Књижевне новине

Vesna PARUN

_ Lijepo je biti sam

Lijepo je biti sam, kad su oko tebe ptice koje ti tumače samoću prostora, zalog vedrine svih dana u tvome čelu: prštanje djeteline

na humku gdje srljaju vlati u praiskonske nesvjestice

Samoća, klupko mirisa, praznik rođenja boja vrtoglavica sole jezgre koja podrhtava

zbog postojanja drugih kraj hje zfišalih java: veliki bijeli cvijet gleda te već sa prisoja.

I više nisi sam, niti si ikada bio

potpuno prepušten sebi, dok se tu sred ništavila gradio jedan hram od korijenja i žila

onome što ti zidaš nalik, o čem si shIO

zalud dižući zastave iznad dalekih zdanja. Zdahja se uđaljuju, a sanja je sve to bliža. Lijepo je biti sam kada iz prokislog granja izviru pupoljci shage; a čist i nedostižan

bog kliktaja trave kraj tebe, bezdan pčeld, vreteno podneva, nemir sjaja paučine.

Taj zuj i ljubav zvukova koji nemaju tijela, sveta bajka samoće iz koje ponekad sine

čežnja da buđeš još bliže izvoru, krilu, duši

i napuštaš ljepotu da bi nestao poput svjedoka, Premještaš plavi zid sa onu stranu potoka

1? Sve Se u zov prefvara, a nebo s tobom se ruši

i pada u tuđi vrt sa trešnjom iz Ivog oka.

Moza JE ćutljiv i povučen bio oduvek, a možda je te osobine stekao svojim radom. Ali, to se ne bi moglo uzeti za manu jednom dobrom majstoru, koji uz to uvek radi sam. A dobar majstor jeste bio. Za njegovu radnju smeštenu u dvorištu zgrade broj 1 Ulice jablanova znali su mnogi ljudi, bilo da su tamo sami zalazili, bilo da su nešto čuli od svojih prijatelja, poznanika ili prolaznika. Nikada se nije desilo da nc primi na opravku makar kakav sat, bez obzira na kvar ili zastarelost mehanizma, Najrađije je opravliao baš stare, komplikovane satove, Povremeno, znao je on zamoliti ponekog od svojih stalnih mušteriia da mu nekako pribavi kakav stari časovnik.

Posle radnog vremena zatvarao še sa takvim satom u svoju radionicu. O toj radionici, u koju, istina, niko nikada nije ušao, pričalo se dosta u varoši. Prostirao je po podu veliki beli čaršav, sedao na njegov kraj, i hvatao se u kOŠLRK, s nepoznatom,. mašinerijom. Nekoliko pokreta ruku — i delovi mehanizma bi se prosuli po čaršavu. Onđa je uzimao među prste doo po deo, rastavliao ga, kretao, opipavao sve dok ne napipa kvar. Ponekad, posao je traiao i po više dana, ali se znalo da ga ne valja uznem'ravati, sve dok na kraiu ne otvori vrata svoje radionice širom. Tada je sam izlazio umoran, miran, sa sklopljenim časovnikom ispod leve miške.

Onoga dana kada je izradio svoj prvi časovnik (koji sada visi iznad njegove firme EMIL KRAG, Časovničar svih vrsta satova, i još uvek radi tačno), počeo je da nazire neku meobičnost svega zanata.

Držao je tada na krilu pripremljene svc delove sata, i uzimao sa gomile jedan po jedan, stavljao ga na pravo mesto. Spojilo je u celinu to zamršeno klupko delova, točkića, poluga, opruga, osovina, spirala. Onda je prineo ključ za navijanie i okrenuo ga. Taj rasuti mrtvi materijal, čiji je svaki deo svojim prstima sam stvarao, tanjio, uobličavao iz raznih parčadi metala, odjednom ožive, isklimu mu iz ruku, i njemu naočigled preobrazi se u neko nepoznato, tajanstveno, tuđe živo biće sa svojim srcem, svojim damarima, svojim zasebnim životom.

On, zatim, brzo rastavi ceo sat, rasturi sve mjegove' delove. Opipavao je prstima svaki zglob, dodirivao svaki točkić posebno, zagrebao noktom neke sitnije zupčiće, Bila ie to samo mrtva gvožđurija. Sve je ponovo sastavio. T s prvim uđarcem zamajca sve se ponovi na isti način.

Tih dana se pokazao dosta gova Ććutljivost je, verovatno, baš tada počela da nastaje. Tada je počeo da posmatra ic čudnovate promene. Po završetku posla povlačio se u svoju radionicu. Danima ı danima Je gledao svoj sat, rastavljao ga, ali se pri svakom. novom sklapanju uvek dešavalo isto. Na kraju, izneo je taj sat iz svoje radnje i obesio ga iznad vratiju, tamo gde i danas visi.

To je stoga, razmišljao je, Što se samim puštanjem u rad na sat navme neka struja, najazi kakav tok, neki protok vremena, tako da vreme tada počinje da kroz njega protiče neprimetno — preko oboda tih sitnih točkova, maisitniiih točkića, zubaca i zupčića, kao kroz kakav fini mlin, i da kroz njih polako kaplje napolje. Sat i jeste neko nepoznato živo biće iz dubine nanosa reke vremena.

A kad sat stane, vreme kroz njega više ne protiče, pa stoga opet poštaje običan mehanizam. i

Sve dolazi u svoje određeno vreme, što znači da odnekud mora doticati. Da, vreme i jeste tok, jer postoji. A to znači da je nešto stvarno, i da je opipljivo. Onđa mora imati i svoiu zazavirivati da vidim šta u njima ima. Prikrapreminu, svoje dimenzije — visinu, širinu, dužimi i naročito dubinu.

U takvoj struji vremena mcra da već Dpostoje negde svi oni događaji koji će se desiti, jer kako bi se inače ostvarili? Kroz tri dana doći će mušteriia da podismne svoju doksu, na-

zamišljen. Nje-

KNJIŽEVNE NOVINE

Ako ustane iz mora

iko ustane iz mora Ykoljka i kaže mi: ja sam tvoj grad dovPši me i hajdemo

la ća se zbuniti | jer je došio prenaglo. | Neočekivana sreća

tiha je kao smrt.

Mi smrt i znademo

| jedino po tome | što smo katkada umrli | | zbog dolaska vjetra.

kad svi jednako mirišu svjetlost. kad svi jednako gorc Ekstaza

u večernjem drvoredu. | } | |

drvo i reče nam:

uzmite moje ribe

i povedite ih sa sobom — | kako da mu ne vjerujeno kad smo već prepuni

takvog drveća

koje nas iznenađuje.

| Ako ustane iz mora

Obješena

Da mu kažemo: drvo,

Nemamo gdje da sklonimo

sve Ove Stare | | grahe Šilo putuju.

i Da mu kažemo: pogleda},

grahe putuju s nama! sada smo nepripravhi!

Mi nemamo više i

ni jednog praznog mjesta u hHašem životi,

sve je zasićeno pticama.

Da kažemo to drvetu koje je ustalo iz viora. šta nam to vrijedi! Riječima možemo promijeniti samo

ime nekom danu

a zavjetrini duše.

| | Ali yiječinma ne možemo spriječiti dyvo

da ustane iz mora

i da nam zakrili

Tako sam nepomična kao da je sve | što je u meni pokreilljivo | zatajilo zauvijek. |

o staru gredu

poput šišmiša spava. A netko mi šapće: brzo progutaj

ovaj lijek!

| Moja ga misao | onda progula. A ja se smiješin

pružeha kraj pula i gledam kako · umiru oblaci. Premještam sebe

u njihove gradove koje poželim okrajkom mašte.

Tada iz najljepše

i hajzapuštenije bašte izađe ljeto n

i spotakne se o mehe. A ja sam Sretna.

{f tako, eto,

nadrasla sam bol

i prezrela uspomehe. Tako sam nepomična

da vidim lačhu

iz prošloga vijeka kako se ljulja

| duboko, daleko

| u MmMojim grudima u kojima diše

i oplođuje se sno tiho bezazleno raslinje neko.

Psst! to je biće u Repostojahju, Neka mu nitko ne dodirne granu.

Tako sam nepomična

da za prvi put

osjećam kretanje svijeta kao nagomilanı

slatku hranu.

IPIRBICZA ?BEONE.JIZ EZ NIH NOWNW7INM ZA“

\)0}{EMO{ U On

KRAGOV ZELENI SAT

mučio sam se oko nje, koliko da naplatim taj posao. U petak, tačno osam dana posle toga, doći će poreznik sa knjigama da upišc poreZ. Kroz 18 dana dolazi Marta, njoj verujem, ona me svakako neće prevaniti. Treba da je sačekam na stanici, ona ne zna moju adresu.

Ali, kako se može znati kad je vreme baš toga događaja, a ne nekog drugog? Po čemu se ovo vreme razlikuje od ostalih vremena, zbog čega je to baš ono vreme, a ne neko drugo? A šta ako se događaji unutra smešaju, pa počnu da ispadaju bez ikakvog reda, bez razmaka? Ako nagmu iz vremena odjednom, kao dvadesetodinarke iz pokvarenog telefona, mešajući se i preskačući jedni druge? Mora da postoje neke pregrade koje događaje odvajaju, koje ih razlučuju, — dovolino čvrste i stabilne da ne dozvoljavaju događajima da se svi stresu u jedan kraj, jer, očito, postoje neke praznine između njih.·

Vreme, u stvari, mora imati neku nit, verovatno bez kraja, na kojoj su na određenim odstojanjima nanizani svi događaji po redu dešavanja. Oni su se već rodili, a to znači desili se u vremenu. Sada samo čekaju složeni negde u vremenu na svoje vreme, drežde kao psi iza plota kad preže mačku. Čekaju tako,

_ ufačlovani, dok klupko vremena, razmnmsujući

se, ne odplete sa njih svoje paučine. Tada će oni oživeti, protrljati svoje utrnule udove, progledati i izići iz vremena.

Onda je na traci već pripremljen događaj mog susreta sa Martom, i kako mušterija dolazi za doksu, kako poreznik stiže u petak, ne verujem da će me izneveriti.

Stalno dotiče novo vreme, i kako da čovek sazna šta ima u njegovom toku? Šta je sve tamo o čemu ja ni pojma nemam? Što će se sve desiti posle toga što ja znam, što sve jednog trenutka može izbljuvati vreme? Smrt, gde je ona, gde je sada moja smrt, da li se i ona već zaputila niz maticu? Šta je sa njom, ima li je, da li se i ona već dogodila?

Na poslu je bio sve rasejaniji. Nije više bio pouzdan onako kao nekad, dešavale su mu se 1 greške. Mušterije su primećivale neke promene, ali nisu znali šta je u pitanju,

1, eto, kroz ove tvoje kvrgave prste ta reka curi, ti Joj dozvoljavaš da ističe kroz te tvoje glupe Sprave, sediš i lo gledaš, povrh svepa opravljaš ih, i još se raduješ tome! Umesto da nešto preduzmeš, da učiniš bilo šta. Koliko je vremena već iscurelo, koliko ga unutra još ima do onog momenta kada ćeš {i sav isteći iz njega? Jer, kad i tvoja smrt iscuri, onda je nestao i Svaki tvoj koren u vremenu za koji si bio vezan.

Dok je smrt još unutra u vremeni j dobro, možeš biti miran. Tim istim” nitima koje te spajaju sa smrću, čvrsto si vezan za samo vreme. Ali, otkudđa ti znaš kada ona smera da se pojavi? Smrt može i da preskoči neku od pregrada, ko zna i da li su je dobro zakačili, podmukla je to guba, prevariće ona i boga Jednog dana, a ne njih da ne prevari.

Kad bi se ušlo kroz kapije vremena u njegov tok. On je vorovatno beskonačan, neobuhvatan. Svakako da je dovoljno dubok i širok, iako protiče kroz sat, da se njime komotno može kretati. A ako nije, puzaću, mogu ja prepuzati i dobar deo puta ako zatreba, tespacima ću svakako puzati. Puzanje je najpogodniji način kretanja, Tako mogu ići neopažen uz maticu vremena od jedne do druge pregrade i daću se događajima, da vidim da li su oni tu zaista zatvoreni. Da li ie sada tamo Marta, onaj mušterija, pa poreznik. Ima li tamo ikakvog

Svetislav PAVIĆEVIĆ

traga od svih tih događaja, da li su već počeli da se zavijaju, ako se još nisu rodili. S malo sreće, može se desiti da prisustvujem baš njihovom zamctanju! Ako su već tu ı čekaju, našaliću se malo s vremenom. Kao prvo, neću biti u radnji kada dođe poreznik, ostaviću Cedulju da sam na bolovanju, tako da mi on neće naplatiti porez. A ni Martu, možda, neću sačekati na stanici, Zapravo, ja ću poći ka stanici kao da stvarno idem pred Martu, i kad događaj našeg susreta počne da se začinje i rađa se, tada ću se okrenuti ı uputiti se ka mostu. Tako ću malo nasamariti vreme i njegove događaje. Šta će se tada načiniti od njih, sirotih, hoće li nestati postiđeni kad me vide?

Pretraživaću jednu po jednu odaju vremena. Tako ću presresti sve događaje svoga života, pa ću znati unapred sve što ima da se dogodi. Ne smem propustiti takvu priliku. Treba samo da se čuvam da me ne primeti vreme, moran! pa nekako pokrasti neprimećen., Pokupiću neke događajc i izbaciti ih napolje, ili ih barem uništiti da se nikada ne dese. Negde tamo, pronaći ću i pregradu u kojoj se krije smrt, meni ona neće podvaliti, baš hoću da je svojom rukom povučem za Tep. Sve ću pretražiti, ima dosta vremena u vremenu. Ići ću rekom VITĆmena po nisci događaja, ona će me na kraju dovesti do kraja. Pa kad opazim smrt, prikučiću joj se s leđa. U pogodnom momentu zgrabiću je odostrag za rep, zavitlaću njome u krug, vitlati, vitlati i ispustiti je odjednom da odleti daleko uvis i da odozgo padne kako bi se Što bolje ugruvala. Postaraću se da tresne baš na kakvo bunjište i da na njemu što bolje crkne. (Tamo meni smrt ne može nauditi, ostavljena mi je na milost i nemilost, nemoćna). Ostaviću je da skapava na tom smetlištu čekajući na mene, kao prebijeno pašče. Biće smešna, kukavica, Ona lipsava, čeka, čeka na mene, a ja stojim tu uz nju, i smejem joj se iza leđa! Za svaki slučaj, mogu je zavezati za brnjicu, dobro je zauzlati za nit vremena tako da se sa nje ne mogne nikada otrgnuti, da tu i ostane,

Kad smrt pridavim i preberem događaje,

mogu izići iz vremena. Međutim, kad već jednom uđem u vreme, zašto bih izlazio iz njega. U svakom slučaju, mogu zapamtiti izlaz i ulaz. Najbolje je, ipak, da ostanem u njemu. I pravo je, Ako je to iko zaslužio, onda sam to svakako ja, jer tolike godine služim baš vremenu, Zar mu Ja, u krajnjoj liniji, ne omogućavam i da teče? Ja sam hramovnik vremena i njegov žrec, ja moram bili upućen u sve njegove tajne, na kraju se sjediniti ša njime, ući i ostati u njemu, ko bi to mogao pre nego ja?

Čemu svi ti prozori

Čemu svi ti prozori, doletjeli odnekud iz plavetnil& u mrak, daleke oči prostora zaustavljene krotko

na sivom, Yužičastom

i blijedom zidu OR :

ı na još jednom tu u blizini . zidu koji ih je dozivao

misleći da doziva

| Život

A prozori mu his

lonijeli čak ni pticH, | Prozori he mogu spriječiti Zi? unutrašnji plavi njeh san

u zimzelenu

Prozori, stojte! Otkud silazite tolikt iz mraka u plavetnilo

iz, plavetnila u nas

iz nas u MOĆ

po stepenicama šarenim papirnatog vremena

koje has je oplelo

dušama

i prozorima

Stavite bar jedan

cvijet na taj dimnjak

grada u pustinji.

Čemu svi li Drozori

mi nemamo više za njih dosta priča. Mi možemo živjeti

i sasvim drugačije.

Mi možemo zatvoriti

sve prozore. I šutjeti.

Iz neobjavljene zbirke »Čemu svi li prozori

Vremenu se jedino može pobeći ako se a njega uđe. Pitanje je samo koji je put najpogodniji za to? Vreme dolazi u časovnik, kroz njega protiče, jedino se tu primećuje. Prema. tome, to je najpogodnija prilika da se uđe u vreme. Samo, treba konstruisati pogodan časovnik koji bi to omogućio. To mora biti po• sebam sat vremena koji čini opipljivim samo vrome koje kroz njega protiče.

Tada je izučavao satovč, rastavljao ih, sklapao, navijao, zagledao njihove kutije i mehanizme, točkove i naročito skazaljke, njihov hod i brzinu kretania. U slobodno vreme odlazio je i (lo gradskog trga, penjao se uz zvonik starog sata, vrzmao se oko nogu njegovih tučanih divova i vreme izbijanja ura, verao Sc UZ njih, pipao im mišice i kuckao ih po zelenim dolamama. U svakom od: tih satova može se naci poneki zanimljiv deo. Od stalnog protoka, u satu ostaje neprimetan talog vremena, koi ić sve veći što je sat stariji, i hvata se kao prah oko sitnih zupčića. Kad bi se zgreblo dovoljno tog praha, jedinog traga vreniena.

Posao je od toga trpeo. Maistor je postajao ,

i pomalo nepažljiv prema mušterijama. Ne bi se to moglo nazvati baš:unepažnjom,

ali kadi

su mušterije dolazile, on jc sedeo za svojini%

stolom zamišljen, vasturao ili ii stari sat. Onda su počele prve ozbiljne tužbe. Mušterije su se vajkale snebivajući se, Jer SC

sklapao kakav.

malo ko je Emil Krag. Prvi se javio čovek s doksom: Nešto nij sa niime u redu, Maj- , store, vi ga jeste opravili, ali kod mene nošto : neće da radi, ne umem ja sa satom. Kao da · mu nešto nedostaje, mora da sam štogod izgu-

bio... Ostavite, pogleđaću, opraviću, svakome s desi da pogreši, / Ostajao je zamišljen. A žalbe su učestale.

Mušterije su se sve manje ustručavale. Nije

bio redak slučai da mu sat vrate ioš u samoi

radnji, zbog nedostatka ključa, ili skazaljke, ili ·

brojćanika. Mušterije su se prorečlivale, ne računajući namernike.

%* »

Jednog dana Emil Krag je na vrata svoje ) radnje stavio krupni natpis Zatvoreno usled . bolovanja. Zatim je otišao u radionicu i zaman-

dalio vrata za sobom.

. Tada je otpočeo sa svojim životnim delom izrade sata vremena, Prvo je napravio veliku četvrtastu kutiju i na nju postavio ogrommi crveni brojčanik. Onda na njega stavi dve velikc zelene skazalike i masu sitnih: za sekunde, · za minute, za časove, za dane, za mesece, za godine i za vekove. Doneo je i matenijal, jednu veliku gomilu raznih delova sakumljenih

sa satova svih vrsta i marki: ručnih, džeonih,.

muških, . ženskih, budionika, štoperica, stolnih,. sunčanih, uličnih, zidn*h, hrono-

električnih, metara. Bilo ie to ogromno mnoštvo tožkova,

osovina, broičanika, rubinskih osovina, kutija, ·

poklopaca, okvira, lanaca, zvona, tegova, na-

rukvica, skazaljki, opruga, poluga, zupčanika.

On je uzimao jedan po jedan deo sa gomile, |

ostavliao ga u unutrašnjost kutije, pritezao ga.

Mesecima, i danju i noću čuli su se zvuci iz njegovog zaptivenog dvorišta — reski metalni zvon, udarci čekića, potmuli, mukli šumovi turpije, škljocanje klešta, udari tegova, premota-

aaa.

Paa

vanie lanaca, zujanje opruga i zatezanje poluga,—

On radi danonoćno, turpija, reže, zašrafliu-

je, povezuje užurbano i grozničavo da sve što ·

bre završi, kako bi na vreme ušao u vreme.

ILUSTROVAO HALIL TIKVESA

|||

grome a dede + ado aa aeprre en eca. Zi — ya ea "TN,

CAK. dara b=" et