasvim prihvatljiva. Antologija Ivana V, Lalića (kojoj je autor ovog osvrta pristupio eliminišući jednu Činjcmicu da je i sam unioi zastuplien) nosi osetan teret niza sastavliačevih promašaja, ali nagovešta-
va, verujemo, šire antologijske poduhvate u
istoj oblasti,
..
1